Ideja progresa

I

Industrijska revolucija u XVIII i njen razvoj u XIX veku stvorili su val optimizma koji je bio jedan od osnova duhovne klime koja je omogućila pojavu olimpizma. Mit o “neograničenim mogućnostima razvoja nauke i tehnike” prećutni je oslonac olimpijskog progresa koji je izražen u poznatoj maksimi citius, altius, fortius – koja je nosilac Kontove “socijalne dinamike”. Ubrzani industrijski razvoj i naučna otkrića brišu granice u vremenu i prostoru i postaju moć koja u rukama buržoazije, kao “nosioca progresa”, postaje sredstvo za ovladavanje svetom. Ekspanzija kapitalizma nameće potrebu za uspostavljanjem globalne ideologije koja će omogućiti njegov nesmetani razvoj. Rastakanje tradicionalnih uporišta duhovne integracije (religije, pre svega) i njihova neefikasnost u (duhovnom) pokoravanju radnih “masa”, stvara potrebu za izgradnjom nove integrativne misli koja će “uneti red” u glavama ljudi (u odnosu prema haosu koji vlada u društvu) i biti efikasna u obračunu s slobodarskom svešću. Kuberten je bio jedan od onih koji su nastojali da tu klimu pretvore u filozofski program i stvore od njega univerzalni projekt ljudskog življenja.         

Kuberten bezrezervno prihvata Kontov zakon progresa po kome se društvo neminovno razvija u pozitivnom pravcu. Progres je nužan zakon evolucije koji se ostvaruje putem apstraktnog čovečanstva. Polazeći od prirodnonaučnog evolucionizma, Kuberten je poistovetio preobražaj životinjskih vrsta sa napretkom i na tome zasnovao svoju teoriju progresa. Kao što to primećuje Vindelband, “prirodoznanstveni evolucionizam uključivši teoriju selekcije, može doduše protumačiti preobražaj, ali  ne  i  n a p r e d a k: on ne može zasnovati, da je razultat razvitka “viši”, t.j.  v r e d n i j i  oblik.” (13) Kuberten je lišio ideju progresa svrhe i smisla, što znači da ju je iz kulturnog vremena, koje je pravi “prostor povijesti” (Marks), preveo u fizikalno “čisto mehaničko vreme” (Bloh) koje se nalazi s onu stranu istorije. (14)

Kubertenova ideja progresa se oslanja na onu misao, koja je nastala u modernom dobu, koja u prirodi vidi objekat neograničene eksploatacije, a u nauci i tehnici sredstvo za ovladavanje prirodnim silama putem kojih čovek postaje “gospodar i posednik prirode” (maître et possesseur de la nature – Dekart). Ona predstavlja obračun s shvatanjem koje u prirodi vidi životni, estetski i istorijski prostor čoveka. U tom kontekstu svet za Kubertena nije životna i duhovna celina, već sirovinski i energetski izvor i u tom smislu životni prostor evropskog kapitalizma. Princip koristi neprikosnoveni je osnov odnosa prema svetu. U Kubertenovoj olimpijskoj doktrini nema normativnih ograda uspostavljenom “progresu”, i na taj način su širom otvorena vrata ne samo za kapitalističko iskorišćavanje prirode, već i za njeno uništenje: apsolutizovani princip koristi postaje princip destrukcije. On se u sportu pojavljuje u obliku principa “većeg napora”, koji dobija svoj izraz u progresističkom principu citius, altius, fortius, koji je svojevrsni kasapski nož za samosakaćenje čoveka: Kuberten ima isti odnos prema ljudskom telu kao i prema prirodi. Istovremeno sa uništavanjem prirode, uništava se i kulturna samosvest čoveka. Svi oni simboli života koji su bili glavna odlika tradicionalnog narodnog stvaralaštva sa uništavanjem prirode i stvaranjem surogat-života postaju tuđi čoveku.

Prećutno polazište Kubertenove koncepcije progresa je razvoj produktivističkih moći čoveka koje se u vidu nauke i tehnike otuđuju od njega i postaju sredstvo vladajuće “elite” za ovladavanje svetom. Otuđenje industrije i nauke od čoveka otvorilo je prostor za uspostavljanje naturalističke koncepcije progresa, koja se temelji na zakonima evolucije koji su proglašeni za sudbinsku moć. Kapitalizam nije rezultat istorijskog razvoja društva, što znači ljudsko delo, već je najviši oblik u kome se pojavljuju zakoni evolucije koji su nezavisni od čoveka i koji diktiraju progres. “Novo” u  kapitalizmu je to što je u njemu došlo do potpunog utapanja čoveka u proces evolucije, što znači da je uklonjeno sve ono (um, norme, demokratske institucije, ljudske osobenosti) što posreduje između prirodnih zakona i čoveka – sa čime je društvo ušlo u “pozitivnu” fazu svoga razvoja koja predstavlja najviši mogući stepen u razvoju živog sveta i kraj u razvoju čovečanstva. Preko duha kapitalizma, koji svoj najčistiji izraz dobija u sportu, uspostavlja se, u liku buržoazije, potpuna dominacija prirodnog toka stvari nad čovekom: pozitivno društvo predstavlja realizovani naturalizam.

Olimpijski progres oblik je u kome se manifestuje fatalni hod zakona “prirodne selekcije” koji neprestano vrši odabir pri čemu nestaju “slabi”, a opstaju “jaki”: borba za opstanak i dominaciju glavna je pokretačka snaga progresa. Rat je najviši i najdrastičniji oblik prirodne selekcije i kao takav nezamenljiva poluga u obezbeđivanju progresa. Na osnovu njegovog delovanja dolazi do “usavršavanja” čoveka, nacija i rasa, i time do “usavršavanja” čovečanstva. Zahvaljujući njemu bela rasa stekla je takve genetske osobenosti koje je čine “superiornom” u odnosu prema drugim (“nižim”) rasama. Budući da Kuberten svodi čoveka na životinju, njegova antropološka koncepcija samo potvrđuje njegovu teoriju progresa. Kuberten zasniva progres na dijalektici prirode samo zato da bi se obračunao s dijalektikom istorije i omogućio uspostavljanje globalne dominacije bele bogataške “elite”. Ono što dovodi u pitanje naturalistički karakter Kubertenove doktrine je apsolutizovanje progresa koji se zasniva na razvoju dehumanizovane nauke i tehnike. Za razliku od životinje koju pokreću i ograničavaju njeni instinkti, Kubertenovog čoveka pokreće i ograničava beliciozni i progresistički duh kapitalizma. U njemu je prirodna evolucija dobila novi kvalitet (izražen u “principu većeg napora”) koji istovremeno predstavlja njeno “prevazilaženje”. Kuberten je denaturalizovao i samu evoluciju i od nje stvorio apstraktnu silu koja se pojavljuje kao “prirodni” osnov  kapitalističkog progresa.

Shodno “optimističkom” karakteru njegove progresističke koncepcije, Kuberten se suprotstavlja onim teoretičarima koji svode naciju na biološki organizam. U završnom delu govora koji će, na početku svog olimpijskog puta, održati u Londonu, Kuberten upućuje svojim zemljacima sledeću poruku: “Želeo bih da dočaram sliku naše voljene domovine iako sam daleko od nje. Među njenom decom ima isuviše onih koji je vole beznadežnom ljubavlju, koji su izgubili veru u njenu budućnost. Oni predviđaju njenu propast zato što iza sebe ima veoma dugu prošlost. Oni porede nacije sa individuama i veruju da su one osuđene na propadanje i uništenje upravo onako neizbežno kao što je čovek osuđen da ostari i umre. Ova teorija pronalazi opravdanje u njihovoj nestalnosti; ali, to je samo teorija i Le Ple, taj veliki poštovalac činjenica i veliki neprijatelj teorija,  trijumfalno ju je srušio. On je pokazao da se istorija svih naroda, starih i mladih, sastoji iz naizmeničnih promena koje uopšte nisu fatalne. Stoga mi koji smo nosioci ove ohrabrućuje misli možemo, sa čvrstom verom a ne sa beznadežnom hrabrošću, da izgovorimo reči koje, siguran sam, vama kao i meni leže duboko u srcu: Živela Francuska!” (15)

Prema Kubertenu, nosilac progresa nisu produktivističke (stvaralačke) moći čoveka, već gramzivost buržuja. Kao što je “krotkost” oblik u kome se božanski duh pojavljuje u potlačenima, tako je gramzivost oblik u kome se duh borbe za opstanak pojavljuje u vladajućoj “eliti”. Radi se o novom kvalitetu u razvoju živoga sveta koji je rezultat borbe između rasa i koji je ekskluzivna osobenost “gospodarske rase”: gramzivost postaje antropološki osnov progresa. Kuberten sledi vladajući duh modernog doba: posedovanje i nagomilavanje materijalnog bogatstva svrha je  življenja i osnov “usavršavanja” čovečanstva. “Obogatite se!” – to su reči koje će Kuberten uputiti francuskoj buržoaziji da bi je pridobio da krene ka (zlatnim) olimpijskim vrhovima. On se ovde pojavljuje kao dosledni dijalektičar: stečeno bogatstvo stvara još veću glad za bogaćenjem i tako u nedogled – progresu nikad kraja. Bogataš koji ne teži daljem bogaćenju nije samo izdajica svoje klase, već je neodgovoran prema napretku jer kida lanac bogaćenja koji predstavlja vezivno tkivo progresa. Istovremeno, iz Kubertenove olimpijske doktrine jasno proističe da je nezajažljiva glad parazitskih klasa za materijalnim bogatstvom samo oblik u kome se iskazuje njihova potreba za neograničenom vlašću. Retki su ideolozi kapitalizma koji su na tako jasan i dosledan način razobličili pljačkašku logiku kojom se rukovodi buržoazija i ukazali na neposrednu vezu između gramzivosti vladajuće klase i obespravljenosti radništva – kao što je to učinio Kuberten. Još jedan razlog da “nepodobni” Kubertenovi spisi ostanu skriveni od očiju javnosti.

Za Marksa borba potlačenih za slobodu predstavlja pokretačku snagu društvenog progresa. Iz toga sledi njegov “kategorički imparativ”: “da se sruše svi odnosi u kojima je čovek poniženo, ugnjeteno, napušteno, prezreno biće…”  Boreći se fanatično za opstanak poretka koji se temelji na eksploataciji radnika, “obojenih naroda” i žene, Kuberten u borbi za slobodu vidi najgori oblik društvene patologije. Sloboda i progres su ne samo nespojivi, već i suprotstavljeni. Iz nasleđa čovečanstva izbačeno je sve ono što može da doprinese razvoju svesti potlačenih radnih “masa” da su oni nosioci društvenog napretka i slobodarskog dostojanstva. Za Kubertena nije božanska volja ili borba između klasa motorna snaga progresa, već je to “volja za moć” bogataške “elite”. Duh kapitalizma oblik je u kome se ispoljavaju prirodni zakoni, a buržoazija predstavlja produženu ruku njihove sudbinske moći na kojima počiva društvena egzistencija i progres, i istovremeno stisnuta pesnica sa kojom progres uklanja prepreke na svome putu. Tiranija moćnih nad slabima najvažniji je oblik u kome se ispoljava progres: suprotstaviti se tiraniji znači stati na put fatalnom hodu progresa. Otuda biti na strani progresa znači biti uvek na strani onih koji jezde sa isukanim mačem, i uvek protiv onih koji se bore za slobodu.

Kubertenova koncepcija progresa obračun je s modernom idejom progresa koja podrazumeva ne samo kvantitativne pomake, već kvalitetne skokove u razvoju društva i stvaranje novum-a. Kuberten nije mnogo odmakao od starorimskog  progressus-a koji se sastoji u napredovanju bez novum-a. Mogući su samo (beskrajni) kvantitativni pomaci, napredovanje u zadatoj prostornoj i vremenskoj dimenziji – napredovanje bez napretka – što je u osnovi “olimpijskog računanja” vremena. “Novo” kod Kubertena je to što se napredovanje svodi na ukidanje svake mogućnosti za iskorak iz postojećeg sveta. Osnovni smisao Kubertenove “vladavine u glavama” je u tome, da se raskine veza između produktivističke prakse čoveka i razvoja njegove svesti o sebi kao slobodarskom biću i stvaraocu svoje istorije. To je suština njegove progresističke koncepcije, koja je izražena u poznatoj olimpijskoj maksimi citius, altius, fortius, koja bi mogla biti nazvana teorijom pozitivnog progresa. Olimpizam predstavlja sredstvo za stvaranje kulta kapitalističkog progresa: kvantitativno sravnjivanje postaje nadljudska sila kojoj je čovek fatalno podređen. O tome Horkhajmer i Adorno: “Građansko društvo je ovladalo ekvivalentom. Ono omogućava kompariranje raznorodnog time što ga reducira na apstraktne veličine. Za prosvetiteljstvo postaje prividom sve što se ne razrješava u brojkama, na kraju u jedinici; moderni pozitivizam odbacuje to u pjesništvo. Jedinstvo ostaje geslom od Parmenida do Rusella. Zadržava se uništavanje bogova i kvaliteta.” (16) U sportu nema dijalektičkog sučeljavanja između dobrog i lošeg, slobode i neslobode, starog i novog…. Kvantitativni pomaci bez kvalitetnih skokova postaju izraz i mera progresa sa kojim se stvara privid da je kapitalizam u stanju da večno “ide napred” – po cenu uništenja čoveka i prirode. Umesto da je rezultat ljudskog oslobađanja i uslov istinske slobode, progres postaje kapitalistički oblik Sizifovog prokletstva koje putem olimpijskih igara dobija spektakularni oblik.

Kuberten retko propušta priliku da u svojim spisima i izlaganjima ukaže na superiornost antičkog u odnosu prema postojećem svetu: “besmrtni duh antike” postaje simbol sveta koji se pojavljuje kao neostvarljivi ideal modernom društvu. Za razliku od Kubertena, Kont uviđa da u antici nije postojala ideja progresa i da je ona delo novog veka za čiji nastanak posebne zasluge pripadaju Turgou i Kondorseu. (17) Govoreći o antičkim misliocima Kont dolazi do zaključka koji na izvanredan način upućuje na pravu prirodu Kubertenove olimpijske doktrine: “Nitko se od njih, čak ni među najeminentnijim i najoštroumnijim, nije mogao osloboditi tendencije, tada isto tako opće kao i spontane, da direktno posmatra suvremeno socijalno stanje kao korjenito inferiorno stanju prošlih vremena”. (18) Mitologizovana prošlost garant je večnosti vladajućeg poretka: “besmrtni duh antike” postaje sredstvo za obračun s idejom budućnosti.            

Po Kontu, “socijalni progres ne mijenja prirodu čovjeka već, ostvarujući ono što je najplemenitije u čovjeku (a to je premoć altruizma nad egoizmom i inteligencije nad osjećajnošću), historija ostvaruje i usavršava sistem koji najpunije razvija i ostvaruje prirodu čovjekovu.” (19) U tom smislu, evolucija ljudskog društva se po Kontu meri razvitkom onih ljudskih osobina po kojima se ljudsko društvo u osnovi razlikuje od životinjskog carstva: inteligencije i društvenosti. (20) Kuberten ne insistira na razvoju ljudskih osobenosti, već na rasnom usavršavanju koje treba da omogući beloj rasi, otelotvorenoj u buržoaziji, da postane “gospodarska rasa”: sport nije sredstvo za razvoj “inteligencije i društvenosti”, već za prevazilaženje “lenje” životinjske prirode čoveka i stvaranje nad-zveri u liku buržuja. Progres ima relativni karakter i sastoji se u razvoju onih karakternih i telesnih osobenosti vladajuće “elite” koje joj omogućavaju da učvrsti svoj vladajući položaj. Kuberten prvorazrednu ulogu u ostvarivanju progresa daje “velikim ljudima” koje sa progresom povezuje mistična spona i koji se pojavljuju kao otelotvorenje njegove delatne moći. “Šaka odvažnih ljudi” (Kuberten), u liku vladajuće bogataške “elite”, postaje neprikosnoveni nosilac progresa, a radne “mase”, kolonijalizovani narodi i žena sredstvo za njegovu realizaciju. Kuberten se drži teorije o “velikim ljudima”, ali oni nisu nosioci napretka već su ti koji uklanjaju one ideje i snage koje sputavaju i usporavaju (neminovni) progres i koji su lišeni svake odgovornosti, sem one prema progresu. Čovek može da ubrzava ili usporava uspostavljeni progres, ali ne i da ga zaustavi, pogotovu ne da stvori novi svet. Najviši oblik “slobodnog” delanja je “usavršavanje” postojećeg sveta i samoga sebe kao njegovog nerazdvojnog dela, a osnovni smisao olimpijske pedagogije je da predupredi ugrožavanje odvijanja progresa tako što će pridobiti potčinjene da nepravedni vladajući poredak prihvate kao neminovnost. Kuberten, poput Konta, nije razrešio sukob između determinizma i slobode: ako je progres nužan i odvija se po nepromenljivim zakonima evolucije, onda je slobodna akcija čoveka nemoguća. Ljudi nisu nosioci progresa i u tom smislu stvaraoci istorije, već su njegovo oruđe: determinizam i fatalizam osnov su i okvir ljudske prakse. Osnovni smisao apsolutizovanja prirodnih zakona, kao noseće snage progresa, obračun je s slobodarsko-stvaralačkom samosvešću čoveka i njegova potpuna i beznadežna integracija u postojeći svet. Prirodni zakoni imaju istu onu ulogu koju su imali bogovi u prošlosti: da ovekoveče uspostavljeni poredak tlačenja tako što će oduzeti pravo potlačenima na slobodu, jednakost i bratstvo. Zato se Kuberten obračunava s čovekom kao umnim i stvaralačkim bićem: umesto da nastoji da stvori svet po svom ljudskom liku, čovek može jedino da se prilagođava postojećem svetu; umesto totalizacije društva od strane stvaralaca društvenih dobara, uspostavljena je totalizacija društva od strane parazitskih klasa.       

Čovek je po Kubertenu “lenja životinja” a sport, koji “nije u prirodi čoveka”, sredstvo sa kojim treba razviti u njemu borbeni duh i “volju za moć”. Putem sporta čovek prevazilazi svoju životinjsku prirodu (potiskivanjem i sakaćenjem svog prirodnog i slobodarsko-stvaralačkog bića) i postaje svojevrsna nad-zver. Radi se o novom i najvišem stepenu u evoluciji živih bića koji je otelotvoren u liku “novih ljudi” koji čine “gospodarsku rasu”. Očigledno je da voljni momenat (otuda takav značaj karaktera) igra prvorazrednu ulogu u ostvarivanju ovog evolucionog pomaka, pri čemu je uloga Kubertena, kao otelotvorenja delotvornih moći “velikih ljudi”, presudna. Kuberten se poziva na “pravo jačega” i prirodnu selekciju, kao glavne prirodne zakone, ali se oni pojavljuju u obliku borbe za dominaciju. Sama volja za dominaciju (moć) nije proizvod prirodnog toka evolucije, već je rezultat borbe između rasa za opstanak koja svoj najviši izraz dobija u helenskom rasističkom, robovlasničkom i patrijalhalnom poretku, a u modernom dobu u obliku pedagogije Tomasa Arnolda i modernih olimpijskih igara – koje predstavljaju “obnavljanje besmrtnog duha antike”. Uprkos značaju koji daje sportu, kod Kubertena nema heroizovanja ličnosti sportiste, ni glorifikovanja njihovih pobeda i rezultata (rekorda). Oni se pojavljuju isključivo kao predstavnici svoje rase (nacije) i kao takvi su simbolično otelotvorenje razvojne snage kapitalizma. Sportisti nisu akteri olimpijskih igara, već jedno od sredstava za realizovanje olimpijskog spektakla. Pravi pobednik na olimpijskim igrama je mistični duh kapitalizma, a pravi rezultat je obnavljanje njegove životne snage i vere ljudi u njegovu neuništivost. Nisu, dakle, ljudi ti koji pobeđuju i postižu rekorde, već je to “progresivni” duh kapitalizma koji – poput antičkih bogova – putem mišićavih tela sportista, njihove borbe i rezultata potvrđuje svoju svemoć i ljudsku bezvrednost.     

Kuberten ukida istoriju i svodi je na život, a njega na prirodni tok zbivanja. Čovek ne stvara svoju istoriju, već je život samo sled prirodnih zakona koji važe u životinjskom svetu, a on je samo jedan od oblika u kome se realizuju zakoni evolucije živog sveta. Putem porodice, rase i pola čovek dobija karakteristike bioloških entiteta, što postaje osnov društvenog strukturiranja: umesto ljudske, čovečanstvo je svedeno na životinjsku (biološku) zajednicu; umesto dijalektičkog razvoja istorije, uspostavljen je evolutivni razvoj živog sveta. Otuda nije kulturno nasleđe civilizacije, koje je čovek stvorio u svojoj borbi za opstanak i slobodu, osnov ljudskog “samoodređenja” i društvenog integrisanja, već je to biološko nasleđe rase koje je stečeno u borbi za dominaciju. Držeći se evolucionog pozitivizma, Kuberten prihvata kako determinizam, tako i sukcesiju, ali u pozitivnom društvu ne vidi nužni rezultat prethodnog stanja, već svojevrsnu reinkarnaciju antičkog društva. Za razliku od Konta koji ima u vidu “teološku” i “metafizičku” fazu u razvoju čovečanstva, kod Kubertena se čitava prošlost nalazi u istoj vremenskoj ravni, tako da on iz nje može da “uzme” sve ono što mu je potrebno u datom političkom trenutku. Nema bilo čega bitnog što može da bude brana voluntarizmu buržoazije, a sve što je stvoreno u istoriji mora da bude na raspolaganju u borbi za opstanak postojećeg poretka. Svođenje istorije na istu vremensku ravan služi da se dokaže da u istoriji nije bilo, ni da može biti bilo kakvih kvalitativnih promena, što znači da je težnja ka iskoraku iz postojećeg sveta besmislena. Prošlost i budućnost sadržane su u sadašnjosti, kao što je u jedinstvu misao i delo, teorija i praksa. Glavni pokretač i nosilac neminovnog i večnog progresa je “duh kapitalizma” koji je otelotvoren u “svetom ritmu” olimpijskih igara – koji se ni po koju cenu ne sme prekinuti. Kuberten nema na raspolaganju božanski (olimpijski) svod sa kojim može da pribavi “večnost” uspostavljenom kapitalističkom poretku: “sveti ritam” olimpijskih igara sredstvo je za obezbeđivanje trajanja postojećeg sveta bez bitnih promena. Kuberten ne zastupa učenje o cikličnom razvoju istorije, već o beskrajnoj otvorenosti “budućnosti”. “Sveti ritam” olimpijskih igara oblik je obogotvorenja “progresivnog” duha kapitalizma, dokaz njegove “veličine” i “neprolaznosti”. On postaje simbolični izraz (anti)egzistencijalnog ritma “progresa” koji se zasniva na uništavanju prirode i čoveka – koji se u sportu ispoljava u obliku apsolutizovanih principa “većeg napora” i citius, altius, fortius. Istovremeno, “sveti” četvorogodišnji ritam održavanja olimpijskih igara nametanje je kapitalizmu dinamike obnavljanja vere u njegove osnovne vrednosti po antičkom modelu, koji je odgovarao izazovima religioznog duha koji je u njemu dominirao. Otuda četvorogodišnji ritam modernih olimpijada predstavlja apstraktni tok vremena koji ne prati dinamiku kapitalističkog progresa koji je uslovljen brzinom obrta kapitala – kome je podređena dinamika života, što dolazi do izražaja u uspostavljanju i razvoju novih globalnih sportskih (kao i drugih zabavljačkih) manifestacija, koje popunjavaju prostor između olimpijskih igara i koje dobijaju onaj status koji je po Kubertenu isključivo bio rezervisan za olimpijske igre. Dinamika kapitalističkog progresa detronizovala je olimpijske igre, kao glavni i jedini način obnavljanja mladalačke svežine kapitalizma, u nastojanju da stvori sve blještaviji duhovni svod koji će zaslepiti čoveka i na kome će olimpijske igre biti samo jedna zvezda u sve brojnijem jatu. Istovremeno, dinamika kapitalističkog progresa dovela je, pogotovu sa razvojem “potrošačkog društva”, do trivijalizacije “olimpijske misterije”, tog po Kubertenu najvažnijeg elementa olimpijskog kulta koji omogućava uspostavljanje mistične spone između čoveka i duha koji vlada svetom.

Kubertenova koncepcija progresa ima instrumentalni karakter i zasniva se na razvoju nauke i tehnike, čiji su nosilac obespravljene “radne mase”, koje postaju ekskluzivno sredstvo vladajuće parazitske klase za ostvarivanje njenih interesa: čovek postaje rob sopstvene produktivističke (stvaralačke) prakse. Olimpijski progres se temelji na pozitivističkom naučnom umu koji polazi od Kontove maksime savoir pour prevoir, prevoir pour agir, što znači da je planiranje budućnosti, kao neprikosnovena privilegija vladajuće “elite”, alfa i omega Kubertenove teorije progresa. Instrumentalni karakter Kubertenove koncepcije proističe iz težnje za racionalnim planiranjem budućnosti, koji podrazumeva predviđanje prepreka koje mogu da ugroze uspostavljeni “progres” i sredstva za njihovo efikasno uklanjanje. Međunarodni olimpijski komitet je svojevrsni servis buržoazije za “planiranje budućnosti”. Njegova nedemokratska priroda ne ukazuje samo na pravu prirodu olimpizma, već pre svega na pravu (antidemokratsku) prirodu kapitalizma. U ovom kontekstu se može bolje shvatiti simbolični značaj koji ima Kubertenovo predavanje njegove celokupne pisane zaostavštine nacistima i njegov zavet da nacistička Nemačka bude čuvar njegove olimpijske ideje: ključevi “budućnosti” predati su u ruke nacista.

“Negativno” polazište Kubertenove doktrine predstavlja istina da je čovek u stanju da stvori svet po svom ljudskom liku. To je ono što daje teorijski i praktični značaj Kubertenovoj koncepciji i čini njenu dramatiku: što su objektivne mogućnosti za iskorak iz kapitalističkog sveta veće, utoliko je Kubertenova koncepcija agresivnija. Udarni deo planiranja i sprovođenja progresa je stvaranje iluzije da se radi o spontanom (“prirodnom”) procesu kome je čovek fatalno podređen. Kuberten je ukinuo subjektivnu (slobodarsku) praksu radnih slojeva da bi apsolutizovao i obogotvorio subjektivnu (tlačiteljsku) praksu vladajuće klase. Pri tome, on “zaboravlja” da je i njegova doktrina proizvod vekovne borbe nastupajuće građanske klase protiv feudalizma i da je ona utkana u njegov socijalno darvinistički i progresistički evolucionizam. Uostalom, sam Kuberten ističe značaj ljudi kao što je bio Tomas Arnold za “preobražaj britanske imperije” i glorifikujući značaj “elite” za razvoj društva insistira na autoritarnom ustrojstvu MOK-a. Kubertenova “subjektivna praksa” svodi se na ukidanje svake mogućnosti da se u čoveku razvije “negativna” svest koja će ga sučeljiti s vladajućim poretkom. Međutim, ukoliko je progres neminovan, to znači da on u potpunosti isključuje mogućnost da čovek samostalno donosi sudove i da se odnosi prema postojećem svetu. Dosledno sledeći Kubertenovu olimpijsku doktrinu, čovek ne može da ugrozi, pogotovu ne da zaustavi fatalni hod progresa, pa je samim tim besmisleno nastojanje da se on, putem olimpijske doktrine i prakse, “sačuva od ugrožavanja”. Ovde se Kuberten sučeljava s istim problemom s kojim se, pogotovu sa nastankom modernog doba, sučeljava crkva: ukoliko je božja volja svemoguća i sveprisutna, onda je borba crkve za očuvanje vere u boga besmislena. Kubertenova koncepcija prećutno se zasniva na dualizmu duha kapitalizma, koji je otelotvorenje progresa koji je diktiran zakonima evolucije, i “lenje” životinjske prirode čoveka. Njegova “utilitarna pedagogija” sredstvo je sa kojim treba oploditi životinjsku prirodu čoveka duhom kapitalizma i na taj način stvoriti “novog čoveka” koji će da obezbedi kontinuirano odvijanje progresa. Otuda Kuberten daje takav značaj “besmrtnom duhu antike” koji je, u stvari, duh kapitalizma zaodenut antičkim velom koji treba da mu pribavi oreol “večnog”, kao i pedagoškoj reformi koju treba izvesti putem sporta i olimpizma. Ona treba da omogući da buržuj razvije i sazna svoju “pravu” (zverinju) prirodu i na taj način postane “svesni” nosilac “progresa”. Radi se o fanatizovanju buržoazije razvojem mesijanske svesti koja oslobađa buržuja moralne odgovornosti za njegove postupke, ali samo zato da bi preuzeo punu odgovornost za progres (vladajući poredak). Otuda biti “nosilac progresa” znači biti oslobođen “sitničavih pravila” (Kuberten) koja važe za “obične ljude”. Ništa ne sme da sputava hod progresa, a to znači samovolju vladajuće “elite”. Na tome se, između ostalog, zasniva autoritarno ustrojstvo MOK-a: članovi MOK-a, po Kubertenu, ne odgovaraju nikome – oni su “poverenici” olimpijske ideje, (21) i kao takvi su najviši čuvari “progresivnog” duha koji vlada svetom i na kome se zasniva opstanak i “usavršavanje” čovečanstva.

Krajnji cilj Kubertenove olimpijske doktrine i prakse je uklanjanje emancipatorskog nasleđa čovečanstva koje pruža mogućnost za stvaranje novog sveta, i potpuno i nepovratno utapanje čoveka u poredak u kome dominiraju zakoni koji vladaju u životinjskom svetu. “Pomirenje” obespravljenih sa uspostavljenim poretkom neslobode i nejednakosti predstavlja conditio sine qua non “novog početka” u razvoju društva za koji se Kuberten zalaže, s tim što Kuberten ne teži stvaranju nove civilizacije, već “novog” varvarizma. U Kubertenovoj koncepciji su, u liku buržoazije, “ujedinjeni” apsolutizovani voluntarizam i apsolutizovani progresizam. On ukida dijalektiku istorije i dijalektiku prirode da bi nametnuo takve “zakone razvoja” koji pribavljaju vladajućem poretku legitimnost jedino mogućeg i večnog. Svet kao prostor na kome je uspostavljena neprikosnovena i večna dominacija bele (zapadno-evropske) buržoaske “elite” nad radnicima, “obojenim narodima” i ženom – to je najviši i krajnji cilj olimpijskog progresa i vrhunac pozitivnog društvenog stanja. On predstavlja kraj evolucije koja se zasniva na dejstvu socijalno darvinističkih zakona: umesto sukoba, “pomirenje” i “usavršavanje” postaju osnov društvenog života. Princip konkurencije ukinut je principom dominacije.

Aktivizam je još jedna dodirna tačka između Konta i Kubertena. U Kontovoj filozofiji je “težište na akciji, dok su elementi intelekta ili osjećaja subordinirani aspektu akcije”. (22) Kont “nije zamišljao promjenu socijalnih stanja kroz historiju kao niz spontanih događaja, već je akciju ljudi oduševljenih i zagrijanih za reforme smatrao neophodnom pretpostavkom za njihovo realiziranje”. (23) Ni Kuberten ne nastoji da konzervira svet, već da ga “usavrši” sistematskom eliminacijom svega onoga što može da ugrozi njegov opstanak. On nastoji da se obračuna s emancipatorskim tekovinama čovečanstva, i u tom smislu njegova teorija poziv je buržoaziji da krene u krstaški rat protiv svega što vodi ka iskoraku iz postojećeg sveta. Kubertenova aktivistička intencija zasniva se na težnji kapitalističkih monopola da preurede društvo shodno svojim interesima i da kolonizuju planetu. Svet kao koncentracioni logor zapadno-evropskog kapitala u kome je uništena svaka nada u bolji svet  – to je ideal “savršenog” sveta kome Kuberten teži.

Kod Kubertena se, kao i kod Konta, uočava razlika između pojmova “razvitak” i “usavršavanje”. Međutim, kod Kubertena “razvitak” se svodi na fatalni tok evolucije, dok je “usavršavanje” oblik subjektivne prakse “elite” čovečanstva (bele rase), svojevrsno doterivanje sveta i uklanjanje prepreka fatalnom hodu progresa. Pozitivno stanje postaje neostvarljivi ideal: mi se približavamo, ali nikada nećemo dostići savršeno pozitivno stanje. Pod tim Kuberten ne podrazumeva težnju da se dosegne određeni vrednosni ideal, već potpunu integraciju čoveka u uspostavljeni poredak, pri čemu borilački i progresistički aktivizam postaje neprikosnovena integrativna i vladajuća snaga koja čini život i na kojoj počiva svet. Umesto za promenu društvenih odnosa, kao i za razvoj proizvodnih snaga i stvaralačkih moći čoveka, Kuberten se zalaže za stvaranje nove “gospodarske rase”, u vidu parazitskih klasa, koja će uspeti da se efikasno obračuna s emancipatorskim tekovinama čovečanstva i slobodarskim pokretima. Kuberten je ovde blizak Spenseru: “usavršavanje” se zasniva na izumiranju neprikladnih i preživljavanju prikladnih funkcija društvenog organizma. (24) Budući da je čovek oruđe progresa a ne njegov stvaralac, “usavršavanje” kao njegova “subjektivna praksa” moguće je  samo u kontekstu ubrzanja progresa, što postaje glavna “osobenost” po kojoj se čovek razlikuje od životinje. U njegovoj izvornoj olimpijskoj doktrini Kuberten u sportu vidi oblast u kojoj se “najbolji predstavnici” bele rase, kao predstavnici svojih nacija, bore za  primat – što dovodi do razvoja njihovog osvajačko-tlačiteljskog karaktera i na taj način do “usavršavanja” bele rase. Istovremeno, “usavršavanje sveta” podrazumeva uništavanje kritičke svesti i pacifikovanje radnika: javna (politička) sfera privilegija je vladajuće “elite”. Sport postaje glavno političko sredstvo vladajuće klase za depolitizaciju “masa” i za stvaranje od radnika objekta vladajuće (samo)volje i “čiste” radne snage. Borba za “usavršavanje” društva svodi se, po Kubertenu, na pedagošku reformu koja će omogućiti stvaranje jednoobraznog karaktera ljudi i jednoobraznog pogleda na svet. Krajnji domet “usavršavanja” je potpuna eliminacija kritičko-menjalačke svesti i ideje budućnosti, odnosno, realizacija ideje “reda” i “progresa” kao uspostavljanje potpune i konačne vlasti kapitala nad čovekom (čovečanstvom) i nad planetom (prirodom) kao sirovinskim i energetskim izvorom. Kuberten nastoji da putem totalitarnog klasnog voluntarizma onemogući da razvoj industrije i nauke, a to znači razvoj produktivističkih (potancijalno stvaralačkih) moći radnika dovede do njihove pojave na javnoj sceni i ugrozi neprikosnovenu vlast parazitske “elite”. Umesto promene sveta, “usavršavanje” se svodi na stvaranje “pozitivnog čoveka” (čovečanstva), što znači na njegovu potpunu i nepovratnu integraciju u postojeći svet (neslobode, nejednakosti i nepravde). Stadion, kao prostor na kome je uspostavljena potpuna dominacija (belicioznog) pozitivističkog jednoumlja, najautentičniji je simbol sveta kome Kuberten teži: on predstavlja kapitalistički hram gde se uništava um i slobodarsko dostojanstvo i čovek oplođuje socijalno darvinističkim i progresističkim duhom kapitalizma.

Ideal “savršenstva” kome čovek treba da teži već je stvoren, i to u antičkoj Grčkoj. Umesto ideje budućnosti i borbe za humaniji svet, Kuberten nastoji da uljuljka čoveka u romantizovanu idilu antičkog sveta. “Savršeni svet” kome se teži nije stvar slobodnog opredelenja čoveka i rezultat njegove stvaralačke prakse, već je datost koja se pojavljuje u obliku idealizovane predstave helenskog sveta u kome je bilo dostignuto sve ono čemu čovek modernog doba treba i može da teži. Helenski svet postaje otelotvorenje ideala harmoničnog sveta u kome su ljudi “umirali srećni”. Prećutno, jer je to suprotno logici njegovog evolucionizma po kome je progres neminovnost, Kuberten sugeriše da je hrišćanstvo unazadilo čoveka i da je osnovni cilj olimpizma da čoveka vrati njegovim pravim korenima i učini svet onakvim kakav je bio u antičko doba – kada je čovečanstvo “moglo da se osmehuje”. Radi se o vremenu u kome se demos još nije pojavio na političkoj sceni polis-a, i pre nego što je samovolja vladajuće aristokratije morala da se sučelji sa opštim principom čovečnosti koji važi za svakog slobodnog čoveka (Helena), koji će doći do svog najvišeg izraza u Sokratovoj moralnoj filozofiji, a u modernom dobu će biti pretočen u Kantov “kategorički imperativ”. Kuberten u vladajućoj buržoaskoj “eliti” vidi “gospodarsku rasu” koja je u stanju da čovečanstvo nanovo vrati na put sa koga je skrenulo još u antici, što će se postići konačnim obračunom s emancipatorskim nasleđem čovečanstva i idejom budućnosti. Tom vraćanju čovečanstva na “pravi put” treba da posluži i ponovno uvođenje “svetog” olimpijskog računanja vremena. Budućnost se ne pojavljuje kao iskorak iz postojećeg sveta i stvaranje novum-a, već kao kontinuirani razvoj postojećeg sveta i njegovo “usavršavanje”. Imajući u vidu da se po Kubertenu čitava prošlost čovečanstva nalazi u istoj vremenskoj (neistorijskoj) ravni, treba samo uzeti ono što je “dobro” (“pozitivno”), a odbaciti “loše” (“negativno”) – i na taj način uspostaviti “pozitivni svet”.

Za razliku od preteča modernog doba koji su nastojali da budu vizionari (Mor, Kampanela, Hobs, Bekon, Oven, Furije), Kuberten nastoji da uništi viziju budućnosti i vizionarski um. On se obračunava s “fantazijom” kada je reč o ideji budućnosti koja podrazumeva prevazilaženje kapitalističkog sveta, istovremeno kada od olimpijskih igara nastoji da stvori fantastični pojavni oblik principa na kojima se zasniva postojeći svet. Tačnije, olimpijske igre kao najviši kult pozitivnog sveta predstavljaju vrhunac i kraj maštanja. Kuberten “prevazilazi” i Lajbnicovu teodiceju: uspostavljeni svet nije “jedan od najboljih svetova”, već jedino mogući svet. U predgovoru drugom tomu Kontovog “Kurs pozitivne filozofije” Žan Pol Enthoven konstatuje da Kontovo delo najavljuje “kraj utopije” (la fin de l’ utopie). (25) Kuberten pred sobom ima daleko teži zadatak: olimpizam se ne sučeljava samo s idejom utopije, već i s mogućnošću da se ona realizuje. Sport je sredstvo za sprečavanje da objektivne mogućnosti slobode postanu realne mogućnosti ljudskog oslobađanja uništavanjem kritičke svesti i subjektivne (menjalačke) prakse radnika, kolonijalizovanih naroda i žene. To je ono što čini represivni karakter olimpizma: što su veće objektivne mogućnosti da čovek iskorači iz kapitalističkog sveta u civilizaciju slobode, to je agresivnije nastojanje vladajućeg poretka da ga što dublje zagnjuri u sve gušće blato svakodnevnice.

Ukidanjem kritičke distance prema pozitivitetu “činjeničnog” Kuberten je od olimpizma stvorio Anpassungsideologie kapitalizma i na taj način ga neraskidivo vezao za njega: sudbina kapitalizma postaje sudbina olimpizma. Nasadivši iskasapljenu antičku tradiciju i socijalno darvinističke zakone na progresistički princip citius, altius, fortius, Kuberten je utro put za apsolutizovanje kapitalističkog principa učinka čiji je razvoj doveo ne samo do dehumanizovanja, već i do denaturalizovanja (robotizovanja) čoveka. U tom kontekstu pojavljuju se i princip “većeg napora” (kao osnov za “prevazilaženje” životinjskog u čoveku), kao i princip mens fervida in corpore lacertoso koji se temelje na kriterijumima vrednovanja koji se zasnivaju na kvantitativnom sravnjivanju. Rekord nije samo “mera” otuđenja čoveka od njegovog ljudskog bića, već i “mera” uništenja čoveka kao živog bića. Za razliku od olimpizma s kraja XIX veka koji je imao antislobodarski karakter, olimpijski progresizam današnjice ima ekocidni karakter koji proističe iz destruktivne prirode kapitalizma – koja je kulminirala u tzv. “potrošačkom društvu”. U Kubertenovoj olimpijskoj doktrini nema bilo kakvih razumno ustanovljenih kočnica bespoštednom socijalnom darvinizmu i destruktivnom progresizmu. Ona ne samo da otvara mogućnost za uništenje čovečanstva, već nastoji da bude u prvim redovima borbe protiv emancipatorskog nasleđa čovečanstva i protiv uma koji je u stanju da uspostavi kritičku distancu prema procesima destrukcije i osmisli novi put razvoja društva. “Pomirenje” čoveka sa uspostavljenim svetom, glavni zahtev Kubertenove “utilitarne pedagogije”, ne znači samo odricanje od nade u bolji svet i fatalističko prepuštanje dehumanizovanom i denaturalizovanom progresu, već i saučestvovanje u uništavanju sveta. “Kraj utopije”, u liku kapitalizma, ne pojavljuje se samo kao kraj istorije, već i kao kraj života.

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku