Intervju: LJubodrag – Duci Simonović, proslavljeni košarkaš
24. Februar 2008
Novac je pozvao mafiju u sport
Čim su počela regularna sportska takmičenja, pre svega u fudbalu u Engleskoj, stvoren je sistem klađenja koji je uslovio nameštanje utakmica, što znači potkupljivanje igrača, sudija i vlasnika klubova. Budući da je sport kao institucija van pravnog sistema u takozvanom „demokratskom svetu“, stvorene su bezgranične mogućnosti za prljave poslove u sportu
Ako je pre sto godina osnivač modernih Olimpijskih igara Pjer de Kuberten izjavio „da je novac najveći neprijatelj sporta“, onda se s pravom pitamo zašto je moderno društvo žrtvovalo najvažniju sporednu stvar u životu svakoga čoveka na kugli zemaljskoj.
Odgovor na ovo i na mnoga druga pitanja potpunog uništenja mentalne snage i takmičarske volje neposrednih aktera sporta potražili smo od doktora pravnih nauka LJubodraga – Ducija Simonovića, čoveka koji je pre tridesetak godina hrabro stao u odbranu onih pripadnika ljudske rase kojima je bogom data veština sportskog umeća i talenta. I naravno, u toj neravnopravnoj borbi ostao je sve ove godine usamljen, otuđen, degradiran, ali ne i slomljen…
nKada je po vašem mišljenju mafija počela da preuzima ključnu ulogu u sportu uopšte, posebno, u verovatno najprofitabilnijoj grani – fudbalu?
– Mafija je počela da se pojavljuje u sportu kada je novac počeo da ulazi u sport – tvrdi dr prava, bivši vrhunski košarkaš LJubodrag – Duci Simonović. – Počelo je sa fudbalom, kao najpopularnijim sportom, a onda sa košarkom i drugim sportovima. U košarku novac je počeo da dolazi posle Svetskog prvenstva u LJubljani 1970. godine, kada smo osvojili prvo mesto. U fudbal desetak godina ranije.
nŠta za vas znači sportski profesionalizam, odnosno da li je on širom otvorio vrata ulasku mafije…
– Uprkos tome što se to kosi sa njegovom olimpijskom filozofijom, Kuberten je pri kraju života prihvatio profesionalizam. Inače, njegovi pogledi o olimpizmu i pedagogiji bili su gotovo identični sa nacističkim pogledima. U njegovom pismu Hitleru od 17. marta 1937. godine, Kuberten se zahvaljuje Hitleru ne samo na novcu koji mu je ovaj poslao (10.000 rajhs maraka), već i na podršci koju su mu nacisti dali za njegovu pedagogiju. Kuberten je u toj meri bio oduševljen nacističkom Nemačkom i posebno Hitlerom, da je sve svoje spise (60.000 pisanih strana) poverio na čuvanje nacistima. On je nacistima poverio i ispunjenje njegove poslednje želje, da mu se srce sahrani na Peloponezu, u „Olimpijskoj dolini“ (danas „Dolina Pjera de Kubertena“). Nacisti ga nisu izneverili. Kada je umro, izvadili su srce i ugradili ga (1938.) u spomenik dignut na tlu antičke Olimpije – kaže Simonović.
– Sport je od samog svog nastanka kao institucije, krajem 19. veka, postao deo kapitalističkog poretka, što znači sredstvo za stvaranje profita. Čim su počela regularna sportska takmičenja, pre svega u fudbalu u Engleskoj, stvoren je sistem klađenja koji je uslovio nameštanje utakmica, što znači potkupljivanje igrača, sudija i vlasnika klubova. Sportski profesionalizam je neminovna posledica razvoja sporta kao šou biznisa. Zvanični, osnivač modernih olimpijskih igara Pjer de Kuberten rekao je, još krajem 19. veka, da je „novac najveći neprijatelj sporta“ i da su profesionalni sportisti „cirkuski gladijatori“.
nKoliko je svetska politika imala uticaja u razvoju sportske mafije u svetu i kod nas?
– Sport je postao najvažnije sredstvo kapitalista i birokratije za držanje radnih „masa“ u pokornosti. Kuberten je, posle Ruske i Minhenske revolucije, rekao da je sport „najjeftinija duhovna hrana koja drži radnike u pokornosti“. Istovremeno, sport je, kao otelotvorenje vladajućih vrednosti kapitalizma, postao najznačajnije sredstvo za duhovnu kolonizaciju sveta, što znači za uvlačenje „nižih rasa“ u kapitalističku orbitu. Sport je postao prva mondijalistička ideologija i Kuberten nije krio da je glavni cilj širenja sporta (olimpizma) u svetu obračun s kulturnim i slobodarskim nasleđem kolonijalizovanih naroda. Sve veći značaj sporta kao sredstva za depolitizaciju potlačenih radnih slojeva i kolonijalizovanih naroda otvorila je prostor mafijaškim bandama da preuzmu sport u svoje ruke i da za to ne snose nikakve posledice.
nKako funkcioniše mafija u sportu? Koliko je sportista pojedinac u mogućnosti da se svemu tome suprotstavi?
– Budući da je sport kao institucija van pravnog sistema u takozvanom „demokratskom svetu“, stvorene su bezgranične mogućnosti za prljave poslove u sportu. Uzmite takozvanu prodaju igrača. Odakle pravo klubovima da prodaju igrače? Sportisti profesionalci bi trebalo da budu „slobodna“ radna snaga na tržištu, kao i druga radna snaga, a oni su, faktički, svojina klubova. Zapravo, prodaja igrača je samo način da vlasnici klubova „peru novac“. Zato postoje „dupli ugovori“. Najveće pare „peru“ se u sportu. Prema grubim procenama, kapitalisti u svetu godišnje „operu“ preko sporta 1.500 milijardi dolara. Ne bi me iznenadilo da je ta suma daleko veća. Naši klubovi su samo deo svetskog sporta i da bi opstali u njemu moraju da prihvate vladajuća pravila. Korupcija u sportu nije anahronizam, već je temelj na kome svetski sport funkcioniše. Sport se nalazi tamo gde i prostitucija, kocka, prodaja droge…
nKoliko je svemu tome doprinela ona čuvena krilatica „da su nekada igrali siromašni, a bogati gledali, dok danas igraju bogati, a siromašni gledaju“?
– Sport je „privilegija“ sirotinje. Treneri ne idu na Dedinje da traže talente, već u seoske i prigradske sredine gde živi sirotinja. Isto je u Evropi i drugim delovima sveta. U SAD deca iz crnačkih geta čine udarnu snagu sporta. Nije slučajno legendarni borac za ljudska i građanska prava Afroamerikanaca Martin Luter King, koga je ubio FBI, govorio je da su crni profesionalni sportisti „sramota za crnu rasu“ jer ih „beli gospodari koriste da bi prikrili pravi položaj crnačke populacije u SAD“. Milioni mladih širom sveta gube zdravlje i mogućnost da steknu obrazovanje u nastojanju da putem sporta pobegnu iz sirotinjskog geta i domognu se para i „slave“. Samo mali broj uspe – ostali propadaju. U sportu odavno važi maksima da je sport „ruski rulet za svetsku sirotinju“ – zaključuje Simonović.
