Nacizam

N

Uprkos jedinstvenom polazištu, kada je reč o očuvanju mita o Kubertenu, između Milerovog i Rioovog pristupa Kubertenu postoje izvesne razlike. One se mogu na pravi način razumeti ukoliko se ima u vidu borba između nemačkih i francuskih građanskih teoretičara za Kubertenovo olimpijsko nasleđe – koja se vodi u kontekstu borbe za nacionalni prestiž.

Moderne olimpijske igre su mitološka nit koja spaja moderno društvo sa antičkom Grčkom, duhovnom kolevkom Zapadne civilizacije. Nije slučajno što su se evropske kolonijalne sile, posebno u vreme njihove kolonijalne ekspanzije, borile da se domognu Olimpije, antičkog olimpijskog svetilišta, i da na taj način dokažu da polažu legitimno pravo na antičku kulturnu baštinu. Bizmark je, svojevremeno, od grčkih vlasti dobio ekskluzivno pravo na iskopavanje u Olimpiji. Njegov posao nastavili su nacisti: Hitler je, iz novčanog fonda koji mu je bio na raspolaganju, finansirao sa 300.000 rajhs maraka arheološka iskopavanja, s tim što je rekonstruisana Olimpija trebalo, kao što smo videli, da budu „spomenik Trećem Rajhu izvan njegovih granica“. Završni radovi na otkopavanju lokaliteta u podnožju Kronosovog brda obaviće se nakon Drugog svetskog rata pod nemačkim okriljem i pod nadzorom jednog od glavnih ideologa nacističkog olimpizma, Karla Dima.

Francuskim olimpijskim nacionalistima preostao je – Kuberten. Međutim, „veliki Francuz“ Pjer de Kuberten, kada je dospeo do najviših olimpijskih vrhova, celokupnu svoju pisanu zaostavštinu poverava nacistima, imenujući ih za čuvare njegove olimpijske ideje. U proleće 1937.godine Kuberten piše vladi Trećeg Rajha: „Nisam uspeo da završim ono što sam želeo. Smatram da bi Centar za olimpijske studije pomogao, više nego išta drugo, da se očuva i razvije moje delo, kao i da se sačuva od izvitoperenja kojem će, bojim se, biti izloženo.“ (247)  Bio je to šamar Kubertenovoj „voljenoj Francuskoj“ koji i danas odzvanja u glavama francuskih nacionalista. Reakcije su različite: neki, poput profesora Rioa, zavlače glavu u pesak; drugi, poput kulturnog poslanika zvanične Francuske Bulonja, proglašavaju Kubertena „šizofreničarem“.

Bulonjova panična upozorenja da se ne sme dozvoliti da „nacistički vuk“ Karl Dim bude proglašen za izvršioca Kubertenovog olimpijskog testamenta ostala su, bar što se tiče Međunarodnog olimpijskog komiteta, uzaludni vapaj. „Izabrani tekstovi“, koji su sastavljeni i izdati pod njegovim pokroviteljstvom, poslužili su za veličanje Karla Dima kao legitimnog naslednika Kubertenovog olimpizma. Evo kao profesor Miler završava predgovor II tomu „Izabranih tekstova“: „Uprkos zvaničnim pozivima, Kuberten nije prisustvovao ni Olimpijskim igrama iz 1928. u Amsterdamu, ni onima iz 1932. u Los Anđelesu. Inicijativa Karla Dima povodom Olimpijskih igara iz 1936. da organizuje prenos olimpijske baklje potpuno odgovara njegovim shvatanjima. Njegova nadahnuta poruka nosiocima baklje od Olimpije do Berlina može biti shvaćena kao sastavni deo njegovog olimpijskog testamenta.

Najvažnije olimpijsko svedočanstvo iz njegovih poslednjih godina je njegova rasprava o ’Filozofskim osnovama modernog olimpizma’, koja je emitovana na radiju 1935.godine. Kuberten je tako započeo seriju internacionalnih emisija o Berlinskim olimpijskim igrama iz 1936.godine. On je u sažetom obliku još jednom izložio ideje o modernom olimpizmu koje je decenijama razvijao. One se mogu sažeti u tri sledeća načela:  

1.      ’Slaviti olimpijske igre znači pozivati se na istoriju.’

2.     ’Olimpijska ideja nije sistem, nego duhovni i moralni stav.’

3.     ’Moja nepokolebljiva vera iz mladosti i kasnijeg doba bila je i ostala životvorni princip moga rada.’

Kuberten je, izdaleka, sa pažnjom pratio odvijanje Olimpijskih igara iz 1936.godine. Njene umetničke forme nosile su pečat njegovog uticaja, što pokazuje izvođenje Betovenove ’Ode radosti’ prilikom posebne manifestacije u predvečerje otvaranja igara.

Uprkos ondašnjim žučnim raspravama o politizaciji i komercijalizaciji olimpijskih igara i sporta, njegova vera u budućnost olimpizma ostala je nepokolebljiva sve do njegove smrti, 2.09.1937. u Ženevi. Kao što je u svom testamentu tražio, njegovo srce je 26.marta 1938.godine bilo u Olimpiji ugrađeno u mramorni spomenik koji je podignut u znak sećanja na ponovno uspostavljanje olimpijskih igara, nekoliko koraka od antičkog stadiona. Međunarodna olimpijska akademija (A.I.O.), o kojoj je Karl Dim razmišljao za vreme ceremonije polaganja srca, smeštena je u njegovom neposrednom susedstvu. Njeno osnivanje u 1961.godini bilo je zajedničko delo Grka Jana Ketseasa (Jean Ketseas) i Karla Dima. Ona ovekovečuje olimpijsko nasleđe Pjera de Kubertena.“ (248)

U predgovoru Kubertenovim tekstovima i intervjuu u kojima Kuberten veliča nacističke Olimpijske igre i Hitlera, Miler kaže i to da je Kuberten, iz svog boravišta u Lozani, „aktivno učestvovao“ u pripremama za XI olimpijske igre. On je bio „u bliskom kontaktu sa Karlom Dimom“, koji je bio spiritus rector olimpijskog pokreta u Nemačkoj. Kubertena i Dima su, po Mileru, zbližile „iste težnje u sportskoj pedagogiji“ i „isti pogledi o umetničkoj i svečanoj formi“ koja je trebalo da bude realizovana na Berlinskim igrama. Inače, njihovo zbližavanje započinje 1913.godine u vreme pripremanja Igara za koje bilo predviđeno da se 1916.godine održe u Berlinu. (249) 

Na Kubertenovo „aktivno učešće“ u pripremanju nacističkih Olimpijskih igara upućuje i Kubertenov tekst „Olimpizam i politika“ („L’Olympisme et la politique“) u kome pozdravlja „Izjavu“ („Déclaration“) koju je Baje-Latur dao nakon povratka iz Nemačke – u koju je otišao da bi „proverio“ opravdanost brojnih upozorenja da nacistički režim neprestano krši olimpijsku Povelju. Konstatujući da iskazane brige za ono što se dešava u nacističkoj Nemačkoj „nisu ni sasvim spontane ni iskrene“, Kuberten naglašava da je Baje-Latur opravdano „žigosao“ nastojanje da se „olimpijske snage stave u službu izbornih interesa“. Na taj način je, po Kubertenu, odbijen još jedan „nepošteni napad“ koji je usmeren protiv Berlinskih olimpijskih igara. (250)

I Miler ukazuje na „principijelni“ (nepolitički) Kubertenov stav kada je reč o njegovom odnosu prema Berlinskim olimpijskim igrama, i olimpijskim igrama uopšte: „U svojoj novogodišnjoj poruci iz 1936. koja je objavljena u „Revue Sportive Illustrée Belge“ Kuberten bez dvoumljenja određuje svoj stav prema uticajima politike na sport. On se odlučno suprotstavlja olimpijskom bojkotu koji je planiran u SAD za 1936. i podržan u Francuskoj.“

„Olimpijski princip“, nastavlja Miler, „ne sme, po Kubertenu, da podlegne uticaju prolaznih pojava i mora ostati nezavistan od trenutnih političkih zbivanja.“ (251) Miler se poziva na Kubertenov intervju iz „Le Journal“-a od 27.avgusta 1936. godine, u kome Kuberten ističe da je „veličanstveni uspeh Berlinskih igara krasno poslužio olimpijskoj ideji“; suprotstavlja se tvrdnjama da su Berlinske olimpijske igre bile zloupotrebljene od strane nacista u političke svrhe; i oduševljava se „hitlerovskom snagom i disciplinom“ koje su dominirale na Igrama.

Na Kubertenov „nepristrasni“ odnos prema Berlinskim igrama upućuje i njegov intervju koji je 4. septembra 1936.godine objavljen u magazinu „L’Auto“. Evo kako je Kuberten reagovao na komentar Fernanda Lomacija (Fernand Lomazzi) da su Berlinske olimpijske igre bile „propagandna politička manifestacija“: „Objavljeno je da su Berlinske olimpijske igre s tehničkog gledišta bile potpuni uspeh. Mogao bih odgovoriti da mi je to dovoljno. To ne bi bilo objašnjenje. Svakako, sportska strana mora biti dominirajući element igara, ali ja mislim da ne bi trebalo imati igre bez elementa strasti koji je jedini u stanju da im da značenje koje one mora da imaju. Ja sam uvek tražio ovu strasnu razdraženost, ja sam je hteo, prizivao svim svojim snagama. Jer takmičarski sport, po sebi, nije obična stvar koja se može prilagoditi skučenim i sitničavim pravilima. Shvatimo, olimpijske igre su žestoka, divlja borba kojoj ne odgovaraju druga do žestoka bića. Okružiti ih atmosferom konformističke slabosti bez strasti i neumerenosti, značilo bi unakaziti ih, oduzeti im svaku posebnost. A da ne govorimo o igrama na kojima je dopušten pristup ženama i  omladini, uopšte slabima. Za njih postoji drugi oblik sporta, telesno vaspitanje koje će im dati zdravlje. Ali za igre, moje igre, hoću jedan dugi krik strasti, ma kakav bio. U Berlinu se drhtalo za ideju o kojoj nije na nama da sudimo, ali koja je bila strasni izazov koji stalno tražim. Tehnički deo je, s druge strane, organizovan sa svom potrebnom pažnjom i Nemcima se ne može pripisati sportsko nepoštenje. Kako hoćete da se u takvim uslovima odreknem slavljenja XI olimpijade? Jer, isto tako, ta glorifikacija nacističkog režima bila je emocionalni šok koji je omogućio ogroman razvoj koji su postigli.“ (252) Žan-Mari Brom (Jean-Marie Brohm) sa pravom primećuje: „Nacistička strast kao intelektualni stimulans olimpizma! Fašistička pomama, antisemitska mržnja, teutonski patos, nacistička simbolika kao strasna razdraženost Igara!“ (253)

Interesantno je i Milerovo objašnjenje zbog čega nisu održane Olimpijske igre u Tokiju 1940.godine. Razlog je „kinesko-japanski rat“ koji je, „nažalost“, sprečio održavanje Igara u Tokiju. (254) Pre svega, fašistički Japan je, nakon istupanja iz Društva naroda, odbio da organizuje Olimpijske igre da bi imao odrešene ruke za nove kolonijalne pohode. Japanski fašisti su, dakle, bili ti koji su sprečili održavanje Olimpijskih igara u Tokiju. Za članove MOK-a „japansko-kineski rat“ (napad fašističkog Japana na Kinu) sasvim sigurno nije bio prepreka za održavanje Olimpijskih igara u Tokiju. Inače, stvarno je „za žaljenje“ to što fašistički Japan nije pružio svetu još jedan impresivni „pacifistički“ olimpijski spektakl, poput onoga koji su nacisti organizovali u Berlinu. To je, bez ikakve sumnje, nenadoknadivi gubitak za olimpijski pokret.

Kuberten je sa oduševljenjem pozdravio dodeljivanje Olimpijskih igara fašističkom Tokiju. Uz usklik „Olimpizam prodire u Aziju!“, Kuberten iskazuje poštovanje „japanskoj imperiji“ nazivajući civilizaciju koju ona predstavlja „jednom od najslavnijih“ među azijskim civilizacijama. Nju je olimpijski plamen, po Kubertenu, trebalo da poveže sa helenskom civilizacijom, kao „najčasnijom“ među ervopskim civilizacijama. (255) Put do helenske civilizacije vodio je, naravno, preko nacističke Nemačke.

U kontekstu rasprave o Kubertenovom odnosu prema nacističkim Olimpijskim igrama bilo bi interesantno razmotriti i pitanje Kubertenovog „pacifizma“. Tu nam „Izabrani tekstovi“ neće puno pomoći, ali to može učiniti priznati „kubertenolog“ Iv-Pjer Bulonj. Po njemu, „potpuno je očigledno“ da su olimpijske igre za Kubertena bile primirje. Kao potvrdu za svoju tezu Bulonj navodi Kubertena: „U pravilnim, u tu svrhu tačno utvrđenim vremenskim razmacima, privremeno bi svađe i prepirke bivale prekinute, a nesporazumi zaboravljeni. Ljudi nisu anđeli i ne mislim da bi čovečanstvo nešto dobilo kada bi većina njih to postali. Ali stvarno je jaka ličnost onaj čovek koji poseduje volju dovoljno snažnu da bi samog sebe i zajednicu kojoj pripada primorao da za kratko vreme potpuno zaboravi na svoje interese ili na strasne želje za gospodarenjem ili posedovanjem, ma koliko one inače bile opravdane. Što se mene tiče, ne bih imao ništa protiv toga da vidim kako usred rata sukobljene vojske obustavljaju za kratko vreme ratne operacije iz poštovanja prema poštenim i viteškim duhom prožetim sportskim igrama koje bi bile organizovane za vreme tog primirja.“ (256) 

Ovaj tekst sasvim jasno govori o tome da su, za Kubertena, ratni sukobi ne samo neminovna sudbina čovečanstva, već i da za čovečanstvo ne bi bilo dobro kada bi zavladao mir. Umesto da se, posle svega što su ratne strahote „donele“ čovečanstvu, suprotstavi Kubertenovim antropološkim razmatranjima, koja su samo opravdanje za njegov ratno-huškački fanatizam, Bulonj konstatuje da je Kubertenova ideja o prekidu ratnih sukoba, da bi se održale sportske igre, „nažalost potpuno neostvarljiva“! I stvarno, koliko bi svet bio srećniji kada bi predstavnici zaraćenih strana odigrali fudbalsku utakmicu, pre nego što nastave da  kolju jedni druge i uništavaju ono što je od sveta još preostalo! Kamo sreće da su, na primer, Poljaci održali atletski susret sa Nemcima, pre nego što će ovi da unište Varšavu i pobiju milione Poljaka! Ili Jevreji sa „arijevcima“, pre nego što će ovi da ih pošalju u gasne komore! Ili Amerikanci sa Japancima pre nego što će da bace atomske bombe na japanske gradove i pobiju na desetine hiljada dece! Bio bi to pravi trijumf Kubertenovog „pacifističkog“ duha!

Fanatični anti-pacifizam predstavlja jedan od kamena temeljaca Kubertenove olimpijske ideje. Najbliži u oceni Kubertenovog „pacifizma“ bio je ideolog nacizma Karl Dim, Kubertenov saborac koga Kuberten, u svom govoru sa kojim su okončane nacističke Olimpijske igre, naziva „genijalnim prijateljem“. U svom delu „Olimpijska ideja u novoj Evropi“ (fašističkoj, naravno), Dim konstatuje: „U modernom dobu oživeo je ovaj militaristički duh olimpijskih igara. Kuberten, njihov obnovitelj, imao je vojničku krv u svojim venama. On se gnušao pacifizma i svih nebuloznih utopija o miru. Njegova pedagoška, istorijska, politička dela nam ukazuju na jedan neustrašivi karakter, onaj pravog ratnika.“ (257)  

Koliko je Kuberten bio fanatični militarista pokazuje i njegov ratno-huškački stav koji je objavljen u zvaničnom časopisu MOK-a „Revue Olympique“ u septembru 1913.godine, koji inače predstavlja jedan od najvažnijih postulata njegove pedagogije: „Kontakt sa oružjem čini mladića čovekom. Divna tradicija koju su uspostavili Nemci i iz koje izvire svo viteštvo.“ (258) Tek što je okončan Prvi svetski rat, koji je usmrtio i osakatio milione mladih ljudi, Kuberten drži u Lozani, februara 1918.godine, govor u kome, između ostalog, kaže da je istorija omogućila Francuskoj da u zadnjih četrdeset godina zabeleži „najdivniju od kolonijalnih epopeja“ i da „vodi omladinu preko opasnosti od nekog pacifizma i neke slobode dovedene do ekstrema“ sve do mobilizacije iz avgusta 1914, „koja će ostati jedan od najlepših spektakala koji je demokratija dala svetu“. (259)  

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku