Odgovor Noamu Čomskom

O

Gospodinu Noamu Čomskom treba odati priznanje za hrabro suprotstavljanje američkoj imperijalističkoj politici. Nažalost, u intervjuu za beogradski list „Politika“ od 7. i 8. maja Čomski rešenje za krizu na Balkanu vidi u tome da se do kraja realizuje politika Vašingtona na ovim prostorima.

Na pitanje „šta Vi vidite kao odgovarajuće realistično rešenje za konačni status Kosova i koliko se to razlikuje od onoga što zagovaraju SAD sada?“ Čomski odgovara:Već duže vreme osećam da je jedino realistično rešenje za konačni status Kosova u stvari ono što je ponudio predsednik Srbije (Dobrica Ćosić), mislim, negde oko 1993, to jest neka vrsta podele sa Srbima. Sada je ostalo vrlo malo Srba, ali ono što su bile srpske oblasti treba da bude deo Srbije, a ostalo neka bude nezavisno kako oni to zovu, što znači da će se pridružiti Albaniji. Ja prosto ne vidim, nisam video nikakvo drugo moguće rešenje ni pre deset godina.“

Čomskijeva ideja nije nova. To je, zapravo, „model“ za Kosovo koji su u Drugom svetskom ratu realizovale fašistička Italija i Nemačka. Što se tiče Čomskijevog pozivanja na Dobricu Ćosića, bivšeg predsednika Jugoslavije, radi se, zapravo, o alibiju koji je krajnje problematičan imajući u vidu motive zbog kojih se Ćosić zalaže za podelu Kosova (problem nataliteta).

Čomski je na istim pozicijama sa američkim vlastima. Naime, Čomski ne govori o principijelnom rešenju problema Kosova, već o „realističkom rešenju“. Na čemu se zapravo zasniva Čomskijev „realizam“? Pre svega na činjenici da su Albanci većina na Kosovu i da oni ne žele da žive u Srbiji. Da li bi Čomskijev „realizam“ bio moguć da iza Albanaca ne stoji Amerika? Da li bi bez toga mogao da se poštuje drugi realizam, naime, da Albanci predstavljaju oko 15% stanovništva Srbije i da Srbi, kao većinski narod, ne žele da se Kosmet otcepi od Srbije? Čomskijevo „realistično rešenje“ zasniva se, u stvari, na rezultatima etničkog čišćenju Srba i drugih nealbanaca sa Kosmeta (oko 300 000), koje su sprovele albanske terorističke grupe koje su, i po Čomskom, organizovale i naoružale SAD – kao i na naseljavanju stotine hiljada Albanaca iz Albanije na Kosmetu.

Šta bi se desilo kada bi se princip etničke majorizacije uzeo kao princip po kome bi trebalo da se rešavaju pitanja nacionalnih manjina u evropskim zemljama? Da li je za Čomskog „realistično rešenje“ da Albanci otcepe zapadnu Makedoniju i pripoje je Albaniji? Ili da Grci otcepe delove Albanije u kojima su većina? Ili da Turci otcepe delove Bugarske i Grčke u kojima su većina? Ili da Mađari otcepe delove Rumunije, Srbije i Slovačke u kojima su većina? Šta je sa Abhazijom, Južnom Osetijom, Nagorno-Karabahom, Pridnjestrovljem? Šta je se Katalonijom, Baskijom, Korzikom, Južnim Tirolom, delom Turske nastanjenoj Kurdima, sa Krimom i drugim delovima Ukrajine nastanjene Rusima, kao i sa delovima Baltičkih država u kojima je većinsko rusko stanovništvo?

Čomski nudi Albancima sa Kosmeta kao nacionalnoj manjini pravo da formiraju svoju državu i da se pripoje Albaniji, a šta je sa pravom Srba i Hrvata u Bosni i Hecegovini – koji nisu nacionalna manjina, već konstitutivni narodi – da odluče o svojoj samostalnosti?

Pitanje je da li je Čomski svestan da se njegova „realistična“ koncepcija zapravo legitimiše princip etničkog čišćenja – koje ima otvorenu podršku američke administracije. Čomskijeva koncepcija, bez obzira na njegove motive, predstavlja poziv na nasilno cepanje multi-etničkih država. Šta to znači za Srbiju u kojoj živi 24 nacija? Praktično, sva granična područja Srbije postale bi zone u kojima bi trebalo izazvati nacionalne sukobe i na taj način omogućiti njihovo pripajanje susednim zemljama. Provokacije su već prisutne u delovima zemlje u kojima žive muslimani (Stara Raška/Sandžak) i Mađari (Vojvodina).

Kako može otcepljenje dela zemlje, koja predstavlja osnov državnosti i nacionalne samosvesti Srba, da bude „mirno“ prihvaćen od srpskog naroda? Srbi su svesni da pravi okupatori Kosmeta nisu Albanci, već Amerikanci. Čomski ne pominje vojnu bazu „Bondsteel“ na Kosmetu koja je najveća američka baza izgrađena na tlu Evrope. A to je, zapravo, ključni razlog zbog čega Amerikanci nastoje da otcepe Kosmet od Srbije i pripoje ga Albaniji. Amerika nastoji da od balkanskih i istočno-evropskih država stvori vojni koridor da bi izolovala Evropu od Rusije i da bi spečila Evropu da se „spusti“ ka Bliskom Istoku. „Velika Albanija“ treba da bude glavna strateška tačka u američkim planovima da se ukopaju na evropskom tlu. Čomski je u intervjuu „zaboravio“ da pomene da je neposredni uzrok bombardovanja Jugoslavije bio odbijanje Miloševića da potpiše papir iz Rambujea u kome su Amerikanci tražili da se u Jugoslaviji rasporedi preko 30 000 hiljada NATO vojnika. Praktično, tražili su da Milošević prihvati okupaciju svoje zemlje.

Na pitanje „zašto su SAD započele taj rat?“, Čomski se poziva na knjigu Džona Norisa, „da stvarni cilj tog rata nije imao nikakve veze sa brigom za kosovske Albance. Stvarni uzrok bilo je to što Srbija nije sprovodila tražene socijalne i ekonomske reforme, što znači da je to bio poslednji ugao Evrope koji se nije povinovao neoliberalnim programima pod upravom SAD, pa je to moralo da bude uklonjeno“. U istom intervjuu Čomski kaže da je Milošević „trebalo da bude svrgnut i on bi verovatno bio svrgnut početkom 90-ih, da su Albanci glasali, to je bilo vrlo blizu“. Čomski u političkim snagama u Srbiji koje su bile „Trojanski konj“ SAD u Srbiji (i koje su dobile stotine miliona dolara od strane SAD za rušenje Miloševića) i u separatistički nastrojenim Albancima vidi snage koje je trebalo da sruše Miloševića. Kako neko može da se bori protiv zločinačke politike SAD na Balkanu, a da istovremeno podržava one političke snage koje sprovode američku politiku na Balkanu?

Kakav je odnos Čomskog prema Miloševiću? Čomski: „Milošević je počinio mnoge zločine, nije dobra ličnost, užasna osoba, ali optužbe protiv njega nikada ne bi mogle da se održe.“ Na pitanje „znači li da ste Vi „Miloševićev simpatizer?““, Čomski odgovara: „Ne, on je bio strašan. U stvari, trebalo je da bude svrgnut i on bi verovatno bio svrgnut početkom 90-ih, da su Albanci glasali, to je bilo vrlo blizu. On je uradio razne strašne stvari, ali to nije bila totalitarna država. Bili su izbori, bila je tu opozicija, mnogo mutnih radnji, ali toga ima svugde i ja svakako ne bih želeo da večeram s njim ili da razgovaram s njim. Jeste, on je zaslužio da mu se sudi za zločine, ali ovo suđenje nije nikada moglo da bude održivo, čak i da je bilo polupošteno. To je bila farsa; u stvari, oni su bili srećni što je umro.“

Za kakve “zločine“ treba da se sudi Miloševiću i zbog čega je trebalo da bude zbačen sa vlasti još početkom devedesetih čovek koji je uveo višepartijski sistem i koji je doneo ustav po kome nije nacija, već je građanin osnov političkog konstituisanja društva – protiv čega su bile političke snage za koje se Čomski zalaže? Čomski ni na ponovljeno pitanje novinara ne daje nikakav konkretni odgovor.

U suštini, Čomski nema političku viziju Balkana koja daje mogućnost balkanskim zemljama da sačuvaju samostalnost – bez čega je priča o „demokratskim slobodama“ samo farsa. Zbog toga on konstruiše „demokratsku“ opoziciju koja je trebalo da sruši Miloševića – koja u stvarnosti nije postojala. Madlen Olbrajt je više puta izjavila da je Jugoslavija bombardovana da bi na vlast došli oni koji će sprovoditi američku politiku na Balkanu. To je zapravo opozicija koja je nastojala da zbaci Miloševića sa vlasti i koja je došla na vlast 5.oktobra 2 000 – koja je Srbiju i Crnu Goru pretvorila u američku koloniju.

U „demokratiji“ koji je Zapad nametnuo Srbiji vojnom agresijom više od 50% radno sposobnog stanovništva nema posao; preko 65% mladih do 30 godina nema posao; prosečna plata je ispod 300 Eura; gotovo 80% zaposlednih u privatnom sektoru nema socijalno osiguranje; samo u Beogradu ima preko 80 000 narkomana; studenti plaćaju i do deset puta veće školarine nego što je to bilo u Miloševićevo vreme; u procesu nasilne privatizacije gotovo sve značajne fabrike, rudnici, izvori vode i druga društvena dobra prodata su za male pare zapadnim firmama i domaćim mafijaškim bandama; društveni bruto proizvod je ispod nivoa koji je bio u vreme najžešćih sankcija; nikada se više mladih ljudi nije iseljavalo iz zemlje nego što je to danas; ukidaju se novine i televizijske kuće koje su kritične prema Zapadu; ljudi svakodnevno gube posao ukoliko ne odgovaraju vladajućoj politici; svakodnevno se pljačkaju banke, ubijaju poštanski službenici, ljudi ginu u mafijaškim obračunima… Srbija je postala „demokratsko društvo“ po meri Zapada.

Sviđalo se to Čomskom ili ne, Slobodan Milošević je bio i ostao simbol slobodarske borbe srpskog naroda. Nije slučajno što je na ispraćaju Miloševića u Beogradu i Požarevcu bilo daleko više ljudi nego što je to bilo 5.oktobra 2 000. Jedna od glavnih parola bila je „Kosovo je Srbija!“ I to je realnost koju treba imati u vidu ukoliko se želi mir na Balkanu.

 

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku