Kuberten i fašizam

K

Na osnovu dosadašnjih analiza može se, bez preterivanja, reći da je Kuberten u Hitlerovom fašističkom režimu video otelotvorenje ideala za koje se čitavog života borio. Bliskost fašističkog pogleda na svet i Kubertenove olimpijske filozofije je očigledna. Čitajući Hitlera i Kubertena povremeno se stiče utisak da se radi o drugarima iz klupe koji su se međusobno prepisivali. Daleko je od istine, stoga, da je Kuberten bio „zaveden“ fašističkom ideologijom. Pre bi se moglo reći da je Kuberten bio jedan od preteča fašističke militarističko-rasističke ideologije.

Kuberten je svoju naklonost autoritarnim režimima (svoje nezadovoljstvo efikasnošću vladajućih političkih grupacija u njihovom obračunu s radničkim pokretom) nedvosmisleno izrazio još 1929.godine, u vreme rasplamsavanja velike ekonomske krize kapitalizma. Kuberten: „Bilo je, prvo, neophodno uspostaviti Međunarodni olimpijski komitet sa njegovim osnovnim pravilima koja je trebalo da budu priznata od strane svih nacija. To nije bilo lako, jer je njegov ustav bio u izrazitoj suprotnosti s idejama tog vremena. On je odbacio delegatski princip koji je tako drag našim parlamentarnim demokratijama – princip koji, nekon što je učinio velike usluge, izgleda da svakim danom postaje sve manje delotvoran.“ (Pod.Lj.S.) (190) Ne bi trebalo, isto tako, smetnuti s uma da je Kuberten, „veliki francuski patriota“, bio rado viđen (i radi štampan) gost u fašističkoj Nemačkoj. Na kraju predgovora Kubertenovoj knjizi „Olimpijske uspomene“ („Olympische Erinnerungen“), koja je objavljena 1938.godine u nacističkom Berlinu, predsednik Organizacionog komiteta XI olimpijskih igara Teodor Levald (Theodor Lewald) kaže za Kubertena: „On je sa dubokim razumevanjem i radosnim oduševljenjem shvatio i pozdravio razvoj nove Nemačke pod njenim velikim Firerom.“ (191) Da nije samo reč o kurtoaznom preterivanju, svedoči Kubertenovo predavanje, posvećeno Berlinskim olimpijskim igrama, koje je pročitano na nemačkom radiju 4.avgusta 1935.godine. Kuberten: „Kada sam, kao osnivač i počasni predsednik olimpijskih igara, pozvan da održim prvo radio-predavanje o njihovom značaju, sa zadovoljstvom sam prihvatio tu čast. Mislim da na to pitanje najbolje mogu da odgovorim tako što ću izložiti svoja prvobitna razmišljanja i filozofske osnove na kojima sam pokušao da izgradim svoje delo. Sa velikim interesovanjem pratim, u ovoj četvrtoj godini X olimpijade modernog doba, pripreme za XI olimpijske igre. One se temelje na izvanrednom planu i sprovode se sa potpuno jasnom koncepcijom o celini, i sa ne manjom brigom za detalje. Imam utisak da čitava Nemačka, od njenog Vođe pa sve do najskromnijeg od njenih učesnika, vatreno želi da svečanost 1936.godine bude jedna od najlepših koju je svet do sada video, iako su London, Štokholm, Amsterdam i Los Anđeles… u tom smislu već ostvarili prava čuda.

Za godinu, božićna zvona (božićno zvono u kandžama orla bilo je simbol Berlinskih olimpijskih igara, prim.aut.) objaviće predstojeći ulazak atleta koji će doći sa svih strana sveta na berlinski stadion. Želeo bih već danas da zahvalim nemačkoj vladi i narodu na naporima koje su uložili u čast XI olimpijade.“ (192)

Kuberten je svoju bezrezervnu podršku nemačkom fašističkom režimu najjasnije izrazio u svom (emitovanom) govoru (koji će kasnije sam publikovati) sa kojim će biti okončane Berlinske olimpijske igre. Kuberten:

„Čuvajte sveti plamen!

XI olimpijske igre uskoro će biti samo uspomene, ali kako snažne i bogate uspomene!

Pre svega, uspomene na lepotu. Od onog trenutka upravo pre trideset godina, kada sam u Parizu sazvao konferenciju o umetnosti, književnosti i sportu, sa ciljem da se uspostavi stalna veza između obnovljenog olimpizma i duhovnog stvaralaštva, mudri napori su pomogli u realizaciji ovog ideala, od Štokholma do Los Anđelesa. Sada ga Berlin zauvek posvećuje sa smelim novinama krunisanim sa potpunim uspehom, kao što je štafetno prenošenje svete baklje od Olimpije i veličanstvena svečanost na monumentalnom stadionu prve večeri Igara, čiji je idejni tvorac moj genijalni prijatelj i entuzijasta Karl Dim.

Uspomene na hrabrost, jer je hrabrost bila neophodna da bi se savladale teškoće sa kojima se Firer sreo od trenutka kada je postavio zahtev ’Wir wollen bauen’ (’Hoćemo da gradimo’, prim.aut.) i da bi se suprotstavio nelojalnim i podmuklim napadima sa raznih strana koji nastoje da zaustave progresivno stvaralačko delo (reč je o anti-fašističkom međunarodnom pokretu za bojkot nacističkih Olimpijskih igara, prim. aut.).

Najzad, uspomene na nadu, jer se pod okriljem simbolične zastave sa pet krugova sa mišićima kovalo razumevanje snažnije nego sama smrt… ’Freude, Tochter aus’… (početne reči Šilerove ’Ode radosti’ koja je bila deo ’kulturnog programa’ na otvaranju Berlinskih igara, prim.aut.) Istorijsko kretanje i borba će se nastaviti, ali malo-pomalo nauka će zameniti opasno neznanje; uzajamno razumevanje će ublažiti slepu mržnju. A vi, atlete, ne zaboravite vatru koju je sunce zapalilo i koja vam je došla iz Olimpije da bi osvetlila i zagrejala našu epohu. Čuvajte je ljubomorno u dubini vašeg bića, da bi opet mogla da se pojavi na drugoj strani sveta kada, za četiri godine, budete slavili XII olimpijadu na dalekim obalama velikog Pacifika.“ (193) Reč je o fašističkom Japanu – još jedan pun pogodak MOK-a!

Kuberten je imao poseban razlog da bude oduševljen Berlinskim olimpijskim igrama. Organizatori Igara dali su da se izlije ogromno zvono na kome se, kao što je rečeno, nalazio orao raširenih krila (ne baš milog pogleda) koji u kandžama drži olimpijske krugove ispod kojih je, po obodu zvona, metalnim slovima ispisana poruka: „Ich rufe die Jugend der Welt“ („Pozivam omladinu sveta“). Olimpijski stadion u Berlinu postao je, i na taj način, svojevrsna crkva u kojoj će biti izveden jedan od najspektakularnijih religioznih obreda modernog doba – nacističke Olimpijske igre. One su bile otelotvorenje olimpijske ideje za koju se Pjer de Kuberten čitavog svog (olimpijskog) života borio.

Što se tiče „kulturnog programa“, koji će biti izveden na otvaranju Berlinskih olimpijskih igara, Kuberten je, kao što smo videli, odao posebno priznanje svom „genijalnom prijatelju“ Karlu Dimu, i to zbog organizovanja „veličanstvene svečanosti“ otvaranja Olimpijskih igara. U čemu se, zapravo, sastojao „kulturni“ deo te „veličanstvene svečanosti“? Evo šta o tome piše Ričard Mandel: „Najpoznatiji živi nemački muzičar, Rihard Štraus (Richard Strauss), obučen u belo, energično rukovodi velikim orkestrom i horom od tri hiljade glasova u (izvođenju) ’Deutschland über Alles’ i ’Horst Wessel Lied’, da bi izveo novu ’olimpijsku himnu’ koju je stari kompozitor, kulturni heroj obe, vilhelmske i vajmarske, Nemačke napisao specijalno za tu priliku.“ (194)

Evo kako glase reči najpopularnije nacističke koračnice tog vremena „Horst Wessel Lied“, koja se spadala u udarni deo „kulturnog programa“ Berlinskih olimpijskih igara: „Wenn das Judenblut vom Messer spritzt, dann geht’s nochmal so gut. („Kada jevrejska krv prska ispod noža, tada sve ide mnogo bolje.“) (195) Bila je to prava olimpijska poruka koju je fašistički režim poslao svetu. Tu poruku je Kuberten, davno pre Hitlera, poslao pariskim komunarima, narodima koji se bore protiv kolonijalnog jarma, revolucionarnom proletarijatu…

Inače, Karl Dim je do kraja života bio ponosan na „svoje“ Olimpijske igre, neprestano ističući njihov „kulturni program“. U tom „kulturnom programu“ nalazila se, nažalost, i Betovenova IX simfonija, koja je izvedena na Kubertenov zahtev, i koja je iskorišćena kao „kulturno“ pokriće za ovaj fašistički festival smrti. Po istom principu, koncentracioni logori u Trećem Rajhu mogu biti proglašeni za „vaspitne ustanove“, jer su pripadnici „niže rase“ dočekivani muzikom, a na logorskoj kapiji je pisalo: „Arbeit macht Frei!“ („Rad oslobađa!“).

Koliko je Kuberten bio oduševljeni pristalica fašističkog režima u Nemačkoj, govori i njegova namera da čitavu svoju pisanu zaostavštinu poveri Trećem Rajhu, što je bilo povezano sa njegovom željom da fašistička Nemačka osnuje Međunarodni olimpijski institut koji će postati centar za razvoj međunarodnog olimpijskog pokreta. Budućnost njegove olimpijske ideje i olimpijskog pokreta Kuberten izričito poverava Hitleru i njegovoj „nadrasi“. Evo šta o tome piše njegov odani sledbenik Karl Dim: „Tako je on (Kuberten, prim. aut.) 16.marta 1937, uputio nemačkoj vladi predlog sa osvrtom na sportsko-istorijsku izložbu, u vreme održavanja Olimpijskih igara 1936, kraj Berlina, da ova osnuje Međunarodni olimpijski institut, Centre d’Etudes Olympiques, kojem će on zaveštati svoje ’papiers, documents’ i nezavršene planove, što se odnosi na celinu ponovo probuđenog olimpizma.“(196)

Jedan od povoda za ovu Kubertenovu inicijativu bila je Hitlerova odluka da olimpijske igre zauvek preseli i Nemačku. Nakon završetka Berlinskih olimpijskih igara, Hitler je dao (po običaju megalomanski) nalog svom arhitekti Albertu Šperu (Albert Speer) da napravi planove za izgradnju novog olimpijskog stadiona u Nirnbergu, koji će biti završen do kraja 1945.godine, i koji će moći da primi 400 000 ljudi. „Nije važno“, vajkao se Hitler, „1940.godine Olimpijske igre će biti organizovane u Tokiju. Ali, nakon toga, one će se zauvek održavati u Nemačkoj, na ovom stadionu. A onda ćemo mi određivati mere atletskog polja.“ (197) To je, ujedno, i deo odgovora na pitanje kako je moguće da je „veliki francuski patriota“ Pjer de Kuberten, „ponosni sin francuskog naroda“ koji je svoje mladalačke spise završavao sa usklikom „Vive la France!“, mogao sve svoje spise da zavešta (fašističkoj) Nemačkoj, najvećem istorijskom neprijatelju Francuske. U Hitleru i njegovom fašističkom režimu Kuberten je video mogućnost potpunog oživotvorenja svoje filozofije. Hitler, njegova koncepcija „Wir wollen bauen“, praksa fašističkog režima, bili su za Kubertena najveća garancija da će njegova olimpijska ideja i delo živeti u budućnosti.

Što se tiče često postavljanog pitanja: „Da li je znao za fašističke zločine?“, treba reći da je Kuberten, živeći od 1915.godine u Švajcarskoj (Lozana), imao prilike da se izbliza upozna sa fašističkim nedelima. Fašisti su, od kada su 1933.godine došli na vlast, počeli da otvaraju koncentracione logore i to bez ikakve „tajanstvenosti“. Evo šta o tome piše istoričar Artur Morze (Arthur Morse) u svojoj knjizi „Dok je šest miliona umiralo“, koju je posvetio i  kragujevačkim đacima koje će 1941.godine streljati fašistički dželati (i čiji je podnaslov „Nepoznati i potresni izveštaj o pokazanoj apatiji i svesnoj opstrukciji koja je izvršena od strane SAD i Britanije u toku nastojanja da se Jevreji spasu od Hitlerovog ’krajnjeg rešenja’“) (198) : „Koncentracioni kamp u nacističkoj Nemačkoj postojao je još od 1933, i to nije bila tajna za svet. Kao što smo videli, postojanje Dahaua (Dachaue) je obelodanjeno na samom početku Hitlerovog režima. (…) U avgustu 1933, „Neuer Vorwärts“, novine koje su objavljivali izbegli nemački socijalisti, procenile su da je bilo osamdeset hiljada zatvorenika u šezdeset pet kampova.“ (199) „Kako se približavao kraj 1933“, piše dalje Morze, „množili su se izveštaji o ubistvima i zlostavljanjima. Lord Marlej (Marlay), zamenik predsednika Doma lordova (Deputy Speaker of the House of Lords), procenio je da se u toku te godine u Nemačkoj dogodilo dve hiljade ubistava. (200)

Postoje i drugi detalji Hitlerove „graditeljske“ koncepcije koju će Kuberten bezrezervno podržati, javno napadajući Hitlerove protivnike. Svirepa likvidacija pripadnika SA odreda 30.juna 1934.godine („Noć dugih noževa“); proganjanje Jevreja koje će kulminirati 15.septembra 1935.godine, donošenjem nirnberških Rasnih zakona kojima će Jevrejima biti oduzeto nemačko državljanstvo i na taj način građanska prava (zašta će se Hitler zalagati još u prvom nacističkom partijskom programu iz februara 1920.godine); proganjanje, hapšenje i likvidiranje radničkih i anti-fašističkih opozicionih vođa; 16.marta 1935.godine Hitler proglašava početak ponovne izgradnje nemačke vojne mašinerije; 7.marta 1936.godine, samo nekoliko dana po završetku Zimskih olimpijskih igara u Garmišpartenkirhenu, u Nemačkoj, nemačke trupe zaposedaju demilitarizovanu Rajnsku oblast, otvoreno kršeći međunarodne ugovore i prkoseći (Kubertenovoj „voljenoj“) Francuskoj. Istovremeno, fašisti sistematski uništavaju sva ona kulturna dobra koja se ne uklapaju u njihovu ideologiju. Na ogromnim lomačama širom Nemačke nestaće milioni primeraka knjiga koje predstavljaju kulturnu baštinu čovečanstva.

Mora se, međutim, reći da od olimpijske (i druge) gospode nije samo Kuberten bio oduševljen fašizmom. Nakon Oktobarske revolucije, razvoja revolucionarnog radničkog pokreta u Evropi, velike ekonomske krize iz 1929.godine (koja je razorila mit o društvu „slobodne konkurencije“ i pokazala šta radnici, kao robovi kapitala, mogu da očekuju od svojih „poslodavaca“ kada kola krenu nizbrdo) – Hitler se pojavio kao „spasilac“ kapitalističke civilizacije od „komunističke kuge“. Vladajući krugovi Zapada (posebno SAD-a i Velike Britanije), bili su oduševljeni Hitlerovom „odlučnošću“ (čitaj: brutalnošću) u obračunu s komunistima. Nastojeći da opravda teror koji su nacisti zaveli u Nemačkoj, američki generalni konzul u Hamburgu Kel (Kehl), u svom pismu Stejt Departmentu (State Department) od 31.marta 1933.godine, piše: „Mora se priznati da je nacional-socijalistička organizacija, pre nego što je došla na vlast, a odonda nacistička-nacionalistička vlada, učinila neprocenjivu uslugu celom svetu, rušeći komunizam u Nemačkoj, što može da ima koristan efekat u drugim zemljama kada se radi o uništavanju komunističke kuge.“ (201)  Morze dodaje: „Iako je generalni konzul Kehl bio usamljen sa svojim shvatanjem među ljudima koji su bili na terenu, njegova uverenja bila su široko prihvaćena u State Departmentu.“ (202)

Što se tiče generala Šerila (Sherill), jednog od američkih delegata u MOK-u, i njegovog odnosa prema fašizmu, Morze piše: „Prosuđujući o opštoj povici protiv fašizma on je pohvalio Musolinija kao ’čoveka koga dugo poznajem i poštujem, galantni otac koji je svoja dva sina poslao u središte borbe (ovde Šeril ima u vidu Musolinijev ’slavni pohod’ u Etiopiji, prim. aut.) (…) General je sumorno dodao da bi želeo da Musolini ima priliku da dođe u SAD i obračuna se s komunizmom, kao što je to učinio u Italiji.“ (203)  

Pored generala Šerila, još jedan „olimpijski“ gospodin biće poslat iz Amerike u Evropu da bi, na licu mesta, utvrdio da li je nacistička Nemačka podobna da organizuje Olimpijske igre. Bio je to Everi Brendidž, tadašnji predsednik Američkog olimpijskog komiteta i budući predsednik MOK-a, veliki poštovalac Kubertena, koji se proslavio svojim antikomunističkim, rasističkim i pro-nacističkim govorima u SAD. Evo kako je on opravdao nacistički teror i, praktično, dao „zeleno svetlo“ američkom olimpijskom timu da učestvuje na Berlinskim olimpijskim igrama: „Nezavisno od toga u kojoj zemlji se održavaju olimpijske igre uvek će biti neka grupa, religija ili rasa koja može istaći protest zbog akcije vlade te zemlje, u prošlosti ili sadašnjosti.“ (204)  Polazeći od toga, Brendidž upućuje sledeću poruku Jevrejima, i svima koji su pozivali na bojkot nacističkih Olimpijskih igara: „Neki Jevreji moraju sada da shvate da ne mogu da upotrebe ove Igre kao oružje u njihovom bojkotu nacista.“ (205)     

Što se tiče „incidenta“ u vezi sa navodnim Hitlerovim odbijanjem da čestita Džesiju Ovensu (Jesse Owens) nakon njegove prve pobede u Berlinu, postoji verzija po kojoj do toga nije došlo ne zbog Hitlerovog odnosa prema „crncima“, već zbog protokolarnih problema. Naime, tadašnji predsednik MOK-a, belgijski grof Baje-Latur, tražio je od Hitlera da prestane da se rukuje sa sportistima nakon njihovih pobeda, budući da nije bio zvanično lice, već gost. Desilo se to pre nego što će Džesi Ovens da trijumfuje, i zato je izostalo Hitlerovo čestitanje. Po Balduru fon Širahu (Baldur von Schirach), jednom od Hitlerovih bliskih saradnika, Hitler je izjavio: „Amerikanci bi trebalo da se stide sebe samih što su dozvolili da njihove medalje osvajaju crnci. Ja se nikada ne bih ni rukovao sa nekim od njih.“ (206) Kad je Širah predložio Hitleru da se slika sa Džesijem Ovensom, njegovim „rivalom u popularnosti“ (207) na Berlinskim igrama, da bi se stvorio povoljni utisak o prijateljskoj atmosferi na Igrama pred svetskom javnošću, Hitler je „eksplodirao i povikao da je ta ideja najveća uvreda“. (208) Ovo je blisko verziji koju će izneti Albert Šper u svojoj knjizi „U središtu Trećeg Rajha“: „Nekoliko meseci nakon očigledne remilitarizacije Rajnske oblasti, Hitler je likovao zbog harmonične atmosfere koja je vladala u vreme Olimpijskih igara. Mislio je da je međunarodno neprijateljstvo prema nacional-socijalističkoj Nemačkoj nesumnjivo stvar prošlosti. Naredio je da sve mora biti učinjeno da bi se, kod brojnih važnih stranih gostiju, stvorio utisak o miroljubivoj Nemačkoj. On sam je pratio atletske borbe sa velikim uzbuđenjem. Svaka nemačka pobeda – a one su bile iznenađujući brojne – činila ga je srećnim, ali je bio izbezumljen serijom pobeda čudesnog (ovde Šper, koji je do zadnjeg dana bio jedan od najodanijih Hitlerovih slugu, nastoji da posle svega pokaže da je on bio „drugačiji“, prim.aut.) crnog američkog trkača, Jesse Owensa. Ljudi čiji su preci došli iz džungle su primitivni, rekao je Hitler, sležući ramenima; njihovo telo je snažnije nego telo civilizovanih belaca. Oni predstavljaju nepošteno takmičenje, i zbog toga moraju biti isključeni sa budućih igara.“ (209)

Nema razloga da ne prihvatimo određene činjenice ukoliko je dokazano da su tačne. Međutim, ovaj, kao i drugi detalji (Baje-Latur je tražio od Hitlera da se sa puta koji vodi ka aerodromu uklone natpisi sa anti-jevrejskim porukama; isto tako, on je tražio od nemačke vlade, pre održavanja Olimpijskih igara, pismenu garanciju da će Nemačka poštovati olimpijsku Povelju, što znači da će dozvoliti i jevrejskim sportistima da budu članovi nemačkog olimpijskog tima) pokazuju da je MOK-u pre svega bilo stalo da ima formalno pokriće za održavanje Berlinskih olimpijskih igara i da bi dokazao da olimpijski pokret (kao i Berlinske igre) „nema ništa sa politikom“. Što je najjadnije, formalno ispunjavanje formalnih uslova, koje je MOK postavio fašističkom režimu, biće upotrebljeno od strane MOK-a kao „krunski dokaz“ da je u fašističkoj Nemačkoj „sve u redu“, da nema proganjanja ljudi zbog njihovih religioznih i političkih ubeđenja, ili pripadnosti drugoj rasi. Insistiranjem na formalnim uslovima MOK je iskoristio ne samo da pruži ruku fašističkom režimu, već i da mu pribavi međunarodno priznanje.

Sa tim se stvari ne završavaju, bar kada je u pitanju nacistička Nemačka i olimpijske igre. Kada je fašistički Japan odbio da organizuje Olimpijske igre koje je trebalo da se 1940.godine održe u Tokiju (da bi imao odrešene ruke u svom varvarskom pohodu protiv kineskog naroda i u pripremama za otpočinjanje rata na Pacifiku), MOK je panično nastojao da pronađe zemlju koja će, u godinama kada je rat u Evropi bio na pomolu, da preuzme obavezu i organizuje Olimpijske igre. Nakon bezuspešnog traganja za „žrtvom“, MOK se obratio fašističkoj Nemačkoj i zamolio Hitlera da se Zimske olimpijske igre nanovo održe u Garmišu. Bila je to, kao i 1936.godine, prilika da Hitler pokaže svetu da fašistički režim teži „miru i saradnji među narodima čitavog sveta“. Pored toga, to se uklapalo u Hitlerove planove da se olimpijske igre zauvek presele u „novu Nemačku“. Hitler je prihvatio ponudu olimpijske gospode. Uskoro, iz istih razloga kao i Japan, Nemačka će odustati od organizovanja Zimskih olimpijskih igara. U ime fašističkog režima i ovog puta je govorio Karl Dim.

Berlinske olimpijske igre bile su, između ostalog, odmeravanje snaga između fašističkih država (Nemačka, Japan, Italija) i „liberalno-demokratskih“ država (Amerika, Engleska, Francuska). Trijumfovali su fašistički režimi: Nemačka je, po prvi put, bila bolja od SAD; Japan je bio uspešniji od Engleske; Italija je osvojila više medalja od Francuske… Za fašističke fanatike bio je to još jedan znak da je „proviđenje“ na njihovoj strani. Rat je mogao da počne.

     x         x         x

Kuberten je umro 2.septembra 1937.godine u Lozani. Na njegov zahtev, Karl Dim je uzidao njegovo srce u spomenik podignut u „Olimpijskog dolini“ u antičkoj Olimpiji (danas „Dolina Pjera de Kubertena“), nedaleko od „svete vatre“. Iskoristio je sopstvenu smrt da bi napravio još jedan „olimpijski“ spektakl. Banalno.

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku