Olimpijska dogmatika

O

Kuberten navodi reči Alberta Tibodeta da se uobičajeni religiozni život “sastoji u učenju knjiga napamet”, a da je grčka religija – “religija bez knjiga”, (12) što postaje “zlatno pravilo” modernog olimpijskog paganizma. Ne spoznaja “božje reči”, ne njeno ponavljanje, promišljanje i doživljavanje, već borba za pobedu nad drugima i borba za “pobedu nad sobom” (princip “većeg napora” kao osnov “usavršavanja”), postaje temelj olimpijskog jevanđelja i osnovni način vršenja religiozne službe. Sam život, koji je sveden na neprestanu borbu za opstanak, postaje izvorište (pozitivnog) religioznog duha i služba nadljudskim silama, a olimpizam izgradnja njegovog kulta. Slično antičkom, moderni olimpizam teži da bude sveobuhvatna duhovna moć kojoj čovek ne služi kontemplacijom i meditacijom, već svakodnevnim agonalnim aktivizmom. Ne postoji bilo koji putokaz koji pruža čoveku mogućnost da uspostavi (kritičko-menjalački) odnos prema postojećem svetu i da postavi pitanje o smislu života. Život kao neprestana borba između ljudi, nacija i rasa za mesto pod suncem – to je bit olimpijske pobožnosti. Poput Homerovih junaka i savremeni (malo)građani ne drže propovedi da bi prizvali bogove, već to čine bespoštedno se međusobno boreći za dominaciju. U tom kontekstu olimpijske igre pojavljuju se kao idealizovani izraz osnovnih životnih principa uspostavljenog sveta, kao njihov devičanski oblik. One su “festival mladosti” (Kuberten), što znači obnavljene vere u “večne” olimpijske ideale i sticanje nove “moralne snage” – da bi se sa novim elanom nastavilo tamo gde se stalo. Otuda Kuberten daje takav značaj “svetom ritmu” olimpijskih igara koji ni po koju cenu ne sme da bude prekinut.

Za razliku od hrišćanskog “prvo je bila reč” i Geteovog “prvo je bilo (ljudsko) delo”, kod Kubertena nema početka u razvoju ljudskog društva, već je uspostavljen neprekidni kontinuitet životinjskog sveta čiji se razvoj zasniva na zakonima evolucije – koji su “nadgrađeni” vladajućim duhom kapitalizma. Radi se o aktivizmu koji slepo sledi vladajuću životnu logiku koja se izražava u socijalno darvinističkom principu bellum omnium contra omnes i progresističkom principu citius, altius, fortius. U tom smislu, Kubertenov religio athletae ne podrazumeva  samo potpunu pokornost sportista vladajućem duhu kapitalizma, već i njihovo potpuno uživljavanje u ulogu koju, kao simbolično otelotvorenje tog duha, imaju. Oni svojim čitavim bićem, što dolazi do izražaja u telesnom izgledu i pokretu, treba da budu u jedinstvu sa vladajućim duhom da bi mogli adekvatno da izraze njegovu obnovljenu snagu i neuništivost. Kuberten se pod prividom obračuna s hrišćanskim dogmatizmom obračunava s umom kao osnovnom ljudskog ponašanja i kriterijumom za ocenu njegove ispravnosti, i uvodi evolucioni apriorizam koji zakone koji vladaju u životinjskom svetu proglašava za najvišu i neprikosnovenu dogmu. Na udaru se našla religiozna svest koja usmerava čoveka ka bogu i “pravom” onozemaljskom životu, ali i misao koja sa ljudskog aspekta dovodi u pitanje te procese i pokušava da ih stavi “pod kontrolu” istinskih ljudskih vrednosti. U obliku borbe protiv religijske dogmatike i teorijskog uma uklanja se nastojanje da se uspostave opšteljudski kriterijumi na osnovu kojih može da se uspostavi kritička distanca prema postojećem svetu i stvori ideja budućnosti. “Teorijskog” i “kontemplativnog” zamenjuje “praktični” i “utilitarni” čovek.

Iako je odbacio religioznu dogmatiku, Kuberten je izdašan u formulisanju olimpijskih “zapovesti” koje postaju svojevrsno olimpijsko jevanđelje: “bitka na Vaterlou dobijena je na sportskim poljima koledža Iton”; “oružje čini mladića čovekom”; “sport je inteligentno i efikasno oruđe u kolonizaciji”; “bela rasa je najčistija, najinteligentnija i najjača”; “bratstvo je za anđele, a ne za čoveka”; “jači opstaju, slabiji bivaju odstranjeni”; “nejednakost je najstariji zakon protiv koga je besmisleno boriti se”; “žena koja se pre rukovodi razumom nego emocijama nije samo nenormalna, već je monstruozna”; “nije duh taj koji stvara karakter, već je to telo”; “borbeni duh u mišićavom telu” (mens fervida in corpore lacertoso) i sl.

Kod Kubertena nema dobra i zla, što znači da nema ni moralnog rasuđivanja. On je oslobodio čoveka antičkog hybris-a i hrišćanskog greha, da bi ga oslobodio (lične) odgovornosti za njegova dela ; kod njega nema ni Sokratovog daimonion-a ni savesti. Pored toga, ukidanjem boga kao sudbinske sile Kuberten je oduzeo mogućnost čoveku da odgovornost za svoje postupke prenese na njega, kao i da predanom službom i kajanjem traži “oprost za svoje grehove” i na taj način se “iskupi” zbog učinjenih (ne)dela. Moderni olimpizam lišava čoveka mogućnosti da zgreši, jer ga unapred oslobađa (lične) odgovornosti za njegova dela koja su samo “spontani” sled životne logike koja je određena zakonima evolucije živog sveta i koja se pojavljuje u obliku “progresa”. Prema onima koji dovode u pitanje njegovo odvijanje Kuberten se ne odnosi onako kako se crkva odnosi prema “grešnicima”, već kao prema “antihristima”. Istovremeno, navlačeći olimpijski plašt najveći krvnici čovečanstva postaju (olimpijski) anđeli. Kuberten ne preti neposlušnima paklom niti nudi nagradu u vidu rajskih vrtova: sam život, koji je sveden na bespoštednu borbu za opstanak, je taj koji nagrađuje jedne (“snažne”) i kažnjava druge (“slabe”). Nepravda kojoj je čovek svakodnevno izložen nije zlo, već je neminovnost koja je utemeljena u prirodnom poretku i stoga je beskorisno (i u tom kontekstu besmisleno) postavljati pitanje o njenoj moralnoj (ljudskoj) opravdanosti. “Milosrđe” bogatih ne proističe iz težnje ka “socijalnoj pravdi”, već je političko sredstvo za stišavanje radničkog nezadovoljstva i uspostavljanje “socijalnog mira” – u uslovima takvog odnosa klasnih snaga kada pokornost radnika nije moguće obezbediti golom silom. Što se tiče Kubertenovog principa “dobro se boriti”, on predstavlja jedinstvo borbe za život i borbe za poredak i ne zasniva se na poštovanju opšteljudskih pravila: “dobro” nema etički, već utilitarni karakter. Borba za očuvanje rasne čistote, za očuvanje stabilnog razvoja poretka i za kolonijalnu ekspanziju – predstavlja najveću obavezu za pripadnike vladajuće klase. Oni nisu odgovorni pred bogom ili ljudima, već pred “progresom”.  

Jedan od najvažnijih dokumenata koji upućuje na prirodu modernog olimpijskog paganizma je Kubertenov intervju, koji je 4. septembra 1936. godine objavljen u francuskom magazinu “L’ Auto“, povodom održavanja nacističkih Olimpijskih igara: “Objavljeno je da su Berlinske olimpijske igre s tehničkog gledišta bile potpuni uspeh. Mogao bih odgovoriti da mi je to dovoljno. To ne bi bilo objašnjenje. Svakako, sportska strana mora biti dominirajući element Igara, ali ja mislim da ne bi trebalo imati Igre bez elementa strasti koji je jedini u stanju da im da značenje koje one mora da imaju. Ja sam uvek tražio ovu strasnu razdraženost, ja sam je hteo, prizivao svim svojim snagama. Jer takmičarski sport, po sebi, nije obična stvar koja se može prilagoditi skučenim i sitničavim pravilima. Shvatimo, olimpijske igre su žestoka, divlja borba kojoj ne odgovaraju druga do žestoka i divlja bića. Okružiti ih atmosferom konformističke slabosti bez strasti i neumerenosti, značilo bi unakaziti ih, oduzeti im svaku posebnost. A da ne govorimo o Igrama na kojima je dopušten pristup ženama i omladini, uopšte slabima. Za njih postoji drugi oblik sporta, fizičko vaspitanje koje će im dati zdravlje. Ali za Igre, moje Igre, hoću jedan dugi krik strasti, ma kakav bio. U Berlinu se drhtalo za ideju o kojoj nije na nama da sudimo, ali koja je bila strasni izazov koji stalno tražim. Tehnički deo je, s druge strane, organizovan sa svom potrebnom pažnjom i Nemcima se ne može pripisati sportsko nepoštenje. Kako hoćete da se u takvim uslovima odreknem slavljenja XI olimpijade? Jer, isto tako, ta glorifikacija nacističkog režima bila je emocionalni šok koji je omogućio ogroman razvoj koji su postigli.” (13) “Strasna razdraženost”, “divlja borba” kojoj odgovaraju “divlja bića”, “neumerenost”, “dugi krik strasti” – sve to ukazuje da je u biti olimpijske religioznosti davanje oduška zverinjoj prirodi Kubertenovog buržuja. Radi se o svojevrsnom “zovu divljine” koji se u “civilizovanom” obliku pojavljuje kao do kraja ogoljena “volja za moć” koja nastoji da se obračuna s civilizacijskim normama koje sputavaju nastojanje “gospodarske rase” da pokori svet. Kuberten je u ovome tekstu do kraja razobličio svoju izvornu olimpijsku intenciju. Za buržuja koji  hita da osvoji svet ne važe pravila koja važe za “obične” smrtnike: on je lišen svake odgovornosti. Istovremeno, on je lišen osobenosti koje su karakteristične za “homerovskog”, kao i za “herojskog čoveka” antike: Erosa, emocija, spremnosti na žrtvovanje i pokajanje, na zaštitu nemoćnih, detinje razdraganosti… Nezajažljiva gramzivost, glavna osobenost Kubertenovog “novog čoveka”, proždrala je sve ljudsko u čoveku. Čišćenje čovečanstva od “naslaga” ljudskog, što znači čišćenje čoveka od ljudskosti, jedan je od najvažnijih ciljeva Kubertenove “utilitarne pedagogije”.

Ono čemu se moderni olimpizam klanja nije hrišćanski bog ni olimpijski bogovi, već ekspanzionistička moć monopolističkog kapitalizma. To je izvorište iz koga Kuberten crpi snagu za svoju olimpijsku misiju i na kojoj se temelji uspeh njegovog “obnoviteljskog” poduhvata. Kubertenov odlazak na Arnoldov grob u Ragbiju ima simboličan značaj: bilo je to hodočašće izvornom duhu kolonijalne moći viktorijanske Engleske čije je tvorac, po Kubertenu, bio Arnold. Evo kako Kuberten opisuje svoju posetu Arnoldovom grobu: “… u suton, sam u znamenitoj gotskoj kapeli Ragbija, sa očima prikovanim za nadgrobnu ploču na kojoj je, bez epitafa, bilo urezano veliko ime Tomasa Arnolda, sanjao sam da pred sobom vidim kamen temeljac britanske imperije”. (14) Osvajačko-tlačiteljska moć kapitalizma pravo je izvorište Kubertenovog religioznog nadahnuća. Suština Kubertenove olimpijske pobožnosti na najbolji način je iskazana u njegovom izvornom olimpijskom pokliču “Rebronzer la France!“, koji odgovara vapaju za bogom fanatičnog hrišćanina. San o osvajanju sveta od strane “gospodarske rase”, oličene u evropskoj buržoaziji, to je “vizija” koju će Kuberten do kraja života uporno slediti i čiju će realizaciju, predajući im u ruke “sveto” olimpijsko “koplje” (Dim), poveriti nacistima.

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku