Kubertenov patriotizam

K

Da li je Kuberten bio „veliki francuski patriota“ – kao što ga obično predstavljaju? U svojim mladalačkim radovima Kuberten, kao što smo videli, nastupa kao oduševljeni nacionalista. Međutim, već je njegov odnos prema Pariskoj komuni pokazao na čijoj se strani zapravo nalazi Kuberten. Njega, kao Francuza, neće pogoditi zločini koje su pruske okupacione trupe počinile nad francuskim stanovništvom, niti što je agresor još u zemlji tražeći danak – već ga pogađa borba pariskog proletarijata koji, posle izdajničkog bekstva aristokratije i buržoazije, nastoji da spreči da Pariz padne u ruke neprijatelju, kao i da se izbori za svet u kome neće biti „gospode“ i „svetine“.

Kuberten je od početka svog političkog angažovanja bio na strani „evropske civilizacije“, što znači na strani uspostavljenog poretka klasne dominacije. U tom smislu, biti „dobar patriota“ za njega pre i iznad svega znači biti lojalan kapitalističkom poretku. Polazeći od Kubertenovog odnosa prema Pariskoj komuni, može se zaključiti da za njega biti „dobar patriot“ nije protivno ujedinjavanju sa osvajačem (Bizmarkom) – kada se radi o obračunu sa sopstvenim proletarijatom. Kada se radi o klasnom ugnjetavanju radnika i obračunu s njegovom slobodarskom borbom, onda Kubertena napuštaju „nacionalna osećanja“ i on postaje nemilosrdni predstavnik „evropske civilizacije“, što znači kapitalističkog poretka. Evo šta o tome piše Marks: „To što su se, posle najvećeg rata novog doba, pobednička i pobeđena vojska udružile radi zajedničkog klanja proletarijata – taj besprimerni događaj ne dokazuje, kao što Bismarck misli, konačni poraz novog društva koje se uzdiže, već potpuno raspadanje starog, buržoaskog društva. Najviši herojski uzlet za koji je staro društvo još bilo sposobno jeste nacionalni rat, pa i on se sada pokazao kao čista vladavina prevara koja nema nikakav drugi cilj nego da odgodi klasnu borbu i koja se odmah odbacuje čim se u građanskom ratu rasplamti klasna borba. Klasna vladavina nije više u stanju da se skriva pod nacionalnom uniformom: nacionalne vlade su složne u borbi protiv proletarijata!“ (Pod.K.M.) (148)

Kuberten govori u ime Francuske, ali ne slobodarske Francuske, koja sa „Marseljezom“  korača u budućnost, već reakcionarne i imperijalističke Francuske. U svojim prvim spisima, kao i sa svojom prvobitnom olimpijskom praksom, on insistira na tome da Francuska nanovo postane stegonoša „evropske civilizacije“ u njenoj borbi za svetsku dominaciju. Razvoj protivurečnosti na evropskom prostoru i opasnosti koje se nadvijaju nad kapitalističkom Evropom dovode do toga da se Kuberten sve više brine za Evropu. Karakterističan je period nakon Prvog svetskog rata: „internacionalista“ Kuberten kruži Evropom savetujući evropsku reakciju kako da se efikasno obračuna s radničkim pokretom. Strah od međunarodnog radničkog pokreta goni Kubertena da se bori za ujedinjenje evropske plutokratske „elite“.

Kuberten će izložiti svoju evrocentrističku koncepciju u radu „Où va l’Europe?“ („Kuda ide Evropa?“) objavljenom 1923. godine. Kuberten: „Evropa je, u drugoj polovini XIX veka, u očima sveta u svemu bila nadmoćna. Ona je bila ’učiteljica sveta’.“ (149) U međuvremenu, zahvaljujući krizi koja je nakon Prvog svetskog rata zahvatila Evropu i sve ubrzanijim razvojem SAD i Japana i njihovoj sve agresivnijoj politici u svetu, Evropa je na putu da izgubi svoj primat. Šta bi trebalo da se uradi? „Realistični“ Kuberten smatra da se, pre svega, mora uspostaviti „društveni mir“ u revolucionarno uzavreloj Evropi. Da bi se to postiglo, potrebno je da proletarijat prihvati vladajući poredak, a privilegovane klase ograničenja. To je, u postojećim vremenima, „alfa i omega svakog socijalnog mira“ – konstatuje Kuberten. (150) Radi se o uspostavljanju „nove socijalne države“ – „to je jedini put izlaska iz paradoksalne situacije koja je prouzrokovana ratom, kao što je, isto tako, jedina mogućnost za Evropu da ponovo krene putem progresa i civilizacije“. (151) Polazeći od toga, Kuberten se priklanja najpre onom evropskom režimu koji je najefikasniji u obračunu s radničkom klasom i čija snaga pruža najveća uveravanja da će biti na nivou zadatka koji pred njega postavlja „evropska civilizacija“.

Evropa je, za Kubertena, samo moderni pojavni oblik helenskog sveta koji je bio izdeljen na gradove-države (polis) koji su se borili među sobom za dominaciju, ali su bili ujedinjeni u borbi protiv „varvara“. „Superiornost rase i njena sudbina“ bili su za njih izazov koji je prevazilazio partikularne državne interese. Kuberten: „Grčka je bila konfederacija gradova u osnovi koje je nastala jedna ideja, ona o superiornosti rase i njenoj predodređenosti. Samo to je bilo dovoljno pa da se trenutno zaborave razlike, da padnu barijere i da se protiv tuđina digne jedna trenutno ujedinjena Grčka; ali, to su bili plodovi njihovog genija…“ (152)  Kubertenov odnos prema Pariskoj komuni i njegova podrška fašističkom režimu u Nemačkoj ukazuju na to, da njemu nije bilo stalo do emancipacije ljudi kao pripadnika određene nacije ili rase, već da je za njega borba za naciju i rasu zapravo poziv evropskoj buržoaziji da se obračuna s radnicima i krene u nove osvajačke pohode. U tom kontekstu bi trebalo razumeti Kubertenovo insistiranje na tome da je borba sportista za pobedu moguća samo kao borba za sopstvenu naciju, rasu, zastavu – shvatanje kojeg će se držati do kraja života. U svom poslednjem govoru koji je imao programatski karakter, iz 1935.godine, Kuberten samo ukazuje na osnovne principe njegove olimpijske filozofije: „Prva suštinska karakteristika starog kao i modernog olimpizma je da je on religija. Oblikujući svoje telo vežbanjem kao što vajar oblikuje kip, antički atleta je je iskazivao poštovanje bogovima. Čineći isto, moderni atleta slavi svoju zemlju, svoju rasu, svoju zastavu.“ (153)

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku