Huizingina kritika sporta

H

Homo ludens” Johana Huizinge je nezaobilazni materijal kada je reč o odnosu sporta i kulture. O prirodi Huizinginog homo ludensa biće drugom prilikom više reči. Ovde ćemo se zadržati na onom delu njegove rasprave koja se neposredno odnosi na sport. Huizinga: “U poslednjoj četvrtini devetnaestog stoljeća sport se razvija u smislu sve ozbiljnijeg shvaćanja igre. Razrađuju se sve stroža pravila sa sve većim brojem pojedinosti. Traže se veća dostignuća. (…) No, sve većim sistematiziranjem i discipliniranjem igre postepeno se gubi ponešto od njena čisto igračkog sadržaja. To se očituje i u podjeli igrača na profesionalne i amatere. Iz skupine igrača izdvajaju se oni za koje igra više nije igra i koji, iako veoma sposobni, ostaju na ljestvici ispod pravih igrača. Ponašanje onih kojima je igra poziv više nije pravo igračko ponašanje; u njih više nema spontanosti i bezbrižnosti. U modernom se društvu sport sve više i sve brže izdvaja iz područja čiste igre te postaje elementom sui generis: on više nije igra, a nije još ni zbilja. U današnjem društvenom životu sport stoji izvan pravog procesa kulture, i ovaj je izvan njega. U prastarim kulturama natjecanja su tvorila dio posvećenih svetkovina. Kao svete i blagotvorne djelatnosti ona bijahu neophodno potrebna. Ta povezanost s kultom u modernom se sportu posve izgubila. Sport je izgubio svaku svetost, on više nema organske veze sa strukturom društva, pa ni onda kad ga propisuje sam  režim. On je daleko prije neko samostalno izražavanje agonalnih instinkata nego što bi bio činilac nekog plodonosnog društvenog smisla. Savršenost kojom moderna društvena tehnika zna uzdići izvanjski efekt masovnih demonstracija ne može promijeniti činjenicu da ni olimpijade, ni sportske organizacije američkih sveučilišta, pa ni glasno propagirana medjudržavna natjecanja ne mogu unaprijediti sport do djelatnosti koja bi stvarala kulturu. Koliko god on i bio značajan sudeonicima i gledaocima, sport ostaje neplodnom funkcijom u kojoj je stari faktor igre uglavnom izumro.

Ovo shvaćanje izravno protuslovi uhodanom javnom mnijenju, za koje sport vrijedi kao najizrazitiji igrački element naše kulture. A to sport nipošto nije, već je on, naprotiv, izgubio ono najbolje od svog igračkog sadržaja. Igra postade preozbiljnom, igračko je raspoloženje više ili manje iščezlo iz nje. Valja obratiti pažnju na činjenicu da je to pomicanje prema ozbiljnome pogodilo i neatletičke igre, pogotovu one u kojima se sve sastoji u razumskom kombiniranju, npr. u šahu i u igri karata.” (pod. J. H.) (1)

Pre svega, Huizingina tvrdnja da moderni sport “više nema organske veze sa strukturom društva” ne protivreči samo realnosti, već i njegovoj kritičkoj analizi kapitalističkog društva – jednom od najboljih mesta u njegovoj knjizi. Huizinga ne uviđa da je moderni sport otelotvorenje temeljnih (egzistencijalnih) principa kapitalističkog društva u “čistom” obliku. U sportu se pojavljuju individue koje teže da pobede nastojeći da postignu što veći rezultat (rekord). To podrazumeva mogućnost kvantitativnog sravnjivanja, merne kriterijume kao objektivizirane, od čoveka nezavisne veličine – nešto što proističe iz same prirode kapitalističkog sveta. U vezi sa tim, ideja o “ličnom dostignuću”, kao i ideja o “progresu” pretstavljaju izazove koje moderno doba postavlja pred čoveka.

Huizinga, zatim, izbegava da ukaže na društvene uzroke koji dovode do profesionalizacije sporta, jer bi ga to neminovno dovelo u sukob s osnovama na kojima počiva kapitalističko društvo, što on po svaku cenu nastoji da izbegne. Huizinga proglašava sport pojavom sui generis i svodi ga na “samostalno izražavanje agonalnih instinkata” prebacujući tako odgovornost za sva zla kapitalističkog društva na “banalnog” (Huizinga) čoveka (koji se usudio da se odrekne božijeg tutorstva). On i ovog puta “previđa” da je sport kondenzovani izraz vladajućeg duha kapitalističkog sveta i da se u sportu ne osamostaljuju “agonalni instinkti” čoveka, već se osamostaljuje vladajuća, od čoveka otuđena moć koja ga primorava da se ponaša kao nečovek i na taj način obezbedi svoju egzistenciju. Profesionalizacija sporta posledica je njegove politizacije i komercijalizacije, što znači potpune integracije sporta u kapitalistički poredak. Uostalom, i sam Huizinga tvrdi da profesionalni sport nije igra nego “rad”, što znači da ni u kom slučaju ne može biti “samostalno izražavanje agonalnih instinkata”.

Huizingina kritika sporta kao “ozbiljne” (radne) delatnosti može da dobije emancipatorski značaj samo ukoliko se sagleda u ukupnom društvenom kontekstu. U protivnom, ova bitna i opravdana zamerka gubi na uverljivosti. Mnogi sportisti nisu spremni da priznaju da je njihov sportski angažman rad, kao i da se bave sportom pre svega zbog novca. Pored toga, Huizinga smatra nagradu, ne ulazeći u njenu vrednost, legitimnim delom sporta. Ukoliko se nema u vidu poleđina sporta, a to znači njegova društvena uslovljenost, teško se može odrediti njena prava priroda (a to znači priroda sportskog angažovanja). Pitanje o “ozbiljnosti” sporta komplikuje se i time što Huizinga ne isključuje ozbiljnost iz (svoje) igre. Viteška “borba za čast” je najozbiljnije posvećivanje čoveka (plemića) najvišim vrednostima srednjovekovnog društva. Pored toga, o kakvoj to “sponatosti i bezbrižnosti” može da bude reči kada su viteški turniri bili surova borba na život i smrt? Sam Huizinga ističe da je na njima vladala “krvava žestina” – što se teško može uklopiti u pojam „bezbrižnog“.

Huizinga sa pravom tvrdi da “sport stoji izvan procesa kulture, i ovaj je izvan njega”. Međutim, sledeći njegovu teoriju, ne samo sport, nego se čitavo kapitalističko društvo nalazi izvan procesa kulture. Upravo zbog toga Huizinga insistira na stvaranju takve (idealizovane) pretstave o prošlosti (iluzije o “viteškom dobu”) koja će postati ne samo mogućnost za bekstvo iz sirove svakodnevnice kapitalističkog sveta, već i kulturno okrepljenje. Davanjem prvorazrednog (kultivišućeg) značaja romantizovanoj slici o srednjem veku, Huizinga samo potvrđuje da je kapitalistički svet beznadežno nekulturan (ne-igrački).

Ovde se jasno izražava razlika između Huizinge i građanskih teoretičara koji kritikuju današnji “vrhunski” (profesionalni) sport polazeći od idealizovanih vrednosti liberalizma (“pravog” kapitalizma). Huizingina kritika “sistematiziranja”, “discipliniranja” i profesionalizovanja sporta samo je način da se obračuna s modernim sportom u celini. On ne uočava ni jedan pozitivni pomak koji je u modernom sportu, u odnosu prema prethodnim oblicima takmičenja (igre), postignut. Nije profesionalizacija uslovila “degradaciju” sporta (Laš), već je (moderni) sport, po Huizingi, degeneracija srednjovekovnih oblika takmičenja, viteških borbi pre svega.

Ono što Huizinga najviše zamera modernom sportu je da je on “izgubio svaku svetost”. “U prastarim kulturama natjecanja su tvorila dio posvećenih svetkovina”, konstatuje Huizinga. “Kao svete i blagotvorne djelatnosti ona bijahu neophodno potrebna. Ta povezanost sa kultom u modernom se sportu posve izgubila”. Huizinga insistira na takmičenju kao obliku u kome se božanski duh pojavljuje u čoveku. “Posvećenost” takmičenja, a to znači ritualno iskazivanje pokornosti božanstvima, je temeljna pretpostavka da bi sport mogao da bude igra. Moderni sport je, po Huizingi, postao deo svakodnevnog sivila. Kada Huizinga govori o sportu kao “ozbiljnoj” delatnosti on ima u vidu postajanje sporta radom. Sport, dakle, ne nudi čoveku ništa više od banalnog svakodnevnog života, tačnije, ne nudi mu mogućnost za bekstvo iz njega. Interesantno je da Huizinga, razotkrivajući poleđinu modernog sporta, razbija iluziju o sportu kao svetkovini posvećenoj najvišim kulturnim vrednostima istovremeno dok, na isti način kao građanski teoretičari sporta, stvara iluziju o viteškim borbama. Tačnije, Huizinga razbija jedan iluzorni svet, koji ne odgovara njegovom (ideološkom) modelu “pravog” sveta, da bi mogao da ponudi svoj svet iluzija kao jedini “pravi” kulturni izazov. Na taj način Huizinga je postao nelojalni konkurent Kubertenu i olimpijskoj gospodi, kao i patronima sporta, jer ne samo što nastoji da u “sobu krivih ogledala” unese svoje ogledalo, već hoće da iz nje izbaci sva druga ogledala.

Huizinga je imao ozbiljne razloge da se ovako bespoštedno obruši na sport. Treba imati na umu da je jedino vredno što se, za Huizingu, u kapitalističkom društvu stvara je potreba čoveka za iluzijom koja će mu omogućiti (duhovno) bekstvo iz postojećeg sveta. Prihvatanjem sporta kao pribežišta prestaje potreba za igrom – Huizingov svet iluzija gubi osnovni razlog postojanja. Nastojeći da ne iskorači iz svog ideološkog koncepta, Huizinga ne pridaje sportu karakter prevare, nego zablude. U svakom slučaju, radi se o nečemu lažnom. Tačnije, forma igre postaje način da se ne-igračkom sadržaju pribavi igračka legitimnost. Ovde Huizinga ne dolazi u sukob samo sa sportom kao prividom igre, već i sa sopstvenom koncepcijom na kojoj se temelji homo ludens, po kojoj je forma igre isključivi kriterijum za određivanje njene istinitosti.

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku