„Narodno prosvećivanje“

U svom predgovoru Kubertenovim tekstovima koji se odnose na „narodno prosvećivanje“ („éducation populaire“) Žorž Rio kritikuje tehnologiju koja je, u nastojanju da bude što efikasnija, zaboravila na suštinu čoveka. Kuberten je, po njemu, bio taj koji je, od početka svog „vaspitnog poduhvata“, shvatio da vreme traži takvu etiku i takvu reformu obrazovanja koja će svakome omogućiti da se slobodno realizuje u svojoj celokupnosti. Tokom čitavog života Kuberten će „strasno raditi na razvoju Narodnog univerziteta koji će biti u stanju da svakom pruži mogućnost za usavršavanje“. „Tekstovi koji slede“, konstatuje na kraju Rio, „omogućavaju da se shvati sva plemenitost pedagoškog poziva autora“. (229)

Već iz prvog teksta koji sledi može se zaključiti o kakvoj se, zapravo, „plemenitosti“ radi. Kuberten, naime, oduševljeno pozdravlja otvaranje za širu javnost sportske dvorane „Toynbee Hall“, koja se nalazi u istočnom delu Londona, u kraju Vajtčepel (Whitechapel), ime, koje je po Kubertenu, postalo u Engleskoj „sinonim za bedu i siromaštvo“. (230) Šta će jedna takva dvorana u sirotinjskoj četvrti? Kuberten: „Ovde, naprotiv, treba najpre dokazati da je neko vredan poštovanja; uvažavanje je individualno, a ne opšte. Mladi su primorani da na svojim bližnjima dokažu svoju sopstvenu superiornost. To je velika stvar, jer kada se prizna superiornost, tim pre će biti prihvaćena. Istina je da je za to potreban svakodnevni kontakt, to boravište koje je suština Tynbee Hall-a. Radnici koji su tamo ušli (a ima ih već puno) napustili su mnoga predubeđenja o svetu, kome se nikada nisu približili i o kome su imali najfantastičnije ideje.“ (Pod.P.d.K.) (231) Umesto da se bori da se iskoreni beda i siromaštvo, „plemeniti“ Kuberten nastoji da iskoristi sport da „vaspita“ radnike da poštuju svoje gospodare i pomire se sa bedom i siromaštvom!

Nakon Prvog svetskog rata, u vreme razvoja revolucionarnog radničkog pokreta u Evropi i raspada građanskih institucija Kuberten, uplašen za sudbinu kapitalizma, teško optužuje buržoaziju: „Kapitalistička buržoazija rizikuje da skupo plati sebičnu računicu koja ju je navela da uspostavi demokratiju. Ona nikada nije htela da pomogne radničkoj klasi da stekne druga znanja osim onih koje njenu službu mogu učiniti produktivnijom povećavajući njene proizvodne sposobnosti. Ona joj je čak zabranjivala pristup onim nepristrasnim znanjima koja, kako to divno kaže sveštenik Vagner (Wagner), daju ’pristup uzvišenom životu’. Ona je stvorila duhovno bogatstvo i postavila oko njega straže da bi sačuvala monopol.

Rezultat toga je da je sada kultura u opasnosti. Uspostavljanjem radničkih vlasti, one će biti ovlašćene da čuvaju trezor sa čijim sadržajem nikada nisu bile u dodiru i koji rizikuje da bude uništen u njihovim nestručnim rukama. Tako bi moglo propasti, opet greškom do juče privilegovanih, nasledstvo sakupljeno naporom tolikih generacija.

Da li je prekasno da se zaštitimo od jedne tako strašne neizvesnosti? Nema sumnje da je veoma kasno a, osim toga, malobrojni su oni koji uočavaju ovu opasnost i nameravaju da je se reše. Ovo nije prilika da se izloži šta može biti korisno učinjeno uz pomoć sredstva kao što su narodni univerziteti. Predlažem da se to uskoro učini. Ali, u pedagogiji se ne razmatra samo moždana strana; postoji i telesna strana. Vreme nalaže da se svoj omladini otvori ono područje sportske aktivnosti gde su uspostavljeni radost, mir i jednakost i koje putem toga može postati pogodan teren za uspostavljanje socijalnog mira. Jer se gubi iz vida da društveni sukobi nisu rođeni samo pod udarom oprečnih, teško pomirljivih, interesa, već se velikim delom pojavljuje pod teretom tuge, gneva i nakupljenih uvreda. Ništa nije tako pogodno kao sport da se mladi izleče od tih rana.

’Svi sportovi za sve’. To je ono što sada hoćemo da organizujemo uz pomoć naprednih opština i velikih radničkih udruženja. Govori se o ’proleterskom olimpizmu’. Mene taj naziv ne plaši. Apel koji sam još početkom ove 1919.godine uputio mojim kolegama naišao je, prvenstveno u Americi, na najtopliji doček, a Internacionalni komitet (olimpijski, prim.aut.) odlučio je da u 1921, u Lozani, organizuje opšti kongres popularnih sportova čiji program se proučava i koji će biti utvrđen na našem skupu u Anversu. Prema našem starom običaju, mi ostajemo uporni praktičari za koje teorija nema vrednosti ukoliko ne može odmah da se primeni u praksi.“ (Pod.P.d.K.) (232)

U svojoj „brizi“ za „duhovni razvoj“ radnika Kuberten ide dotle da sastavlja detaljni program za njihovo obrazovanje. On postaje stručnjak za gotovo sve oblasti ljudskog znanja: istorija, filozofija, prirodne nauke, umetnost… U njegovom programu nalazimo pitanja koja treba obraditi u okviru tema kao što su zvezde, matematika, zemlja, voda, vazduh, vatra, minerali, biljke, agrikultura, životinje, čovek, elektricitet, mašine, industrija, trgovina, transport, zakoni… Naravno, sve je to fasada. Ono čemu je Kuberten stvarno težio bio je obračun s kritičkim umom i s političkom borbom radnika, što znači depolitizaciji radnika u kritičnim trenutcima za kapitalizam. U odeljku „Kritika i euritmika“ prva rečenica glasi: „Kritički duh: mir (društveni, naravno, prim.aut.) prethodni uslov“. Druga lekcija: „Saradnja između volje i telesnog treninga uspostavljanja telesnog i mentalnog mira.“ (233)

Iz svog programa za obrazovanje radnika Kuberten je izbacio sve ono što se ne uklapa u njegovo viđenje sveta. „Kulturno nasleđe čovečanstva“ svodi se, zapravo, na vladajuću ideologiju. Ovo pitanje je interesantno i zbog toga što Kuberten, borac za „kulturno nasleđe čovečanstva“, nema ni jednu kritičku reč za nacističke piromanske rituale na kojima su spaljeni milioni knjiga, među kojima i ona dela bez kojih se ne može zamisliti kultura modernog doba. Kuberten svodi radnike na primitivce koji će uništiti kulturna dobra čovečanstva, a veliča naciste koji su ta dobra sistematski uništavali. Da li se radi o Kubertenovoj nedoslednosti, koja se može objasniti političkim motivima, ili je reč o doslednom pridržavanju načela da samo ono što odgovara interesima vladajućeg poretka spada u „kulturno nasleđe čovečanstva“?  

U navedenoj „borbi za radnike“ Kuberten nigde ne polazi od prava radnika kao ljudi i građana na obrazovanje i u tom kontekstu od njihovog prava da se legalnim političkim sredstvima izbore za ono što im i po zakonu pripada. Kuberten svodi ljude koji žive od svog rada, najamnike kapitala, na „radničku klasu“ i na taj način im ukida elementarna ljudska i građanska prava. Odnos između kapitalista i radnika Kuberten pokušava da svede na odnos koji je postojao između feudalnog gospodara i kmeta. Otuda za njega „milosrđe“ kapitalista predstavlja osnovno i jedino izvorište „prava“ radnika.

Ovo je izuzetno značajna dodirna tačka između Kubertenove „plemenite“ pedagogije i (isto tako „plemenite“) pedagogije bivših birokratskih režima „realnog socijalizma“. Nisu radnici ti koji, kao ljudi, imaju pravo da se obrazuju, već je država (vladajuća birokratska oligarhija) ta koja im „daje“ pravo na obrazovanje, kao i programe obrazovanja. U tom kontekstu, ni Kuberten ne govori o pravu radnika na samoobrazovanje, tačnije, o pravu radnika da uzmu učešće u kulturnom životu i da stvore svoj pogled na svet koji proističe iz njihovog društvenog položaja i koji je usmeren na ukidanje sveta nepravde. Osnovni smisao Kubertenovih „radničkih univerziteta“ bio je (kao i u „realnom socijalizmu“) da „vaspitaju“ radnike da, bez obzira na njihov stvarni društveni položaj, ostanu lojalni vladajućem poretku. Strah da će radnici uništiti klasni poredak, za koji sam Kuberten kaže da je „nepravedan“, pravi je razlog za njegov „dušebrižnički“ odnos prema radnicima, a ne solidarnost sa potlačenima. Ono zašta se Kuberten zalaže još od svog „Program“-a („Un programme: Le Play“) iz novembra 1887.godine, je da „vladajuće klase“ (aristokratija i buržoazija) budu „milostivije“ prema radnicima – da bi ublažili njihovo nezadovoljstvo i na taj način obezbedili njihovu nesmetanu eksploataciju.

Što se tiče „proleterskom olimpizma“, Kuberten je imao priliku da bira između Narodne olimpijade („Olimpiada popular“), koju će u leto 1936.godine u Barseloni da organizuju iberijski radnici u znak protesta protiv nacističkih Olimpijskih igara – i Berlinskih olimpijskih igara. Kuberten se otvoreno stavio na stranu nacista, nazivajući pogrdnim imenima sve one koji su pozivali na bojkot nacističkih Olimpijskih igara. I dok su u Berlinu, uz zvuke fanfara, odjekivali Kubertenovi hvalospevi nacističkoj Nemačkoj i Hitleru (u njegovom govoru koji je emitovan na zatvaranju Berlinskih olimpijskih igara), u Španiji su se Frankove fašističke falange, uz obilatu pomoć Hitlera i Musolinija, krvavo obračunavale s radnicima, borcima za Republiku.

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku