„Međunarodna saradnja“ – u Kubertenovoj verziji

Interesantno je da Kuberten, zvanično veliki pobornik „miroljubive saradnje među narodima“, nigde u svojim spisima ne govori o pacifističkom vaspitanju mladih, nikada ne osuđuje pokušaje nasilnog „regulisanja“ međunarodnih odnosa, niti zahteva odricanje od upotrebe sile. Najdalje dokle Kuberten ide u svom „mirotvorstvu“, je verbalno zalaganje za razvoj militarističko-odbranbenog, a ne militarističko-agresivnog (belicioznog) duha – što je, kao što ćemo videti, u potpunoj suprotnosti s njegovom praktičnom filozofijom. Kuberten: „Sportovi ne nastoje da omladina postane ratobornija (plus belliqueuse) već samo više ratnička (plus militaire) što znači da joj razviju osećanje sopstvene snage, ne potstičući dalje njeno korišćenje. Oni, dakle, ne povećavaju mogućnost za rat, ali ih isto tako ne umanjuju. Oni nastoje da ratu, kada je jednom objavljen, daju ofanzivne odlike, odlučnost i veću brzinu odvijanja nego što je ranije imao.“ (Pod.P.d.K.) (168)

O pravoj prirodi ovih reči najbolje govori Kubertenov odnos prema kolonijalnoj politici vodećih kapitalističkih država. Ako se, naime, stvarno radi o razvoju militarističkog kao odbranbenog duha, onda kolonijalno osvajanje nije ni teorijski moguće. Kuberten se ne divi Engleskoj zbog njenih odbranbenih moći, već kao kolonijalnoj sili. Arnoldova vaspitna koncepcija je, po Kubertenu, dovela do „ekspanzije“ Engleske, što znači do razvoja njenih militarističko-osvajačkih moći, zbog čega ona postaje uzor Francuskoj. Tome je, uostalom, Kuberten od samog početka svog društvenog (političkog) angažovanja podredio razvoj sporta u Francuskoj i uspostavljanje modernih olimpijskih igara – kao međunarodnog takmičenja. Stoga je Prokopova u pravu kada piše: „Efekti koje je Kuberten očekivao od sporta koji se temelji na konkurenciji ne odnose se, prema tome – kao što se danas stalno tvrdi – na međunarodni mir. ’Ideja jednakosti’ ne sadrži ništa više nego formalnu jednakost šansi u takmičenju. Kuberten je bio isto tako malo pacifista koliko i grčki vladajući sloj u antici, koji je osnovao olimpijske igre, i za koji je sticanje snage kroz sport bio uslov opstanka u borbi s okolnim narodima, kao i (uslov) obezbeđivanja pokornosti brojnih robova.“ (Pod.U.P.) (169)

Sport se ni na olimpijskim igrama ne pojavljuje kao način pacifističkog vaspitanja mladih i kao razvijanje istinskog prijateljstva među ljudima i narodima. Najdalje dokle sportisti, kao predstavnici svojih nacija i rasa mogu da idu u svojim odnosima je da se međusobno „poštuju“ kao takmičari, u stvari, kao borci („vitezi“, tj.ratnici). Sportisti ne dolaze na olimpijske igre kao ljudi, niti se od njih očekuje da predstavljaju opšte-ljudske vrednosti, već ih šalju kao pripadnike nacije (države) i od njih se traži da se bore protiv predstavnika drugih nacija (država) da se domognu pobede – koja predstavlja najvišu vrednost kapitalističkog sveta. U tom kontekstu, sama njihova pojava i aktivnost imaju simbolično značenje. Olimpijske igre su, po Kubertenu, religiozni ceremonijal, što znači služba posvećena najvišim božanstvima kapitalističkog sveta u kojoj sportista, boreći se za pobedu postizanjem većeg rezultata (rekorda), ne nastoji da stekne naklonost božanstava za sebe kao čoveka, već za naciju i rasu, tačnije, za vladajući (kapitalistički) poredak koji predstavlja. Na taj način olimpijske igre neminovno postaju jedan od oblika borbe za prestiž između nacija i rasa, po vladajućim pravilima kapitalističkog sveta, i priprema za predstojeći neminovni (i po Kubertenu dobrodošli) oružani sukob. Evo, uostalom, kako je glasila prvobitna verzija „olimpijske zakletve“: „Kunemo se da ćemo se pokazati kao časni borci i da ćemo poštovati pravila; naše učešće treba da se odvija u viteškom duhu u čast naših otadžbina i u slavu sporta.“ (170) Do (kozmetičke) izmene došlo je početkom šezdesetih godina, da bi se pokazalo da olimpijske igre imaju „kosmopolitski“ karakter. Umesto borbe „u čast naših otadžbina“, olimpijski „pacifisti“ stavili su „u čast naših ekipa“. (171)

Pored toga, Kubertenova „odbranaška“ koncepcija je u suprotnosti s osnovnim postulatima njegove teorije. Kuberten, naime, tvrdi da je borba između ljudi, nacija i rasa osnovna logika ljudske egzistencije i osnov „usavršavanja“ sveta. U Arnoldovom vaspitnom modelu, koji Kuberten prihvata i nastoji da realizuje na svetskom prostoru, društveni poredak (hijerarhija moći) ostvaruje se borbom i dominacijom jačih. Osnovni pokretački duh tog poretka je borba i agresija, a ne uzdržavanje od upotrebe sile. Sve pozitivne odredbe ljudskog karaktera mogu se, po Kubertenu, steći samo u toku „borilačkog napora“. Ako je, prema tome, nešto strano Kubertenovoj koncepciji, onda je to odbranaška logika.

Isto tako, ukoliko su pripadnici svih nacija (Kuberten se s olimpijske govornice neprestano obraća čovečanstvu kao „internacionalista“) vaspitani da se brane, a ne da napadaju, onda je militarističko-odbranbeno vaspitanje mladeži besmisleno. Tačnije, pošto, po Kubertenu, vaspitanje (obrazovanje) presudno utiče na ponašanje ljudi, ukoliko su oni naučeni da ne napadaju – ratni sukob nije moguć, a samim tim otpada potreba za militarističkim obrazovanjem koje Kuberten propoveda. Anti-beliciozna svest pretpostavlja pacifističko, a ne militarističko vaspitanje.

Kubertena, ni ovde, ne treba „hvatati za reč“. Ono što on, zapravo, hoće da kaže je da on ne želi da bude ratni huškač, ali da je rat neminovan i da je dobrodošao jer predstavlja za čoveka (buržuja) „najviši ispit ljudske hrabrosti“. Zato on poziva evropske narode da se pripremaju za rat i da razvijaju militaristički duh kod mladih, dakle, razvija shvatanje o neminovnosti rata. Mir je za Kubertena, kao i za antičku robovlasničku oligarhiju, zapravo primirje, što znači stanje u kome je došlo do privremenog prekida ratnih dejstava, i koje predstavlja pripremu za  nastavak rata. Najdalje dokle Kuberten ide u svojoj „mirotvoračkoj“ retorici je zalaganje da se, putem sporta, uspostave „tolerantniji i humaniji običaji“ u ratu. Kuberten: „Armija sportista će biti humanija, milostivija u borbi…“ A kada je mir ponovo uspostavljen, sport bi trebalo da „ublaži nastalu srdžbu i mržnju“. (172) Ni kada dostiže najviše domete u svojoj „pacifističkoj“ inspiraciji Kuberten ne dovodi sport u vezu sa slobodarskim težnjama čoveka, sa njegovim nastojanjem da iskoreni uzroke ratnih sukoba i uspostavi istinski mir. Za njega je „herojstvo“ osobenost osvajača, a ne onih koji se bore za slobodu. Oni, po Kubertenu, ne mogu da ostvaruju „herojska“, već samo „varvarska“ i „divljačka“ dela.

Što je najgore, prihvatajući rat kao legitimni deo svakodnevnog života, Kuberten nastoji da stvori romantičnu sliku o ratu, dajući mu karakter sporta i igre. (173) Na taj način on prikriva varvarsku, destruktivnu, neljudsku prirodu rata. U Kubertenovim prikazima rat postaje civilizovana aktivnost čoveka kapitalističkog društva i najviši ispit zrelosti čoveka kao pripadnika nacije (rase). Za Kubertena rat nije tragedija čoveka (čovečanstva), već „normalan“ odnos između ljudi, nacija i rasa koji odgovara egzistencijalnom duhu kapitalističke civilizacije („rat svih protiv svih“). U društvu u kome je volja za pobedu (borba za opstanak) temelj svakodnevnih odnosa; u društvu u kome jači imaju pravo da ugnjetavaju slabije jer su jači – rat predstavlja samo pojavni oblik vladajućeg duha i to na svetskom prostoru. Na taj način smrt, razaranje, patnja… postaju neizbežna (i dobrodošla) sudbina čovečanstva. Budući da ne može (ovo „ne može“ ne znači ništa drugo nego oduzimanje prava čoveku da se bori protiv vladajućeg poretka, tj.“sudbine“) da joj se suprotstavi, čoveku ne preostaje ništa drugo nego da se, pod ideološkim velom „viteza“ ili „džentlmena“, „uzdigne“ iznad smrti, da bude spreman da joj „sa osmehom“ gleda u lice.

I ovde se oseća memljivi zadah umiruće aristokratije (kojoj je Kuberten „kritički“ pripadao) koju su novi kapitalistički skorojevići bez mnogo obzira potiskivali sa svetske pozornice. Kuberten je prezir aristokratije prema kapitalističkom načinu života („Vreme je novac!“) pretopio u „moralni“ izazov građaninu: „moralna snaga“ aristokratije postaje zadnji bedem sa kojim će ona nastojati da dokaže svoju „superiornost“. Bila je to odbranaška strategija aristokratije, a za praktičnog Kubertena nadasve krov ispod kojeg je trebalo, čvrsto zagrljene, bar kada je reč o obračunu s radničkom klasom, da se nađu vladajuće klase.

Posebnu pažnju, u ovom kontekstu, zaslužuju Kubertenove reči iz njegovog prigodnog teksta, koji su emitovali nacisti na zatvaranju Berlinskih olimpijskih igara: „Najzad, uspomena na nadu, jer se pod okriljem simboličke zastave sa pet krugova sa mišićima kovalo razumevanje snažnije nego sama smrt…“ (174) Zbog čega Kuberten pominje „smrt“ na olimpijskim igrama koje su, po njemu, „festival proleća“, „mladosti“ i „mira“? U toj misli Kuberten je, zapravo, sažeo suštinu svog olimpizma: olimpijske igre su mesto na kome bi trebalo da miruje oružje, da bi se učesnici poklonili najvišem božanstvu kapitalističke civilizacije boreći se, po vladajućim pravilima, za njegovu naklonost. Pripadnost kapitalističkoj civilizaciji i iznad svega lojalnost njenim bogovima – to je istina Kubertenove olimpijske ideje. Jedinstvo kapitalističke civilizacije pod vođstvom (dominacijom) bele rase, oličene u evropskoj buržoaziji i aristokratiji, i izražavanje bespogovorne lojalnosti vladajućem duhu; slavljenje vladajućih odnosa, pravila i vrednosti kapitalističkog sveta kroz učvršćivanje njegovih osnova nakon starih i pre novih ratova, kao i „civilizatorskih“ kolonijalnih pohoda – to je suština Kubertenovog olimpijskog „pacifizma“. Olimpijske igre trebalo je da dokažu da je kapitalizam u stanju da uvek iznova pokaže svoje nasmejano, razdragano, podmlađeno lice… Olimpijske igre su, po Kubertenu, „festival proleća“, što znači ponovni procvat kapitalizma, ponovno rađanje njegove „moralne snage“. Otuda toliko insistiranje na amaterizmu; otuda toliki značaj „kulturnog programa“ olimpijskih igara, samog ceremonijala: trebalo je da olimpijske igre postanu osnovno sredstvo za objedinjavanje duhovnih snaga kapitalizma, a olimpizam – najviša religija postojećeg sveta.

Što se tiče „svetog“ četvorogodišenjeg ritma organizovanja olimpijskih igara, on bi trebalo da bude regularna mogućnost beskrajne regeneracije kapitalizma, obnavljanje njegove „moralne snage“, regularna kura podmlađivanja … To je osnov pragmatične strategije MOK-a: olimpijske igre se moraju održati, bez obzira na to šta se trenutno dešava u svetu. Mora da se stvori mogućnost da se na određenom mestu, nezavisno od toga šta se oko njega dešava, organizuje olimpijska služba najvišim božanstvima kapitalističke civilizacije. Olimpijske igre su iznad čoveka, društva, istorije… Njih ne mogu da opterećuju (ni da spreče) svakodnevni društveni problemi i sukobi. U tom kontekstu, kritika olimpijskih igara sa aspekta opšte-ljudskih vrednosti je besmislena. Članovi MOK-a ne odgovaraju nikome: oni su, po Kubertenu, „poverenici“ olimpijske ideje što znači da su, kao čuvari „svetog duha“ kapitalizma, van domašaja ljudi i vremena. Samim tim što se na njemu održavaju olimpijske igre, to mesto postaje „sveto“, što znači drugi svet u kome vladaju božanski zakoni koji su iznad trivijalne svakodnevnice. Dovoditi mesto na kome se održavaju olimpijske igre u vezu sa tekućim društvenim dešavanjem ne znači drugo nego negirati njihovu religioznu bit i „sveti“ karakter. Ništa ne sme da uprlja izvorni i večni duh kapitalizma koji, na olimpijskom borilištu, treba uvek iznova da se pojavi u devičanskom obliku. Ideja Karla Dima, organizatora Berlinskih olimpijskih igara, da grčke device upale „sveti plamen“ u antičkoj Olimpiji, koji će iz Grčke biti štafetno „prenet“ do nacističkog Berlina, bila je inspirisana i Kubertenovim shvatanjem olimpijskih igara. „Devičanska čistota“, „antička lepota“, „besmrtni duh antike“, taktovi Devete Betovenove simfonije – sve je to trebalo da upotpuni „božanski lik“ olimpijskih igara.

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku