I decu ubijaju, zar ne?

I

Umrla je dvanaestogodišnja devojčica Adriana Đurka. Bila je gimnastičarka, jedna od “čuda” koje proizvodi rumunska industrija gimnastike. Izdahnula je od povreda koje joj je, u manijakalnom besu, naneo njen trener George Florin, jedan od onih “pedagoga” koji su “stvorili” Nađu Komaneči i na kojima počiva svetska gimnastika  i sport u celini.

Ovakve vesti kao da više nikoga ne uzbuđuju. Pogotovu ne one koji se nalaze u svetskom show-business-u. Jer, smrt je odavno postala sastavni deo sporta. Svake godine stotine sportista izgube život, hiljade bivaju ubogaljeni… To, dakle, nije neka novost. Prava vest je ko je sledeći, na koga treba “tipovati”, u koga treba ulagati da bi se dobilo više, mnogo više… Tačno je, radi se još o detetu, ali šta se tu može kada ta “šašava deca” po svaku cenu hoće da se dokopaju “slave” i novca. A da bi se to postiglo, treba se podrediti zahtevima koje postavlja “vrhunski sport”. Put ka “savršenstvu” zahteva “savršeno telo”. A to znači da treba sprečiti rast skeleta, onemogućiti polno sazrevanje, što znači normalni biološki razvoj da bi se sačuvala dečija vitkost, toliko potrebna da bi se impresionirala sportska birokratska “elita” koja određuje “ocene”, a samim tim i sudbinu čoveka. Oni su ti koji vode računa da ne dođe do zastoja u “progresu”. Njihove “ocene” označavaju put koji vodi “napred” – ka jami. U njoj sada, pored njenih “slavnih” prethodnika iz “vrhunskog sporta”, leži i mala Adriana. Pokušala je da, sa drveta na kojem blješte “odličija”, dohvati “zlato” – i sunovratila se, kao i mnogi drugi  pre nje, u tamu ponora.

Oni koji su zasadili i okitili drvo iskopali su i jamu. Drvo raste, a jama je sve dublja. Iznad nje se njišu, sudaraju, zveckaju visuljci smrti mameći one koji u sablasnoj senci drveta, koja pada preko jame, vide most koji ih vodi iz životnog ništavila. Sirotinja je ta koja služi da se dokaže da je moguće ići dalje. Leševima radničke dece popločana je staza koja vodi u “budućnost”. Kada je fašista Samaranč otišao u Bukurešt da okači “Zlatni olimpijski orden“, najviše priznanje u svetu sporta, rumunskom diktatoru Čaušesku u znak priznanja za njegov “neprocenjivi doprinos razvoju sporta i olimpijskog pokreta”, on je samo pokazao da ne postoji “Istok” i “Zapad”, već da postoje oni koji tlače i oni koji su tlačeni. Još jedanput je potvrđeno da je sport sredstvo za očuvanje vladajućeg poretka, internacionala kapitala i vladajućih političkih centara moći. Znao je Samaranč na kakav monstruozni način funkcioniše rumunska industrija sporta, kao što je znao za zločine vojne hunte u Seulu, kojoj su, uz njegovu svesrdnu podršku, dodeljene Olimpijske igre 1988. Ali je isto tako znao da je očuvanje olimpijske piramide moći moguće samo ukoliko svaki njen deo ima čvrst oslonac i da samo jedan izvučeni kamen može da ugrozi prividno monolitni olimpijski bastion.

Smrt Adriane je simbolično ubijanje ljudskog. Njen trener nije želeo da ubije njeno telo, već njenu ličnost. On je nastojao da postigne ono što je osnovni cilj sportske pedagogije: da od svoje “štićenice” napravi robotizovanu lutku koja će bespogovorno slediti njegove komande. Radi se, dakle, o instrumentalizovanom nasilju. Njegova “greška” sastoji se u tome što je, u jednom trenutku, preterao u korišćenju jednog od najprimitivnijih metoda za slamanje ljudskog dostojanstva, dakle, što se nije poslužio nekim “suptilnijim” metodom i “naveo” Adrianu da uradi ono što je od nje zahtevao. Upozoravajuće deluje podatak da su mnoga deca, kao i njihovi roditelji, prihvatila Florinov metod “ubeđivanja”, verujući da će im to pomoći da dođu “do vrha”. To se, uostalom, uklapa u zahteve sportske pedagogije koja u izgradnji mazohističkog (samodestruktivnog) karaktera vidi jednu od osnovnih pretpostavki za razvoj “vrhunskog sporta”. Nevolja je u tome što je postizanje “vrhunskih rezultata” u sve većoj nesrazmeri sa stvarnim mogućnostima organizma. Fanatični obračun čoveka sa sopstvenim telom postaje osnovni način da se unište prirodne odbranbene reakcije organizma da bi mogao da se natera na samouništavajući napor. Trener je taj koji batinama treba da “pomogne” sportisti da “prevaziđe trenutke malodušnosti”, što znači kapitulaciju pred premorom, da bi sa novom žestinom nastavio da uništava svoj iznureni organizam. U tu “pomoć” spada i sadističko ponižavanje čoveka, iz čega treba da sledi potreba za “dokazivanjem ličnosti” u vidu manijakalnog juriša na sopstveno telo.

Adriana i njen ubica Florin bili su na istom zadatku. Oni su se sa bezumnom revnošću podredili vladajućem duhu destrukcije da bi se, svako u svom domenu, domogao vladajućih vrednosti. On nije delovao kao slobodan čovek, već kao produžena ruka vladajuće moći koja se ne pojavljuje samo u obliku pesnice ili biča, već i u svim onim oblicima koji vode ka uništenju čovekovog organizma i njegove ličnosti. Adriana pogotovu nije delovala kao slobodan čovek, već kao zaluđeno dete koje, usmeravano od strane bolesno ambicioznih roditelja, beskrupuloznih “sportskih radnika”, novinara i lekara-monstruma  – nije ni moglo da bude svesno kuda ide.

Da je sport oblast u kojoj su ljudi prepušteni na milost i nemilost kapitalu i politici govori i to, što ne postoji nikakav zakonski osnov za sprečavanje zloupotrebe sportista, posebno dece, za stvaranje profita i postizanje političkih ciljeva. U radnim zakonodavstvima širom sveta propisana su ograničenja i zabrane kada je u pitanju rad dece. Vodi se računa o njihovom “zdravlju”, “pravilnom razvoju ličnosti”, “pravu na srećno detinjstvo”, “obrazovanju”… U sportu, u kome proizvodnja “šampiona” započinje još u pretškolskom uzrastu, ne postoje nikakva pravila kojima se ograničava vreme treninga dece i veličina napora. Pored toga, ne poklanja se ni najmanje pažnje harmoničnom razvoju telesnih i duhovnih sposobnosti deteta, već se čitav njegov telesni razvoj prilagođava sportskoj disciplini za koju je dete, po oceni “stručnjaka”, “talentovano”. Tzv. “rana specijalizacija”, što znači sistematsko sakaćenje deteta u najvažnijim godinama razvoja, jedan je od osnovnih preduslova za “razvoj vrhunskog sporta”. Dete i bukvalno postaje “materijal” koji treba tako da se “isteše”, da jednog dana postigne planirani rezultat. Kako se “obaraju rekordi”, tako se povećavaju zahtevi koji se pred mlade postavljaju. Govoreći o “crnim” i “belim” sportistima, Irina Privalova, jedna od najbržih “belih” sprinterki sveta, kaže i sledeće: “Potpuna je neistina da su crnci i crnkinje nadmoćni u sprintu zbog prirodnih prednosti. Oni se od detinjstva posvete samo jednoj oblasti u životu, na primer trčanju, pevanju ili igranju i ne rade ništa drugo. Nama priroda nije ništa uskratila. Treba samo mnogo i stručno da se trenira. Ja imam praktično osmočasovni radni dan. To je moj posao i na njemu provodim onoliko vremena koliko ljudi iz drugih profesija.” (12) Privalova, koja je “prve korake u sportu načinila kada je imala tri godine”, (13) na sažeti način je objasnila “tajnu” sportskog “uspeha”: što se dete ranije i u potpunosti posveti određenoj sportskoj disciplini, utoliko su veći izgledi da će se probiti “do vrha”. To je monstruozna “pedagogija”, ali ona tačno izražava stanje stvari u današnjem sportu (društvu). Privalova, koja je svoju sportsku karijeru “krunisala” tako što je postala trčeći transparent američke firme “Nike“, nije pomenula koliko hiljada mentalno i telesno ubogaljene dece “vredi” jedan profesionalni ugovor. Nju zanima da pridobije što više dece u Rusiji da krenu stopama dece iz američkih crnačkih geta. Imajući u vidu razmere siromaštva i bede u novostvorenoj kapitalističkoj Rusiji, Privalova će imati na raspolaganju veliki broj “talentovane” dece koja će, za koru hleba i zaslepljena blještavim iluzijama, krenuti ka olimpijskim vrhovima. Uostalom, put je već utaban. Hiljade unakaženih leševa već visi na liticama obeležavajući “slavni” staljinistički “put u budućnost”. Sada su olimpijsku baklju preuzeli “Adidas“, “Coca-Cola“, “Nike“, “Mercedes“… Kapitalistički koncerni su prisvojili nasleđe “realnog socijalizma” i od dojučerašnjih “ambasadora” sovjetskog birokratskog režima napravili svoje reklamne panoe.

Privalova nije pomenula ni “stimulativna sredstva” koja su, već više godina, “pogonska snaga” za postizanje “vrhunskih rezultata”. Pilule, inekcije, hormoni, “specijalni tretmani”, “krvni doping” i sve ono što može da ponudi današnja medicina i njeni lekari-monstrumi sve više postaje realnost i tzv. “dečijeg sporta”. Svakim danom sve mlađi uzrasti dolaze pod udar neumoljivog imperativa “brže, dalje, snažnije”. Iza tog “principa progresa” krije se sve nezajažljivija glad kapitalističkih koncerna za profitom. Svetski sportski business već vredi više od 700 milijardi dolara godišnje, s tim što do kraja XX veka treba da dostigne iznos od 1 000 milijardi. Kada se ima u vidu sve dublja kriza kapitalizma i razmere borbe za tržište koja se sve više rasplamsava, postaje jasno zbog čega se sa takvom bezdušnošću i deca stavljaju na oltar uništenja. Sve bespoštednija borba za opstanak uklanja i poslednje velove “humanosti” sa kojim je kapitalizam, kao i bivši režimi “realnog socijalizma”, doskora mahao da bi rasterao sve veći smrad koji, u “borbi za progres”, ostavlja za sobom.

O autoru

Administrator

Dodaj Komentar

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku