„Olimpijski duh Pjera de Kubertena“ – po kazivanju Iv-Pjer Bulonja

Po završetku rada na prikazu i kritici Kubertena, saznao sam da je Iv-Pjer Bulonj (Iv-Pierre Boulongne), savetnik za kulturu ambasade Francuske u Beogradu, „jedan od priznatih svetskih stručnjaka za istoriju i filozofiju neoolimpizma i jedan od najboljih poznavalaca života i dela osnivača savremenih olimpijskih igara“ – kako navodi izdavač knjige „Narodna knjiga“ iz Beograda – objavio studiju o Kubertenu koja se na našem jeziku pojavila pod naslovom „Olimpijski duh Pjera de Kubertena“. Knjigu sam pročitao i želeo bih da izložim neka svoja razmišljanja.

Za razliku od onih građanskih teoretičara koji nastoje da stvore idealizovanu (mitološku) sliku Kubertena, Bulonj nudi čitaocu priču o Kubertenu kao čoveku koji je, kao i drugi ljudi, imao dobre i loše osobine. Dati su mnogi (ne uvek i značajni) detalji iz Kubertenovog života, njegov duhovni razvoj i slično. Posebno je interesantan deo u kome Bulonj razmatra nastanak olimpijske ideje u Francuskoj, pre nego što je Kuberten krenuo u svoj olimpijski pohod.

Nažalost, Bulonj svoju studiju o Kubertenu nije napisao u nameri da nas objektivno upozna sa Kubertenovim životom i njegovim idejama, već da nas ubedi da je Kuberten bio „tako veliki čovek“ da njegove „loše strane“ (što znači, šta god da je rekao i uradio) ne mogu da dovedu u pitanje njegovu „veličinu“. Bulonj ostavlja malo prostora čitaocu da na osnovu detelja iz Kubertenovog života i izvoda iz njegovih spisa sam izvlači zaključke o njegovom „humanizmu“, što znači o pravoj prirodi olimpijske ideje. Svaku Kubertenovu „grešku“ (a bilo ih je poprilično) Bulonj prati, uglavnom, sa tako naivnim komentarima da se stiče utisak da on svoje delo nije posvetio ozbiljnijoj čitalačkoj publici, već mlađem uzrastu. To umnogome odgovara stanju „olimpijskog duha“ u nas, jer u našem društvu „olimpijsku klimu“ stvaraju domaći olimpijski mudraci, čije se znanje i razmišljanje o olimpizmu iscrpljuje u poznatom sloganu „važno je učestvovati“ – koji se i dalje neopravdano pripisuje Kubertenu. Dovoljno da se opravda pragmatizam vladajućih vrhuški za koje je sport, kao i olimpijske igre, postao sredstvo da se Jugoslavija prevede u klasično sirotinjsko društvo, bez političkih rizika za vladajuću strukturu. Stvaranje masovnog idiotizma – to je linija na kojoj su se našli Bulonj i domaća „elita“, s tim što je on, ipak, ostao na nešto višem nivou: on tačno zna šta je prećutao, dok ovi drugi o tome nemaju pojma.

Sistematska kritika Bulonjeve knjige zahtevala bi bar onoliko prostora koliko je već utrošeno na Kubertena. Uostalom, u mojoj kritici Kubertena dato je dosta toga što se, posredno ili neposredno, odnosi na Bulonja, budući da on u osnovi podržava najznačajnije Kubertenove ideje.

Komentar, pre svega, zaslužuje Bulonjov zaključak da je Kuberten bo protiv nasilja, jer „nasilje rađa nasilje“ (148.s.) – čime Bulonj nastoji da opravda Kubertenov odnos prema Pariskoj komuni i Oktobarskoj revoluciji. Videli smo, međutim, da je za Kubertena nasilje, pre svega tlačenje slabijih od strane jačih, prirodna i stoga legitimna društvena pojava. To je osnov njegove „korisne pedagogije“, kao i polazište za objašnjenje istorijskog razvoja društva. Ako je Kuberten u svojoj olimpijskoj filozofiji nešto dosledno razvijao, onda je to njegovo shvatanje nasilja: ono je za njega osnovna mogućnost individualnog, klasnog, nacionalnog i rasnog opstanka. Kolonijalna osvajanja, rat, tlačenje robova, kmetova, radnika, žena, „nižih rasa“ – od strane bogataške „elite“ koja dobija status „više rase“, predstavljaju za Kubertena „herojska dela“ i kao takva su najviši egzistencijalni i esencijalni („moralni“) izazov za pripadnike „vladajućih klasa“. Ono čemu se Kuberten fanatično suprotstavlja je borba potlačenih za slobodu, što znači protiv vladajućeg poretka nasilja. Ponovno navodim Marksove reči koje je on izrekao povodom masakra pariskih radnika nakon pada Pariske komune: „…današnji buržuj smatra sebe zakonitim naslednikom nekadašnjeg feudalnog gospodara, koji je svako oruđe u sopstvenoj ruci upereno protiv plebejaca smatrao opravdanim, dok je ma kakvo oružje u rukama plebejaca već unapred značilo zločin.“ (Pod.Lj.S.)

Što se tiče Kubertenovog odnosa prema ženama, Bulonj se zadovoljava konstatacijom da je Kuberten bio „nepopravljivi ženomrzac“ (103.s.) – i to bez ikakvog komentara! Kako je moguće da Bulonj naziva „humanistom“ čoveka koji, po njegovom tvrđenju, mrzi ni manje ni više nego polovinu čovečanstva? Da li Bulonj misli da je odnos prema ženi stvar ukusa? Kako neko može da bude „humanista“ i „tako veliki čovek“ ako se odnosi prema ženi kao „nižem biću“, što istovremeno znači da degradira muškarca kao čoveka – na siledžiju? Interesantno je da Bulonj ovako važnom pitanju posvećuje jednu rečenicu, dok istovremeno puni stranice marginalnim detaljima iz Kubertenovog detinjstva. Imajući u vidu tekstove koje Bulonj citira, sa sigurnošću se može tvrditi da je on bio upoznat ne samo sa Kubertenovim shvatanjima o ulozi koju bi žene trebalo da imaju u društvu, već i o ulozi koju bi trebalo da imaju u sportu i, posebno, na olimpijskim igrama. Ali, Bulonj ne kaže ni reči o tome.

Svuda gde je besmisleno braniti Kubertena, nazivati ga „naivkom“ i sličnim imenima, Bulonj prelazi na antropološki teren: Kuberten je bio „dobar čovek“, ali je, kao i svaki čovek, imao „loših strana“. To što je Kuberten bio „nepopravljivi ženomrzac“ treba da ukaže na jednu od slabosti njegovog karaktera, i ne može da dovede u pitanje njegov „humanizam“. Bulonj ne navodi mesta gde Kuberten govori o ženi, niti analizira položaj žene u Kubertenovoj olimpijskoj filozofiji, jer bi se na taj način pokazalo da je Kubertenov odnos prema ženi pre svega rezultat nastojanja da zaštiti vladajući poredak, a ne samo posledica iracionalnih motiva. Po njemu, uloga žene u društvu je u funkciji očuvanja porodice kao osnovne ćelije društva, pri čemu je odgovornost za biološku reprodukciju nacije (rase), negu i odgoj dece, zadovoljavanje potreba pater familias-a, kao i moralni integritet porodice – bačen na pleća žene.

Ovaj metod, koji se svodi na zaštitu „dobrog“ Kubertena od „loših strana“ Kubertenove ličnosti, Bulonj je sa najviše entuzijazma primenio u raspravi o odnosu Kubertena prema nacizmu. Bulonj: „Da vidimo najpre kakvi su bili odnosi između Kubertena i nacističke Nemačke. Kuberten, izvesno, nikad nije pokazao bilo kakvu simpatiju prema Hitleru, u kome je morao videti prostog čoveka niskog porekla. Za diktatorovo lice on kaže da mu je izgledalo „neobično“, „čudno“, „neočekivano“. On je uzdržan, iznenađen, zapanjen. Ali sve to je malo… Bilo bi nam, očigledno, drago da ga je u ime olimpizma osudio; no, napomenimo da, u svakom slučaju, nikad nije odobrio njegovu politiku.“ (146.s.)

Obratimo, pre svega, pažnju na Bulonjovo objašnjenje osnovnog razloga zbog koga Kuberten „nikad nije pokazao bilo kakvu simpatiju prema Hitleru“. To je, po Bulonju, zbog toga što je Kuberten u Hitleru „morao videti (Pod.Lj.S.) prostog čoveka niskog porekla“. Pokušavajući da prikrije Kubertenov podanički odnos prema Hitleru i fašizmu, Bulonj otkriva pravi odnos aristokrate Kubertena prema „prostim ljudima niskog porekla“. Poenta je u tome da je Kuberten „morao“ u Hitleru da vidi čoveka niskog porekla: u toj reči sadržana je bit i pravi domet Kubertenovog „humanizma“. Bulonj zapravo ukazuje na to, da je za Kubertena, do kraja njegovog života, od presudnog značaja za vrednovanje ljudi bilo njihovo poreklo, tačnije, kojoj klasi pripadaju. Videćemo da to nije jedina „medveđa usluga“ koju će Bulonj učiniti Kubertenu.

Što se tiče Bulonjove kategorične tvrdnje da Kuberten „u svakom slučaju nikad nije odobrio njegovu (Hitlerovu) politiku“, ona znači da Bulonj nastoji da dovede čitaoca u zabludu, ili da je Institut Karl-Dim iz Kelna falsifikovao ne samo Kubertenov govor koji je 1935.godine pročitan na nemačkom radiju, nego i Kubertenov govor koji je pročitan na zatvaranju Berlinskih olimpijskih igara. Po mom sudu, radi se o prvom, što znači da Bulonj igra na kartu neobaveštenosti čitaoca, jer sam pominje navedenu zbirku Kubertenovih tekstova, kritikujući izdavača da je u njoj dao „brojne, ali kratke i nevažne fragmente“ iz Kubertenovog dela. (155.s.)

Videvši da će upasti u sopstvenu zamku, Bulonj dodaje: „Ipak, nacisti su preko Karla Dima – to moramo reći – obrlatili Kubertena. Doista, Dim, koji je reklamni agent olimpizma zamišljenog na Hitlerov način, nije se smirio sve dok od Kubertena nije iščupao reči odobravanja za Firerovu politiku u oblasti sporta. Njemu nije pošlo za rukom da od njega iščupa izričito odobravanje te politike, ali Kuberten će ipak pružiti izvesnu podršku Hitlerovoj Nemačkoj, zato što je odobrila sredstva za dalja iskopavanja u Olimpiji, zato što je razvijala sport među omladinom (ali koji sport i za koju omladinu? – ovo kaže Bulonj, samo nije jasno da li on time hoće da kaže da je Kuberten znao o kom sportu i omladini se radi, ili da je bio „u zabludi“?), zato što je obećala da će i dalje pomagati izdavanje publikacije „La Revue Olympique“ u Berlinu (dok je zvanična Francuska ispoljavala potpunu ravnodušnost prema njoj), i najzad – i to treba reći – zato što je Dim laskao, dodvoravao se jednom Kubertenu kod koga je starost samo ojačala neke nesumnjivo shizoidne crte njegove ličnosti.“ (147.s.)

Analizirajmo, pre svega, Bulonjove verbalne finese sa kojima pokušava da pripremi odstupnicu i sebi i Kubertenu. Prvo, saznajemo da se Karl Dim „nije smirio sve dok od Kubertena nije iščupao reči odobravanja za Firerovu politiku u oblasti sporta“. Zatim nam Bulonj saopštava da Dimu „nije pošlo za rukom da od njega iščupa izričito odobravanje te politike“, da bismo na kraju saznali da će Kuberten „ipak pružiti izvesnu podršku Hitlerovoj Nemačkoj“ zbog navedenih akcija za razvoj sporta. (Pod.Lj.S.) Insistiranje na konstrukcijama poput „reči odobravanja“ i „izričito odobravanje“, čiji bi pokušaj preciznog razgraničenja i pravne eksperte odveo u duševnu bolnicu, potrebno je Bulonju da dokaže da se Kuberten samo verbalno izjasnio za fašističku politiku u oblasti sporta, ali da intimno nije bio za nju. Priča, dakle, glasi: zli duh fašizma Karl Dim je „obrlatio“ Kubertena koji, „plemenitog srca“ kao što je bio, nije uspeo da se odbrani, ali nije ni do kraja pokleknuo. „Dobro“ je ipak pobedilo!

Kako je, međutim, uspelo „zlom“ Dimu da „obrlati“ „dobrog“ Kubertena? Tome su doprinele razne okolnosti. Pre svega, Kuberten će „pružiti izvesnu podršku Hitlerovoj Nemačkoj, zato što je odobrila sredstva za dalja iskopavanja u Olimpiji“. Zaključak: Kuberten se „žrtvovao“ da bi se „uvećala riznica znanja čovečanstva“. Zatim, „što je razvijala sport među omladinom“. Ovde, kao što smo videli, Bulonj umeće pitanje koje može da znači kritiku Kubertena, a može da znači da je Kuberten i ovde ispoljio svoju „plitku političku pamet“, iako je imao dobre namere – objašnjenje koje bi pre odgovaralo Bulonjovom načinu opravdavanja Kubertena. Zaključak: „naivni“ Kuberten se (opet) „žrtvovao“ da bi dao podršku razvoju sporta među omladinom. Dalje, „zato što je obećala da će i dalje pomagati izdavanje publikacije „La Revue Olympique“ u Berlinu (dok je zvanična Francuska ispoljavala potpunu ravnodušnost prema njoj)“. Zaključak: napušten od svoje „voljene“ Francuske, a nastojeći da i dalje razvija „olimpijsku ideju“ (u čijoj funkciji je bilo i izdavanje navedene publikacije), Kuberten ponovo čini ono čemu se intimno protivi i, teška srca, prihvata saradnju sa nacistima.

To su, dakle, bile tragične okolnosti u kojima je pokleknuo i „tako veliki čovek“ kao što je to Pjer de Kuberten. I kada smo već izvukli maramice, Bulonj nam priređuje neprijatno iznenađenje: Kuberten nije prihvatio saradnju sa nacistima samo iz navedenih razloga, već – „i to treba reći“, kaže Bulonj – i „zato što je Dim laskao, dodvoravao se jednom Kubertenu kod koga je starost samo ojačala neke nesumnjivo shizoidne crte njegove ličnosti“. Znači, to je: „stari dobri“ Kuberten je na kraju svog olimpijskog života sasvim „shiznuo“!

Postavlja se pitanje, zbog čega Bulonj saopštava ovu dijagnozu o Kubertenovom mentalnom zdravlju u okviru rasprave o njegovom odnosu prema nacizmu? Treba li to da znači da nam Bulonj sugeriše da je Kubertenova podrška nacističkoj Nemačkoj bila plod njegovog pomračenog uma, a ne svesnog i voljnog opredeljenja? Izgleda da je to u pitanju. Ono ponašanje i ona shvatanja Kubertena, koja otvoreno ukazuju na rasističko-militarističku pozadinu njegove ideje i prakse olimpizma, i koja se ne mogu opravdati Kubertenovom „naivnošću“ i „plitkom političkom pameću“, postaju plod njegovog pomračenog uma.

Bilo bi interesantno da Bulonj potkrepi svoje tvrdnje ukazivanjem na konkretne Kubertenove postupke na osnovu kojih se može utvrditi da su njegovi navodi o „nesumnjivo shizoidnim crtama“ Kubertenove ličnosti tačni. Da li je, na primer, Kubertenovo predavanje na nemačkom radiju iz avgusta 1935.godine, dve godine pred smrt, proizvod njegovog zdravog ili pomračenog uma? Sudeći po Bulonju, koji u svojoj knjizi (163,164.s.) navodi delove ovog predavanja, radi se o „zdravo-razumskom“ Kubertenu. Ovom prilikom, inače dobro obavešteni Bulonj, ne kaže da je reč o predavanju koje je održano na nemačkom radiju, niti navodi delove predavanja u kojima se očituje ne samo otvorena Kubertenova podrška nacističkom režimu i „Fireru“, nego poziv nacistima da se bore za svoju „zastavu“ (sa kukastim krstom, naravno) i za „rasnu perfekciju“. Da je Kuberten stvarno bio humanista, on bi, kao i milioni anti-fašista širom sveta, osudio fašističku strahovladu i suprotstavio se Hitlerovom nastojanju da olimpijske igre pretvori u oruđe nacističke propagande. Kuberten je mogao da bira između fašizma i humanizma, ali se i ovoga puta opredelio za one koji nisu poštovali čoveka i njegovu slobodu, već moć i dominaciju. On je samo sledio put kojim je čitavog života koračao i koji je uvek iznova dograđivao.

Zapravo, radi se o sledećem scenariju. Kuberten je osnivač modernih olimpijskih igara. U međuvremenu, on je učinio tolike stvari koje u potpunosti diskredituju „humanističke ideje“ za koje se, navodno, borio, i na taj način njega kao „humanistu“. Ukoliko Kuberten, kao osnivač i papa olimpijskog pokreta, nije „humanist“, onda to, logično, važi i za olimpijski pokret. Bulonj je, dakle, kao oduševljeni „olimpijac“, morao da pronađe kod Kubertena nešto „humanističko“,  a što neće biti u neposrednoj vezi (ili će bar tako izgledati) sa njegovom „slabom političkom pameću“, što neće biti kompromitovano sa njegovim rasističkim, seksističkim i, uopšte, neljudskim ispadima. U nedostatku boljeg rešenja, Bulonj se opredelio za Kubertenovo „plemenito srce“. To je osnov na koji će Bulonj nakalemiti Kubertenov „humanizam“ i na kome će se razvijati „humanistička intencija“ modernog olimpizma. Kubertenovo „plemenito srce“ trebalo je da sačuva „humanizam“ olimpijskog pokreta od reči i postupaka samog Kubertena.

Na osnovu Bulonjovog scenarija Kubertena će, posle svih peripetija, njegovo „plemenito srce“ izvesti na pravi put. Svakako, Kuberten nije bio bezgrešan, ali sve to spada u njegovo nastojanje da dopre do istine. I onda se pojavljuje ta priča o njegovoj saradnji sa nacistima. Plašeći se da Kubertenova „slaba politička pamet“ neće ovoga puta biti ubedljivo opravdanje, Bulonj se opredeljuje za radikalnu varijantu: Kuberten postaje „shizoidni“ tip. Neki su zbog saradnje sa nacistima izgubili glavu; Kuberten će izgubiti pamet. U radikalnoj varijanti, dakle, „shizoidni“ Kuberten spašava „dobrog“ Kubertena, kao što je to nekada bilo povereno „naivnom“ Kubertenu, ili Kubertenu „slabe političke pameti“.

Da li je Kuberten imao „plemenito srce“, kako to tvrdi Bulonj? Pre svega, on je, kao što smo videli, pozdravio masakr pariskog proletarijata iz 1871.godine. Bulonj navodi deo iz Kubertenovog spisa „L’Évolution Francaise sous la Troisième République“, gde on govori o komunarima kao najgorem ološu, ali ga, odmah zatim, prekida kada Kuberten odaje priznanje armiji za uspešno obavljenu „tešku misiju“ (streljanje pariskih radnika i njihovih porodica). Isto tako, Kuberten ni na jednom mestu ne upućuje kritičku reč varvarskim akcijama kolonizatora koji su se ne samo krvavo obračunavali sa slobodarskim pokretima u kolonijama, nego su pljačkali i neštedimice uništavali kulturna blaga naroda čija je civilizacija hiljadama godina starija od evropske civilizacije. Pored toga, kako se može tvrditi da čovek koji je „nepopravljivi ženomrzac“ ima „plemenito srce“? Pa onda, Kubertenovo sramno držanje u Drajfusovoj aferi (kada je, umesto da traži da tužilac dokaže krivicu optuženog, tražio da optuženi dokaže svoju nevinost!), oduševljenje nacizmom i posebno Hitlerom, degradacija radnika na „masu“ i „svetinu“… Teško da bi se u Kubertenovoj olimpijskoj filozofiji moglo naći nešto što ukazuje da je on bio humanista. Možda je Bulonj došao do zaključka da je Kuberten imao „plemenito srce“ imajući u vidu njegov odnos prema životinjama? Poznato je, naime, da je Kuberten bio veliki ljubitelj konja. Mrzeo je žene, ali je voleo konje! – tako je to sa „velikim ljudima“ kao što je to baron Pjer de Kuberten.

Ukoliko bismo Bulonjov način tumačenja Kubertenovih reči i postupaka prihvatili kao princip pisanja istorije, onda bismo, njegovom doslednom primenom, došli do toga da je Hitler bio „vizionar“ i „internacionalista“. Zar nije Hitler, po Kubertenu „jedan od najvećih graditelja modernog doba“, izdao naređenje „svom“ arhitekti Albertu Šperu da napravi planove za izgradnju mamutskog olimpijskog stadiona u Nirnbergu koji će moći da primi 400 000 ljudi? Zar nije fašistički orao pozvao „omladinu sveta“ da dođe na fašistički „festival mladosti“, kako su nacisti nazvali Berlinske olimpijske igre? Zar Hitler nije govorio u ime olimpijskih ideala (pre svega „mira“!) istovremeno dok se pripremao za osvajački pohod na Istok (Drang nach Osten) i za uništenje „nižih rasa“ (Jevreja, Slovena, Roma)? Evo, uostalom, Bulonjovog navoda iz Kubertenovih dela koji za Bulonja, naravno, nije primer Kubertenovog licemerja, nego „sasvim obična“ ideja tog vremena koju će (po Bulonju već tada „veliki humanista“) Kuberten oduševljeno prihvatiti i razvijati: „Teorija o tome da sve ljudske rase treba da imaju jednaka prava dovodi do jedne političke linije koja ometa bilo kakav napredak u kolonijama. Ne srozavajući se, svakako, dotle da uvede u kolonijama ropstvo, ili čak i jedan lakši oblik kmetstva, viša rasa ima puno pravo da uskrati nižoj rasi izvesne povlastice koje donosi civilizovani život.“ (125.s.) (Pod.Lj.S.) Naglašavam: Bulonj ovde ne citira Hitlera, nego Kubertena i to iz vremena njegovog najvećeg olimpijskog nadahnuća!

Na kraju, Bulonj se obraća jugoslovenskim pedagozima, od sveg srca im preporučujući „humanističku pedagogiju“ tog „tako velikog čoveka“ Pjera de Kubertena. Da li je moguće da gospodin Iv-Pjer Bulonj, doskorašnji kulturni ataše ambasade Francuske u Beogradu, nije u stanju da ponudi jugoslovenskom čitaocu ništa bolje iz tako bogate kulture kao što je to francuska? Da li je moguće da nam Iv-Pjer Bulonj, pored svih slobodarskih – istinski humanističkih potsticaja koji se nalaze u francuskoj kulturi, nudi Kubertenovo delo kao najviše humanističko dostignuće?!

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku