Kuberten i kolonijalizam

K

Ono sa čim je Kuberten, zapravo, računao kada se u svojoj prvoj „olimpijskoj najavi“ u novembru 1892.godine u amfiteatru Sorbone obratio francuskoj buržoaziji, nije bila njihova „zanesenost humanističkim idealima“, niti njihovo „oduševljenje antičkim vremenima“, čak ni njihov „patriotizam“ – već njihova glad za bogatstvom i moći. Kuberten je uporno nastojao da ubedi francusku buržoaziju da je uvećavanje francuskog kolonijalnog carstva, što znači njihovog bogatstva, moguće postići jedino razvojem takmičarsko-belicioznog duha u Francuskoj, u čijoj je funkciji bio i razvoj međunarodnog sporta – čiji su najviši oblik trebalo da budu olimpijske igre.

Kuberten je svoje oduševljenje francuskim kolonijalnim osvajanjima javno izrazio još 1890.godine. U svom govoru francuskoj buržoaskoj mladeži, on se divi „hrabrim ljudima“ koji, u ekspedicijama na „crnom kontinentu“, „sa radošću stavljaju na kocku svoje zdravlje i hrabro prolivaju svoju krv kada se radi o tome da se naciji otvori još jedna ispostava i da bi našu trobojku još jednom podigli na urođeničkoj kolibi. Ta vrsta junaštva“, nastavlja Kuberten, „postojala je i u prošlosti, i naši istraživači samo slede tragove onih koji su u Kanadi i Indiji osnovali naše prvo kolonijalno carstvo“. (105)

Da se ovde ne radi ni o kakvom „ekcesu mladosti“ (Kuberten je, inače, imao 28 godina kada je pisao ove reči), najbolje pokazuju njegova kasnija dela, pre svega knjiga „Razvoj Francuske u vreme Treće Republike“ („L’Évolution Francaise sous la Troisième Republique“), koja je objavljena 1896.godine, iste godine kada su u Atini održane prve zvanične olimpijske igre modernog doba. Kuberten: „Francuska nacija radi na tome da uspostavi svoje treće kolonijalno carstvo. Spoljašnja Francuska postoji od davnina; ona je plod usamljeničkih napora onih smelih osvajača koji su izvan granica proširivali avanturistički duh i odvažnost, sklonost ka opasnosti i ljubav prema slavi. Ona ima vrlo plemenito poreklo. Drugi su od početka imali trgovački instinkt i opravdanu potrebu za sticanjem bogatstva; za naše, kolonizacija je bila više iskazivanje odvažnosti nego način ostvarivanja interesa; i danas je mnogo lakše pronaći dobrovoljce za opasne poduhvate nego za unosne poslove“. (106) Takve konstatacije, kao i Kubertenovo zavetovanje da su Francuzi „spremni da daju svoju krv za razvoj civilizacije“, (107) delovale bi mnogo ubedljivije da on, odmah zatim, ne počinje da deli savete buržujima kako da poboljšaju efikasnost kolonijalnih vlasti u povećavanju dobiti iz osvojenih zemalja. (108) Inače, u Kubertenovim komentarima francuskih kolonijalnih osvajanja nalaze se i izrazi poput: „veličanstveno delo“, „briljantna ekspedicija“ i tsl. (109)

Kuberten se ne zadovoljava samo „istorijskim“ komentarima kada je reč o francuskim kolonijalnim pohodima. On želi da pruži praktičan doprinos razvoju i očuvanju francuskog kolonijalnog carstva. U tom smislu on razmatra mogućnost upotrebe sporta u kolonijalne svrhe. U svom članku „Sportovi i kolonizacija“, iz 1912.godine, Kuberten piše: “Rase koje smo mi, Evropljani, navikli da gledamo kao ’kolonijalne’, jer smo u ovim prošlim vekovima uspeli da zagospodarimo i upravljamo njima, ne protive se, u većini, sportu.“ (110) Istovremeno, Kuberten nastoji da razuveri one koji smatraju da upražnjavanje sporta od strane  kolonijalizovanih naroda može da bude opasno za „metropolu“. Najbolji odgovor, po Kubertenu, pruža Indija gde je Velika Britanija uspela da iskoristi sport kao efikasno sredstvo u kolonizaciji. Dolazeći do zaključka da „sport može, dakle, da igra ulogu u kolonizaciji, i to inteligentnu i efikasnu ulogu“, (111) Kuberten rezimira: „Smatramo da bi upražnjavanje sportova, razume se pod uslovom da im se ne dozvoli da dobiju isuviše militaristička obeležja i oblik koji doista može pomoći u pripremanju nekih budućih pobuna (…) trebalo da budu istovremeno ohrabreno kod urođenika i kod vlasti. Sportovi su u celini moćno sredstvo disciplinovanja. Oni proizvode sve vrste pozitivnih socijalnih kvaliteta, zdravlje, higijenu, urednost, samokontrolu.“ (Pod.P.d.K.) (112)

Kuberten u potpunosti podržava upražnjavanje popularnih (narodnih) sportova koji imaju „čisto sportski karakter“, dok ima rezerve prema „borbenim sportovima“. Kuberten: „Jasno je da na Dalekom Istoku, na primer, nije poželjno propagirati džiu-džicu sa stanovišta evropske dominacije. Zapadne vlasti bi sa još manje naklonosti mogle da gledaju na gimnastička društva u kojima se uči rukovanje oružjem ili borilačke veštine. Uostalom, ovde već izlazimo iz područja sporta, u pravom smislu reči, i prelazimo u oblast vojne obuke.“ (113) Isto tako, kad je reč o „aristokratskim sportovima“, Kuberten se suprotstavlja onim disciplinama, tačnije, takvim manifestacijama koje mogu da doprinesu buđenju nacionalne (slobodarske) svesti kod kolonijalizovanih naroda i da umanje autoritet kolonijalnih vlasti. (114)

Svoju lekciju o mogućim oblicima upotrebe sporta u obezbeđivanju kolonijalne dominacije Kuberten završava seledećim pedagoškim uputstvima: „U mojoj raspravi o korisnoj gimnastici, sećam se da sam napisao sledeće redove: ’Moraju li profesori budućeg maturanta, zato što on rano iskazuje izrazitu sklonost za fiziku i duboku averziju prema geografiji, da razmišljaju o tome da se odreknu jednog (predmeta) u korist drugog? Ukoliko jedan dečak više voli biciklu nego boks, to nije razlog da mu se dozvoli da se isključivo posveti biciklu i da u potpunosti zapostavi boks.’ Evo upravo principa koji bi trebalo da budu inspiracija u pripremanju za vršenje kolonijalne službe. Engleska ih primenjuje. I u tome je u pravu, i svaka zemlja koji bi htela da iskoristi uticaj sporta u kolonizaciji, morala bi da postupi na isti način.“ (115)

Interesantno je da Kuberten u isto vreme kada razrađuje teoriju o efikasnoj upotrebi sporta kao oruđa rasne dominacije piše svoju „Odu sportu“ u kojoj, u poslednjoj strofi, nadahnuto govori o sportu kao oruđu za uspostavljanje saradnje među mladima čitavog sveta: „O, Sportu, ti si Mir. Ti kuješ veze sreće između ljudi spajajući ih u dubokom poštovanju za kontrolisanu, organizovanu i samodisciplinovanu snagu. Preko tebe, mladi celog sveta uče da jedni druge poštuju, i tako različitost nacionalnih osobenosti postaje izvor plemenitog i miroljubivog suparništva.“ (Pod.Lj.S.) (116)

Zanimljivi su odnosi između „civilizovanih nacija“ i „varvarskih naroda“. Dok se prvi bore između sebe za svetski primat, dotle se osvajačka politika imperijalističkih sila tumači kao „oslobađanje varvarskih naroda“. Šta sad to znači? Otkud mogućnost „varvarskim narodima“ da budu slobodni kada, po Kubertenu, može postojati samo poredak u kome vladaju jači i kada je sloboda rezervisana samo za one (evropska buržoazija) koji su u stanju da silom pokoravaju „niže rase“? Radi se o tome da imperijalističke sile, svojom kolonijalnom politikom, oslobađaju „varvare“ od varvarstva i poklanjaju im „slobodu“ u vidu „civilizacije“. Time što su „oslobođeni od varvarstva“ trebalo bi, po Kubertenovoj koncepciji, da znači da su ti, sada „civilizovani narodi“, stekli ravnopravni status sa onima koji su ih „civilizovali“, što znači da su stekli pravo da učestvuju u borbi za dominaciju u svetu po pravilima prirodne selekcije – koja su po Kubertenu osnov opstanka čovečanstva i koja imaju univerzalni karakter. „Civilizovani“ kolonijalista Kuberten im upravo oduzima to pravo – i na taj način pokazuje pravu prirodu „oslobodilačke misije“ evropskih kolonijalnih metropola. Kolonijalizovani narodi ne samo da nemaju, već nikada ne bi ni trebalo da steknu pravo da se oslobode kolonijalnog jarma. Kuberten „oslobađa“ kolonijalizovane narode varvarstva tako što ih pretvara u robove evropskog kapitalizma. „Niže rase“ dobijaju „slobodu“ u vidu „civilizovanog“ varvarstva.

Kubertenova „civilizatorska“ koncepcija ima dva pedagoška zahteva: za dominacijom i za tolerancijom. Kuberten prepušta dominaciju kolonijalnim metropolama, a toleranciju pokorenim narodima. Na olimpijskim igrama pokoreni narodi treba pre svega da nauče da poštuju osnovna pravila kapitalističkog poretka – koja daju prednost jačima. Pored toga, učestvovanje kolonijalizovanih naroda na olimpijskim igrama stvara privid „zajedništva“ sa kolonijalnim gospodarima – sa čim se prikriva njihova eksploatacija i pokazuje da su se zauvek odrekli borbe za slobodu. Konstatujući „činjenicu“ da u svetu vladaju prirodni zakoni borbe za opstanak, Kuberten je na nedvosmislen način opravdao agresivnu politiku imperijalističkih sila prema „obojenim rasama“ i ukazao na to da kolonijalna dominacija „više“ nad „nižim rasama“ odgovara prirodnom poretku stvari, što znači da je nepromenljiva i večna.

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku