Kolonijalizam i rasizam

K

Pođimo od Milerovog komentara Kubertenovog teksta koji je 1931. godine objavljen pod naslovom „Sportska kolonizacija“: „U svom članku napisanom za B.I.P.S. (Bureau International de Pédagogie Sportive, prim.aut.) Kuberten ocenjuje uspeh olimpijskog pokreta u vezi sa propagandom sporta. Reč ’kolonizacija’ ni u kom slučaju ne treba da stvori utisak da je Kuberten zastupao ’rasističko’ stanovište. Naprotiv, on ističe, u zapisu iz 1912. godine da tu ne treba da dođe do pobede jedne rase nad drugim rasama.“ (211)

O čemu se zapravo radi u „Sportskoj kolonizaciji“ vidi se odmah na početku teksta. Podržavajući odluku MOK-a iz 1923.godine da „osvoji“ Afriku i uspostavi „Afričke igre“, Kuberten smatra pogrešnim stav, koji je iznet u „Revue Olympique“ u januaru 1912.godine, „da bi pobeda potčinjene nad vladajućom rasom mogla poprimiti opasan značaj i rizikuje da od strane lokalnog javnog mnenja bude iskorišćena kao ohrabrenje za pobunu“. Odmah zatim, Kuberten dodaje: „Nemci se nisu plašili da u svojim kolonijama, dobro opremljeni, uvedu sport među urođenike; Englezi u Indiji nisu mnogo potstrekavali taj pokret, ali mu se nisu suprotstavljali. Italija je sa blagonaklonošću prihvatila ideju nemajući dovoljno vremena da o njoj mnogo razmišlja. Francuska je bila ta koja joj se suprotstavila. Alžir je lišen časti da svečano otvori Afričke igre.“ (212)

Kuberten, u vreme krize kapitalizma nakon Prvog svetskog rata, traži od kolonijalnih sila da dozvole (a ne da priznaju pravo!) kolonijalizovanim narodima („nižim rasama“) da se bave onim sportovima koji ne mogu da doprinesu ugrožavanju uspostavljenog kolonijalnog poretka (da budu obuka ili potsticaj za oslobodilačku borbu porobljenih naroda), kao i da učestvuju, pod patronatom kolonijalnih vlasti a ne kao suvereni narodi, na olimpijskim igrama i drugim međunarodnim takmičenjima. Ovde treba potsetiti na izuzetno značajan tekst, kada je reč o Kubertenovom shvatanju odnosa između sporta i kolonijalizma, koji je 1912.godine objavljen pod naslovom „Sportovi i kolonizacija“ . Sasvim je izvesno da su redaktori „Izabranih tekstova“ imali taj spis pred sobom (pojavio se i 1913. godine u zbirci Kubertenovih tekstova koja nosi naziv „Essais de Psychologie Sportive“, iz koje je više tekstova uvršćeno u „Izabrane tekstove“), ali se za njega nije našlo mesta. U njemu Kuberten detaljno razrađuje svoju tezu da „sport, dakle, može da igra ulogu u kolonizaciji, i to inteligentnu i efikasnu ulogu“ (213) – što nedvosmisleno ukazuje na kolonijalističku i rasističku poleđinu njegovog nastojanja da sport proširi među kolonijalizovanim narodima. Ono što Kuberten traži od kolonijalnih vlasti je da pokažu više samilosti prema „urođenicima“ i dozvole im da se bave sportom što, u krajnjem, treba da doprinese integraciji „nižih rasa“ u uspostavljeni poredak rasne dominacije. Na sportskom terenu trebalo je, po Kubertenu, da „niže rase“ nauče da poštuju svoje bele gospodare. Sportska borilišta bila su mesta na kojima je trebalo da dođe do „zbližavanja“ „nižih“ sa „višom rasom“, slugu i gospodara, radnika i kapitalista… Svom prvobitnom klasnom patronalizmu (kao i paternalizmu kada se radi o odnosima u porodici i javnom životu žena), Kuberten je pridodao i rasni patronalizam.

U Milerovom komentaru je dobro to što nam je „pomogao“ da uvidimo da za Kubertena sloboda („nižih rasa“) nije uslov, odnosno, da ropstvo nije prepreka za uspostavljanje i funkcionisanje „međunarodnog olimpijskog pokreta“. I ovom prilikom se nameće pitanje koliko su bili u pravu ideolozi nacizma kada su tvrdili da je „arijevska rasa“ legitimni naslednik Kubertenovog olimpizma? Ne treba zaboraviti da je Karl Dim, govoreći o olimpijskom pokretu u nacističkom „novom poretku“, upravo imao u vidu Kubertenov olimpizam kao oruđe za obezbeđivanje rasne dominacije. Nije profesor Miler, Dimov sledbenik, u svom predgovoru drugom tomu „Izabranih tekstova“ , slučajno insistirao na tome da je Kubertenova „nadahnuta“ poruka nosiocima olimpijske baklje, iz 1936.godine, u kojoj Kuberten pozdravlja rađanje fašističke Evrope i fašističke Azije, „sastavni deo  njegovog olimpijskog testamenta“.

U vezi sa rečenim i napomena da nije Everi Brendidž bio prvi predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta koji je podržao južnoafrički rasistički režim i njegov sistem „aparthejda“, već je to bio Pjer de Kuberten. Početkom XX veka, u doba svog najvećeg olimpijskog nadahnuća, Kuberten piše: „Ne zaboravite pod kojim režimom su se razvijali južnoafrički rudnici. (…) Da nema ništa bliže ropstvu nego ta institucija tamo? Ali ona uopšte ne povređuje ljudsko dostojanstvo jer je engleska, razume se!“ (214)

Bilo bi zanimljivo videti šta Iv-Pjer Bulonj misli o Kubertenovom kolonijalizmu i rasizmu. Bulonj: „Osvajanje kolonija počiva, po njegovom mišljenju, na načelu božanskog prava, to jest na ubeđenju da se ljudske rase među sobom razlikuju po svojoj vrednosti i da beloj rasi, koja je po svojoj prirodi iznad drugih rasa, sve one treba da se podrede.“ (215) I dalje: „Tvrditi da niko ne može s pravom da pristupi evropeizovanju drugih naroda, da su etničke religije po svojoj vrednosti ravne hrišćanskoj religiji, da je pripadnik crne ili žute rase drugačiji od belca, ali da kao čovek vredi koliko i on – to su“, kaže Kuberten, „sofizmi čija se valjanost brani u salonu za pušače, ali koji nemaju vrednost, niti su efikasni: oni predstavljaju za dekadenciju vezani paradoks koji može trenutno da nam izazove osmeh na licu, ali koje nikada ne treba usvojiti kao pravilo ponašanja.“ (Pod. Lj.S.) (216)

Bulonj tvrdi da, kada je reč o kolonijalizmu i rasizmu, „između Kubertenovih shvatanja iz razdoblja do 1914.godine i onih iz razdoblja posle 1918.godine postoji ogroman jaz“. (217) „Do 1914.godine“, nastavlja Bulonj, „Kubertenova politička shvatanja predstavljala bi, dakle, samo shvatanja klasične francuske desnice da se u njemu plemenitost, težnja za razvijanjem internacionalističkih osećanja među narodima i vera u moć vaspitavanja čoveka nisu veoma brzo sukobili sa stavovima koji su bili u skladu s ondašnjim opšte prihvaćenim društvenim stavovima. Te njegove lične moralne vrednosti sve više će se razvijati i naposletku će prevagnuti nad uvreženim reakcionarnim shvatanjima.“ (218)

Kubertenove istorijske analize, politički stavovi i politička praksa iz perioda nakon Prvog svetskog rata ne daju Bulonju za pravo. Tako, na primer, u predgovoru prvom tomu svoje „Opšte istorije“ („Histoire universalle“) iz 1926.godine, Kuberten dolazi do zaključka da „iskustvo i rasuđivanje daju sve više za pravo ushićenim tvrdnjama vatrenih pristalica rasne nejednakosti“ da je bela rasa „najčistija, najinteligentnija i najjača“. (219)

Koliko se Kuberten oslobodio rasnih predrasuda pokazuje i njegov odnos prema Jevrejima. Konstatujući, u navedenom delu, da „hebrejski narod nema posebno mesto u opštoj istoriji ni sa političke ni sa ekonomske tačke gledišta“, i da je „u tom pogledu njegova uloga beznačajna“, Kuberten prelazi na izlaganje njegovih rasnih karakteristika: „Jevreji su u dubini duše ostali Azijati. O njima se ne zna drugačije nego preko bogatstva koje je neko od njih sakupio. Surovi i uporni u sticanju, vešti i lukavi u poslovima, često su postajali mrski, ali iza njihovih mana krije se jedan tvrdoglavi i divlji idealizam koji su nasilnička proganjanja, kojima su bili izloženi, samo ojačala i koji je bio uveliko potpomognut nastankom demokratije. Renan je rekao da je semitska rasa uvela demokratski princip u društvo. On je bio uveden i bez nje, ali je ona tu pomogla i zato ju je Niče proglasio ’pobunjeničkom’ rasom koja je ’zamenila robovski moral’, onaj svetine, sa moralom gospodara, ljudi elite, snažnih i lepih. Sve nemačke zablude i sav moderni antisemitizam sadržani su u ovim rečima. Neki autori, s druge strane, primećuju da ne bi trebalo da se govori o jevrejskoj rasi jer su se Jevreji, razbacani u toku osamnaest vekova po celom svetu, u toj meri izmešali sa drugim narodima da su izgubili osobine koje čine jednu rasu. To je pogrešno stanovište. Istina je da se kako uz pomoć vere tako i propagandom mnogi etnički elementi spajaju sa religijom Izraela. Ali to je tolika prvobitna snaga jevrejske krvi da je nekoliko kapi sasvim dovoljno da joj obezbedi osvajanje doma. To inače ne znači da tzv.’cionistički’ pokret može u Palestini da dovede do stvaranja jedne nove jevrejske države koja će biti snažna i napredna. Budućnost će odlučiti.“ (220)

Kuberten ima „internacionalističko“ mišljenje i o Arapima. Komentarišući boravak francuskog predsednika Lubea (Loubet) u Alžiru i govore koje je tom prilikom održao, Kuberten konstatuje: „M.Lube je jednostavnim rečima apelovao na prosta osećanja; on se uzdržao da govori o slobodi, jednakosti i bratstvu, opasnim rečima kada bi bile bačene arapskoj svetini. On je insistirao na snazi Francuske i na koristima od njene vladavine kao što su ponovno uspostavljeni mir i sigurnost u zemlji; još je dodao da će Francuska sve većim dobročinstvima nagraditi sve veću vernost. Njegov ton je bio energičan i uvek očinski.“ I dalje: „Pred Francuskom se otvara očigledna mogućnost da izvuče veliku korist sa ogromnih teritorija koje su joj pripale konvencijom iz 1890. i to ne računajući nesmotreno na mineralna bogatstva na čije pouzdano prisustvo već ukazuju mnogi pokazatelji. Prvo što treba uraditi je da se tamo obezbedi sigurnost koja već dugo nedostaje. Jer, suprotno onome što se veruje, nije Sahara postala negostoljubiva zbog prirode, nego zbog ljudi. Ti ljudi nisu ratnici i ne čine organizovane grupe; to su pljačkaši, lopovi koji žive od ubijanja i otimačine i koji ugnjetavaju mahom blage i miroljubive narode sprečavajući ih da napreduju.“ (221) Nije, međutim, samo ekonomska korist ta koja je izazvala provalu Kubertenovih „plemenitih osećanja“, već i strateški kolonijalni interesi Francuske. Osvajanje Sahare, te „gigantske raskrsnice“, treba, po Kubertenu, da obezbedi Francuskoj „stratešku i ekonomsku dominaciju u tom delu sveta“. (222)

Kolonijalizam i rasizam ostali su do kraja Kubertenovog života temeljni postulati njegove filozofije olimpizma. On se nikada nije zalagao za slobodu porobljenih naroda (što bi bilo u potpunoj suprotnosti s egzistencijalnim principima za koje se fanatično zalagao), već je od kolonijalnih sila tražio da budu milosrdnije prema „nižim rasama“ što je, u konačnom, trebalo da otupi oštricu kolonijalne vladavine i učini da ona bude podnošljiva za porobljene narode. Kuberten se zalagao za „prosvećeni“ (moje navodnice) kolonijalizam, što znači za postepenu duhovnu integraciju „nižih rasa“ u kapitalistički poredak – bez bitne promene njihovog položaja u odnosu prema kolonijalnim gospodarima. Ideja o „sportskoj kolonizaciji“ porobljenih naroda bio je sastavni deo Kubertenove kolonijalne strategije sa kojom je trebalo obezbediti potpunu i večnu dominaciju bele nad „nižim rasama“.

Što se tiče Bulonjove tvrdnje da će Kubertenove „lične moralne vrednosti“ – „naposletku prevagnuti nad uvreženim reakcionarnim shvatanjima“, dovoljno je reći da je Kuberten „naposletku“ prišao nacistima.

Koliko je Kuberten bio dosledan u zastupanju svoje osnovne ideje da je „borba za dominaciju“ univerzalni zakon i kao takav osnovni uslov „usavršavanja“ čovečanstva? Polazeći od principa bellum omnium contra omnes Kuberten opravdava kako borbu za dominaciju između ljudi u kapitalističkom društvu, tako i borbu između nacija i rasa. Međutim, kada je reč o borbi između rasa (kao i kad je reč o klasnoj borbi radnika i kapitalista, kao i o borbi za emancipaciju žena), Kuberten značajno odstupa od svoje „prirodnjačke“ egzistencijalne filozofije kojoj, povremeno, nastoji da pribavi božansku legitimnost. On, naime, polazi od „činjenice“ da bela rasa dominira nad „nižim rasama“ i umesto da se kao vrhovni sveštenik univerzalne olimpijske religije založi za pravo svake rase da se, u svim oblastima života, bori za dominaciju na svetskom prostoru, on osporava „nižim rasama“ to pravo i savetuje kolonijalne metropole kako da iskoriste sport da bi predupredile borbu kolonijalizovanih naroda za dominaciju – što pre svega znači za oslobođenje od kolonijalnog jarma. Svođenje kolonijalizovanih naroda na „niže rase“, „urođenike“, „pljačkaše“ i „ubice“ (na savremeni način rečeno: „teroriste“)  – samo je način da se porobljeni narodi liše osnovnih ljudskih i građanskih prava i da se daju odrešene ruke kolonijalnim gospodarima da bi obezbedili što efikasniju eksploataciju kolonija.

Što se tiče Kubertenove „borbe za slobodnu individuu“, on ne polazi od toga „da se čovek rađa slobodan“, niti „da su ljudi jednaki po rođenju“, već od toga da je pripadnost rasi ono što određuje vrednost čoveka i time njegova prava. Iz „činjenice“ da bela rasa vlada nad „obojenim rasama“, Kuberten izvlači zaključak da je bela rasa „najčistija, najinteligentnija i najjača“, dakle, rasno superiorna, što znači da se čovek, zavisno od toga kojoj rasi pripada, rađa kao gospodar ili rob. Za Kubertena ne postoji „jednakost na startu“ u životu. To što su „niže rase“ dobile od belih gospodara mogućnost da se, zajedno sa njima, pojave na sportskoj stazi ne znači da su priznate kao jednake. Dobijanje „dozvole“ da učestvuju na sportskim takmičenjima, zajedno sa kolonijalnim gospodarima, bila je „nagrada“ porobljenim narodima za odricanje od osnovnog i neotuđivog ljudskog prava:  prava na slobodu.

Ono po čemu se Kuberten razlikovao od okorelih rasista nisu bila njegova „plemenita osećanja“, već politički realizam. Strah da će se narodi u kolonijama, u trenutcima ozbiljne ekonomske i političke krize evropskih kolonijalnih metropola, dići na ustanak i zbaciti kolonijalni jaram, osnovni je razlog što je Kuberten donekle ublažio svoju militantnu kolonijalnu retoriku sa kojom je krenuo ka olimpijskim vrhovima. Uvođenje sporta u kolonije nije bio „humanistički“, već politički potez  par excellence.

U Kubertenovoj olimpijskoj filozofiji dominiraju tri ideje koje i danas predstavljaju izvorište najreakcionarnijih političkih teorija i pokreta: bespogovorna pokornost radnika „gazdama“; bespogovorna pokornost žena patrijalhalnom poretku; i bespogovorna pokornost „obojenih rasa“ kolonijalnim metropolama (beloj rasi). Radnici, žene i pripadnici kolonijalizovanih naroda nemaju osnovna ljudska i građanska prava. „Milosrđe“ gospodara čini izvorište „njihovih“ prava koja se stiču stalnim iskazivanjem pokornosti. Lubeove reči, da će se „sve većim dobročinstvima nagraditi sve veća vernost“, predstavljaju „svetu“ formulu za obezbeđivanje „društvene pravde“.

Kuberten će se, pred Prvi svetski rat, suprotstaviti nastojanjima da se u okviru bele (evropske) rase jedna nacija postavi iznad drugih, tako što će se proglasiti posebnom rasom koja ima takve urođene osobine koje je čine „superiornom“ ne samo u odnosu prema „obojenim rasama“, već i u odnosu prema drugim (zapadno) evropskim narodima. Konkretno, radi se o pangermanizmu i nastojanju velikonemačkih krugova da čak i italijansku renesansu uvrste u nemačko kulturno nasleđe. Tako će, između ostalog, biti ponemčeni stvaraoci kao što je to Leonardo da Vinči – koji će postati Wincke; Đoto će postati – Jotte; Buonaroti – Bohnrodt… (223) U tom kontekstu treba razumeti i Kubertenovu tvrdnju, iz istog vremena, da su SAD zemlja u kojoj se ne veruje u rasnu suprotnost, što potkrepljuje činjenicom da se u SAD „sva evropska porekla stapaju i mešaju na tako neverovatan način“. (224)  Što se tiče odnosa belaca prema crncima, Kuberten, u svojim putopisima iz Amerike iz 1890.godine, navodi da se belci obraćaju crncima „kao što se obraćaju psima“. (225)  Nažalost, kada se radi o interesima evropskih kolonijalnih država, Kubertena napuštaju „plemenita osećanja“ i on postaje bespoštedni rasista. Ovde i napomena, da su se na Olimpijskim igrama u Sent Luisu (SAD) iz 1904.godine, na kojima Kuberten nije bio prisutan, predstavnici „obojenih rasa“ takmičili odvojeno. Za njih su bili organizovani „antropološki dani“ na kojima je trebalo da se pokaže njihova „rasna inferiornost“ u odnosu prema belim gospodarima.

Što se tiče Kubertenovog odnosa prema nacističkoj Nemačkoj, pitanje je da li je on prihvatio da su Nemci „rasno superiorni“ u odnosu prema Francuzima i Englezima, ili se radi o podršci nacističkom režimu kao gvozdenoj pesnici evropskog kapitalizma koja može da mu obezbedi ekspanziju i izvuče Evropu iz ekonomske i političke krize.

Kuberten je u sportu video nezamenljivo sredstvo za obuku kolonijalnih falangi. U svom govoru održanom juna 1914.godine na Sorboni (koji je objavljen pod naslovom „Sport i moderno društvo“ / “Sport et la Société moderne“), u prisustvu predsednika Francuske Republike Rajmonda Poenkarea (Raymond Poincaré), povodom proslave dvadesetogodišnjice ponovnog uspostavljanja olimpijskih igara, Kuberten upozorava: „Sport je važan faktor u kolonijalnim osvajanjima u tom smislu što kolonizacija bez dobre sportske pripreme predstavlja opasnu nepromišljenost. Mnogi istorijski neuspesi i mnogi uspesi mogu se objasniti činjenicom da je jedna takva priprema postojala u jednom, a nedostajala u drugom slučaju.“ (226) Dimovi oduševljeni usklici kojima je propratio nacistička osvajanja – „Sportom oduševljeni vojnici, sportom oduševljeni Firer!“ – govore da su nacisti ozbiljno shvatili Kubertenovo upozorenje.

Kuberten je bio odlučni protivnik mešanja rasa. Olimpijski krugovi ne simbolizuju jedinstvo sveta kao bratske zajednice slobodnih ljudi, nego kao zajednicu međusobno sukobljenih rasa. Oni nisu spona koja vodi zbližavanju ljudi, nezavisno od toga kojoj rasi ili naciji pripadaju, već zadavanje granice preko koje zbližavanje ljudi nije dozvoljeno. Zato Kuberten tvrdi da „bratstvo nije za ljude, već za anđele“. (227) To ne znači drugo nego da rasna pripadnost treba zauvek da ostane nepremostiva prepreka za ljudsko zbližavanje. Kubertenovo idealizovanje rasno „čiste“ helesne rase kao utemeljivača olimpizma, insistiranje na „činjenici“ da je bela rasa „najčistija“ – upozorenje je svima, posebno pripadnicima bele rase, da ostanu u svome jatu.

Što se imena tiče, nije slučajno što su to „olimpijske“, a ne prometejske igre. Antički Olimp bio je mitološko stecište bogova koji su vladali nad ljudima. Smisao antičkih olimpijskih igara bio je iskazivanje pokornosti vladajućem (ovozemaljskom) poretku koji je putem božanskog autoriteta dobio božansku moć. Bezuslovna pokornost čoveka vladajućim vrednostima, koje se posredstvom olimpijskog rituala pojavljuju u „svetom“ obliku, glavna je nit koja spaja moderne sa antičkim olimpijskim igrama. I Kubertenov olimpijski paganizam ne veliča čoveka, nego vladajući poredak. Čovek, tačnije, telo muškarca u borilačkom naponu pojavljuje se kao simbolično otelotvorenje vladajućih vrednosti i kao takvo je deo olimpijskog spektakla. „Harmonija“ je po Kubertenu najviša estetska vrednost jer je „sestra poretka“. (228) Princip citius, altius, fortius nije po sebi princip progresa, već je to jedino ukoliko podrazumeva oslobađanje čoveka od uspostavljenih stega, kao i kritički odnos čoveka prema postojećem svetu – sa aspekta vizije budućeg sveta. Kubertenova olimpijska ideja nije usmerena ka budućnosti: on veliča helensku rasu kao fanatičnog čuvara prošlosti. Antički princip „upoznaj sebe samog“ (gnothi seauton) nije za Kubertena stvaralački, pogotovu ne oslobađajući, već ograničavajući princip. Olimpizam je religija u kojoj je čovek pronašao svoj konačni smisao. Zato je jedan od najvažnijih ciljeva Kubertenove „korisne pedagogije“ da još u začetku uništi mladalačku maštu. Ne ideja o boljoj budućnosti, već ideja o savršenoj prošlosti treba da bude idelja-vodilja za Kubertenovog uzornog građanina.

Koliko je Kuberten otišao daleko u svom olimpijskom fanatizmu vidi se i po tome, što je do kraja života nastojao da uvede (po uzoru na antičku Grčku) „olimpijsko“ računanje vremena. U tome je uspeo, bar što se tiče „olimpijske istorije“. Kuberten je, nakon Prvog svetskog rata, uspeo da nametne „sveti (četvorogodišnji) ritam“ olimpijada – koje se okončavaju olimpijskim igrama – prelazeći preko činjenice da 1916.godine, zbog rata, nisu održane olimpijske igre. Isto su postupili i njegovi sledbenici u MOK-u: fantomske olimpijske igre koje nisu održane 1940. i 1944.godine zbrajaju se sa održanim olimpijskim igrama da bi se sačuvao „sveti“ ritam olimpijskog vremenovanja.

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku