KategorijaTekstovi na Srpskom

Манифест Егзистенцијалног Хуманизма

М

Свет је постао капиталистички крематоријум. Најважнији задатак хуманистичке интелигенције је да изгради такву самосвест савременог човека која пружа могућност човечанству да опстане. Она треба да укаже на све драматичније последице развоја капитализма као деструктивног поретка и на пос- тојеће објективне могућности за стварање новог света. Истовремено, она треба да изгради политичку стратегију која ће постати полазиште за стварање таквих глобалних облика политичке борбе који ће спречити уништење живота на планети и створити нови свет.

Критика капитализма треба да поштује два методолошка постулата. Први: природа одређене друштвене (историјске) појаве одређује се на основу тенденције њеног развоја – шта она постаје. Други: природа друштвене (историјске) појаве условљава природу њене критике. Природа капитализма, што значи тенденција његовог развоја као деструктивног поретка, условљава како природу критике капитализма, тако и политичку стратегију борбе против капитализма. Не ради се о стварању униформног начина мишљења, већ о начину мишљења који настоји да поставља питања која имају егзистенцијални и есенцијални карактер. Такав начин мишљења је супротност владајућој идеологији, која се појављује у виду „кока-кола културе“, која настоји да маргинализује суштинско, да би маргиналном дала спектакуларну димензију – што је савремени рекламни облик у којем се појављују владајући принципи капитализма.

Специфичност савременог историјског тренутка, што значи специфичност капитализма као поретка деструкције, условљава и специфични однос према прошлости. Владајућа идеологија стерилише слободарско-мењалачки набој филозофске мисли и своди је на беживотну „историју филозофије“ која постаје средство за уништавање слободарске и животворне снаге ума. Критичка теорија, која се заснива на егзистенцијалном хуманизму, треба да створи могућност да стваралачки и слободарски дух предака „оживи“ тако што ће бити укључен у борбу за опстанак живота и за стварање новог света. У борби за опстанак човечанства мисао прошлости треба да реализује свој хуманистички – егзистенцијални и слободарски потенцијал. Све дубља криза егзистенције приморава човека да се усресреди на основна егзистенцијална питања и да у том контексту сажме слободарско и културно  наслеђе човечанства – да га лиши „репова“ који само разводњавају борбу и одвлаче ум на странпутицу. „Пуноћа људског“, што значи сагледавање човека из историјске перспективе, условљена је све драматичнијим егзистенцијалним изазовима. Слободарска прошлост треба да постане извориште животворне снаге човека у борби за опстанак човечанства. Одлазак у митолошку прошлост оправдан је једино уколико подразумева оживљавање слободарских и животворних митова. У противном, он се своди на одвлачење ума на странпутицу и, независно од личних мотива, има анти-егзистенцијални карактер.

Конкретна критика капитализма не може да се заснива само на есенцијалном, већ пре свега на егзистенцијалном хуманизму. Идеали Француске грађанске револуције – Liberté, Еgalité, Fraternité – јесу нужни, али не и довољни услов будућности. Борба за очување живота на планети и за повећање извесности опстанка човека као културног (друштвеног) и биолошког (природног) бића представљају conditio sine qua non борбе за будућност. Уместо Марксовог појма „отуђење“ (Еntfremdung) основни појам у критици капитализма треба да буде деструкција. Марксов револуционарни хуманизам појављује се у односу према капитализму као поретку неслободе, неправде, не-ума – и залаже се за слободу, друштвену правду, за умни свет, што значи да се налази у есенцијалној сфери. Егзистенцијални хуманизам појављује се у односу према капитализму као деструктивном поретку који уништава природу и човека као биолошко и људско биће – и у прави план ставља борбу за опстанак живога света, што значи да се налази у егзистенцијалној сфери. Тврдња да је човек стваралачко-слободарско биће одговор је свету у коме је човек отуђен од себе као стваралачког и слободарског бића. Тврдња да је човек животворно биће одговор је свету који се заснива на уништењу живота: борба за слободу постаје борба за опстанак. Што се тиче борбе за умни свет, то није само есенцијални, већ основни егзистенцијални изазов. Истовремено, Хегелова (Марксова) дијалектика може само условно да буде прихваћена као полазиште за развој критике капитализма будући да се њена историјска пирамида слободе заснива на егзистенцијалној извесности.

У „традиционалном“ марксизму критика капитализма с аспекта онога што још није а што може да буде (Блохово noch-nicht-Sein) има апстрактни карактер. Конкретна природа капиталистичког позитивитета условљава и природу негативног, што значи критичке свести и политичке праксе која се на њему заснива. Савремени човек не може да стекне одговарајућу историјску самосвест полазећи од апсолутизованог и идеализованог антрополошког модела човека као универзалног стваралачког бића слободе, већ полазећи од егзистенцијалних изазова које капитализам као деструктивни поредак намеће човеку. Постајање човека човеком (оним што он у својој бити јесте – тотализујуће слободарско-стваралачко-животворно биће) и постајање света људским светом условљено је постајањем капитализма капитализмом, што значи постајањем капитализма оним што у својој бити јесте – тоталитарним деструктивним поретком. Конкретна будућност не заснива се на ономе што човек жели да учини полазећи од својих истинских људских потреба, већ на ономе шта човек мора да учини да би човечанство опстало. Есенцијална раван будућности непосредно је условљена егзистенцијалним изазовима. Развој капитал- изма довео је до тога да будућност више није могућа као производ слободне (визионарске) стваралачке праксе човека (Блохова „отвореност“), већ је условљена последицама које ствара капитализам као деструктивни поредак. Објективне могућности за стварање новог света и могућност реализовања човека као универзалног стваралачког бића слободе условљене су развојним могућностима капитализма као деструктивног поретка. То је основ конкретне дијалектике будућности. Десеткована природа, осакаћени човек, нагомилане деструктивне моћи капитализма са којима човечанство моментално може бити уништено – то је исто тако објективно стање које неминовно условљава могућност будућности и њено планирање. Не поставља човек себи оне задатке које може да реши, као што то тврди Маркс, већ је капитализам тај који намеће човеку судбински задатак: да очува живот на планети и спасе човечанство од уништења. Бити на нивоу историјског задатка који човеку поставља капитализам значи сучељити се с капитализмом као порет- ком који уништава живот. На нуклеарним ђубриштима не може се створити хумани свет.

За марксистичке теоретичаре основни егзистенцијални покретач човека је празан стомак. Типичан је Блохов став да „у основи планирања леже: глад, оскудица и немаштина“. Капитализам пуни стомаке својих поданика тако што уништава природу и дегенерише човека као природно и људско биће стварајући од њега контејнер у коме нестају све отровнији сурогати „потрошачке“ цивилизације. Што се тиче урођене агресивности човека као живог бића, капитализам преображава животну агресивност човека у деструктивну моћ. Потенцијално мењалачка енергија људи, која проистиче из њиховог све већег незадовољства, посредством капиталистичке животне и идеолошке сфере постаје spiritus movens капитализма. Потреба за животом претвара се у потребу за уништавањем. Критикујући Хегела, Блох са правом указује на то да није свака негација у историји истовремено помак унапред. Међутим, он не увиђа да капиталистичка негација води уништењу света. Нема речи о капитализму као деструктивном поретку и у том контексту о свести о могућности уништења живота као битном садржају револуционарне свести. Антиципација будућности као конкретна антиципација конкретне будућности мора да антиципира развој капитализма, што значи последице које ствара капитализам као деструктивни поредак које неминовно условљавају слободу човека, а самим тим и могућност будућности и њену конкретну природу.

Постоје два историјска основа повезивања људи: спонтани, што значи потреба човека за човеком (еротска природа човека, симболично као „љубав“), и репресивни, пре свега обезбеђивање непосредне егзистенције (рад и све оно што он условљава, симболично као „дужност“). У досадашњим историјским периодима задовољавање репресивног основа повезивања људи ишло је на уштрб хуманог повезивања. Постајући homo faber човек је потискивао и губио своје аутентичне људске особине (еротску природу), што је до врхунца доведено у капиталистичком друштву које је постало „техничка цивилизација“ у којој је дошло не само до дехуманизовања, већ и до денатурализовања човека. Као тоталитарни и глобални поредак деструкције капитализам је на нови и далеко драматичнији начин поставио питање нужности и слободе. Није више рад као такав, већ је борба за очување живота (и њему одговарајући рад) постала најважнија егзистенцијална обавеза човека. Борба за опстанак постаје савремено “царство нужности” и на њеном темељу развиће се човек као тотализујуће животворно биће. Савремени капитализам “ујединио” је егзистенцијалну са есенцијалном сфером: борба за слободу постаје егзистенцијална нужност, а борба за опстанак основни слободарски изазов. Нису више сфере рада, уметности, игре – полазиште слободарске праксе, већ је то човек као тотализујуће животворно биће које читав свој живот сагледава у егзистенцијално-есенцијалној равни, што значи у контексту борбе против капитализма који је претворио законе природе, друштвене институције и човека у средство за уништавање живота. У том контексту рад, којим се реализују стваралачке (животворне) моћи човека и ствара истински људски свет, постаје основна есенцијална делатност. Као што је данас произвођење добара (робе) истовремено уништавање живота, тако ће у будућем друштву произвођење добара истовремено бити произвођење здравих животних услова (оплемењене природе) и стварање здравог (оплемењеног) човека. Основни задатак човечанства у будућности биће да наново успостави еколошку равнотежу и на тај начин животне услове у којима човек може да опстане. Томе ће бити подређен развој производних снага, сами радни процеси, активности у слободном времену, практично – читав живот. У тим условима такмичење које се своди на борбу за победу постизањем већег резултата (рекорда), као што је то у спорту, биће само део праисторије човечанства.

Оно што треба да чини нови квалитет повезивања људи на основама борбе за очување живота на планети је то што оно треба да пружи подстрек за развој хуманих основа повезивања људи, што значи да треба да буде условљено потребом човека за човеком. Ради се о томе да је капитализам претворио све друштвене институције, као и читав живот, у средство за оплодњу капитала, што значи за уништавање живота. Да би опстао, човек нема коме да се обрати за помоћ осим другом човеку: друштвеност је егзистенцијални императив. У дијалектичком смислу, човек као реализовано друштвено биће постаје тотализујуће животворно биће – у односу према капитализму као тотализујућем поретку деструкције. У том контексту могли бисмо да преформулишемо једну од основних Марксових теза из „Комунистичког манифеста“, да је „слобода сваког основни услов за слободу свих“. Полазећи од тога да је човечанство угрожено тако што је угрожен живот сваког човека, може се доћи до става да је опстанак сваког основни услов за опстанак свих.

Капиталистички тоталитаризам је најпогубнији облик тоталитаризма који је створен у историји. Он се заснива на тоталном комерцијализовању природе и друштва. Сваки део планете и сваки сегмент друштвеног и индивидуалног живота постао је саставни део механизма деструктивне капиталистичке репродукције. Сам живот постаје тотализујућа моћ која формира карактер људи, њихову свест, међуљудске односе, однос према природи… Историјски облици тоталитаризма појављују се у односу према идеји прошлости, одређеној трансценденталној идеји, или према идеји будућности – што отвара могућност за њихову критику. Савремени капиталистички тоталитаризам заснива се на деструктивном нихилизму: он уништава како идеју трансценденције, тако и идеју будућности (прошлости) и самим тим могућност за успостављање критичке дистанце према постојећем свету. Док је капитализам био у фази настајања он је производио визионарску свест која није само отварала простор за развој капитализма, већ и за његово превазилажење (Мор, Кампанела, Хобс, Бекон, Овен, Фурије…). Постајући тоталитарним деструктивним поретком капитализам се обрачунава с визионарском свешћу и ствара тоталитарну позитивистичку свест – којој одговара идеја о „крају историје“ и „последњем човеку“ (Фукујама). Капитализам укида историју претварајући историјско време у механизовано догађање, што значи у позитивно ништа. Истовремено, капиталистичко временовање нема само анти-историјски, већ анти-егзистенцијални карактер. Капитализам уништава саму могућност будућности: она се појављује као на капиталистички начин дегенерисани u-topos.

Капиталистички развој производних снага не повећава извесност људског опстанка, као што тврди Маркс, већ га све драматичније доводи у питање. Отуда, уместо да ствара оптимизам, капиталистички „прогрес“ производи страх од будућности. Најпогубнија карактеристика капитализма је да од последица уништавања живота ствара изворе профита и на тај начин основ за свој даљи развој, при чему стваралачке моћи човека постају средство за развој деструктивних моћи капитализма и за убрзање процеса деструкције. Капитализам је постао саморепродукујући механизам деструкције који је за живи свет оно што је малигни тумор за организам: он продужава себи живот тако што прождире све оно што пружа могућност човечанству да опстане. Не ради се само о систематском, већ о дефинитивном уништењу живота на планети.

Савремени човек не сучељава се само с идеолошким, војним и полицијским терором владајућег поретка, као што је то било у прошлости, већ с нагомиланим деструктивним моћима капитализма. У капитализму доминира дух деструктивног варваризма и он условљава активности владајуће класе и њену одбранбену стратегију. Употреба атомских, хидрогенских и неутронских бомби, смртоносних вируса, изгладњивање становништва, загађивање и уништавање извора воде и тсл. (са чиме ће бити усмрћене стотине милиона људи и непоправљиво контаминирана животна средина) представља за на капиталистички начин дегенерисану светску плутократску „елиту“ – „оправдану меру“ уколико ће се на тај начин продужити опстанак капитализма. Да би спречили пропаст капитализма, фанатици капитализма спремни су да униште човечанство и живот на планети.

НАТО агресија на Србију у пролеће 1999, са којом је Србија приморана да постане део америчког „новог светског поретка“, указује на праву природу капитализма. На Србију је бачено преко 32 000 уранијумских пројектила чиме је извршена контамина- ција животне средине која одговара дејству преко 470 атомских бомби које су бачене на Хирошиму и Нагасаки. Седам година након бомбардовања број оболелих од рака у Србији повећан је за 40% са тенденцијом драматичног увећавања броја оболелих и умрлих. Следећих 500 година живот људи који буду живели на бомбардованом простору непо- средно ће бити условљен последицама које изазива нуклеарна контаминација земљишта, воде, ваздуха, људи, животиња, биљака… То што се десило грађанима Србије дешава се људима широм планете. Њихова будућност предодређена је последицама које ствара деструктивни капиталистички варваризам који има глобални и тоталитарни карактер.

Капитализам уништава еманципаторско наслеђе грађанског друштва и идеју novum-а и ствара „нови“ фашизам. Носиоци савременог фашизма нису групе младих које се „ките“ нацистичким симболима, већ капиталистичке корпорације које, стварајући све дубљу егзистенцијалну и на тој основи општу друштвену кризу, производе фашистичку идеологију. Владајући принцип монополистичког капитализма „Уништи конкуренцију!“ је генератор савремене фашистичке праксе како у економској, тако и у политичкој сфери. Капиталистичка деструкција природе и човека као културног и биолошког бића условљава настанак и јачање најреакционарнијих политичких снага. У крилу капитализма не ствара се само могућност за ново друштво, већ за нови (екоцидни, деструктивни) варваризам. У самом капитализму успостављена је борба између ове две тенденције. То је основ и оквир савремене класне борбе која није само борба за социјалну правду и слободу, већ и за опстанак. На могућност успостављања (дугог) периода капиталистичког варваризма (као и на могућност заједничке пропасти владајуће и радничке класе) указује и сам Маркс, али тај став нема такву тежину у његовој теорији (и тиме обавезујући карактер) да Маркс на основу њега разрађује могуће облике развоја капитализма и могуће облике политичке борбе против њега. Истовремено, могући капиталистички варваризам нема, по њему, де- структивну, већ анти-слободарску природу. Маркс превиђа да је капитализам у својој бити екоцидни варваризам, који има технички облик, и да су капиталисти екоцидни варвари.

Екоцидни однос капиталистичког система према природи производи геноцидни однос најмоћнијих капиталистичких држава према народима „трећег света“. Управо они који стотинама пута премашују потрошњу коју остварује просечни грађанин неразвијеног света; они који на своје “кућне љубимце” потроше далеко више хране и енергије него што потроше милијарде људи у земљама “трећег света”; они који стотинама година уништавају живот на планети и који су на систематском истребљивању “примитивних народа” градили свој “прогрес”; они који сваке године улажу све веће суме у спаљивање брда хране, док милиони деце широм света умиру од глади; они који користе житарице за производњу енергената; они који распирују потрошачку еуфорију у својим срединама и блокирају производњу хране у неразвијеним земљама да би их натерали да купују њихове вишкове жита и да би им још више затегли око врата дужничку омчу – сеју страх од “угрожености планете због пренасељености”. Теза о “пренасељености планете” постаје начин да се прибави легитимност уништавању читавих народа да би се најмоћније капиталистичке корпорације докопале сировинских и енергетских ресурса.

Беспоштедни однос капитала према природи и човечанству генератор је беспоштедног односа човека према човеку. Гоњен екоцидном помамом капитала просечни (мало)грађанин Запада има све мање слуха за патњу и “људска права” других народа. Водеће Западне ТB станице данима извештавају о спашавању насуканог кита, ушта се улажу милиони долара – да би се импресионирала светска јавност њиховом “бригом за живи свет” – али им не пада на памет да покажу стравичне размере беде и сиротиње у земљама “трећег света”, што је непосредна последица економског фашизма којем су те земље изложене. Те сцене “нису интересантне” за њихове гледаоце. И то је тачно. Преждрани и идиотизовани малограђанин “слободног света” не жели да зна какве последице изазива његова незајажљива глад за трошењем и уништавањем, исто онако као што просечни немачки малограђанин није желео (а ни сада не жели) да зна о стравичним злочинима које је, у Другом светском рату, чинила немачка солдатеска, поготову за “логоре смрти” у којима су на монструозни начин убијени милиони деце, жена, старих… Алармантна је истина да је за данашњег немачког малограђанина Хитлер направио само једну „грешку“: није победио. А то схватање није заостатак прошлости, већ је производ развоја капитализма који је до те мере осиромашио и уништио природну средину у Немачкој да се идеја о освајању “животног простора” (Lebensraum) све драматичније намеће као основно егзистенцијално питање. Екоцидни капитал је тај који оживљава нацистичке авети прошлости гурајући им наново у руке немачку младеж која, идиотизована “кока-кола културом” и заслепљена потрошачким фанатизмом, поново треба да послужи као оруђе за уништавање “нижих раса”, или како то воли да каже данашња десничарска пропаганда Запада, “народа без културе” (а то су сви они народи који стоје на путу остваривања нео-колонијалних интереса Запада).

Не треба заборавити да се развој капитализма заснива на једном од најмонструознијих злочина који је учињен у историји: на истребљењу северноамеричких Индијанаца. Оно што даје посебну димензију том злочину је то што су амерички капиталисти од уништења Индијанаца направили “бизнис” вредан милијарде долара. Није било довољно то што су на најсвирепији начин уништени северноамерички староседеоци, већ су, сведени на “гнусне убице”, постали “звезде” холивудске филмске индустрије. Индијанци, жртве највећег геноцида у људској историји, постали су симболи зла, док су они који су побили милионе индијанске деце постали оличење храбрости и доброте. Уништење Индијанаца симболично је уништење живота у коме је човек живео у јединству са природом. “Хероји” “дивљег Запада”, попут Буфало Била, су отелотворење екоцидног духа капитализма: монструозно убијање бизона постаје легендарна “забава” која ће постати неприкосновени образац за понашање младих у САД и Европи.

„Криза левице“ као организованог политичког покрета резултат је обрачуна капитализма с еманципаторским наслеђем грађанског друштва при чему се дегенеришу и уништавају сви они политички покрети и идеје које отварају могућност за стварање новог света. „Криза левице“ је заправо криза политичких институција грађанског друштва, будући да је капитализам, као тоталитарни поредак, увукао у своју интересну орбиту читаву „јавну сферу“ и на тај начин инструментализовао процес стварања и доношења политичких одлука. Политика је постала једна од техничких сфера капитализма и као таква business – као и све друге области друштвеног живота. Капитализам је од политичке сфере створио политичко тржиште на коме свака партија настоји да што боље прода свој политички програм (политичку робу) и да уновчи свој утицај у друштву полазећи од интереса бирократизованих и корумпираних партијских олигархија. Политичке партије постале су приватна својина „вођства“, као што је то случај и са многим синдикатима и другим организацијама које пружају само формалну могућност окупљња грађана ради заштите њихових људских и грађанских права.

Непосредна последица корумпирања (номинално) „левичарских“ партија је стварање све ширег анти-капиталистичког покрета који не прихвата доминацију партија које припадају политичком естаблишменту. Изворна левичарска мисао, она која инсистира на слободи и социјалној правди, најприсутнија је међу обесправљеним радним слојевима и младима – међу онима који су животно заинтересовани да изворне идеје левице буду реализоване. Због тога се чини све да се потлачени искључе из јавне сфере и деполитизују, а да се од њихове деце на стадионима, на концертима поп-звезда, у дисцо-клубовима, путем холивудске индустрије забаве – створе хулигани, наркомани, криминалаци, фашисти… Капитализам настоји да уништи човека као друштвено биће и у том контексту све аутентичне облике политичког (друштвеног) организовања грађана и да створи од човека атомизованог радно-потрошачког идиота који ће се у свом понашању руководити „логиком“ деструктивног ирационализма. Конфузију око тога шта је „левица“ ствара и буржоазија која настоји да се обрачуна с радничким покретом тако што преузима идеје левице и претвара их у демагошке слогане са којима настоји да се прикаже као „борац за радничка права“ и на тај начин ослаби истинску левицу. Типичан пример левичарске демагогије представља Хитлерова политичка кампања у време Вајмарске републике. Истом политичком логиком руководи се савремена буржоазија. Левичарска демагогија треба да „премости“ све већи јаз који дели буржоазију од радних слојева, као и да створи конфузију у којој ће се изгубити идеја будућности.

Левичарска мисао је све присутнија на универзитетима на Западу, али је гетоизована и постала је средство за обрачун с политичком борбом потлачених. Она преображава основна егзистенцијална и есенцијална питања у „филозофска“ и „теоријска“ питања и на тај начин их лишава конкретне друштвене и историјске суштине. Борбу за опстанак и слободу замењују „теоријске расправе“ и бескрајни „дијалози“ са којима се сакати критичка свест и спречава мењалачка пракса. Политичка борба против капитализма дегенерише се у облику „научних пројеката“, „филозофских скупова“, „семинара“ – где се свако у својој области бави последицама које ствара капитализам не дирајући у његове основе. Ум се извлачи из конкретне друштвене реалности и гетоизује се на факултетима, у институтима, на семинарима и конгресима… Конкретна егзистенцијална и есенцијална питања постају предмет теоријских расправа и као таква, путем специфичног језичког израза, привилегија „интелектуалаца“. Филозофска мисао постаје формалистичка мисао, својеврсна техника мишљења која има позитивистички и самим тим анти-слободарски и анти-егзистенцијални карактер. „Интелектуална сфера“ постаје институционални облик лишавања грађана умности и права на умност – и као таква основни начин њиховог духовног и тиме сваког другог поробљавања.

„Потрошачко друштво“ је последњи јуриш капитализма који наговештава његов потпуни и дефинитивни распад. Оно продужава живот капитализму тако што уништава човека као културно и биолошко биће, као и природу. То је оно што одређује специфичност савремене левице: питање победе левице постало је питање опстанка човечанства.

Што се тиче идеје о умном свету, то није пука хуманистичка жеља, већ егзистенцијални императив. Само умни човек може да уништи капитализам и створи нови свет. Отуда обрачун с човеком као умним бићем представља један од најважнијих задатака владајућег поретка. У том контексту, капитализам се обрачунава с хуманистичким образовањем и с хуманистичком интелигенцијом. Капитализам ствара, са једне стране, „беле крагне“ – техничку интелигенцију, водећу снагу у уништавању планете, која је сведена на фах-идиоте, и са друге стране „плаве крагне“ – манипулативну радну снагу која је лишена елементарног образовања. Последице су све видљивије. Након толико година живљења у капиталистичкој цивилизацији и након таквог “прогреса” који је у њему остварен, све већи број људи постаје жртва најмрачнијих идеологија које по својој морбидности превазилазе све што је до сада виђено у историји. Само у Сједињеним Америчким Државама делује на хиљаде “сатанистичких”, и њима сличних, секти што је непосредна последица немилосрдног уништавања духовног интегритета људи. “Потрошачко друштво” баца човека у провалију духовног безнађа где га дочекују силе мрака које му нуде “задовољење потреба” користећи се средствима манипулације којим капитал од њега ствара безумног “потрошача”. За човека изгубљеног у мраку и ломача је извор светлости и путоказ.

Сви они симболи путем којих је човек некада могао да препозна свој људски лик и да допре, макар и делимично, до своје људскости, унакажени су од стране капиталистичке пропагандне машинерије. Рекламна порука “Кока-кола, то је оно право!” добија статус највишег филозофског става; одсечена свињска глава смеје се мамећи човека да купи делове „њеног“ тела; WC шоље се рекламирају уз пратњу највиших уметничких остварења; шампионски спортски тимови постају рекламни панои за произвођаче дувана и алкохолних пића; највећи уметници користе се као средство за саопштавање рекламних порука; наго женско тело у понижавајућем положају незаобилазни је део „успешне рекламне кампање“; деца од најнижег узраста изложена су најодвратнијим облицима рекламне манипулације… Све оно што има или може да има људску (културну) вредност постаје средство за обезвређивање човека. Приватизујући јавна медија капитал нуди грађанима “демократију” у облику “собе са кривим огледалима”: у једном огледалу, човек види “себе” у облику суманутог “потрошача”; у другом, у облику подивљалог “гледаоца”; у трећем, као манијакалног “убицу”; у четвртом, као роботизованог “шампиона”… Чини се све да се спречи да човек угледа свој истински, слободарско-стваралачки лик.

Са развојем кризе егзистенције, владајући режим ствара све агресивнију „индустрију забаве“ путем које настоји да одржи човека у “добром расположењу” (по принципу “Don’t worry, be happy!”), да би га спречио да на људски начин доживи своје људско битисање, да се суочи са својом несрећом и потражи начине да се избави из ње. Ради се о “синдрому Титаник”: брод тоне – музика је све јача. Владајући медији настоје, не бирајући средства, да загњуре човека у баруштину “кока-кола културе”, јер тек када човек постави питање о будућности, када постане свестан размера уништавања света – постаје јасна сва погубност успостављеног “прогреса”. Није случајно што су нови нараштаји, по први пут у историји, лошије образовани него њихови родитељи. У најразвијенијој капиталистичкој земљи света, САД, преко сто милиона људи није у стању да се служи званичним писмом. Истовремено, све нехуманији и агресивнији рекламни спотови постају основна “духовна храна” за људе. “Просечни” грађанин САД дневно “прими” преко 3 000 рекламних порука. Школски систем, као образовна институција, све је у већој кризи. Угрожено је целокупно културно наслеђе Западне цивилизације, као и хуманистичка достигнућа других цивилизација. У питању је развој који диктира владајући поредак да би интелектуални (образовни) ниво грађанина прилагодио својим егзистенцијалним интересима и предупредио развој критичког ума који је свестан како погубности капита- лизма, тако и нових могућности развоја које су створене у окриљу грађанског друштва.

Ради се, наиме, о томе да је човек до те мере развио производне снаге и у тој мери постао способан (стручан) да у своје руке узме не само управљање процесима производње, већ и управљање укупном друштвеном егзистенцијом, да коначно ослобађање човека од тлачења и егзистенцијалне неизвесности није више маштарија, него реална могућност. Основни циљ индустрије забаве је да спречи да се успостави делатно-мењалачка веза између успостављеног научног и техничког развоја и настојања човека да их усмери ка задовољавању његових истинских потреба и обезбеђивању извесније будућности. Све беспоштеднији насртаји капиталистичких медија на критички ум одговор је капитализма на све већу пустош коју ствара, и на већ створене објективне могућности да човек искорачи из капиталистичког света у цивилизацију слободе.

Мафијашки гангови, “краљеви” подземља, вође “сатанистичких” секти и фашистичких кланова, власници индустрије забаве (у којој спорт заузима најважније место), продавци наркотика, владајуће религиозне организације, састављачи хороскопа и други „видовњаци“ и врачаре – сви они који учествују у уништавању ума који је у стању да се сучељи са успостављеним процесима деструкције – “природни” су савезници капитализма. Метафизички мистицизам и религиозни фанатизам су друга страна „техничке цивилизације“ која је лишила живот смисла и од човека створила средство за репродуковање капитала. У савременом капитализму позивање на бога заправо је један од начина на који малограђанин лишава себе одговорности за уништавање света. Владајуће религије постале су средство за обрачун с еманципаторским наслеђем грађанског друштва и с вером да је могуће створити праведни свет – уколико се будемо борили за њега.

Капитал настоји да од човека створи потрошача-деструктора развијањем његових “нормалних” потреба до патолошког (самодеструктивног) нивоа, као и произвођењем “нових потреба” ради проширивања тржишта (поља уништавања). Манијакално-деструктивни хедонизам постао је spiritus movens друштвеног живота. Брзина и интензитет “задовољавања потреба” диктирани су потребама капитала, у крајњем, динамиком његовог обрта. По Алену Блуму, аутору „Сумрака америчког ума“, „живот је претворен у непрекидну, комерцијално приготовљену мастурбациону машинерију“. Ради се о таквом “задовољавању потреба” које доводи до дегенерације и деструкције човека. На делу је генетско изобличавање човека које треба да доведе до таквих мутација које ће омогућити добијање “идеалног грађанина” који је “прилагођен” захтевима владајућег поретка деструкције. Дегенерисане “потребе” човека постају моторна снага у развоју капитализма. При томе, све је већи број посредовања у њиховом задовољавању која, наравно, имају комерцијални карактер. Сам начин задовољавања потреба се технизира што само указује на чињеницу да сам човек поима себе све више као роботизовано, а све мање као природно и хумано биће.

Модел “успешног сексуалног односа” типичан је пример капиталистичког дегенерисања нагона и уништавања човека као друштвеног бића. “Сексуални однос” своди се на технику “вођења љубави” при чему тело “патрнера” постаје оруђе за изазивање оргазма – уз употребу (посредовање) све већег броја “помагала”. “Успешни секс” у “потрошачком друштву” подразумева: одговарајућа светла, огледала, кревет, душек, јастуке, пресвлаке, простирке, завесе, ТВ, видео, камеру за снимање, порно-филмове, секси рубље, одговарајућа пића, специјалну храну, посуде, музички стуб, CD-ове и касете, одговарајуће купатило, пешкире, сапуне, козметику, клима уређаје, средства за контрацепцију и приручнике за њихову употребу, средства за отклањање последица које она изазивају, средства за стимулисање сексуалне потенције и помагала у виду протеза и вештачких пениса (у разним димензијама, бојама и с разним брзинама), кајише, ланце, лисице, перике, бичеве, вештачке зубе, пумпу за груди (најновији “хит” с обзиром на све чешћу уградњу вештачких груди), мерач притиска, слабе и јаке дроге и, наравно, одговарајућег “партнера”. Како је све сиромашнији свет истинске љубави и међуљудског поштовања, тако је све богатији, од капитала створени, “свет сексуалне фантазије”.

Стерилисање животворне (родне) снаге живих бића постао је универзални прин- цип капиталистичког развоја. Капитализам уништава човека као биолошко биће тако што га лишава способности да буде родно биће. Мушкарци и жене имају све мање органских састојака који омогућавају да буду родна бића. Загађена животна средина, затрована вода и храна, уништење биолошког ритма рада организма, све већа егзистенцијална неизве- сност која непрестано држи човека у стању стреса – доводе до све тежих телесних и мен- талних оштећења. Обнављање животворне способности човека као родног (животворног) бића представља један од најважнијих задатака које капитализам поставља пред човека.

Беспоштедно разарање друштвеног ткива представља још једну битну карактеристику капитализма. Све већи број људи живи само (у великим градовима најразвијенијих западно-европских земаља готово половина грађана живи у “домаћинству са једним чланом”), док осећање усамљености, које условљава настанак најгорих облика друштвене патологије, поприма размере епидемије. У неким областима производње дошло је до скраћивања радног дана, али је истовремено повећана потреба за “мобилном” радном снагом, што значи да предност у запошљавању имају особе које су у стању да у сваком тренутку буду на располагању својим газдама. А то су они који су “ослобођени” свих друштвених, поготову породичних обавеза. Све већи број жена подвргава се “добровољној” стерилизацији да би “стекле поверење послодаваца” – и добиле посао. Званична дужина радног времена све је више необавезна форма. Подређивање целокупног живота све бржем ритму репродуковања капитала један је од главних узрока драматичног пада наталитета у развијеним капиталистичким земљама.

Када је реч о породици, капитал уништава биолошку везу између родитеља и деце. Тачније, у све већем броју случајева не може се говорити о родитељима будући да се очинство, као и материнство, стиче робно-новчаном операцијом: особа која претендује да постане “отац” купује на тржишту “материјал” од којег се “добијају деца” (уз обавезну “гаранцију о квалитету робе”), изнајми (најчешће преко огласа) материцу и за девет месеци “добије” дете. Традиционални односи у породици уништавају се и променом пола родитеља, као и осталих укућана. Захваљујући “напретку” медицине, хируршком интервенцијом мајка постаје мушкарац, а отац жена; брат постаје девојка, а сестра дечак. Истовремено, “магичним скалпелом” баба добија изглед ћерке, ова изглед унуке, а унука изглед прабабе – из млађих дана. “Прогресу” никад краја. Ускоро ће медицина бити у стању да човеку који се “осећа као пас” пружи могућност да изгледа као пас (или као коњ, свиња, носорог…). То ће бити један од највиших домета “слободе” који ће капитализам, јездећи на валу научног и техничког “прогреса”, пружити својим грађанима. Које се ту само могућности отварају. Замислимо рагби утакмицу између људи-булдога и људи-вепрова: какав спектакл!  

Мит о “свемоћи науке и технике” је омиљено средство са којим владајући режим настоји да очува, већ прилично пољуљану, веру у “прогресивну снагу” капитализма. Попут Хитлерове пропагандне машинерије у време агоније нацистичког режима, данашња пропагандна машинерија капитализма настоји да увери свет да ће научна и технолошка “чуда” спасити свет од пропасти. До јуче су нуклеарне електране биле симбол “прогреса”. Данас су, као авети смрти, постале симбол деструктивне природе капитализма. Сабласни товари круже “слободним светом”, стотине хиљада контејнера пуних најотровнијег нуклеарног отпада до сада су бачена у океане. Планета се загрева, отопљавају се ледници, расте ниво мора, нестаје озонски омотач, клима се мења, земљиште је све загађеније, шуме умиру, пијаћа вода постаје “стратешка сировина”… Показало се да су и најстрашније природне катастрофе само безазлене појаве у поређењу са екоцидним тероризмом којем је природа од стране капитала свакодневно изложена. Када се имају у виду размере уништења до којих ће доћи даљим развојем капитализма може се закључити да су и најпримитивније људске заједнице супериорне у односу према капитализму. Обрачун с илузијом да је могуће спечити глобалну апокалипсу у оквиру капиталистичког поретка путем науке и технике и „еколошких пројеката“ представља један од најважнијих задатака хуманистичке интелигенције.

Маркузеова идеја о „ослободилачкој тансформацији природе“ добија конкретну историјску димензију тек у односу према процесу деструктивне капиталистичке „трансформације“ природе. У капитализму дух (Geist) путем кога природа стиче самосвест (Хегел) укинут је техником која нема само анти-духовни (анти-умни), већ и анти-егзистенцијални карактер. Она је облик у коме су силе природе инструментализоване на капиталистички начин и постале анти-природна моћ. “Ослободилачка трансформација природе” нема само слободарски, већ пре свега егзистенцијални карактер. Основни недостатак пуке природе није тај што је неумна, већ што не може да спречи уништење живота на земљи. Спречавање да природне силе буду инструментализоване ради уништења живота и очување живота на земљи очувањем природе као животворне целине њеним оплемењивањем – то је судбински задатак човечанства. Није ослобођење човека од природе, већ је ослобођење човека и природе од капитализма основни услов како слободе, тако и опстанка.

Историјски гледано, човек је постајао човеком пре свега сучељавајући се с егзистенцијалним изазовима. Природа тих изазова условљавала је начин њиховог решавања и на тај начин је непосредно утицала на развој човека. Егзистенцијални изазов који капитализам намеће човеку највећи је и најдраматичнији изазов пред којим се човек нашао. Никада у историји човек није стајао пред задатком да сачува живот на планети и спречи уништење човечанства. То је изазов који превазилази класичну хуманистичку антрополошку дефиницију човека као универзалног стваралачког бића слободе. Специфичност капитализма као поретка деструкције условљава како специфичну природу човека који га брани, тако и специфичну природу човека који настоји да му се супротстави. Капитализам производи деструктивног човека који је постао средство за развој капитализма, што значи за уништење живота. Истовремено, капитализам производи све милитантнијег анти-капиталистичког човека који у уништењу капитализма и очувању живота на земљи, стварањем новог света, проналази смисао живота. Све интензивније уништавање живота условљава све беспоштеднији сукоб између ова два типа људи, који заправо представљају савремену класну поделу света: класа деструктивних фанатика капитализма и класа умних и бескомпромисних бораца за опстанак човечанства.

Постајање капитализма тоталитарним деструктивним поретком условљава постајање човека тотализујућим животворним бићем – за кога је еманципаторско (слободарско, културно) наслеђе човечанства основ критичке самосвести и делатне (животворне) воље. У борби за очување живота и за стварање новог света човек ће постати истински човек. То није митолошки човек који ће, као савремени Феникс, узлетети из капиталистичког пепела неоштећених крила. То је конкретни човек који ће читавим својим бићем осећати последице уништавања природе, јер је он њен органски део. Отуда стварање новог света подразумева (само) прочишћавање и (само) изграђивање човека – постајање човека оплемењиним природним (животворним) бићем. Уместо космичке енергије (Ниче), која је само метафорички приказ животне моћи монополистич- ког капитализма, у човеку ће потећи животворна снага човечанства. „Воља за моћ“ постаће воља за слободу и опстанак.

У борби за очување живота на земљи стварањем новог света доћи ће до таквог уједињења човечанства у коме ће бити превазиђени сви облици посредовања који удаљују човека од човека и који од њега стварају оруђе „надљудских“ сила за постизање анти-људских циљева. Уместо моралних принципа на основу којих се гради репресивна нормативна свест која служи за очување владајућег поретка, есенцијална и егзистенцијална потреба човека за човеком постаће основ људског повезивања.

„Анти-глобалистички покрет“ има историјски и егзистенцијални смисао једино уколико је саставни део светског анти-капиталистичког покрета. Он се не ослања само на један друштвени субјект промене, као што је то био индустријски пролетаријат код Маркса, већ на широки друштвени покрет који у себе укључује све обесправљене и оне који су свесни да капитализам води човечанство у пропаст. Покрети за еманципацију жена, стотине милиона усамљених људи којима је капитализам упропастио живот – све су то потенцијални учесници покрета који ће се обрачунати с капитализмом. Истовремено, пропадање „државе благостања“ наново ће распламсати класни рат у развијеним капиталистичким земљама. Непосредно учествовање у политичком организовању савременог пролетаријата и других слојева и група које капитализам угрожава – то је један од најважнијих задатака покрета. Светски анти-капиталистички покрет треба да уједини све оне политичке снаге и политичке покрете у свету који се супротстављају савременом империјализму који нема само геноцидни, већ и екоцидни карактер. Истовремено, он треба да има критички однос према развојним програмима у било ком делу света који се заснивају на уништавању природе и који развијају потрошачки менталитет.

Не ради се о стварању својеврсне интелектуалне „елите“ која ће прогласити себе за „савест“ човечанства и на тај начин постати од „обичних“ људи отуђена групација, већ о људима који су свесни деструктивне природе капитализма и који су спремни да свој живот посвете борби за очување живота и за слободу човечанства. Истинска хуманистичка интелигенција треба да осветли пут који води у будућност. Са све драматичнијом егзистенцијалном кризом коју капитализам ствара она треба да постане светионик који ће светлити све јачим сјајем како мрак који ствара капитализам постаје све гушћи. Прометејски принцип постао је основни егзистенцијални принцип. Зато је од прворазредног значаја не правити компромисе и не прилагођавати се тренутној политичкој ситуацији. Компромис значи губитак способности стварања светлости – без које ће човечанство нестати у мраку деструктивног капиталистичког ништавила.

 

Новак Ђоковић – „балканска сељачина“ у свету „господе“

Н

Наша „јавност“ је разочарана што Новак Ђоковић није омиљен на Западу. Који је разлог што „господа“ са Запада „не воле“ Ђоковића?

Тенис је настао у баштама француских и британских аристократа и до данас је остао елитистички спорт. За Запад, Ђоковић је „балканска сељачина“ која се нашла у свету тениса који је ексклузивна забава богаташке „елите“ и као такав је показатељ „културне супериорности“ Запада. За њих, Ђоковић је уљез који је упао у њихов врт из којег, за сада, немају намеру да га истерају.

Како је Ђоковић, упркос отровне одбојности Запада и интригама, успео да опстане у свету тениса? Тако што сав новац који је „зарадио“ држи у Западним банкама. Ђоковић није обична „балканска сељачина“. Он је богата „балканска сељачина“.

Ђоковић није отишао из Србије у Монако само због тога да би избегао да плаћа порез држави Србији, већ да би показао „господи“ са Запада да он није „примитивни Србин“, већ да је снисходљиви припадник њиховог света.

То је главни разлог што се Ђоковић не понаша као достојанствени „светски шампион“ и као такав као достојни представник српског народа, већ као циркуски кловн. Он на тај начин покушава да се   додвори „господи“ са Запада и премости провалију која зјапи између његовог „примитивног порекла“ и елитистичког статуса који је резервисан за Западну „господу“ и који он настоји да стекне.

Истовремено, Ђоковић је постао „мечка Божана“ досоваца и као такав рекламни агент оних политичких снага Запада, које чине све што је у њиховој моћи да нам отму Космет и униште нашу државу.

Као и сви снобови, Ђоковић покушава да буде оно што није. Он себе као човека не вреднује путем слободарског и културног наслеђа нашег народа, већ путем малограђанског вредносног свода који га обезвређује као човека и као припадника српског народа.

Ђоковић покушава да створи о себи слику „доброчинитеља“ путем „донација“; покушава да створи о себи слику „доброг хришћанина“ тако што је купио „Орден Светог Саве“ и што даје паре поповима… – истовремено док глуми мајмуна у „ноћи вештица“, док рекламира „кундалини јогу“ и слика се са усташким вођама…

Као што се парама не може купити љубав, тако се парама не може купити поштовање.

Све гори смрад који избија из света „врхунског тениса“, који је стециште капиталистичких банди које тероришу свет и уништавају живот на Земљи, указује на то, колико је погубно стварати од „врхунских спортиста“ националне хероје.

Корупција, дрога, поткупљивање, лажирање… – све је то саставни део „врхунског спорта“ који се налази у све дубљој капиталистичкој мочвари. У спортском show-businessu нема невиних. Макрои и курве налазе се у истом послу.

Доста је лажи. Доста је преваре. Назовимо ствари правим именом. Ђоковићи, Федерери, Надали… – то су плаћеници оних који су постали џелати човечанства.

Светосавље

С

Светосавље је најважнија духовна и животворна историјска вертикала српског народа.

Светосавље није приватна својина попова, већ је најважније духовно добро српског народа.

Светосавље пружа могућност нашем народу да се саживи са својом слободарском и животворном историјом.

Светосавље се није ковало у интригама великаша на двору Немањића, већ у слободарској и животној борби нашег народа против турске империје; у борби против аустро-угарске и фашистичке најезде;  у борби против НАТО варвара, као и у борби за ослобађање радних људи од пљачке и тираније, за описмењавање народа и за еманципацију жена.

Не мора човек да верује у бога да би веровао у светосавље. Светосавље није религиозни, већ најважнији животворни принцип на коме се заснива слободарска и животворна самосвест нашег народа.

Оно што даје животворну снагу светосављу није вера у бога, већ вера у слободарске и животворне моћи српског народа.

Светосавље није средство за обрачун с хуманистичким наслеђем српског народа, већ је позив нашем народу да се бори за праведни свет.

Светосавље је отворено према будућности. Његов истински лик не налази се у тамним лавиринтима прошлости, већ у светлим хоризонтима будућности.

Светосавље није молитва посвећена смрти, већ песма из које зрачи животна радост.

Права слика светосавља није старац који лежи на самртној постељи, већ насмејано дете у мајчином загрљају.

„Избегличка криза“ у Европи

Савремена збивања у арапском свету само су епизода у глобалном рату који Запад води против Русије. Криза арапског света је последица настојања владајућих капиталистичких кланова Запада да инструментализују муслимане за обрачун с Русијом.

Први потез био је уништење арапских држава које су имале пријатељске односе са Русијом и које су биле у стању да се супродставе Западној политици у арапском свету. Други потез био је стварање радикалних исламистичких војних формација које ће, временом, бити уједињене под командом најмоћнијих исламских лидера. У том контексту, Исламска држава добила је водећу позицију међу радикалним исламистичким групама. Њен најважнији задатак је да уклони све политичке снаге у арапском свету које сарађују са Русијом и да продре на територије бивших совјетских република са већинским муслиманским становништвом. У коначном, читава Средња Азија треба да постане нови Калифат који ће, уз економску и војну помоћ Запада, да отме Русији Кавказ и да дигне милионе муслимана који живе у Русији против Русије. Дићи исламску Азију против православне Русије представља најважнији стратешки циљ Запада.

Захваљујући одлучном супротстављању Русије агресивној политици Запада дошло је до пропасти Западне политике у арапском свету и до тога, да су се последице агресије прелиле на Европу. „Избегличка криза“ последица је пропасти покушаја Запада да арапски свет окрене против Русије. 

Европа је саучесник у америчкој политици уништавања арапских држава и народа. Водећи европски политичари су „затајили“ јер су, руководећи се економским интересима најмоћнијих европских компанија, са слугерајским ентузијазмом следили америчку политику потцењујући опасност да се криза са арапског простора прелије на Европу.

Избегличка криза указује на праву природу Европе. Она није спремно дочекала „избегличку кризу“ јер се суочила са проблемима које не може да реши. „Избегличка криза“ условљена је природом европског капитализма који има анти-хумани и деструктивни карактер. Да се Европа заснива на солидарности, проблем избеглица одавно би био решен. Уистину, Европа се не заснива на солидарности, већ на владајућим принципима монополистичког капитализма „Уништи конкуренцију!“ и „Велика риба прождире малу рибу!“. Логори, жичане ограде, полиција, војска, напади на избеглице, подметнути пожари, фашистичка хистерија… то је једини одговор на „избегличку кризу“ који капиталистичка Европа, у којој још увек влада колонијални дух, може да пружи.

„Избегличка криза“ указала је на сву озбиљност егзистенцијалне кризе у којој се налазе европски народи. Панични страх од доласка „других“ последица је све драматичнијег биолошког пропадања европских народа. Иза спектакуларног паравана „потрошачког друштва“ одвија се последњи чин егзистенцијалне кризе Европе која ће имати фатални крај. „Избегличка криза“ указала је на то, да је капитализам довео европске народе на ивицу провалије.

И на примеру „избегличке кризе“ може да се види, да у нехуманом свету хумани проблеми не могу да буду решени на хумани начин. Само у хуманом свету хумани проблеми могу бити решени на хумани начин.

Поновни долазак Исуса Христа

П

Хајдегерово инсистирање на јединству човека са бићем има више аспеката. Најважнији је религиозни аспект. Бити у јединству са бићем пре свега значи живети у заједници са богом без било каквог посредовања које онемогућава непосредно јединство човека са небеским светом. Црква представља посредника између бога и човека која путем религиозне догматике рационализује и тиме опредмећује бога. На тај начин, она онемогућава човека да доживи бога и тиме своју трагичну овоземаљску егзистенцију.

По Хајдегеру, човек се налази између неба и Земље. У свом последњем интервју, који је дао „Der Spiegel“-у 1966. и који је објављен после његове смрти крајем маја 1976, Хајдегер шаље опроштајну и упозоравајућу поруку Немцима: „Nur ein Gott kann uns retten“. („Само нас Бог може спасити.“) Да би се ова порука схватила, треба имати у виду Хајдегеров однос према Хелдерлину. Хајдегер настоји да путем поетичког успостави непосредни однос између бога и човека. У том смислу, Хелдерлинова поезија је аутентични облик успостављања блискости између бога и човека. Само поглед који је усмерен ка небу пружа могућност човеку да схвати своју трагичну егзистенцију и изађе из мрака ништавила.

Хелдерлин: Ако је живот све сама мука, /Сме ли човек погледати навише и рећи:/ Такав и ја желим бити? / Сме. /Док му на срцу још има усрдности, чистоте, / Човек себе срећно мери с божанством. / Је ли Бог непознат? / Да ли је он очит попут неба? / Пре ћу поверовати у ово друго. / То је мера човека. / Пун заслуга, ипак/ песнички станује / Човек на овој земљи. /Али сенка ноћи осуте звездама, / Ако тако могу рећи, није чистија/ Од човека што се зове сликом божанства. / Постоји ли на земљи каква мера? / Не постоји.“ („Песнички станује човек“)

Хајдегер настоји да путем поетског изгради нови божански свод, а не да створи нове хоризонте људског. Поглед човека усмерен је ка небу, а не ка будућности. Хајдегер путем божанског свода укида визионарско, што значи историјску самосвест човека. Човек може да буде човек само путем божанске сфере која га лишава слободе и своди на играчку судбине. Он треба да вреднује себе путем обоготворених владајућих вредности које га обезвређују као човека и претварају га у роба владајућег поретка.

Хајдегерова филозофија је нова теологија. Хајдегер је путем филозофског језика створио својеврсну религиозну сферу – као што је то учинила хришћанска теологија са изразима „бог“, „свети дух“, „Христ“, „ђаво“, „душа“, „рај“, „пакао“, „анђели“… Између апстрактних појава успостављени су апстрактни односи који одговарају природи света за који се Хајдегер залаже. Хајдегер је од филозофског језика створио средство за мистификовање света. Његова филозофија је плетиво које има безброј крајева. У коначном, ради се о стварању својеврсне паукове мреже која покрива свет и у којој је човек сведен на муву.

Битна разлика између званичног хришћанства и Хајдегерове теологије је у томе, што Хајдегер укида цркву и хришћанску догматику као посредника између бога и човека и уместо њих поставља песнике. Поезија постаје сусрет са богом. У томе је само делимично близак античкој Грчкој, јер су у њој „пророчнице“ имале посебан статус као „свете особе“ које су саопштавале вољу богова и на тај начин предсказивале судбину људи, а филозофи су, заједно са песницима, стварали религиозни свод путем кога је био обоготворен владајући поредак.

Говорећи о Хелдерлиновој поезији, Хајдегер закључује: „Сам песник стоји на средини између богова и народа. Он је неко који је избачен у то између, између богова и људи. Али само и најпре у том између одлучује се шта је човек и где он смешта своје постојање. „Песнички станује човек на овој земљи“.“ („Хелдерлин и суштина поезије“.)

Хелдерлин је гласник богова, а Хајдегер је аутентични тумач његових речи, као и његовог лудила. Хајдегер: „Мора отићи из живота онај кроз кога је дух прозборио.“ Зашто „божија светлост“ не просветљава ум човека и на тај начин му пружа могућност да види нове светове, већ му заслепљује ум и тера га у лудило? Хајдегер глорификује мистику која има фатални карактер. Лудило и смрт нису казна, већ награда човеку кога је обасјала небеска светлост. Овде из Хајдегерове филозофије избија мемљиви задах средњовековне мистике.

Хајдегеру не смета то што је „божија светлост“ лишила Хелдерлина разума. Напротив. Губитак разума представља уклањање препреке која спречава човека да доживи бога путем чега једино може да се обоготвори и на тај начин постане тубиће. Разум је тај који поставља питање о богу и тиме га опредмећује. Што је још горе, разум може да оспори божије постојање и на тај начин баци човека у бездан нихилизма. Човек не може да допре до бога мишљењем бога, већ његовим доживљавањем. Другим речима, разум укида могућност да човек доживи бога, а то значи да се сусретне са богом.

Хајдегер има селективни и инструментални однос према песницима. Зашто Хајдегер наводи Хелдерлина, а не Хајнеа? Да ли је и Хајне гласник богова? Да ли Хајнеова песма посвећена шлеским ткачима представља сусрет са богом: „У замагљеним очима нема суза, / они седе за разбојем и стежу зубе,/ Немачко, ми ткамо твој мртвачки покров, / у њега уткајемо троструку клетву, / ми ткамо, ми ткамо…“ ?

Хајдегерова филозофија представља обрачун с Гетеовим епохалним ставом из „Фауст“-а: „Добри човек у свом нејасном нагону сасвим је свестан свога правог пута“. – који указује на то, да је модерни човек стекао пунолетство као самосвесно и самосвојно историјско биће и тиме способност да преузме одговорност за своју судбину. Није случајно што Хајдегер проглашава Хелдерлина „за јединог немачког па чак и западног вођу који нас враћа из отуђења бића“ (Миндер) и „чије је мишљење изворније и зато пуније будућности него бледи космополитизам Гетеа“ (Хајдегер).

Хајдегер настоји да путем поезије трансцендентално претвори у иманентно – да врати бога људима тако, што ће он живети заједно са људима и бити њихов „сусед“. У поезији се одвија сусрет човека са богом, људског са божанским… Тај сусрет не инспирише човека да превазиђе свет патње, већ да га беспоговорно прихвати. Трагично је судбина човека од које он не може да побегне, нити да је измени. Фаталистичко прихватање света несреће и мазохистичко утапање у њега постаје највиши како морални, тако и егзистенцијални изазов за човека.

Претварањем теологије у онтологију Хајдегер је укинуо сферу божанског као полазишта за стварање мисаоног упоришта које се налази изван његове фундаменталне онтологије и које, као такво, пружа могућност да се успостави критички однос према њој са аспекта вредности које превазилазе земаљску сферу – у коју спада и човек Хајдегер и његова филозофија. Другим речима, Хајдегер је путем своје филозофије укинуо могућност да се успостави теологија која је фундаменталнија од његове фундаменталне онтологије и која може да је доводе у питање.                

Упркос томе што одбацује цркву као посредника између бога и човека, Хајдегер следи политички дух хришћанства као господарске идеологије. Изворно хришћанство заснива се на борби потлачених радних људи за друштвену правду и слободу. Христ је био антички Че Гевара. Постајањем хришћанства црквеном идеологијом, хришћанство постаје средство владајуће класе за држање радних „маса“ у покорности. Уместо праведног света на Земљи, потлаченима се нуди „вечно блаженство“ на небу. „Трпљен-спашен!“ и „Свака власт је од бога!“ постају најважније поруке коју свештеници, ти професионални хришћани, упућују своме „стаду“. „Христ“ постаје мит који се појављује у сфери апстрактне моралистичке и некрофилне реторике која се залаже за очување класног друштва. Ни Хајдегер не позива потлачене да се боре за друштвену правду и слободу, већ да се препусте „судбини“ чија је делатна моћ отелотворена у владајућем поретку. 

Хуманизам је суштина хришћанства. Онај ко не верује у човека, не може да верује у „бога“. Не тражи човек у човеку „божанско“, већ у „богу“ људско. Идеализована суштина људског претопљена у идеју „бога“ постаје врховна и неприкосновена вредност. „Бог“ постаје апсолут у коме човек увек изнова може да пронађе критеријумe доброг и путоказ за исправно делање. „Бог“ постаје синтеза истинске људскости и као такав синоним за „идеју добра“ која представља суштину човека као хуманог бића. Не потреба човека за „богом“, већ потреба човека за човеком чини човека истинским људским бићем. Човек машта о „богу“ као идеалу људскости који може да му буде инспирација да тражи људско у другом човеку: човек је човеку огледало људскости (Маркс).

Љубав према „богу“ могућа је једино уколико постоји љубав међу људима. Развој међуљудских односа најважнији је начин на који се човек „пуни“ људскошћу. Истинска љубав према „богу“ није могућа уколико је компензација за недостатак љубави међу људима, већ једино уколико је инспирација за развој међуљудских односа. Смисао вере у „бога“ није да се човек приближи „богу“, него човеку. Позивање човека на „бога“ не изражава његову потребу за небеским световима, већ потребу за овоземаљским светом у коме ће бити прихваћен као човек.

Егзистенција човека као конкретног историјског и друштвеног бића условљава могућност и природу религиозне свести и религиозне маште. Монотеизам је производ историјског развоја друштва, а вера у „бога“ налази се у сфери међуљудских односа, у вредносној равни, у културној сфери, у слободарској историји човечанства… Уколико се вера налази у психичкој сфери и заснива се на страху од смрти, она води у аутизам, фанатизам и лудило.

Укидањем моћи расуђивања укида се могућност да се успостави разлика између верника и фанатика, као и разлика између верника и менталних болесника који су изгубили контакт с реалношћу. Све оно што је производ религиозне маште, која се заснива на менталном стању које је условљено осећањем усамљености и одбачености, постаје стварност. У том контексту, укида се разлика између реалног и илузорног света.

Хуманизам не може више да добије друштвено и историјско значење само у односу према неслободи и неправди, већ и у односу према уништењу живота. Обезбеђење опстанка човечанства основни је критеријум по коме се одређује аутентична хуманост. Капитализам је претворио друштвене институције, као и читав живот, у средство за оплодњу капитала, што значи за уништење живота. Да би опстао, човек нема коме да се обрати за помоћ осим другом човеку. У дијалектичком смислу, човек као реализовано друштвено биће постаје тотализујуће животворно биће – у односу према капитализму као тотализујућем поретку деструкције. У том контексту могли бисмо да преформулишемо једну од најважнијих Марксових теза из „Манифеста комунистичке партије“, да је „слобода сваког основни услов за слободу свих“. Полазећи од тога да је човечанство угрожено тако што је угрожен живот сваког човека, може се доћи до става да је опстанак сваког основни услов за опстанак свих.

Апокалипса није истина хришћанства, већ истина капитализма. Хришћанска идеја апокалипсе има митолошку природу. Њена суштина није уништење света, већ обезбеђивање покорности радних слојева. Капиталистичка апокалипса проистиче из природе капитализма као то- талитарног деструктивног поретка и има реалну природу: она је у току.

Савремени хуманизам појављује се у односу према савременом капиталистичком анти-хумануму који има деструктивну и тоталитарну природу. То је животворни хуманизам који треба да има тотализујући карактер. Мера хуманизма данас је развијеност међуљудских односа и тиме аутентичне друштвености, развој стваралачких моћи човека, постизање новог квалитета слободе, јединство са природом, повећавање извесности људског преживљавања…

Најважнији задатак истинских хришћана је да ослободе Христа из тамнице у коју су га затворили попови да би поново могао да се нађе међу људима. „Поновни долазак“ Исуса Христа значи да је куцнуо час да се човечанство уједини и крене у коначни обрачун с тлачитељима човечанства и капитализмом који уништава живот на Земљи.

Не црква, већ сам свет треба да буде „божија кућа“, а сам живот треба да добије литургијски карактер. Човек треба да се „моли богу“ живећи животом истинског хришћанина. „Бити хришћанин“ не потврђује се клечањем пред иконама и изговарањем молитви, већ борбом против деструктивног капиталистичког варваризма и развојем међуљудских односа.

Тек ће у комунизму, у коме је укинута приватна својина и на њој изграђена патолошка личност капиталистичког човека, бити оживотворени еманципаторски потенцијали хришћанства. Тек ће се у комунизму хришћанство вратити својој изворној суштини. Комунизам је оживотворена бит изворног хришћанства. Тек ће у комунизму племенити лик Исуса Христа засијати пуним сјајем.      

Да ли се људи плаше смрти?

Д

Настојећи да се обрачуна с човеком као слободарским бићем и еманципованим грађанином, Хајдегер подмешта човеку страх од смрти као основ његове трагичне егзистенције. Ако је непосредно доживљавање сопствене егзистенције основ на коме треба да се заснива однос човека према егзистенцији, онда није страх од смрти, већ је доживљавање живота основ његове аутентичне егзистенције. Смрт је за човека апстракција све док се непосредно не сучељи с њом. Он о смрти може само да мисли, а не и да „живи“ смрт.

Страх од смрти не заснива се на доживљавању смрти, већ на доживљавању живота. Имајући у виду да Хајдегер не поставља мишљење, већ доживљавање као основ за одређивање аутентичне егзистенције, и код њега није страх од смрти, већ страх од губитка живота основ аутентичне егзистенције. Човек, према томе, нема потребу за бићем које треба да му омогући да победи страх од смрти путем илузије о вечном животу, већ има потребу за животом и самим тим за људима са којима једино заједно може да се избори за свој живот и за опстанак човечанства.     

Да би човек доживео своју смртност на трагичан начин, потребно је да има потребу да живи и да има представу живота у коме може да задовољи ту потребу. Не смрт, већ живот у коме човек не може да реализује своју људскост, а то значи да постане човеком, представља основ трагичне егзистенције. Трагичност се не појављује у односу према „вечном“ небеском животу, већ у односу према реалним могућностима постајања човека човеком у овоземаљском свету, што подразумева веру у хумани свет и борбу за тај свет.

Трагичност нема фатални карактер. Човек може да укине своју трагичну егзистенцију уколико промени живот који живи, а то значи уколико укине капитализам и створи свет који ће бити оживотворење његових истинских људских моћи као друштвеног и визионарског бића. У том смислу појављује се и спремност човека да ризикује живот да би спречио уништење живота на Земљи и да би створио свет у коме ће људи бити безбедни и слободни.                .

Уместо да се живот заснива на страху од смрти, он треба да се заснива на вери у живот. Не страх од смрти, већ радост живота треба да буде окосница свеукупног живота људи. Инсистирањем на страху од смрти усамљеног појединца Хајдегер је лишио човека животне радости и људске топлине. Он је свео човека на мртваца који хода.

Индикативно је да Хајдегер, велики маг речи, назива човека „смртником“, али му не пада на памет да, полазећи од човека као животног бића, назове човека – животником. Уистину, човек је животно као животворно биће. Он није само животник, већ је животворник.

Смрт има историјски природу, као и однос човека према смрти. Страхови са којима се човек сучељава историјски су условљени, као и сама природа страховања. Природа егзистенције модерног човека и природа схватања те егзистенције суштински се разликује од егзистенције и схватања те егзистенције античког човека, а самим тим смрт и схватање смрти модерног човека битно се разликује од смрти и схватања смрти античког човека. Савремени човек доживљава страх на битно другачији начин него антички човек, што значи да на битно другачији начин реагује на страх. У антици човек је схватао и доживљавао свет као божанску датост, а све што се дешавало у њему као производ божанске воље. Отуда он није имао активистичко-мењалачки, већ пасивно-субмисивни однос према свету. Сучељавање са страхом манифестовало се у облику поданичког односа према боговима.

Захваљујући развоју својих сазнајних и стваралачких моћи, модерни човек схвата и доживљава себе као ствараоца света и сходно томе схвата и доживљава свет као своје дело. На томе се заснива и његов однос према страху. Сучељавање са страхом не састоји се у клечању пред боговима, већ је усмерено на препознавање конкретне природе страха и искорењивање узрока који доводе до њега. Уместо религиозно-поданичке, доминира активистичко-мењалачка свест која је уобличена у слободарско-мењалачкој пракси која се заснива на животворним способ- ностима човека као еманципованог природног и друштвеног бића.

Модерни човек као самосвесно историјско биће има могућност да се односи према античком свету, а то значи да схвати свој однос према страху од смрти као специфични историјски условљени однос. Док за античког човека не постоји будућност већ само идеализована прошлост, модерни човек схвата своју егзистенцију и смрт у односу према будућности израженој у идеји прогреса, што значи да се односи према страху у контексту еманципаторских потенцијала који су створени у модерном друштву и који могу да се реализују у виду новог света.

Укидањем мисаоног посредовања између човека и његове егзистенције укида се могућност да се човек критичко-мењалачки односи према свету у коме је сведен на не-човека. Укидање мишљења као посредника између човека и његове егзистенције доводи до тога, да се човек односи према својој егзистенцији посредством света који га обезвређује као човека. „Потреба за богом“, за патњом, страх од смрти уместо радост живота…. све су то психичке реакције човека кога је капитализам лишио слободарског и стваралачког достојанства, а то значи аутентичне друштвености и на тај начин аутентичне људскости.

Владајући поредак, који условљава природу света, опредметио је човека и он треба да доживи своју егзистенцију а да не постави питање о истинском човекобивству – што је основна претпоставка за развој критичке и визионарске свести која ће омогућити стварање света у коме ће човек оживотворити своју људскост. Инсистира се на укидању мисаоног односа човека према својој егзистенцији и стварању идеала човекобивства коме човек треба да тежи, а намеће се филозофија која постаје основ за саморазумевање човека и посредник између човека и његове егзистенције. Она извире из света у коме је човек сведен на не-човека.

Типичан пример је Киркегорова мисао. Она је филозофија очајника кога је капитализам осудио на усамљеничко безнађе. Киркегор као жртва капитализма тражи смисао живота у духовној сфери која је производ усамљеничке патње. Његова филозофија не заснива се на уму, већ на безумљу. „Потреба за богом“ производ је несреће коју ствара капитализам, а не умни одговор на патњу којој је човек изложен. „Бог“ је производ маште очајника који у постојећем свету не може да оживотвори своју људскост. Киркегорова филозофија не тежи да укине свет који производи несрећног човека, већ да изгради степенице које воде изнад облака… А када се облаци разиђу, пред човеком се појављује бесконачна празнина у којој влада тотално ништавило.

Хајдегер заснива своју идеју трагичног на томе, да човек има егзистенцијални страх. Уместо да укаже на конкретне друштвене узроке егзистенцијалног страха, Хајдегер подмешта човеку страх од смрти који постаје пројектована сублимација конкретног егзистенцијалног страха који човек свакодневно доживљава. Није страх од смрти, већ је страх од капитализма конкретно извориште егзистенцијалног страха у савременом свету. Како се капитализам све беспоштедније обрачунава с људима и природом, страх од капитализма делује све разорније на човека и изазива све погубније облике друштвене патологије.

Страх да ће остати без средстава за живот представља Дамоклов мач који виси над главом људи који живе од свог рада и најважније је средство са којим капиталисти обезбеђују њихову покорност. Истовремено, у развијеним капиталистичким земљама већина грађана живи у дужничком ропству, што значи у страху да неће моћи да отплате кредит и да ће са својом породицом бити избачени на улицу, или да ће завршити у затвору. Сваке године на стотине хиљада људи изврши самоубиство јер не могу да врате дугове.

У савременом капитализму човек доживљава бригу која има специфични историјски карактер: бригу за опстанак живота на планети и тиме бригу за опстанак човечанства. Она је производ капитализма и са све интензивнијим уништавањем живота она добија све драматичнији карактер. Уколико у догледно време човечанство не успе да се обрачуна с капитализмом, успостави производњу која је усмерена на задовољавање истинских људских потреба и рационализује однос према природи, брига ће се претворити у егзистенцијалну панику која ће претворити свет у нуклеарно згариште.

Будући да је смрт неминовност, Хајдегер је трагично поставио у сферу која је ван домашаја човека као слободарског и стваралачког бића. Човеку не преостаје друго него да се помири са својом трагичном егзистенцијом и да у илузијама пронађе компензацију за свој трагични живот. Из тога проистиче потреба за метафизичким као делатним посредником између „привремене“ овоземаљске егзистенције човека и „вечног“ небеског света. Када је живот човека сведен на бесмислену патњу, онда се страх од смрти претвара у веру у „вечни живот“ која производи религиозну машту која измишља илузорне светове.

Укидајући умни однос човека према својој егзистенцији и сводећи однос човека према својој егзистенцији на њено доживљавање, Хајдегер је одвојио егзистенцију човека од егзистенције човечанства и на тај начин створио могућност да човек сагледава своју егзистенцију независно од тога шта се дешава човечанству – што значи као апстрактно биће и на апстрактни начин. Да би егзистенција човека била конкретна, она мора да буде сагледана у контексту конкретне егзистенцијалне ситуације у којој се свет налази. Другим речима, егзистенција човека нераскидиво је повезана са егзистенцијом света. Да би човек могао да доживи своју конкретну егзистенцију, он мора да има представу о егзистенцијалној перспективи човечанства.

Не страх од смрти, већ све интензивније уништавање живота на планети, и на тој основи брига за опстанак човечанства, треба да буде полазиште за повезивање људи и њихову борбу против капитализма. Постајући тоталитарни и глобални поредак деструкције капитализам је све људе на планети довео у исту егзистенцијалну ситуацију. Сви се налазимо на броду који плови ка бездану – без обзира на који начин живимо живот и на који начин се односимо према својој егзистенцији и егзистенцији човечанства. Уколико није у стању да на умни начин сагледа све драматичнију егзистенцијалну ситуацију у коју је капитализам довео човечанство, човеков однос према својој егзистенци- ји засниваће се на психичком стању које га води у ескејпизам и лудило.

Потрошачка еуфорија је најраспострањенији и најпогубнији облик бекства из конкретне егзистенцијалне ситуације у којој се човечанство налази. То је бекство које се своди на саучествовању човека у уништавању света. Оно представља најнепосредније отелотворење деструктивног духа капитализма. То је бекство од уништења које производи уништење и човека као деструктивно биће.

Смрт није неминовно извор трагичности. Страх од смрти само је један од могућих начина на који се човек односи према смрти. Природа односа према смрти условљена је природом живота који човек живи: доживљавање смрти условљено је доживљавањем живота. За човека који је прокоцкао живот – смрт је најгора казна; за човека коме је живот безнадежна мука – смрт је спасење; за човека који је имао богат стваралачки живот – смрт је заслужени починак…

Код Хајдегера нема свесног односа човека према смрти. Заправо, свесни однос према смрти и друштвеност човека основне су претпоставке страха од смрти. Трагичност је могућа од момента када човек схвати да је смртан. Дете није свесно да ће умрети, као ни животиња. Они не могу да имају трагичну егзистенцију. Истовремено, човек само као друштвено биће може да има страх од смрти. Човек не може да искуси своју смрт, већ му смрт другог човека као човека пружа могућност да стекне представу своје (људске) смртности.

Хајдегер укида еманциповани (умни) однос човека према смрти јер такав однос доводи у питање идеју о трагичности људске егзистенције на којој се заснива његова филозофија. Смрт је основна претпоставка свеколиког људског активизма. Без смрти нема жеље и воље за животом. Када би човек био бесмртан, живот би изгубио сваки смисао. Срећан живот могућ је управо због његове коначности. „Вечни живот“ је најгоре проклетство.

Хајдегер је, попут хришћанских теолога, подметнуо човеку страх од смрти. Уистину, човек се не плаши смрти, већ нестанка. Смрт сама по себи није извориште трагичног, већ је то једино уколико подразумева нестанак човека. И Хајдегерова мисао упућује на то, с тим што се вечност не обезбеђује стваралачком праксом човека као друштвеног и историјског бића, већ путем саживота са бићем.

Страх од нестанка значи да се човек плаши да ће после смрти пасти у бездан заборава, а то значи да живи живот који га у тој мери обезвређује као човека да није вредан помена. Безвредни живот чини човека безвредним бићем. Сам обезвређујући живот збрисао је човека из сећања људи тако што га је онемогућио да остави иза себе људско дело по коме ће бити упамћен. Он не нестаје као човек, већ као неко ко није успео да постане човеком. Трагичност смрти је у томе, што она представља коначни обрачун с могућношћу да човек постане човеком. Лишавајући га живота, смрт лишава човека могућности да реализује своју људскост.

Они који нису у стању да обележе свој живот делом, настоје да га обележе гробом. За човека који није успео својим животом да остави траг, гроб постаје једини доказ да је постојао. Гроб је у камен претворени живот. Неуништиви камен је облик у коме се појављује уништени човек. Гроб није траг животне радости. Он је окамењени чемер.

Докле год се сећамо наших предака и поштујемо њихово дело – они су живи. Докле год је њихово стваралачко прегалаштво уткано у наш живот – они су живи. Докле год нам је њихова слободарска борба подстицај за нашу борбу – они су живи. Докле год у нашим унуцима препознајемо племените ликове наших предака – они су живи. Докле год нам се суза појави у оку када на породичној слици угледамо брижни поглед драгих родитеља – они су живи…

Хајдегер не само да не прави разлику између смрти и нестанка, већ ни између смрти и уништења. Оно са чим се сучељава савремени човек као конкретно природно, историјско и друштвено биће није страх од смрти, већ страх од уништења човечанства и живота на Земљи. Човек се плаши нуклеарног рата; плаши се од све погубнијих климатских промена; плаши се вируса који могу да десеткују човечанство; плаши се фанатика који су спремни да униште милијарде људи… То нису имагинарни страхови који се заснивају на религиозним илузијама, већ су то реални страхови које ствара капитализам.

Постајањем капитализма тоталитарним деструктивним поретком потенцијално стваралачке моћи човека постале су, у облику науке и технике, деструктивна моћ. Уместо да пружају могућност човеку да обезбеди извесну егзистенцију и развије своје стваралачке моћи, на капиталистички начин злоупотребљена наука и техника постали су оруђа за уништавање живота на планети и као такви средство за производњу егзистенцијалног страха који се претвара у  егзистенцијалну панику.

Укидајући човека као друштвено биће, Хајдегер је превидео да је одговорност за живот других оно најважније што чини човека човеком. Атомизованом човеку недостају најважнији животни мотиви: љубав и поштовање. Он нема шта да изгуби као човек јер је лишен онога што га чини човеком. Човек није несрећан зато што је смртан, већ зато што је одбачен као човек и зато што не може да реализује своју људскост као друштвено биће. То је оно што доминира код Киркегора: очајање због одбачености. Његова трагична мисао је безнадежни вапај очајника који је изгубљен у леденој пустоши капиталистичког ништавила. И овде треба указати на то, да се истина не налази у филозофији, науци, уметности, религији… – већ у очима детета које моли за помоћ.

Сводећи човека на апстрактно биће и укидајући ум као посредника између човека и његове егзистенције, Хајдегер је укинуо човека као вредносно биће. Основ трагичности човека у капитализму је у томе, што човек вреднује себе путем вредносног модела која га обезвређује као човека, и што настоји да обезбеди своју егзистенцију путем егзистенцијалне сфере која доводи у питање опстанак човечанства и природе. Уколико имамо у виду природу егзистенције човека као конкретног историјског (друштвеног) бића, а то значи конкретну егзистенцију човека у капитализму, онда сама егзистенција човека има анти-егзистенцијални карактер.

Хајдегерова разматрања о трагичној егзистенцији човека пружају могућност да се дође до закључка да „срећан живот“ у свету несреће представља лажну егзистенцију, односно, егзистенцију засновану на лажима. Једино доживљавање трагичне егзистенције пружа могућност човеку да тражи излаз из свакодневног ништавила – уместо што се препушта деструктивном хедонизму које му нуди капитализам у виду  „потрошачког друштва“. Проблем је у томе, што Хајдегер лишава човека вере у срећан живот и тиме могућности да буде срећан. Страх од смрти  укован је у душу човека и спречава га да доживи срећу. Брига коју ствара страх од смрти представља основни начин на који човек доживљава своје постојање. Уместо радости живљења, страх од смрти постаје основ људског самопрепознавања. Тежња ка срећном животу води забораву смрти и тиме забораву бића.

За Хајдегера смрт је прави извор бриге, а не ропство, тлачење, понижавање, све угроженији живот, недостатак љубави и поштовања, немогућност да се човек реализује као стваралачко и друштвено биће… Уклоњено је све оно што указује на антислободарску, тлачитељску, експлоататорску и деструктивну природу капитализма. Свођење аутентичне егзистенције човека на доживљавање страха од смрти и тежње ка бићу служи Хајдегеру зато да се обрачуна са свим оним особеностима човека које га чине слободарским и стваралачким бићем.

Трагична егзистенција која се заснива на страху од смрти постаје не-историјска егзистенција и као таква укидање историје и човека као историјског бића. Проглашавајући страх од смрти за основ трагичности људске егзистенције Хајдегер је трагичност човека свео на неисторијску датост. Смисао трагичног као конкретне историјске појаве могуће је одредити само у односу према конкретним историјским (друштвеним) могућностима превазилажења трагичног које се заснивају на еманципаторском наслеђу и животворним потенцијалима људи као друштвених бића.

Уколико Хајдегерову идеју трагичног сагледамо у контексту све драматичнијег пропадања света, она има анти-егзистенцијални карактер. Хајдегер је одвојио егзистенцију човека од владајуће тенден- ције развоја капитализма као тоталитарног деструктивног поретка и у том контексту од егзистенције човечанства и природе као животворне целине. Имајући у виду сву драматичност егзистенцијалне ситуације коју ствара капитализам, није најважнији задатак који стоји пред човеком обезбеђење вечности човека као појединца путем илузорне небеске сфере, већ обезбеђење опстанка човечанства путем очувања земаљске животворне сфере. Не апстрактно „биће“, већ природа као животворна целина представља неприкосновено полазиште за људско доживљавање људске егзистенције. Природа као животворна целина и човек као еманциповано природно биће који је органски део природе као животворне целине – представља основ људске егзистенције.

Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам приморава човека да се непосредно сучељи са све реалнијом могућношћу да буде уништен. Капиталистички цунами дошао је на сва врата. Свуда се осећа задах смрти. Човеку више није потребна ни наука ни филозофија да би схватио сву драматичност егзистенцијалне ситуације. Човек се односи према својој егзистенцији на тај начин, што је непосредно доживљава као све драматичнију угроженост живота на планети. Постајући глобални поредак деструкције капитализам је укинуо двојност између појединачног и општег интереса – између егзистенцијалног интереса појединца и егзистенцијалног интереса човечанства. Доводећи све драматичније у питање живот на Земљи капитализам је довео до тога, да је угроженост живота појединца истовремено постала угроженост живота човечанства. То је потенцијално најважнија интегративна спона која пружа могућност да се човечанство уједини и постане снага која је у стању да уништи капитализам.

На нама је да извршимо најважнији историјски преокрет. Уместо култа смрти, треба изградити култ живота. Попут религиозних фанатика који се руководе идејом апокалипсе, идеолози капитализма стварају егзистенцијални дефетизам и путем све агресивније индустрије која производи илузије подмештају човеку виртуелне космичке светове као просторе будуће егзистенције човечанства. Треба вратити идеју вечности из илузорних „светова“ и космичког пространства у оквире земаљског живота. Људи треба да постану свесни да је Земља наш једини космички дом који нам пружа могућност да опстанемо. Из тог сазнања треба да проистекне воља за борбу да се сачува живот на Земљи и тиме обезбеди будућност човечанства.

„Ноћ вештица“ – дан идиота

Уништење ума је најпогубнија последица развоја капитализма. Деструктивно капиталистичко безумље заснива се на „логици“: живи да би радио; ради да би купио; купи да би бацио; баци да би омогућио да се просец уништавања света несметано одвија…

Капитализам претвара људе у малограђанске ништарије. Руководећи се илузијама које ствара капиталистичка пропагандна машинерија, људи се отуђују од процеса који одређују њихову судбину и омогућавају капиталистичким злотворима да постану господари њиховог живота.

У току је завршни процес брисања националне и тиме историјске самосвести људи. Свет је постао контејнер „кока-кола“ идиотизма. Путем „масовних забава“ уништава се ум и стерилише мењалачка енергија људи. Спортски стадиони и хале постали су најважније култно место савременог света. Није случајно што роботизовани гладијатори и циркузанери добијају астрономске суме за своје наступе. Уместо да су погледи младих усмерени ка будућности, они су приковани за фудбалску или кошаркашку лопту, за тениски рекет или за крваву песницу боксера…

Свакодневно се појављују „нови“ облици „забављања“ младих који немају никакве везе са културним наслеђем и који се своде на подражавање „масовних забава“, које су створене на Западу, чији је циљ уништење националне самобитности и стварање мондијалистичког идиотизма. Значај коју манифестације попут „ноћ вештица“ добијају у медијима указује до које мере је „јавни простор“ постао својина капиталистичких кланова који настоје да се додворе Западу тако, што ће да униште нашу културу и на тај начин збришу наш народ са историјске позорнице.

Колико је у данашњем свету деградиран ум види се и по томе, што неписмени „пророци“ добијају већи простор у медијима него најобразованији и најумнији људи. То је врхунац у развоју „демократије“.

Присећам се моје некадашње комшинице баба-Новке која је била професионална врачара и непрофесионална подводачица. Њена „пророчанства“ су се у потпуности обистинила. Предвидела је да ће умрети наша пријатељица тета-Ружица и њен муж чика-Бата. То се и десило. Предвидела је да ће да угине наше псето Луцика, као и да ће да се сруши WC у њеном дворишту. И то се десило. Предвидела је да ће добити уверење да је невина упркос томе што је четрдесет година била у браку. И то се десило. Предвидела је да ће општинари да сруше кућу, која је била недалеко од нас, у којој је још 1804. била смештена једна од првих школа у Србији, и да ће на њеном месту бити изграђена трговина. Десило се и то. Предвидела је да ће бити забрањено да људи држе свиње у граду и да их перу у Ибру на главној плажи. И то је погодила. Предвидела је да ће да је прегази камион и да јој нико неће доћи на сахрану. И то се обистинило…

Данас би баба-Новка имала одличне изгледе да постане председник државе. Имајући у виду ко влада нашом политичком сценом и до које мере су људи изгубили веру да могу да постану господари своје судбине, у неписменој врачари многи би пронашли звезду-водиљу. Уосталом, ми се налазимо „у транзицији“. Где ћемо да стигнемо? И то је знала баба-Новка. Једном се наљутила на мене и изрекла клетву која може да постане њено најзначајније пророчанство: „Сви ће’ да поцркате!“. Уколико се не супротставимо капиталистичком варваризму, баба-Новкино пророчанство постаће фатална клетва.

„Мондијализам“ је глобални екоцидни и геноцидни поредак који има технократски карактер и који се заснива на уништавању нација и националних култура; на искорењивању историјске и тиме слободарске самосвести људи; на разбијању држава на „регионе“ – да би најмоћнији капиталистички концерни могли да реализују своје монструозне пројекте корумпирањем локалних олигархија и спречавањем организованог отпора потлачених радних људи… Суштина „мондијализма“ је претварање света у предмет експлоатације, а човечанства у средство за деструктивну капиталистичку репродукцију. Томе служе „невладине организације“. Оне су ексклузивно политичко средство најмоћнијих капиталистичких групација Запада за уништавање нација и држава, као и демократских институција које пружају могућност грађанима да изразе своју политичку вољу.

Као одговор мондијалистичком варваризму развијају се националистички покрети који се заснивају на религиозном једноумљу. Ни они не нуде умна решења, већ се заснивају на деструктивном капиталистичком безумљу. И њих предводе јахачи апокалипсе. Обе идеологије заснивају се на апсолутизованој приватној својини и класном друштву, и обе се обрачунавају с еманципаторским наслеђем грађанског друштва и идејом будућности која се заснива на животворном уму и друштвеној правди. Разлика између њих је у томе, што једни обећавају људима „рајске вртове“ у постојећем свету, а други обећавају „рајске вртове“ на небу.

Када је реч о веровању у „бога“, да ли је то „бог“ на кога се позива Католичка црква? Да ли је то „бог“ на кога су се позивали нацисти? Да ли је то „бог“ чије име је било утиснуто на брњицама каиша есесоваца? Да ли је то „бог“ на кога су се позивали Американци када су, у фашизоидној операцији „Милосрдни анђео“, сравњивали српска села и градове?

Овде и питање, шта је радио „свемогући, свеприсутни и милостиви бог“ када су у Северној Америци хришћански досељеници, у његово име, побили милионе индијанске деце и готово истребили северноамеричке староседеоце? Шта је радио „свеприсутни, свемогући и милостиви бог“ када су амерички хришћани, у његово име, до смрти бичевали афричке дечаке, кастрирали и вешали њихове очеве, силовали њихове сестре и мајке? Шта је радио „свеприсутни, свемогући и милостиви бог“ у Јасеновцу када су хришћани усташе, у његово име, клали православну српску децу и вадили им очи – док су га деца преклињала да их спасе? Шта је радио „свеприсутни, свемогући и милостиви бог“ у Аушвицу када су немачки хришћани, у његово име, убијали јеврејску децу у гасним коморама? Шта је радио „свеприсутни, свемогући и милостиви бог“ у Хирошими и Нагасакију када су амерички хришћани, у његово име, атомским бомбама спалили на десетине хиљада деце? Шта је радио „свеприсутни, свемогући и милостиви бог“ у Кореји, Вијетнаму, Панами, Чилеу, Аргентини, Србији, Ираку, Сирији, Либији… – где су Американци, у његово име, побили милионе деце и оставили за собом згаришта и нуклеарна стратишта? Зашто „свеприсутни, свемогући и милостиви бог“ не одговори на вапаје милиона деце која га, у данашњем свету, моле да им помогне и не обрачуна се с капиталистичким монструмима који, у његово име, масакрирају немоћне и уништавају свет који је „божије дело“?

Што се тиче „раја“, изгледа да тамо није баш све тако бајно као што се прича. Сумњам да нормалан човек може да буде одушевљен „рајем“ када зна да се у њему налазе Хитлер, Мусолини, Франко, Хорти, Павелић… Када се њима придодају милиони убица који су од хришћанских цркава добили пропусницу за „рајске вртове“, мало може да остане од радосног ентузијазма са којим се људи односе према „небу“. Поготову што се ради о „вечном животу“. Тешко је поверовати да „вечни живот“ у друштву са онима који су клали децу може да изазове „блаженство“.

Где још човек може да оде када оконча живот на Земљи? У „паклу“ ће да га пеку на тихој ватри; у „рају“ га чекају монструозне убице… Да ли постоји неко место у васељени где човек може да се скраси? Волео бих да у свемиру постоји планета на којој живе само деца. Драга, безбрижна, радосна деца… Онда бих могао да завршим и у „паклу“. Поднео бих и најгоре муке када бих знао да се у свемиру налази планета на којој живе деца коју нико не мучи, не изгладњује, не силује, не убија… Да ли та планета, ипак, може да буде наша планета Земља?

Достојевски

Д

Овде ћемо рећи нешто о Достојевском чије дело је састојак мисаоног хумуса из којег је никла Хајдегерова филозофија. Да би се схватила природа мисли Достојевског, треба имати у виду животну реалност Русије његовог времена.

У другој половини 19. века надирући капиталистички талас разрушио је обичајне, моралне и религиозне темеље руског друштва и довео у питање царски поредак који је имао апсолутистички карактер. Феудална Русија заснивала је политичку стабилност на томе, да су сељаци били везани за земљу. Укидањем кметства (1861.) и развојем индустријске производње долази до развоја градова и до стварања све бројнијег грађанства и радничке класе. Милиони сељака постали су најамници нових капиталистичких господара и били изложени беспоштедној експлоатацији. Све већи број људи живи у егзистенцијалној неизвесности и беди. Не постоје политичке институције које пружају могућност да се све веће незадовољство потлачених каналише путем легалних политичких токова. Политички живот десеткован је полицијским терором, ликвидацијама тајне службе и масовним прогонима у Сибир. Борба против царског апсолутизма заснива се на протестним акцијама следбеника идеја „декабриста“ и „народњака“, као и на атентатима анархистичких група које настоје да се фанатичним волунтаризмом супротставе државном терору. Идеја социјализма постаје основ за класно освешћивање радника и за њихово политичко организовање. Студентска омладина постаје расадник нових идеја и носилац политичког радикализма. У Русији друге половине 19. века владао је политички хаос.

Развој капитализма ишчупао је „руског човека“ из његовог дотадашњег духовног станишта и он више није могао да пронађе ослонац у традиционалном начину живота, у цркви и царском режиму. Вредносни хоризонт старог друштва и традиционални друштвени односи нестајали су у све дубљој капиталистичкој мочвари, а нови вредносни хоризонт и нове институције нису били на видику. Човек је бачен у свет у којем мора да се грчевито бори да би преживео. У таквим условима, не преостаје му друго него да у самоме себи потражи ослонац за одбрану свог људског интегритета.

Религиозни мистицизам Достојевског непосредна је последица губитка вере у разум. У његовој филозофији успостављен је сукоб између разума који нема конкретни друштвени ослонац и који стога све релативизује, и потребе да се дела да би човек преживео и потврдио своје људско постојање. Будући да човек није могао да нађе ослонац у разуму који, сам по себи, нуди различита решења која само збуњују човека и спречавају га да дела, Достојевски му нуди ослонац у виду „слободне воље“ која се заснива на снажном карактеру путем којег је требало да човек реализује своје животне моћи и потиснуте потребе.

Слобода се по правилу дефиниште као суздржавање од угрожавања слободе других која се заснива на приватној својини, а не као ослобађање од тираније моћних и класног поретка – као слобода од постојећег, а за нови свет. И код Достојевског „слободна воља“ не подразумева настојање човека да се супротстави неправди и да се избори за праведни свет, већ подразумева оживотворење потиснутог бића човека које је производ постојећег света. Достојевски је настојао да пружи слободу на капиталистички начин дегенерисаном човеку који покушава да реализује своје потиснуте потребе на начин који му диктира владајући поредак. Типичан пример је коцкар. Коцкар није могућ без коцке, а коцка није могућа без поретка у којем се вредности које човек ствара отуђују од њега и постају судбинска моћ. Коцка је искушавање моћи која влада у капитализму и као таква је игра са смрћу.

Да би спречио да се живот претвори у беспоштедну борбу између људи руковођених неограниченом „слободном вољом“, Достојевски настоји да изгради моралну свест која ће бити ограда злочиначкој самовољи. Она је дата у идеји „бога“. Уместо вере у разум, вера у „бога“ требало је да омогући опстанак друштва као заједнице „хришћанских душа“. На тај начин, уместо антагонизма у разуму, успостављен је антагонизам између делатне воље и моралне (само)свести. Као што је Кант покушао да тај проблем реши на формално-логички начин и помоћу апстрактног грађанина (трансцендентално Ја), тако је Достојевски настојао да тај проблем превазиђе помоћу апстрактног хришћанина. Кантову грађанску моралну (само)свест замењује хришћанска морална (само)свест.

Код Достојевског недостаје саморефлексија људске егзистенције на основу конкретне историјске ситуације у којој се друштво налази, што значи недостаје саморефлексија човека као конкретног историјског и друштвеног бића. У његовој филозофији нема визионарске свести и у том контексту критеријума по којем треба делати имајући у виду историјски развој друштва, а то значи настанак грађанског света. Достојевски се није руководио разумном алтернативом која је заснована на еманципаторским потенцијалима друштва који пружају могућност за развој визионарске свести и стварање политичких покрета који ће створити нови свет, већ на индивидуалној егзистенцији и религиозном мистицизму. Ради се о атомизованом припаднику пропадајуће аристократске класе који се налази у свету који не схвата у контексту његове историјске пролазности, а самим тим не схвата ни себе као конкретно историјско биће. Достојевски није настојао да изгради ново друштво, већ да спречи распад царског поретка и владајућег духовног свода који се заснивао на ортодоксном једноумљу. Он је прогресу, који се заснивао на развоју капитализма и стварању грађанског друштва, супротставио политичку стабилност Русије. Достојевски у најразвијенијим капиталистичким државама Европе није видео могућу будућност Русије, већ њену пропаст.

Достојевски није припадао ни једној друштвеној класи. Зато су га сви својатали. Пропали племић, без власништва и новца да би био капиталист, по образовању и схватању живота далеко од сељака и радника, војник по нужди, бунтовник по природи, слабог здравља и још слабијег карактера… Способност да сажме у својим ликовима живот у његовим супротностима довела је до тога, да су га сви доживљавали као „свог писца“. Достојевски је био политички реакционар, али је његова „руска душа“ била толико пространа да су у њој могли да нађу уточиште људи из свих друштвених слојева. Достојевски није вајао своје ликове полазећи од своје филозофије, већ његова филозофија представља синтезу животне филозофије његових ликова. Живот у његовој непосредности представља извор његове мисли. То је оно што даје уверљивост његовим ликовима и животност његовој филозофији.

 

Љубодраг Симоновић Дуци: Достојевски

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

 

Olimpijski paganizam i hrišćanstvo

O

Kada je reč o odnosu olimpizma i religije Kuberten je, za razliku od mnogih njegovih nastavljača koji nastoje da prikriju pravu prirodu modernog olimpizma, kristalno jasan: “Prva suštinska karakteristika starog kao i novog olimpizma je da je on religija.” (1) Polazeći od Kontove filozofije Kuberten nastoji da uspostavi novi duhovni sistem koji će odgovarati socijalno darvinističkom i progresističkom duhu kapitalizma, koji će “upiti” sve društvene (klasne) protivrečnosti koje sputavaju razvoj kapitalizma i omogućiti njegovu nesmetanu globalnu ekspanziju. Radi se o stvaranju “dinamične religije” (Brendidž) koja je, pored efikasnosti u uspostavljanju “socijalnog mira” i uvođenja “reda u glavama ljudi” (Kuberten), u stanju da “prevaziđe” postojeće (statične) religije (odbacujući njihovo emancipatorsko nasleđe) jer nije omeđana određenim načinom života i nacionalnim kulturama, već proističe iz “dinamičkog”, univerzalnog i totalitarnog duha kapitalističkog globalizma. Imajući u vidu duhovna izvorišta olimpijske ideje može se zaključiti da je olimpizam uobličena, i preko olimpijskog pokreta i olimpijskih igara realizovana, pozitivna religija koja je “analogna pozitivnoj filozofiji” (Prokop) i koja treba da u modernom dobu odigra onu ulogu koju je tradicionalna religija imala u srednjem veku. Olimpizam postaje duhovni svod iz koga proističe sav “humanizam” i koji pruža konačne odgovore na sva bitna pitanja ljudske egzistencije. Otuda je reč o olimpizmu moguća samo kao njegovo veličanje. Istovremeno, u njemu se briše razlika između religiozne i svetovne sfere: sam život postaje služba olimpijskim bogovima. Moderni olimpizam nastoji da bude neprikosnovena duhovna moć kojoj čovek ne služi kontemplacijom, meditacijom, izricanjem molitvi i klečanjem nego, poput antike, svakodnevnim agonističkim aktivizmom. Život kao neprestana borba između ljudi, nacija i rasa za mesto pod suncem – to je bit olimpijske pobožnosti. U tom smislu sport je idealizovani oblik “pravog” života, dok su olimpijske igre simbolično otelotvorenje duhovnog i delatnog jedinstva sveta. Imajući u vidu Kubertenovo nastojanje da eliminiše kritički racionalizam i emancipatorske tekovine čovečanstva, može se reći da se radi kako o svojevrsnoj totalitarnoj misli, tako i o totalitarnom duhovnom i političkom pokretu. Olimpizam postaje svojevrsna “crna rupa” u kojoj treba da nestane svaki nagoveštaj iskoraka iz postojećeg sveta.

Moderni olimpizam nije pokušaj stvaranja “novog hrišćanstva”, zašta se zalagao Sen Simon, (2) već novog paganizma: helenska civilizacija predstavlja (idealizovano i osakaćeno) duhovno izvorište i uporište olimpizma. Kuberten nastoji da od olimpizma stvori religiju analognu antičkom paganizmu koja u potpunosti integriše čoveka u svoju duhovnu orbitu i uklanja mogućnost da se (kritičko-menjalački) odnosi prema postojećem svetu. Olimpijske igre postaju najviša religiozna ceremonija posvećena stvaranju i veličanju kulta postojećeg sveta, što znači osnovnih principa na kojima se on temelji.

Kuberten je nezadovoljan hrišćanstvom jer ono (sa svojim idejama o čoveku kao “božjem biću”, “o boljem svetu”, “jednakosti”, “bratstvu”…) predstavlja suprotnost socijalno darvinističkoj doktrini i progresističkom duhu, nosećim stubovima kapitalističkog poretka. Što je još važnije, hrišćanstvo se pokazalo nedovoljno efikasnim u sprečavanju ustanaka, pobuna i revolucija, koje su potresale Evropu krajem 18. i tokom 19. veka, pogotovu u ovladavanju i kontrolisanju sve brojnijeg, organizovanijeg i politički svesnijeg proletarijata koji se izborio za pravo da legalnim sredstvima političke borbe dođe na vlast. Otuda potreba za efikasnijom religijom koja će odgovarati “novom duhu” vremena i koja će postati objedinjavajuća duhovna snaga društva koja će biti u stanju da integriše radnike u uspostavljeni poredak i obračuna se s emancipatorskim nasleđem građanskog društva, s kritičko-menjalačkom svešću i idejom budućnosti. Kuberten ukida božanski svod i opredeljuje se za prirodni poredak koji odgovara progresističkom i ekspanzionističkom duhu kapitalizma. Postojeći poredak nije realizacija božanske volje niti ima božanski karakter, već je rezultat dejstva (neumnih, neduhovnih, nemoralnih, neestetskih) prirodnih zakona koji vladaju u životinjskom svetu. “Teološki” i “metafizički” svet “prevaziđen” je pozitivnim svetom.

Paganin Kuberten ne krije da je za njega olimpizam religija koja “nadilazi” ne samo hrišćanstvo, već i sve druge (“etničke”) religije (koje se, po Kubertenu, nalaze, kao religije “nižih rasa”, ispod nivoa hrišćanstva) i da nastoji da postigne ono što nije pošlo za rukom Katoličkoj crkvi: da se obračuna s tradicionalnim religijama i nacionalnim kulturama i izvrši duhovnu kolonizaciju sveta. Prema Kubertenovoj doktrini, olimpijske igre trebalo je da postanu najviši religiozni obred savremenog sveta koji će potisnuti u drugi plan tradicionalne religiozne praznike. U tom smislu “sveti ritam” održavanja olimpijskih igara postaje neprikosnoveni duhovni vodič čovečanstva prema kome se određuju sva druga svetska zbivanja: olimpijski kalendar preuzima ulogu hrišćanskog kalendara i olimpijske igre postaju glavni oblik u kome se izražava trajanje i graničnici kapitalističkog vremena. Olimpijske igre bliske su hrišćanskom uskrsu, s tim što one ne predstavljaju obnavljanje duhovne snage hrišćanstva i učvršćivanje vere u boga, već ponovno rađanje životne snage kapitalizma i učvršćivanje vere u postojeći svet: olimpijske igre su kapitalistički uskrs.

Kuberten odbacuje ekumenizam, ali prihvata hrišćanski (katolički) univerzalizam (iz koga sledi hrišćansko “misionarstvo” jezuitističkog tipa) i polazeći od njega uspostavlja olimpizam kao ideologiju kapitalističkog (imperijalističkog) globalizma. (3) Buržoaski “kosmopolitizam” i “humanizam” čine suštinu olimpizma kao “univerzalne religije”. Sa olimpizmom se ne razvija kritički odnos prema postojećem svetu, kao što je to slučaj sa hrišćanstvom, već se stvara idolopoklonički odnos prema njemu. Kuberten je ukinuo božanski svod da bi putem olimpizma obogotvorio kapitalizam. Njegova “Oda sportu” upućuje na pravu prirodu modernog olimpizma. Kuberten se na početku svake strofe obraća sportu sa pobožnim usklikom divljenja: “Oda sportu” postaje svojevrsni “Te Deum”. (4) Sport, kao otelotvorenje egzistencijalnih principa kapitalizma u čistom obliku, postaje vrhovno biće i kao takav sudbinska sila. Nije slučajno što Kuberten insistira na olimpizmu kao “kultu postojećeg sveta” i što stvaranje “religioznog osećanja” prema vladajućim odnosima, koji se u mitološkom obliku pojavljuju na olimpijskim igrama, predstavlja najvažniji cilj njegove “utilitarne pedagogije”. Odlazak na stadion zamenjuje odlazak u crkvu; telesno vežbanje i sportska nadmetanja zamenjuju asketski život i hrišćanske molitve i postaju obred posvećen stvaranju kulta postojećeg sveta.

Rukovodeći se Kontovim “pozitivističkim papinstvom” (Vindelband) i idejom o “zapadnjačkom komitetu” koji će od pozitivističke filozofije stvoriti novu “religiju čovečanstva”, Kuberten nastoji da uspostavi novu crkvu sa olimpijskim sveštenstvom, novom dogmatikom, mitovima i kultom. Sam Kuberten o tome kaže : “Za mene sport predstavlja religiju sa crkvom, dogmama, kultom… ali posebno sa religioznim osećanjem”. (5) Govoreći o MOK-u Kuberten konstatuje: “Mi nismo izabrani, mi smo samoregrutovani, i naši mandati nisu ograničeni. (…) Mi ne diramo u privilegije sportskih udruženja; mi nismo savet za tehnička pitanja. Mi smo, jednostavno, “poverenici” olimpijske ideje.” (6) Kuberten je proglasio olimpizam za najvišu i jedinu pravu religiju modernog doba, a sebe za vrhovnog sveštenika modernog olimpijskog paganizma – “božanskog barona”, kako su ga nazvali njegovi najodaniji sledbenici. Kuberten je hteo da od olimpijskih igara napravi duhovni centar sveta – novi Vatikan. On govori o olimpijskim igrama kao o “crkvi” (duhu njegovog olimpijskog paganizma više bi odgovarao naziv “svetilište”) nastojeći da sačuva njen autoritet kao tradicionalnog i institucionalizovanog oblika političke integracije vladajuće klase i sredstva za duhovno pokoravanje radnih “masa”.

Moderne olimpijske igre nisu vezane za određeno “sveto tle” (poput antičke Olimpije) na kome se igre uvek održavaju, već prostor koji je od strane “olimpijskih otaca” iz MOK-a određen za održavanje olimpijskih igara – time što se na njemu odvijaju igre – postaje “sveto mesto”. Njegova “svetost” proističe iz “svetosti” olimpijskih igara, što znači da na njemu, dok traju olimpijske igre, vlada nadljudski i nadistorijski olimpijski duh. Tzv. “olimpijski mir” podrazumeva da ništa ovozemaljsko ne sme da uznemiri odvijanje najvišeg religioznog ceremonijala na kome se “najbolji” predstavnici nacija i rasa klanjaju vladajućem duhu nastojeći, “pošteno se boreći”, da zadobiju njegovu naklonost. Neprestana promena mesta na kome se održavaju olimpijske igre nije samo oblik u kome moderni olimpijski paganizam iskazuje svoju dinamičnost, već i izraz nastojanja da olimpijska religija “prodre” u sve delove sveta. Međutim, olimpijske igre nisu zamišljene kao “putujući cirkus” koji prikazuje olimpijske predstave. Za Kubertena je od najveće važnosti četvorogodišnje pripremanje olimpijskih igara u zemlji-domaćinu. U tome je on video način da olimpijska religija, aktivnim učešćem ljudi u pripremanju igara, prodre ne samo u njihovu svest, već i u njihovo “biće”. Ono sa čim je Kuberten bio posebno oduševljen kada je reč o Berlinskim olimpijskim igrama, je da su nacisti uspeli da mobilišu najšire društvene slojeve u njihovoj pripremi, i da ih na taj način “pridobiju” da postanu poklonici olimpijskog kulta. Mobilizacija “masa” za izvršavanje ciljeva koje pred njih postavlja vladajuća “elita” eliminacijom (kritičkog) uma i njihovom fanatizacijom – predstavlja jedan od kamena temeljaca olimpijske doktrine. Istovremeno, odlazak na olimpijske igre postaje hodočašće duhu koji vlada svetom, dok su olimpijci “elita” čovečanstva koja u ime svojih nacija (rasa) borbom na “svetom” olimpijskom borilištu izražava bezuslovnu pokornost moći koja vlada svetom – nastojeći da pridobije njenu milost.

Po hrišćanskoj doktrini bog je stvorio čoveka od nežive prirode i udahnuo mu život u obliku duše. Smisao ovozemaljskog života je oslobađanje duše iz telesne “tamnice” da bi mogla da se vine ka večnosti. Otuda u hrišćanstvu dominira pokret tela ka grobu i pokret duše ka bogu: “Jer koji sije u tijelo svoje, od tijela će požnjeti pogibao; a koji sije u duh, od duha će požnjeti život vječni”. (7) Kuberten je ukinuo dušu i na taj način raskinuo vezu čoveka sa bogom, da bi od mišićavog tela stvorio neraskidivu vezu čoveka sa postojećim svetom. Kuberten, poput Ničea, u preziru prema telu vidi prezir prema zemaljskom životu. Za razliku od Ničea koji, suprotstavljajući se hrišćanskim “preziračima tela”, u telu vidi izvorište i osnovni uslov “vlastitosti” čoveka, (8) Kuberten vidi u telu ono što hrišćani vide u duši: sredstvo za ukidanje njegove vlastitosti i za potpuno uklapanje u postojeći (obogotvoreni) svet. Za Kubertena čovek nije privremeni stanovnik planete koji stiče večnost u bogu, već predstavlja kontinuitet žive prirode i najviši oblik u njenom razvoju i kao takav je njen nerazdvojni deo, a zakoni koji vladaju u životinjskom svetu su vrhovna stvaralačka i pokretačka snaga sveta.

Kubertenova koncepcija nije samo radikalni obračun s Platonovim shvatanjem odnosa između tela i duha, već i s katoličkom maksimom cura del corpo si, culta del corpo no, koja predstavlja “omekšanu” varijantu izvornog hrišćanskog odnosa prema telu kao “tamnici duše”. Nastojeći da izgradi kult mišićavog tela i telesne snage, Kuberten odbacuje i maksimu mens sana in corpore sano i stvara novo načelo: mens fervida in corpore lacertoso – koje postaje jedno od njegovih najvažnijih polazišta u stvaranju pozitivnog čoveka. Različit odnos prema telu ukazuje na različit odnos prema životu : stvaranje kulta mišićavog tela služi za stvaranje kulta ovozemaljskog života. Kuberten: “Oblikujući svoje telo vežbanjem kao što vajar oblikuje kip, antički atleta je iskazivao poštovanje bogovima. Čineći isto, moderni atleta slavi svoju zemlju, svoju rasu, svoju zastavu.” (9) Mišićavo telo u borilačkom naponu dobija kod Kubertena onaj značaj koji za hrišćanstvo ima žudeći pogled isposnika koji je usmeren ka nebu.

Kuberten je svoj odnos prema hrišćanstvu jasno odredio još kroz odnos prema Arnoldu, kod koga je prisutno paganizovanje hrišćanstva. Arnold je nastojao da iskoristi sport, da bi od škole stvorio “civilizovani” zverinjak u kome se “red” uspostavlja bespoštednim tlačenjem slabijih od strane snažnijih. Po Kubertenu, reč je o najvišem obliku “moralnog usavršavanja” mladih koje u potpunosti odgovara životu za koji se deca (buržuja) pripremaju. Arnold je od sporta stvorio sredstvo za stvaranje kulta “mišićavog” tela i karaktera koji odgovara prirodi kapitalističkog društva, ali je na njega nastojao da nasadi hrišćanski moralizam; Kuberten odbacuje hrišćansku “krotkost”, kao i sve ono što predstavlja ograničenje za “gospodarsku rasu” u njenom nastojanju da pokori svet: od “mišićavih hrišćana” ostaju mišići i nezajažljiva gramzivost koju Kuberten proglašava za motornu snagu “progresa”.

Uspostavljanje rigidnog dualizma između tela i duha, s tim što je telo podređeno duhu, predstavlja jednu od najvažnijih dodirnih tačaka između modernog olimpizma i hrišćanstva. U tom kontekstu obe ideologije instrumentalizuju telo i u njemu vide sredstvo za ostvarivanje “viših” ciljeva. Dok je u hrišćanstvu telo oruđe za ostvarivanje “božje volje”, u Kubertenovoj doktrini ono predstavlja sredstvo za realizaciju strateških interesa kapitalizma. Uprkos tome što insistira na “životinjskoj prirodi” čoveka i što se oslanja na zakone evolucije, Kuberten se svojom “utilitarnom pedagogijom” obračunava s prirodnim bićem čoveka i na taj način kida veze čoveka sa prirodom. Kuberten je do te mere lišio čoveka prirodnosti i instrumentalizovao ga, da se njegov odnos prema ljudskom telu približava onom koji će Dekart uobličiti u svojoj mehanicističkoj filozofiji telesnog, s tim što je on posredovan mazohističkim duhom jezuitizma i destruktivnim duhom kapitalističkog progresizma. Za razliku od hrišćanskog meditativnog aktivizma koji vodi sputavanju i odumiranju telesnih (prirodnih) funkcija, sportski aktivizam (koji se zasniva na apsolutizovanom principu “većeg napora” koji odgovara maksimi citius, altius, fortius) vodi manijakalnom intenziviranju mišićnog napora i time do potiskivanja, degenerisanja i uništavanja prirodnog bića čoveka, kao i duhovnosti i umnosti.

Moderni olimpizam je i u drugim pitanjima blizak hrišćanstvu. Radi se, pre svega, o njegovom antislobodarskom karakteru. Olimpijsko “pomirenje” s postojećim svetom i uništavanje slobodarskog dostojanstva čoveka u suštini odgovara hrišćanskom zahtevu upućenom potlačenima, da se bezuslovno pokore svojim gospodarima i da bez roptanja trpe nepravdu. Karakterističan je stav apostola Pavla iz poslanice Timotiju: “Robovi koji su god pod jarmom da pokazuju svaku čast svojijem gospodarima…” (10) Na bliskost ovih doktrina upućuje i ukidanje čoveka kao emancipovanog građanina (i time građanskog društva) i njegovo svođenje na podanika apsolutizovane vladajuće volje. Zatim, obračun s kritičkim umom i podređivanje čoveka neprikosnovenom i od čoveka nezavisnom duhovnom autoritetu (uspostavljanje “vladavine u glavama”). Potiskivanje i uništavanje igračke prirode čoveka (Erosa, stvaralačke spontanosti) predstavlja još jednu dodirnu tačku modernog olimpijskog paganizma i hrišćanstva. Zajedničko je i to što čovek nije stvaralac sveta već je oruđe sudbine (boga, prirodnih zakona), što znači da se ukida subjektivna sloboda i kategorija mogućnosti. Insistiranje na neprikosnovenosti patrijalhalnog poretka i degradacija žene na inkubator još jedna je nit koja spaja hrišćanstvo i olimpizam. Prezir prema radu je ono što je karakteristično za obe doktrine. Za hrišćanstvo rad je prokletstvo na koji su ljudi osuđeni (“Radi u znoju lica svog!”), a radnici shodno tome prokletnici. Proizvodnja društvenih dobara odvaja se od njihovog prisvajanja. Parazitizam i pljačka radnih “masa” postaje “božansko” i “prirodno pravo” moćnih. U molitvama ljudi se zahvaljuju bogu za “hleb nasušni”, iako su ga stvorili svojim radom. Isto shvatanje zastupa Kuberten: “Ljudska rasa je od svojih vladara oduvek tražila da joj obezbedi zabavu kao i sredstva za život”. (11) To tvrdi aristokrata Kuberten koji je nasledio porodično bogatstvo, nagomilano tokom vekovne pljačke francuskih seljaka, od 500 000 zlatnih francuskih franaka! I hrišćanski agon blizak je “sportskom duhu”. Između “pravih” hrišćana uspostavljeno je takmičenje u patnji, budući da onaj ko više pati ima veće izglede da prođe kroz vrata raja. Otuda su najveći “mučenici”, kao rekorderi u patnji, najviši izazov za vernike. Međutim, dok je hrišćanin, rukovodeći se trgovačkom logikom, spreman da bespogovorno podnosi nepravdu da bi se domogao nagrade u obliku “večnog blaženstva” – ovozemaljski život postaje ulog koji treba da donese neuporedivo veću dobit – Kuberten nudi ljudima “nagradu” u vidu samog života u kome jedni (“gospodarska rasa”) pronalaze “sreću” u sadističkom tlačenju “slabih”, a drugi (radnici, “niže rase” i žena) u mazohističkom dodvoravanju vladajućoj moći. Olimpizam je sredstvo za razvoj belicioznog karaktera kod buržoaske mladeži istovremeno kada je sredstvo za pacifikovanje radnika i kolonijalizovanih naroda. Ovo “sveto dvojstvo” prisutno je i u hrišćanstvu od kada je postalo oruđe u rukama parazitskih klasa. Kuberten proglašava princip “vladavine u glavama” za svoj vrhovni politički princip koji je, (zlo)upotrebom hrišćanstva, vekovima primenjivan od strane vlastele i sveštenstva. “Originalnost” Kubertena sastoji se u tome što je želeo da povrati efikasnost tog principa upotrebljavajući nova sredstva koja odgovaraju novom vremenu. U nastojanju da ovlada duhom čoveka i na taj način čitavim njegovim životom, hrišćanstvo propisuje molitve i praznike: postoje dani kada se treba “radovati”, a kada “žaliti”; kada jesti, a kada gladovati; kada raditi, a kada svetkovati… I Kuberten nastoji da uspostavi totalnu duhovnu kontrolu nad ljudima, ali tako što će utopiti duh čoveka u svakodnevni život da bi njegovo ponašanje u potpunosti bilo uslovljeno vladajućim odnosima: ne hrišćanska dogma, već sam život postaje duhovno vrelo iz koga se čovek svakodnevno napaja.

Olimpijska dogmatika

Kuberten navodi reči Albera Tibodea da se uobičajeni religiozni život “sastoji u učenju knjiga napamet”, a da je grčka religija – “religija bez knjiga”, (12) što postaje “zlatno pravilo” modernog olimpijskog paganizma. Ne spoznaja “božje reči”, ne njeno ponavljanje, promišljanje i doživljavanje, već borba za pobedu nad drugima i borba za “pobedu nad sobom” (princip “većeg napora” kao osnov “usavršavanja”), postaje temelj olimpijskog jevanđelja i osnovni način vršenja religiozne službe. Sam život, koji je sveden na neprestanu borbu za opstanak, postaje izvorište (pozitivnog) religioznog duha i služba nadljudskim silama, a olimpizam izgradnja njegovog kulta. Slično antičkom, moderni olimpizam teži da bude sveobuhvatna duhovna moć kojoj čovek ne služi kontemplacijom i meditacijom, već svakodnevnim agonalnim aktivizmom. Ne postoji bilo koji putokaz koji pruža čoveku mogućnost da uspostavi (kritičko-menjalački) odnos prema postojećem svetu i da postavi pitanje o smislu života. Život kao neprestana borba između ljudi, nacija i rasa za mesto pod suncem – to je bit olimpijske pobožnosti. Poput Homerovih junaka i savremeni (malo)građani ne drže propovedi da bi prizvali bogove, već to čine bespoštedno se međusobno boreći za dominaciju. U tom kontekstu olimpijske igre pojavljuju se kao idealizovani izraz osnovnih životnih principa uspostavljenog sveta, kao njihov devičanski oblik. One su “festival mladosti” (Kuberten), što znači obnavljene vere u “večne” olimpijske ideale i sticanje nove “moralne snage” – da bi se sa novim elanom nastavilo tamo gde se stalo. Otuda Kuberten daje takav značaj “svetom ritmu” olimpijskih igara koji ni po koju cenu ne sme da bude prekinut.

Za razliku od hrišćanskog “prvo je bila reč” i Geteovog “prvo je bilo (ljudsko) delo”, kod Kubertena nema početka u razvoju ljudskog društva, već je uspostavljen neprekidni kontinuitet životinjskog sveta čiji se razvoj zasniva na zakonima evolucije – koji su “nadgrađeni” vladajućim duhom kapitalizma. Radi se o aktivizmu koji slepo sledi vladajuću životnu logiku koja se izražava u socijalno darvinističkom principu bellum omnium contra omnes i progresističkom principu citius, altius, fortius. U tom smislu, Kubertenov religio athletae ne podrazumeva samo potpunu pokornost sportista vladajućem duhu kapitalizma, već i njihovo potpuno uživljavanje u ulogu koju, kao simbolično otelotvorenje tog duha, imaju. Oni svojim čitavim bićem, što dolazi do izražaja u telesnom izgledu i pokretu, treba da budu u jedinstvu sa vladajućim duhom da bi mogli adekvatno da izraze njegovu obnovljenu snagu i neuništivost. Kuberten se pod prividom obračuna s hrišćanskim dogmatizmom obračunava s umom kao osnovnom ljudskog ponašanja i kriterijumom za ocenu njegove ispravnosti, i uvodi evolucioni apriorizam koji zakone koji vladaju u životinjskom svetu proglašava za najvišu i neprikosnovenu dogmu. Na udaru se našla religiozna svest koja usmerava čoveka ka bogu i “pravom” onozemaljskom životu, ali i misao koja sa ljudskog aspekta dovodi u pitanje te procese i pokušava da ih stavi “pod kontrolu” istinskih ljudskih vrednosti. U obliku borbe protiv religijske dogmatike i teorijskog uma uklanja se nastojanje da se uspostave opšteljudski kriterijumi na osnovu kojih može da se uspostavi kritička distanca prema postojećem svetu i stvori ideja budućnosti. “Teorijskog” i “kontemplativnog” zamenjuje “praktični” i “utilitarni” čovek.

Iako je odbacio religioznu dogmatiku, Kuberten je izdašan u formulisanju olimpijskih “zapovesti” koje postaju svojevrsno olimpijsko jevanđelje: “bitka na Vaterlou dobijena je na sportskim poljima koledža Iton”; “oružje čini mladića čovekom”; “sport je inteligentno i efikasno oruđe u kolonizaciji”; “bela rasa je najčistija, najinteligentnija i najjača”; “bratstvo je za anđele, a ne za čoveka”; “jači opstaju, slabiji bivaju odstranjeni”; “nejednakost je najstariji zakon protiv koga je besmisleno boriti se”; “žena koja se pre rukovodi razumom nego emocijama nije samo nenormalna, već je monstruozna”; “nije duh taj koji stvara karakter, već je to telo”; “borbeni duh u mišićavom telu” (mens fervida in corpore lacertoso) i sl.

Kod Kubertena nema dobra i zla, što znači da nema ni moralnog rasuđivanja. On je oslobodio čoveka antičkog hybris-a i hrišćanskog greha, da bi ga oslobodio (lične) odgovornosti za njegova dela ; kod njega nema ni Sokratovog daimonion-a ni savesti. Pored toga, ukidanjem boga kao sudbinske sile Kuberten je oduzeo mogućnost čoveku da odgovornost za svoje postupke prenese na njega, kao i da predanom službom i kajanjem traži “oprost za svoje grehove” i na taj način se “iskupi” zbog učinjenih (ne)dela. Moderni olimpizam lišava čoveka mogućnosti da zgreši, jer ga unapred oslobađa (lične) odgovornosti za njegova dela koja su samo “spontani” sled životne logike koja je određena zakonima evolucije živog sveta i koja se pojavljuje u obliku “progresa”. Prema onima koji dovode u pitanje njegovo odvijanje Kuberten se ne odnosi onako kako se crkva odnosi prema “grešnicima”, već kao prema “antihristima”. Istovremeno, navlačeći olimpijski plašt najveći krvnici čovečanstva postaju (olimpijski) anđeli. Kuberten ne preti neposlušnima paklom niti nudi nagradu u vidu rajskih vrtova: sam život, koji je sveden na bespoštednu borbu za opstanak, je taj koji nagrađuje jedne (“snažne”) i kažnjava druge (“slabe”). Nepravda kojoj je čovek svakodnevno izložen nije zlo, već je neminovnost koja je utemeljena u prirodnom poretku i stoga je beskorisno (i u tom kontekstu besmisleno) postavljati pitanje o njenoj moralnoj (ljudskoj) opravdanosti. “Milosrđe” bogatih ne proističe iz težnje ka “socijalnoj pravdi”, već je političko sredstvo za stišavanje radničkog nezadovoljstva i uspostavljanje “socijalnog mira” – u uslovima takvog odnosa klasnih snaga kada pokornost radnika nije moguće obezbediti golom silom. Što se tiče Kubertenovog principa “dobro se boriti”, on predstavlja jedinstvo borbe za život i borbe za poredak i ne zasniva se na poštovanju opšteljudskih pravila: “dobro” nema etički, već utilitarni karakter. Borba za očuvanje rasne čistote, za očuvanje stabilnog razvoja poretka i za kolonijalnu ekspanziju – predstavlja najveću obavezu za pripadnike vladajuće klase. Oni nisu odgovorni pred bogom ili ljudima, već pred “progresom”.

Jedan od najvažnijih dokumenata koji upućuje na prirodu modernog olimpijskog paganizma je Kubertenov intervju, koji je 4. septembra 1936. godine objavljen u francuskom magazinu “L’ Auto”, povodom održavanja nacističkih Olimpijskih igara: “Objavljeno je da su Berlinske olimpijske igre s tehničkog gledišta bile potpuni uspeh. Mogao bih odgovoriti da mi je to dovoljno. To ne bi bilo objašnjenje. Svakako, sportska strana mora biti dominirajući element Igara, ali ja mislim da ne bi trebalo imati Igre bez elementa strasti koji je jedini u stanju da im da značenje koje one mora da imaju. Ja sam uvek tražio ovu strasnu razdraženost, ja sam je hteo, prizivao svim svojim snagama. Jer takmičarski sport, po sebi, nije obična stvar koja se može prilagoditi skučenim i sitničavim pravilima. Shvatimo, olimpijske igre su žestoka, divlja borba kojoj ne odgovaraju druga do žestoka i divlja bića. Okružiti ih atmosferom konformističke slabosti bez strasti i neumerenosti, značilo bi unakaziti ih, oduzeti im svaku posebnost. A da ne govorimo o Igrama na kojima je dopušten pristup ženama i omladini, uopšte slabima. Za njih postoji drugi oblik sporta, fizičko vaspitanje koje će im dati zdravlje. Ali za Igre, moje Igre, hoću jedan dugi krik strasti, ma kakav bio. U Berlinu se drhtalo za ideju o kojoj nije na nama da sudimo, ali koja je bila strasni izazov koji stalno tražim. Tehnički deo je, s druge strane, organizovan sa svom potrebnom pažnjom i Nemcima se ne može pripisati sportsko nepoštenje. Kako hoćete da se u takvim uslovima odreknem slavljenja XI olimpijade? Jer, isto tako, ta glorifikacija nacističkog režima bila je emocionalni šok koji je omogućio ogroman razvoj koji su postigli.” (13) “Strasna razdraženost”, “divlja borba” kojoj odgovaraju “divlja bića”, “neumerenost”, “dugi krik strasti” – sve to ukazuje da je u biti olimpijske religioznosti davanje oduška zverinjoj prirodi Kubertenovog buržuja. Radi se o svojevrsnom “zovu divljine” koji se u “civilizovanom” obliku pojavljuje kao do kraja ogoljena “volja za moć” koja nastoji da se obračuna s civilizacijskim normama koje sputavaju nastojanje “gospodarske rase” da pokori svet. Kuberten je u ovome tekstu do kraja razobličio svoju izvornu olimpijsku intenciju. Za buržuja koji hita da osvoji svet ne važe pravila koja važe za “obične” smrtnike: on je lišen svake odgovornosti. Istovremeno, on je lišen osobenosti koje su karakteristične za “homerovskog”, kao i za “herojskog čoveka” antike: erosa, emocija, spremnosti na žrtvovanje i pokajanje, na zaštitu nemoćnih, detinje razdraganosti… Nezajažljiva gramzivost, glavna osobenost Kubertenovog “novog čoveka”, proždrala je sve ljudsko u čoveku. Čišćenje čovečanstva od “naslaga” ljudskog, što znači čišćenje čoveka od ljudskosti, jedan je od najvažnijih ciljeva Kubertenove “utilitarne pedagogije”.

Ono čemu se moderni olimpizam klanja nije hrišćanski bog ni olimpijski bogovi, već ekspanzionistička moć monopolističkog kapitalizma. To je izvorište iz koga Kuberten crpi snagu za svoju olimpijsku misiju i na kojoj se temelji uspeh njegovog “obnoviteljskog” poduhvata. Kubertenov odlazak na Arnoldov grob u Ragbiju ima simboličan značaj: bilo je to hodočašće izvornom duhu kolonijalne moći viktorijanske Engleske čije je tvorac, po Kubertenu, bio Arnold. Evo kako Kuberten opisuje svoju posetu Arnoldovom grobu: “… u suton, sam u znamenitoj gotskoj kapeli Ragbija, sa očima prikovanim za nadgrobnu ploču na kojoj je, bez epitafa, bilo urezano veliko ime Tomasa Arnolda, sanjao sam da pred sobom vidim kamen temeljac britanske imperije”. (14) Osvajačko-tlačiteljska moć kapitalizma pravo je izvorište Kubertenovog religioznog nadahnuća. Suština Kubertenove olimpijske pobožnosti na najbolji način je iskazana u njegovom izvornom olimpijskom pokliču “Rebronzer la France!“, koji odgovara vapaju za bogom fanatičnog hrišćanina. San o osvajanju sveta od strane “gospodarske rase”, oličene u evropskoj buržoaziji, to je “vizija” koju će Kuberten do kraja života uporno slediti i čiju će realizaciju, predajući im u ruke “sveto” olimpijsko “koplje” (Dim), poveriti nacistima.

Olimpijsko “sveto trojstvo”

Kubertenova olimpijska doktrina oslanja se na tri stožera koji dobijaju ulogu hrišćanskog “svetog trojstva” i koji otelotvoruju neprikosnovenost i večnost uspostavljenog poretka i postaju nosilac pozitivne (olimpijske) transcendencije. Radi se o zakonima evolucije (“progres”), koji odgovaraju bogu kao sudbinskoj sili; o “besmrtnom duhu antike”, koji dobija ulogu hrišćanskog “svetog duha” (beliciozni duh); i olimpijskom “humanizmu” (kult postojećeg sveta), koji u olimpijskoj doktrini ima onu ulogu koju Hrist ima u hrišćanstvu. Putem “besmrtnog duha antike”, oličenog u “obnovljenim” olimpijskim igrama, dolazi do mistične oplodnje postojećeg sveta zakonima evolucije, koji su svoj najviši domet dostigli u antičkoj Grčkoj, iz čega se rađa olimpijski humanizam.

Kao što je za hrišćanstvo bog ona neprikosnovena sila koja određuje sudbinu čoveka, tako je za Kubertena “progres” neprikosnovena nadljudska moć koja upravlja životom ljudi i predodređuje “budućnost”. U konačnom, i bog i “progres” pružaju mogućnost čoveku da obezbedi “večni život”. Razlika je u tome što u hrišćanstvu mogućnost “večnog života” stiče čovek kao individua na “drugom svetu”, dok kod Kubertena tu mogućnost dobija čovečanstvo kao apstraktni kolektivitet u večnom ovozemaljskom životu koji se svodi na kvantitativne pomake bez kvalitetnih promena. Dok se život hrišćanina svodi na okajavanje sopstvenih “grehova” i pripremu za “sudnji dan”, dotle se život Kubertenovog pozitivnog čoveka, oslobođenog greha i odgovornosti, svodi na neprestanu borbu za uvećavanje sopstvenog bogatstva i za zaštitu uspostavljenog poretka.

Stvaranje sveta od strane boga osnov je hrišćanske misterije. Kod Kubertena proces stvaranja nije smisaoni i voljni akt, već besmisleni i spontani aktivizam koji sledi logiku evolucije koja se pojavljuje u obliku “progresa”. Kuberten ukida stvaranje čoveka od strane apsoluta (kao i stvaranje sveta od strane čoveka) i afirmiše “razvoj čovečanstva” koji se svodi na od čovekove volje nezavisni sled zakona evolucije koji se ispoljava u borbi rasa za opstanak. Moderna olimpijska misterija treba da omogući da se neopaziva sveprisutna moć kapitalizma, koja proističe iz određenih društvenih procesa i odnosa, usadi u biće čoveka i izazove religiozni zanos. Ni Kuberten ne pravi razliku između vernika i fanatika. U njegovoj olimpijskoj ideji nema mesta za sumnju, pitanje, sučeljavanje, za traženje smisla i odgovora… Kuberten daje prvorazredni značaj psihološkoj dimenziji i u tom kontekstu spektakularnoj predstavi koja čoveka uvlači u olimpijsku misteriju. Olimpijski ceremonijal je mehanizam sa kojim treba ukloniti razum i otvoriti put do podsvesti i “iz dubine duše” pridobiti čoveka. Olimpizam, poput hrišćanstva, insistira na kultnim radnjama, svojevrsnoj olimpijskoj liturgiji, koje po svojoj prirodi odgovaraju hipnotičkoj seansi sa kojom se uklanja razum i postiže potpuna integracija čoveka u postojeći svet. Strogo poštovana forma ceremonijala ima ritualni karakter sa kojim se ostvaruje svojevrsna iluzija: ritualnim ponavljanjem se stvara utisak da se ceremonijal ne odvija po volji ljudi, već da su oni samo izvršioci koji delaju voljom neke nevidljive sile koja sve drži u svojim rukama. U tom kontekstu pojavljuje se i “sveti” četvorogodišnji ritam održavanja igara, koji ni po koju cenu ne sme da bude prekinut, i koji postaje oblik iskazivanja večne dominacije sudbinske moći nad čovekom (Olympie eternelle!). Radi se, zapravo, o potrebi da se, putem olimpijskih igara, neprestano obnavlja vera u izvorne principe postojećeg sveta. Moderna olimpijska misterija nema veze sa bogovima i prirodnim silama, već sa vladajućim duhom kapitalizma koji, putem olimpijskog spektakla, treba prikazati u mističnom svetlu. U tom kontekstu, Kuberten se u stvaranju olimpijskog ceremonijala ne rukovodi hrišćanskom liturgijom, već nastoji da stvori predstavu koja daje mitsku i kultnu dimenziju zemaljskoj vladajućoj moći, slično pompama monarhije, vojnim paradama i velikim svetskim industrijskim izložbama – u kojima je pronašao uzor za spektakularizaciju olimpijskih igara. Otuda grandioznost, monumentalnost, militaristički duh i kitnjasti dekor postaju najvažniji segmenti olimpijske (dekorativne) estetike.

Ono što treba da pribavi posebnu dimenziju olimpijskom kultnom ceremonijalu je to što se sa njim “priziva besmrtni duh antike”, što znači da su olimpijske igre zamišljene kao svojevrsna spiritualistička seansa. Sport po Kubertenu nije proizvod modernog doba, već je oblik u kome je vaskrsao duh antike koji postaje nepresušni izvor svetlosti i toplote, što znači života. U svojoj “Odi sportu” Kuberten nadahnuto “peva”: “O sportu, zanosu bogova, destilacijo života! U sivoj dolini današnjeg života, neumornog u uzaludnoj muci, ti se iznenada pojavljuješ kao blistavi glasnik nestalih vekova, onih vekova kada je čovečanstvo moglo da se osmehuje…” (15) Da su moderne olimpijske igre zamišljene kao svojevrsna spiritualistička seansa ubedljivo pokazuje i zvanična “Olimpijska himna“: “Besmrtni duše antike, / Tvorcu istine, lepote i dobrote,/ Siđi, pojavi se, obasjaj nas svetlošću, / Na ovom tlu i pod ovim nebom, / Koje je osvedočeno neprolaznom slavom./ Udahni život i duh ovim plemenitim igrama! / Baci pobednicima vence od cveća koje ne vene, / U trci i u borbi! / Iskuj u našim grudima srca od čelika! / U tvojoj svetlosti, poljane, planine i mora, / Sijaju bojom rumene ruže i stvaraju prostrani hram, / U koji sve nacije hrle da ti se dive,/ O, besmrtni duše antike!” (16) Olimpijske igre postaju ceremonijal mističnog spajanja “besmrtnog duha antike” sa modernim dobom i kao takve oplodnja čoveka duhom antike – iz čega treba da se rodi pozitivni čovek. Radi se o autoritarnom (tiranskom) duhu kome odgovaraju olimpijski bogovi kao besmrtna gospodarska oligarhija koja simbolizuje neprikosnovenu vlast ratničke aristokratije nad radnim slojevima. U modernom dobu ova gospodarska moć nanovo silazi sa Olimpa na zemlju, da bi se pojavila u obliku buržuja koji postaje kapitalistički surogat antičkog “heroja”. Kuberten ukida sposobnost kapitalizmu da u svojim “nedrima” (Marks) začne ideje koje otvaraju mogućnost za prevazilaženje postojećeg sveta i na taj način ga lišava istorijske plodnosti, i koristi se “besmrtnim duhom antike” da “udahne novi život” kapitalizmu. On postaje, kao simbolični izraz vremena u kome je evolucija živog sveta dostigla svoj najviši i nedostižni nivo razvoja, svojevrsni “sveti Gral” koji će postojećem svetu obezbediti večnu mladost: olimpijske igre su ubrizgavanje životnog eliksira antičke Helade modernom svetu. Otuda takav značaj “svetog ritma” održavanja olimpijskih igara: one su, kao “festival mladosti” (Kuberten), regularna kura podmlađivanja kapitalizma i kao takve simbolični kraj istorije. Za razliku od antike i hrišćanstva koji besmrtnost vezuju za nebo, Kuberten besmrtnost spušta na zemlju. “Besmrtni duh antike” nije otelotvorenje nadzemaljske moći olimpijskih bogova, već mitski oblik pojavljivanja duha kapitalizma i način da mu se pribavi “kulturna” i “božanska” legitimnost. Zato Kubertenu ne smeta “činjenica” da je helenski svet propao. Duh kapitalizma je taj koji uzdiže antički duh iz pepela udahnjujući mu novi život i obezbeđujući mu večnost.

Olimpizam kao ideologija pozitivnog progresa je ukidanje transcendencije i afirmacija imanencije kao osnovnog principa razvoja sveta. Ne postoji bilo šta što nadilazi uspostavljeni svet, ili što se pojavljuje kao cilj u odnosu prema kome se određuje pravac kretanja civilizacije. U modernom olimpizmu nije bog taj koji određuje svrhu života, već se sve zbiva prema svrsi koja je zadata prirodnim tokom dešavanja (zakonima evolucije) i iz njega proisteklim progresističkim duhom koji ima kvantitativni i totalitarni karakter i za koji je “budućnost” otvorena. “Božansko pravo”, na koje se Kuberten povremeno poziva, nema ni apriorni ni nadzemaljski već dekorativni karakter i služi za stvaranje utiska o nepromenljivosti postojećeg sveta. Postoji identitet između ideala sveta i uspostavljenog sveta: olimpizam postaje pozitivna ontologija u kojoj se bitak svodi na bitisanje. Suprotnost između lažnog i istinitog, fenomenološkog i suštinskog “ukinuta” je u svetu činjeničnog. Budući da je Kuberten odbacio normativnu sferu, ne postoji mogućnost sučeljavanja uspostavljenog progresa sa idejom istinskog progresa. Kuberten je obesmislio svako vrednosno rasuđivanje o progresu, dok saznavanje sveta ima isključivo utilitarni i neposredno empirijski karakter. Jedino moguće pitanje je ono o meri progresa, koja se izražava u kvantitativnom uvećavanju materijalnog bogatstva vladajuće “elite” i povećavanju efikasnosti u obračunu sa slobodarskim radničkim pokretom i emancipatorskim nasleđem čovečanstva. Prvo je izraženo u olimpijskoj maksimi citius, altius, fortius, a drugo u “pravu jačega”, s tim što Kuberten podređuje “progres” socijalno darvinističkom principu: sve što je stvoreno mora postati sredstvo u rukama vladajuće klase za očuvanje poretka. Kao i kada se radi o demokratskim institucijama, i ovde Kuberten nastoji da eliminiše emancipatorske mogućnosti koje u sebi nosi razvoj moći čoveka da učini više, da ide dalje, da dela snažnije… Sve razvijenije produktivističke moći čoveka postaju izvorište tlačiteljske moći vladajuće klase: što više progresa, to manje slobode.

Kubertenovo humanité treći je sastavni deo olimpijskog “svetog trojstva”. Kao što je humanizam modernog doba nastao kao reakcija probuđenog čoveka na viševekovno nastojanje crkve da ga svede na sužnja “božje volje”, tako je Kubertenov humanité nastao kao reakcija imperijalističke buržoazije na ideje-vodilje Francuske građanske revolucije i emancipatorsko nasleđe građanskog društva – i u tom kontekstu na emancipatorske ideje hrišćanstva. Umesto “raba božjeg”, čovek postaje sužanj “prirodnih zakona” koji su otelotvorenje vladajućih odnosa: olimpizam “prevazilazi” hrišćanstvo socijalnim darvinizmom. Kuberten ne teži da otkrije “božansko u čoveku”, već da unese duh uspostavljenog sveta u njega, pri čemu je čovek samo sredstvo za ostvarivanje strateških ciljeva kapitalizma – pod plaštom “progresa”. Stvaranje karaktera i svesti pozitivnog čoveka i njegovo instrumentalizovanje radi postizanja neljudskih ciljeva osnov je Kubertenovog humanizma.

Hrišćanstvo je kritično prema postojećem svetu koji je samo privremeno ljudsko boravište: “istinski” i “večni život” počinje na nebu. Za Kubertena postojeći svet jedino je moguće i večno konačište čoveka, a ne prolazna stanica na putu ka nebu. Umesto težnje ka bogu, kod Kubertena dominira euforično utapanje u svakodnevni život putem bezumnog agonalnog telesnog aktivizma. Uprkos tome što idealizuje antiku, kod Kubertena je sadašnjost ta koja zrači u svim pravcima jer je u njoj ostvareno jedinstvo humanističkih ideala sa životom: postojeći svet je realizovani humanizam. Kubertenov humanizam zasniva se na mitu o antičkom društvu koji služi za izgradnju kulta postojećeg sveta. Za njega je ideal pozitivnog društva već ostvaren u antičkoj Grčkoj, i to u periodu njenog “srednjeg veka” u kome je uspostavljena potpuna dominacija rodovske aristokratije nad demos-om. Osnovna uloga mita o antici nije da pruži putokaz za ljudsku akciju, jer je antičko društvo neostvarljivi ideal, već da dokaže da je ideal humanosti već ostvaren u prošlosti i da je zato besmisleno usmeravati pogled ka budućnosti. Konstatujući da je helenizam “iznad svega kult humanosti u njegovom postojećem životu i njegovo stanje ravnoteže”, Kuberten se suprotstavlja religijama koje obećavaju sreću čoveku posle smrti. U staroj Grčkoj je, po njemu, “sam postojeći život bio sreća”. (17) Umesto težnje ka drugom (“višem”) svetu, beskrajno veličanje postojećeg sveta postaje najviši izazov za čoveka. Kubertenov obračun s hrišćanskim iluzornim svetom (u kome nema “bogataša” i “siromaha”, kao i “viših” i “nižih rasa”) zapravo je obračun sa samom idejom o boljem svetu, kao i verom i težnjom čoveka ka pravednom svetu. Smisao Kubertenovog idealizovanja antike je razvijanje čežnje prema svetu u kojem se u idealizovanom obliku pojavljuju vladajući principi postojećeg sveta nepravde koji nema alternative i koji je večan. To su “činjenice” koje putem olimpijske doktrine dobijaju karakter apsolutne istine. Jedino što čoveku preostaje je da se “pomiri” sa uspostavljenim stanjem stvari. Kuberten nudi potlačenima “sportsku republiku” kao kompenzaciju za bespogovorno trpljenje nepravde, ali ona nije paralelni svet sa postojećim, kao što je to slučaj sa hrišćanskim rajem, već prostor na kome se vladajući duh postojećeg sveta pojavljuje u čistom obliku, svojevrsno kapitalističko olimpijsko nebo, i kao takav trenažni kamp u kome se (telesnim i mentalnim drilom) razvijaju one osobenosti čoveka koje treba da omoguće njegovo potpuno uklapanje u postojeći svet. Hrišćanstvo seli čoveka na “drugi svet”; sport ga prikiva za postojeći svet.

Olimpijske igre su obred obogotvorenja osnovnih egzistencijalnih principa postojećeg sveta koje su otelotvorene u sportu: moderni olimpizam je kult kapitalizma. Otuda se pridaje prvorazredni značaj izgledu i ponašanju sportista, njihovoj “moralnoj čistoti”, kao i religio athletae koji treba da odgovara religioznom uzbuđenju (strahopoštovanju) sa kojim je antički atleta pristupao olimpijskom oltaru da bi se poklonio Zevsu. Antički uslov za učestvovanje na igrama da atleta nije uvredio bogove u modernom olimpizmu postaje zahtev da se nije ogrešio o principe amaterizma, što znači da se u borbi protiv drugih vodi fanatičnom verom u ispravnost i neprikosnovenost vladajućih principa postojećeg sveta, a ne lukrativnim interesima. Otuda Kuberten insistira na “olimpijskoj zakletvi” (serment olimpiques) kao najvišem religioznom činu pri čemu se učesnici “kunu” da će se pošteno boriti. O tome Bulonj: “Kako svaka religija podrazumeva poznavanje dogmi i produbljivanje jedne mistike, Kuberten zasniva na pedagogiji olimpizma upućivanje u olimpijsku filozofiju i praksu: zakletva koju takmičari polažu predstavlja u ovom slučaju jedan od rituala vezanih za ono što je sveto.” (18) Njihova zakletva nije upućena ni bogu (nadzemaljskoj sili) ni ljudima, već nevidljivom i vladajućem duhu kapitalizma. Olimpijske igre služe zato da se pokaže “čistota” tog duha i njegova neuništiva snaga, a sportisti su njegovo otelotvorenje i kao takvi svojevrsni “idoli” kapitalizma. Sve što oni rade dobija simboličan karakter, slično ponašanju vojnika na paradi – koji su personifikacija vladajućeg poretka. Odstupiti od strogo određenog šablona ponašanja znači ugroziti neprikosnoveni autoritet vladajuće moći.

Kubertenov humanizam nema uporište samo u helenističkoj kulturi, već i u jezuitstvu. Kauckijeva analiza odnosa između jezuitstva i humanizma pruža mogućnost da se bolje shvati priroda Kubertenovog humanité: “Jezuitstvo je humanizam koji je nešto intelektualno niži, koji je lišen idejne samostalnosti, kruto organizovan, humanizam nateran da služi crkvi. Razlika između jezuitstva i humanizma odgovara razlici između hrišćanstva iz doba Carstva i neoplatonizma. Jezuitstvo je ona forma u kojoj je katolička crkva usvojila humanizam, u kojoj se ona modernizovala i postavila, nasuprot svojoj dotadašnjoj feudalnoj bazi, na temelje koji su vladali društvom od šestnaestog pa sve do osamnaestog stoleća. Jezuitstvo je postalo najstrašnija sila reformisane katoličke crkve zbog toga što je najviše odgovaralo novim ekonomskim i političkim prilikama. Jezuitstvo se služilo istim oružjem koje je već koristio humanizam: nadmoćnošću klasičnog obrazovanja, uticajem na vladaoce, obzirima prema novčanim silama. Kao i humanisti, jezuiti su pomagali apsolutnu vlast, ali samo onog vladaoca koji je radio za njih. Kao i humanisti i oni su smatrali da nije u opreci s njihovim monarhističkim ubeđenjem ako treba poraditi na tome da se ukloni ličnost vladaoca koji im ne odgovara. Što se, međutim, novca tiče, jezuiti su išli dalje od humanista. Oni su zastupali ne samo interese novog načina proizvodnje, već su ga stavili i u svoju službu. Jezuiti su postali najveće evropsko trgovačko udruženje koje je imalo svoje kancelarije u svim delovima sveta ; oni su prvi shvatili da se misionar može isto tako dobro iskoristiti i kao trgovački putnik; oni su bili prvi koji su osnovali kapitalistička industrijska preduzeća u prekomorskim zemljama, na primer fabrike šećera.” (19) I kod Kubertena ne dominira verski, već lukrativno-pragmatični fanatizam. Jedan od najvažnijih principa njegove izvorne olimpijske ideje glasi: “Nije više Minerva, boginja mira i mudrosti, ta koja vlada svetom, već je to Merkur, bog preduzimljivosti, kretanja i trgovine.” (20)

I pored insistiranja na slepom poštovanju “činjeničnog”, Kuberten s “humanizmom” nastoji da pribavi vrednosni legitimitet olimpizmu. Na taj način Kuberten otvara mogućnost za razlikovanje “pravog” od “lažnog” olimpizma. Uprkos tome što svodi olimpizam na “kult postojećeg života”, Kuberten se tokom čitave svoje olimpijske karijere sučeljavao s realnošću olimpijskih igara, koje samo prate sudbinu kapitalističkog društva, sa aspekta vrednosnog modela olimpijskih igara koji je proistekao iz određenog (pozitivističkog) filozofskog koncepta i težnje ka njegovoj realizaciji (pozitivno društvo). Slika željenog sveta i u tom okviru vrednosni apriorizam prećutno je polazište Kubertenovog olimpizma. Pored toga, Kubertenov humanizam ima i onu ulogu koja je dodeljena olimpijskom “pacifizmu”: da na propagandistički način pokrije polje borbe za istinski humanizam i da se prikaže kao otelotvorenje istinskih humanističkih težnji čovečanstva. Korišćenje izraza kao što su “mir”, “međunarodna saradnja” i sl. za prikrivanje prave prirode olimpijskog varvarizma i pridobijanje naklonosti ljudi, govori o tome da je Kuberten bio svestan koje su istinske težnje ljudi – da bi one postale negativno polazište njegove olimpijske doktrine. Zbog toga je obračun s idejama vodiljama Francuske građanske revolucije jedan od glavnih ciljeva Kubertenove političke prakse: bez slobode, jednakosti i bratstva nema ni istinskog humanizma. Umesto “humanizma kao političkog ideala” (Mihailo Đurić), Kuberten nudi “novi” varvarizam, umotan u plašt humanističkih fraza, kao najviši politički ideal. Ni sa čim ograničena tiranija bogataške “elite” nad radnim slojevima, “nižim rasama” i ženom temelj je Kubertenovog (pozitivnog) humanizma.

Olimpizam i hrišćanske crkve

Na doktrinarnoj ravni olimpizam i hrišćanstvo odnose se kao vatra i voda. Vandalska strast sa kojom su hrišćani, u ime svoga boga, uništili Olimpiju, jedno od najvažnijih helenskih svetilišta i najviši simbol helenske duhovnosti, ukazuje na to da je provalija koja zjapi između ova dva pogleda na svet nepremostiva. U nastojanju da se obračuna sa slobodarskom borbom potlačenih, pragmatični Kuberten u crkvi vidi političkog saveznika, a sve ono u hrišćanstvu što može da doprinese efikasnijoj zaštiti postojećeg poretka postaje sastavni deo olimpijske doktrine i prakse. Paganin Kuberten se ne odriče hrišćanskog boga i ne preza da se pozove na božanski autoritet (“božansko pravo”) kada treba da dokaže neprikosnovenost i večnost principa za koje se zalaže. Njemu ne pada na pamet da, poput Ničea, uzvikne “Bog je mrtav!”, ni da se sučelji s katoličkom crkvom. Kubertenovo insistiranje na tome da je hrišćanstvo po svojoj vrednosti iznad drugih (“etničkih”) religija, i da je kao takvo potvrda rasne “superiornosti” bele nad “obojenim” rasama, upućuje na Kubertenovo nastojanje da uspostavi strateško savezništvo olimpijskog pokreta i katoličke crkve u krstaškom pohodu protiv kulturnog nasleđa i slobodarskog dostojanstva “obojenih” naroda. Iz istih razloga kao i njihov saborac Kuberten, “dobri hrišćani”, predvođeni aristokratijom, buržoazijom i klerom, sa blagonaklonošću gledaju na olimpizam i prihvataju da budu pokrovitelji modernih paganističkih olimpijskih svetkovina, a katolička crkva ide dotle da gospodu iz MOK-a, vrhovne sveštenike modernog olimpijskog paganizma, prima u Vatikanu sam papa (Pije XII) da bi im dao svoj blagoslov. Da stvar bude bizarnija, reči pensilvanijskog biskupa Talbota (koje se pripisuju Kubertenu): “Važno je učestvovati na ovim olimpijskim igrama, a ne pobediti.” – koje je on izgovorio 19. jula 1908. godine u katedrali Svetog Pavla u Londonu na misi koja je bila upriličena povodom održavanja Londonskih olimpijskih igara – postale su “humanistički” moto olimpijskih igara. (21) Radi se o vrhunskoj hipokriziji: oni koji pripadaju religiji koja je razorila antičku Olimpiju, najsvetije mesto helenske civilizacije, održavaju mise u “čast olimpijskih igara” i veličaju njihov “besmrtni duh”! I ovom prilikom se pokazalo da “ni đavo nije tako crn” ukoliko se radi o egzistencijalnim interesima crkve: “dobri hrišćani” se pozivaju na “antičku tradiciju” da bi se obračunali s kritičko-menjalačkom svešću i sačuvali uspostavljeni poredak. Zajednički interesi u borbi protiv sve jačeg radničkog (socijalističkog) pokreta, kao i u duhovnoj kolonizaciji sveta i očuvanju patrijalhalnog poretka, ujedinili su predstavnike i tako nepomirljivih duhovnih pokreta, kao što su to hrišćanstvo i olimpijski paganizam.

Hrišćanske crkve su pokazale “razumevanje” za “sport” daleko pre nego što je Kuberten uspostavio moderni olimpijski pokret. Već u vreme nastanka gradova u Italiji katolička crkva “blagonaklono” gleda na masovne “sportske” svečanosti građanstva, nastojeći da se pojavi u ulozi duhovnog patrona. Povlačenje hrišćanstva pred duhom novog doba izvodi se i u obliku postavljanja, od strane crkve, određenih zahteva za razvoj telesnih vežbi, sporta i olimpizma. Karakterističan je stav katoličke crkve: cura del corpo si, culta del corpo no – koji se pojavljuje kao odgovor na buđenje tela (čoveka) u renesansi i koji ima moralistički, a ne doktrinarni karakter. Kult telesne snage i izdržljivosti, kao izraz progresističke logike, prisutan je kod mnogih modernih hrišćanskih reformatora. Sa razvojem radničkog (socijalističkog) pokreta u drugoj polovini XIX veka, katolička crkva nastoji da iskoristi sport radi kanalisanja radničkog nezadovoljstva i uspostavljanja kontrole nad neradnim (“slobodnim”) vremenom radništva. Na to upućuje i osnovna intencija enciklike “Rerum novarum” pape Lava XIII iz 1891. godine (koja će više puta biti objavljivana u XX veku, zadnji put 1991.godine pod naslovom “Centisimo anno“). (22) U Engleskoj, kolevci kapitalizma, upotreba sporta za stvaranje “dobrih hrišćana” imala je dva oblika. Prvi, u prvoj polovini XIX veka, predstavlja pedagoški pokret Tomasa Arnolda koji od buržoaske mladeži telesnim vežbama i sportskim takmičenjima nastoji da stvori “mišićave hrišćane” koji će postati udarna snaga engleske imperije. Drugi, sa kraja XIX veka, nastoji da “kolonizuje” dokolicu radnika putem sporta i da ih duhovno integriše u uspostavljeni poredak u vidu “hrišćanskog socijalističkog pokreta”. Otvaranje “Koledža radnog čoveka” u Londonu, od strane Kingslija i Morisa, u kome su sportske discipline postale glavno sredstvo za stišavanje radničkog nezadovoljstva, predstavlja jedan od tipičnih oblika duhovnog porobljavanja radnika. U Francuskoj opat Didon, jedan od Kubertenovih duhovnih uzora, pokušao je da pod plaštom hrišćanstva razvije kod buržoaske mladeži duh borilačkog individualizma i kult telesne snage. Slično su činili “hrišćanski reformatori” u drugim evropskim zemljama i SAD (poput protestantskog pastora Džemsa Najsmita koji je zvanični “otac” košarke) nastojeći da slede “duh novog vremena” i sačuvaju svoje “stado” od novih ideja koje ugrožavaju uspostavljeni poredak. Umesto apostola hrišćanstva, “hrišćanski reformatori” postaju apostoli kapitalizma koji pripremaju teren za ustoličenje nove olimpijske (paganističke) religije koja treba da postane glavna integrišuća duhovna snaga društva i sačuva kapitalizam od propasti. Hrišćani su razorili antičku Olimpiju; moderni olimpijski pagani, na čelu sa Kubertenom, sa još većom vandalskom strašću su se obračunali s hrišćanstvom i naterali hrišćanske crkve (kao i druge verske zajednice) da prihvate njihovu globalnu dominaciju. Kapitulacija hrišćanstva pred modernim olimpijskim paganizmom jedan je od oblika u kome je kapitalizam deklasirao hrišćanstvo.

Tipičan primer “hrišćanizovanja” modernog olimpizma predstavlja “Teološko promišljanje ljudskog dostojanstva u sportu – na primeru olimpijskih igara” teologa Paula Jakobija. (23) Polazeći od zaključaka II vatikanskog koncila, on u “zahtevu za jedinstvom” sveta vidi osnovni način opravdavanja olimpijskih igara i tumačenja Kubertenove olimpijske doktrine. O čemu je zapravo reč jasno proističe iz samog naziva pod kojim je koncil održan: “Crkva i današnji svet“. Radi se o nastojanju katoličke crkve da očuva opstanak prilagođavajući se kapitalistički degenerisanom svetu u kome ima sve manje mesta za veru. Otuda Jakobi u prvi plan ističe Kubertenov zahtev za ponovnim razvojem religioznog osećanja, “previđajući” da je za Kubertena olimpizam pre i iznad svega “kult postojećeg sveta” i kao takav radikalno odbacivanje hrišćanske ideje o “drugom” (boljem) svetu. Do kakvog apsurda vodi nastojanje da se izvrši hrišćanizovanje modernog olimpijskog paganizma pokazuje i pokušaj Jakobija da, pozivajući se na knjigu Jozefa Racingera “Hrišćansko bratsvo“, olimpijsku ideju poveže sa idejom mira i bratstva među ljudima pod božjim okriljem. Jakobi ide tako daleko u veličanju olimpijskih igara da u njima vidi nagoveštaj “novog društva” u kome će vladati “pravila fair-play-a, tolerancije, pravde, ljudskog dostojanstva, mira, solidarnosti, bratstva, slobode”. (24) Olimpijske igre postaju sredstvo za realizaciju “utopije” u koju spada i “božansko carstvo na zemlji”. Reči pape Pavla VI: “U zajedničkom delu ljudi otkrivaju da su braća” – postaju ideja-vodilja olimpijskog pokreta. (25) Odnos hrišćanskih crkava prema olimpijskom paganizmu pokazatelj je njihovog pravog odnosa prema hrišćanstvu. U nastojanju da ojačaju svoj sve slabiji društveni položaj, one su hrišćanski humanizam bacile pod noge primitivnom olimpijskom paganizmu i na taj način pokazale da je pozitivizam (odbrana kapitalizma) osnov crkvenog “hrišćanstva”. U tome se nalazi odgovor na pitanje zbog čega Kuberten i njegove pristaše, članovi katoličke crkve, nisu, zbog propovedanja paganizma i organizovanja olimpijskih igara kao paganističke “crkve”, bili izbačeni iz nje, već su prvo prećutno, a kasnije otvoreno podržani od pape i katoličkog klera, kao i od aristokratije i buržoazije – sve “dobrih hrišćana”. Jedan od najboljih komentara o hrišćanskoj hipokriziji dao je Kaucki konstatacijom da “katolički fanatizam papstva nije bio verski fanatizam, već u crkvene forme zaodenuti fanatizam gramzivosti”. (26) Ako bismo pokušali da ukratko definišemo izvornu prirodu modernog olimpizma, onda bi “fanatizam gramzivosti” bila njegova najtačnija odredba: Kubertenov “kult humanosti” nije ništa drugo nego kult gramzivosti.

Ceremonija “sahrane” Kubertenovog srca u “Olimpijskoj dolini” (danas “Dolina Pjera de Kubertena“), koju je Kuberten poverio nacistima kao izvršiocima njegovog olimpijskog testamenta i “svetim” čuvarima (njegove) olimpijske ideje (koja je izvršena bez prisustva katoličkog klera), ukazuje na odnos olimpizma prema hrišćanstvu. Kuberten nije svoju “dušu” poslao na nebo, nego ju je, na “najsvetijem mestu” paganske Helade, preko svog srca (koje je bilo ugrađeno u spomenik) simbolično spojio sa “besmrtnim duhom antike”. “Hrišćansko” u celoj stvari je to, što je njegovo srce postalo svojevrsna (olimpijska) relikvija poput sasušenih delova leševa hrišćanskih “svetaca”. U svakom slučaju, “sahrana” njegovog srca nije imala duhovni već propagandistički karakter: Kuberten je “otišao u večnost” po istom (banalnom) scenariju po kome je nastojao da organizuje “svoje” olimpijske igre.

Fusnote

(1)Pierre de Coubertin,The Philosophic Foundation of Modern Olympism,U: Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,131.s.

(2)Uporedi: Claude-Henri de Saint-Simon,Izbor iz đela,275.s,Školska knjiga, Zagreb,1979.

(3)Everi Brendidž,predsednik MOK-a od 1952-1972.i odani Kubertenov sledbenik, na sledeći način izlaže temeljeolimpijskog univerzalizma: “Olimpijski pokret je religija koja odgovara XX veku, religija sa univerzalnim zahtevom koja u sebi sjedinjuje sve osnovne vrednosti drugih religija. Jedna moderna, uzbudljiva, životna, dinamična religija, privlačna za mlade, a mi iz MOK-a smo njeni sledbenici. Tu nema nikakve nepravde na osnovu pripadnosti kasti, rasi, familiji ili zbog novca. Na sportskom polju svako pobeđuje ili gubi na osnovu sopstvenog učinka. Amaterizam, veće vrednovanje učestvovanja nego pobede, donosi uspeh u svim oblastima. Telesni trening održava zdravlje. Princip drugarstva u sportu je zlatno pravilo. Prijateljsko zbližavanje na sportskom polju vodi ka međusobnom razumevanju i miru. U istoriji se ne može pronaći ni jedan sistem principa koji su tako daleko i tako brzo rasprostranio kao briljantna Kubertenova filozofija. On je zapalio baklju koja će obasjati svet.” (Avery Brundage, “Schluss der Eroffnungsrede zur 62.IOC-Sitzung am 6.10.1964 in Tokio”; Bulletin des IOC, Kod: Christian Graf von Krockow,Sport und Industriegesellschaft, 7,8.s.Piper, Munchen,1972.) To piše čovek koji je na ulazu u svoj hotel u Čikagu držao natpis “Zabranjeno za Jevreje, crnce i pse!”; koji je tražio da se u SAD po uzoru na nacističku Nemačku otvore koncentracioni logori za Jevreje i komuniste; koji je bio član Lindbergove Fašističke partije; koji je opravdao nacistički genocid nad Jevrejima, Romima i Slovenima; koji je do kraja života ostao neprikriveni obožavalac Hitlera; koji se odlučno suprotstavio obustavljajnju američke invazije na Koreju, jer to predstavlja “strahoviti gubitak obraza za belu rasu u celoj Aziji” i koji se “proslavio” kao fanatični branilac Južnoafričkog rasističkog režima!

(4)Pierre de Coubertin,”Ode to Sport”,U:Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,39.s

(5)U: Baron Pierre de Coubertin,Olympische Erinerunngen,109.s

(6)U: Pierre de Coubertin,Olympic Idea,18,19.s.

(7)Novi zavjet,365.s.

(8)Uporedi: Fridrih Niče,Tako je govorio Zaratustra,67.s.

(9)Pierre de Coubertin,”The Philosophic Foundation of Modern Olympism”,U: The Olympic Idea,131.s.

(10)Novi zavjet,398.s.Preveo Vuk Stefanović Karadžić,Prosveta/Nolit,Beograd, 1987.

(11)U: Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,56.s.

(12)U: Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,109.s.

(13)U: Jean-Marie Brohm,Le Mythe olimpique,431.s.

(14)U: MacAloon J.John,This Great Symbol,59.s.

(15)Pierre de Coubertin,”Ode to Sport”,U:Pierre de Coubertin,The Olympic Idea, 39.s.

(16)U: The Olympic Movement,International Olympic Committee,81.str,Lausanne, Switzerland,1984.

(17)U: Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,109.S.

(18)Uporedi: Iv-Pjer Bulonj,Olimpijski duh Pjera de Kubertena, 166, 167. s. U intervjuu sa A. Langom koji je 27.8.1936. godine objavljen u listu “Le Journal” Kuberten konstatuje: “Što se tiče spora oko amaterizma, kao i ljutnje kod nekih koju je izazvala olimpijska zakletva, dozvolite mi da se nasmejem. Prvo, nema, niti je ikada bilo amaterizma. Drugo, nema ni jedne reči u zakletvi, koju sam pažljivo sastavio, koja se odnosi na amaterizam. Detinje prepirke. Jedino što je važno je olimpijski duh,sve ostalo je priča.” (U: “Quel Corps?”, maj 1980, N.16. s. 40.) Kuberten je još određeniji u magazinu “L’ Auto”-u od 4. i 5. septembra 1936. godine: “Ah, kako je dosadna i glupa ta priča o olimpijskom amaterizmu! I kako mi se stalno prebacuje – i to uvek bez razloga – zbog tobožnje hipokrizije olimpijske zakletve. Ali, pročitajte tu čuvenu zakletvu čiji sam ja srećni i ponosni tvorac. Gde vidite da ona zahteva od atleta, koji se pojavljuju na olimpijskoj stazi,amaterizam za koji sam prvi rekao da je nemoguć? Jedino što sa tom zakletvom tražim je – sportska lojalnost. No, sportska lojalnost nije svojstvena samo amaterima. Poznajem profesionalne sportiste kao i cirkuske profesionalce koji imaju sportski duh na kojem većina amatera može da im pozavidi.” (U: “Quel Corps?”, maj 1980. N. 16. s. 41.) Pedeset godina se Kuberten beskompromisno borio protiv profesionalizma nazivajući profesionalne sportiste “cirkuskim gladijatorima”, a novac “najvećim neprijateljem” sporta i olimpijske ideje. U tom kontekstu on je uveo i “olimpijsku zakletvu” sa kojom je trebalo ojačati veru u amaterske principe i učvrstiti postojanost religio athletae – bez čega olimpijske igre postaju umesto “crkve”,u kojoj će se narodi sveta klanjati najvišim vrednostima kapitalističkog društva, banalna “vašarska” predstava. Koji je razlog za ovakav zaokret, pri čemu se čak i cirkuski zabavljači pojavljuju kao izazov za sportiste amatere? Da li njega treba tražiti u Kubertenovoj “šizoidnosti” koja će, po Bulonju, doživeti kod “ostarelog” Kubertena svoju kulminaciju nakon održavanja nacističkih Olimpijskih igara, ili o Kubertenovom strahu da će, ukoliko ne prihvati neminovni trend profesionalizacije olimpijskih igara, njegovo ime vremenom izbledeti u olimpijskoj istoriji? U svakom slučaju, u Kubertenovoj progresističkoj koncepciji, koja u principu “većeg napora” i shodno njemu u potpunoj posvećenosti “intenzivnom” telesnom vežbanju vidi jednu od glavnih odlika “sportskog duha”, ima dovoljno prostora za (demagoško) opravdavanje profesionalizma. Interesantni su i stavovi, u vezi s ovim pitanjem, Kubertenovih naslednika na mestu predsednika MOK-a i njegovih najznačajnijih sledbenika. Govoreći o profesionalnom sportu prilikom otvaranja zasedanja MOK-a u nacističkom Berlinu 1936. godine, tadašnji predsednik MOK-a, belgijski grof Baje-Latur, konstatuje: “Trebalo bi da se zajednički borimo protiv trgovine u sportu,težeći da sportu očuvamo njegovu plemenitost i potrebu razvijanja. To će ostati princip Međunarodnog olimpijskog komiteta,na osnovu koga se i održava njegov autoritet i dobar glas.Svi pokušaji da se tu nešto izmeni ostali su bezuspešni i zato budimo gordi što smo mi prva veza između naroda i što više nego ma koja druga organizacija radimo na sporazumu među narodima.” (“Vreme”, 1. avgust 1936.) Suprotstavljajući se tendenciji da olimpijske igre postanu sastavni deo “industrije zabave”, Kubertenov “genijalni prijatelj” i organizator nacističkih Olimpijskih igara Karl Dim se, na proslavi povodom osnivanja Nacionalnog olimpijskog komiteta Zapadne Nemačke u Bonu (24. septembar 1949. ), poziva na Kubertenovu “lepu izreku” da “sport treba da se odluči, da li će biti vašar ili crkva”, koja treba da bude stalni orijentir u borbi protiv profesionalizma. (Carl Diem, Der Olympische Gedanke, 95. s, Carl-Diem-Institut, Koln,1967.) U avgustu 1954. godine Dim konstatuje da je Kuberten bio svestan “da će olimpijske igre opstati onoliko dugo, koliko svetski sport iskazuje stvarnu pripadnost amaterizmu. Ukoliko on postane pozornica profesionalaca, onda će izgubiti svoje dostojanstvo i magiju, a odmah zatim i svoju finansijsku potporu.” (Carl Diem, Olympische Gedanke, 22.s.)

(19)Karl Kaucki,Tomas Mor i njegova utopija,90,91.s.Pod.K.K.Kultura,Beograd, 1967.

(20)Pierre de Coubertin,Textes choisis,III tom,484.s.

(21)U: Karl Adolf Scherer, 100 Jahre olympische Spiele, 60. s. Harenberg, Dortmund, 1995.Te reči će Kuberten saopštiti kao svoju misao pet dana kasnije, 24. jula, na banketu kod lorda Disboroua (Lord Desborough) i to na francuskom: “L’ important dans ces olympiades, c’ est moins d’ y gagner que d’ y prendre part.” Uporedi: Karl Adolf Scherer, isto, 60. s.

(22)Uporedi: Milorad Ekmečić, Srbija između srednje Evrope i Evrope, 14, 15.s. Politika,Beograd.1992. Nakon posete SAD 1889. i susreta sa tamošnjim katolicima Kuberten je, po kazivanju Mekaluna, bio “bolje pripremljen nego većina njegovih zemljaka za Rerum Novarum pape Lea XIII”, a to je uticalo i na njegovo kasnije nastojanje da kod Vatikana izdejstvuje prihvatanje olimpijskih igara. (Uporedi:Mac Aloon J,This Great Symbol,114.s.)

(23)Uporedi: Paul Jakobi,”Theologische Uberlegungen zur Menschenwurde im Sport – am Beispiel der Olympischen Spiele”,U: Paul Jakobi/Heinz-Egon Rosch (Hrsg.),Sport und Menschenwurde,Matthias-Grunewald-Verlag,192-2o3.s,Mainz, 1982.

(24)Isto,202.s.

(25)Isto,203.s.

(26)Karl Kaucki, Tomas Mor i njegova utopija, 88.s. Na hipokriziju koja vlada u “hrišćanskim krugovima”, kada je reč o sportu, ukazuje i nedavna poseta (svojevrsno hodočašće) monaha iz Hilandara, jednog od najvećeg svetilišta pravoslavlja, fudbalskom klubu “Crvena zvezda”, najvećem bastionu modernog paganizma na ovim prostorima, kojom prilikom su oni predstavnicima “Crvene zvezde”, fanatičnim propagatorima i čuvarima paganističkog kulta, “uručili poklon” u vidu kopije ikone “Trojeručice” – najsvetijeg simbola pravoslavlja!

„Врхунски тенисери“ – јаничари „новог светског поретка“

„Још један фантастичан успех Новака Ђоковића!“. „Нова медаља за Нолета!“ „Још једна освојена титула!“. … То су само неки од наслова из наше штампе.

Да ли, уистину, имамо разлога да се радујемо?

Због чега је победа спортиста на међународној спортској сцени толико значајна за нацију? Када се трезвено анализирају чињенице, на спортским теренима појављују се „тенисери“ који су плаћеници капиталистичких група које се појављују у виду „спонзора“ и које организују тениске турнире као део своје рекламне кампање.

Један од најважнијих разлога због којег „врхунски“ спортисти имају такву популарност међу „обичним“ људима је тај, што побеђују „представнике“ других држава и нација. Они пружају могућност да се људи поистовете са њима и доживе себе као „победнике“.

„Врхунски спортисти“ су мамац за људе који су поражени у све суровијем капиталистичком свету и који су као такви лишени могућности да буду вредновани на вредносној лествици капитализма.

„Победили смо!“ – то је поклик који може да се чује широм планете када „представник“ једне нације победи „представника“ неке друге нације.

Путем борбе за победу на спортском пољу изазива се националистичка хистерија путем које се друге нације и државе своде на „противнике“.

Спорт је најважније политичко средство са којим се уништава осећање заједништва међу људима. Путем спорта људи се претварају у непријатеље, а свет у ратиште.

У спорту је легално убити „противника“, наносити тешке телесне повреде, уништавати децу, уништавати своје тело и психу стварањем садо-мазохистичког карактера…

Настојање да се победи други човек и на тај начин докаже сопствена „вредност“ води човечанство у уништење.

„Врхунски спортисти“ нису „национални хероји“, већ су јаничари „новог светског поретка“, а то значи мултинационалних корпорација које користе спортисте као своје рекламне паное у све беспоштеднијем економском рату који уништава природу и човека као природно и хумано биће.

Све веће суме које добијају „врхунски спортисти“ пропорционалане су све већој беди у којој живе радни слојеви.

Њихова улога је да униште културно наслеђе човечанства и у том контексту културну самосвест нација.

Неважно је одакле спортиста потиче. На спортском терену он се појављује као обезличени гладијатор, цуркузанер или каскадер „новог светског поретка“.

Коцкарска еуфорија постала је саставни део „врхунског спорта“. Није довољно што власници спортског show-business-a стварају од младих на стадионима и у спортским халама идиотизоване „хулигане“, већ отварају коцкарнице у виду „спортских кладионица“ и стварају од младих коцкарске фанатике.

Развој коцкарске еуфорије представља један од најпогубнијих начина на који се убија људско и национално достојанство и млади претварају у капиталистичке протуве.

То што „врхунски спортисти“ организују „хуманитарне акције“ и „хуманитарне фондације“ представља најпрљавији начин на који настоје да се додворе потлаченима.

Само најгори подлаци могу да користе болесну децу и унесрећене да би себе приказали као „добротворе“.

У полеђини „хуманитарних“ акција крије се настојање „националних хероја“ да избегну да плаћају порез. То иде дотле, да изимају друга држављанства да би избегли да плаћају порез „својој“ држави. Само „врхунски тенисери“ дугују држави Србији на десетине милиона евра и долара.

Да „врхунски спортисти“ не знају за срам показује и то, што купују од попова највиша религиозна знамења да би се и на тај начин додворили јавности. Готово да нема „врхунског спортисте“ који није купио орден „Светог Саве“ од Српске православне цркве.

Тенисери са својим рекетима само привидно ударају тениску лоптицу. Заправо, они са својим рекетима ударају људе у главу лишавајући их памети и слободарског достојанства.

Не победа над „представницима“ других народа и држава, већ сaрадња са другим народима и државама путем културних и еколошких садржаја представља једину могућност да човечанство сачува живот на Земљи и преживи.

Кога су победили наши кошаркаши?

К

Још једно „Светско првенство“ је завршено. Наши спортисти постигли су још један „велики успех“. Организован је још један „спектакуларни дочек наших шампиона“. Доживели смо још једну еуфорију…

Шта се, уистину, догодило? Ко су, заправо, победници, а ко поражени?

Нису нама „противници“ црначка деца из америчких гета; ни бразилски момци који су побегли из блатњавих фавела; ни алжирски дечаци из сиротињских насеља француских градова… Они су нам подметнути да на њима „тупимо зубе“ и иживљавамо своју несрећу. Победе „наших“ гладијатора и циркузанера на спортским теренима су компензација за поразе које свакодневно доживљавамо.

Спортске представе су спектакуларна подвала.

Потлачене радне „масе“ добиле су још једну илузију, још једну кост коју ће да глођу, а они који владају и пљачкају купили су време да могу у сенци спортских спектакала да на миру наставе да раде свој злочиначки посао. Победили су, заправо, капиталисти, корумпирани и однарођени политичари, мафијашке банде које држе спорт у својој шаци… Спортисте плаћају они који отимају новац од радника, они који су наши господари…

Тврдња да победе наших спортиста на међународним такмичењима подижу борилачку вољу нашег народа представља чисту будалаштину. Никада победе на спортском пољу нису покренуле потлачене да се боре за своја људска и грађанска права. Напротив: победе на спортском пољу само су учвршћивале положај владајуће класе. То је главни разлог што су владари света толико заинтересовани за одржавање све бројнијих и све крвавијих спортских спектакала. Путем спорта незадовољство потлачених радних слојева бива усмерено на странпутицу, а од радника и њихове деце ствара се деполитизована „навијачка маса“. И овде треба рећи да је стадион створен у другој половини 19. века у Енглеској када су се радници изборили за осмочасовно радно време, и када је требало „колонизовати“ њихово не-радно време – да се не би класно освестили и борили за своја радничка и људска права.

Када се слегне заслепљујућа прашина „победничке“ еуфорије, људи ће се сучељити сa правим резултатом „велике спортске победе“: затворене преостале књижаре и читаонице и отворене нове спортске коцкарнице у чијем отровном смраду трули наша младост; залуђени „спортском славом“ и сновима о „великим парама“ још већи број младих бациће књигу и пропасти на спортским теренима; уместо школа и позоришта, зидаће се нови, све већи стадиони и спортске хале – за све бројнију сиротињу…

Више од четвртине становништва Србије је неписмено, а готово половина има само основну школу. Жалосна је истина да „нашој интелигенцији“ не смета то, што читава српска култура добија од државе годишње мање новца од новца који за уговор добије „бољи“ кошаркаш или фудбалер – на који неће платити порез!

Ми не треба да се боримо против подмештених „противника“ на спортским борилиштима, већ против правих противника. То су капиталистичке банде и политичари који уништавају наш народ; који су продали Космет; који припремају отцепљење Старе Рашке и Војводине; који нас утерују у Европску унију и НАТО; који од наше деце праве педере и лезбејке; који дозвољавају Американцима да нас запрашују као инсекте и трују наша поља и воду; који уништавају породицу, културу, слободарско достојанство људи; који нашу Мајку-Србију настоје да сведу на снисходљиву курву капиталистичких кланова који владају Европом и Америком…

То су наши прави противници и против њих треба да се боримо!

Крваве паре Новака Ђоковића

К

Србија пропада, а српски народ нестаје… Банде криминалаца отимају нашем народу фабрике, руднике, земљу, воду… Полиција пребија раднике… Војска нема чамце ни батеријске лампе… Милијарде евра сваке године бивају пребачене на рачуне у иностранству… Одиграва се завршни чин отимања Космета… Трећеразредни политичари са Запада долазе у Београд да нам постављају ултиматуме… Убедљива већина младих жели да напусти земљу… Кога то занима? Судећи по новинским извештајима и телевизијским емисијама – никога. Питање свих питања је да ли је Новак Ђоковић победио на неком турниру и колико је новца „зарадио“.

„Фондација Новак Ђоковић“ уложила је, у августу ове (2014.) године, пар стотина хиљада евра у опремање дечијих вртића и забавишта. Још један „хумани“ гест „нашег великог шампиона“ који је добио подршку јавности. Шта се крије иза ових „хуманитарних“ акција?

Наши „врхунски спортисти“, на челу са Ђоковићем и Дивцем, применили су метод који одавно користи пљачкашка „елита“ на Западу: да користи несрећу обесправљених радних слојева да би створила ореол „доброчинитеља“ и купили јавност. Који ће човек који има самопоштовање да користи туђу несрећу да би себе рекламирао? Онај ко стварно жели да помогне, он то ради без помпе.

Новак Ђоковић је само у 2013. на турнирима и од реклама „зарадио“ преко 27 милиона долара. Не постоји податак да је платио порез Србији – чији је држављанин. Колико Новак Ђоковић и други „врхунски“ спортисти, тренери и спортски менаџери дугују нашој држави? Када се имају у виду године које су за нама, ради се о стотинама милиона долара и евра.

Ули Хенес, легенда немачког фудбала и најуспешнији менаџер „Бајерна“, осуђен је у Немачкој на 3,5 године затвора због утаје пореза. Отац тенисерке Штефи Граф био је осуђен на 7 година затвора због манипулације са пореским листама своје ћерке. Шта је са нашом државом? Због чега су утајивачи пореза из света професионалног спорта изнад закона? Да ли се ради о додворавању масама, или о систематском поткупљивању политичара, државних службеника и новинара од стране „врхунских“ спортиста?

Како је могуће да „врхунски“ тенисери за победу на неком турниру добију више од 2 милиона долара? Да би зарадио 2 милиона долара просечно плаћени радник у свету треба да ради 500 година! Ђоковић и његове „колеге“ из света тениса тај новац „зараде“ за неколико сати „играња“. Због чега тениски циркузанери добијају новац о коме радници не могу ни да сањају? Које друштвене вредности стварају тенисери? Оно што они заправо „раде“ је пребацивање тениске лоптице са једног на други део терена.

Играчка техника у спорту нема еманципаторски, већ забављачко-циркузанерски карактер. Она је средствo за производњу „спектакла“ са којим треба интегрисати људе у владајући поредак. Са њом се не развијају истинске људске моћи, већ облици манипулације и уништавања људи као културних и природних бића. Савладавајући играчку технику, спортиста се обрачунава са својим духовним и играчким бићем. Што је „већи тенисер“, спортиста је мање човек. Он постаје својеврсни фах-идиот како у менталном, тако и у телесном смислу. „Тенисер“ је облик у коме се човек отуђује од себе као човека.

Да би се схватила права природа „врхунског“ тениса, треба имати у виду ко плаћа светску тениску „елиту“. То су, пре свега, „добротворне“ фондације Била Гејтса, „Монсанто“, највеће светске банке, „Пума“, „Адидас“, „Кока-кола“… Ђоковић, Надал, Федерер… су кловнови најмоћнијих капиталистичких кланова и као такви заштитни знак савременог капитализма. Они су јуришници „новог светског (америчког) поретка“ који уништава човечанство и живот на Земљи. „Врхунски спортисти“ спадају у 1% светске богаташке „елите“. Јахте, куће и поседи, ексклузивна одмаралишта, боравак у најскупљим хотелима, огроман новац у западним банкама… Они су органски део богаташке „елите“ која влада светом. „Посебност“ Ђоковића је у томе, што своје рекламне паное поставља преко целих зграда и што диже себи споменике по Србији!

Све веће суме коју добијају тенисери пропорционалне су све већој беди у којој се налази све већи део радничке популације у свету. „Спорт је најјефтинија духовна храна за радне масе – која их држи под контролом!“ – то је златно правило спорта до кога је дошао Пјер де Кубертен – званично „отац“ модерног олимпизма. Спортисти не стварају друштвене вредности, већ деполитизују потлачене и на тај начин служе очувању владајућег поретка.

Тенисери нису „представници својих нација“, већ јаничари најмоћнијих капиталистичких корпорација које користе спорт да униште националне културе и национално-слободарску самосвест. Спорт је круна „мондијалистичког“ погледа на свет, а модерни олимпизам је прва и најважнија мондијалистичка религија. Истовремено, тенисери су трчећи рекламни панои највећих капиталистичких корпорација и као такви произвођачи потрошачког менталитета – који је покретачка снага „потрошачког друштва“ које све интензивније угрожава опстанак човечанства.

Новац који „зарађује“ и „поклања“ Новак Ђоковић је крвави новац који су капиталистички зликовци отели од радника и са којим плаћају спортисте-најамнике да „испирају мозак“ потлаченима и стварају од њих покорне идиоте.

„Навијати“ за Новака Ђоковића и његову тенисeрску братију заправо је давање подршке џелатима човечанства да докрајче свој монструозни „посао“: да се обрачунају с критичко-мењалачким умом и униште живот на Земљи.

Украјинска криза – Отварање пандорине кутије

У

„Истина је целина.“ – то је став којим се руководио Хегел када је стварао своју дијалектику. Тај став пружа могућност да се на прави начин схвати природа кризе у Украјини.

У суштини, криза у Украјини је појавни облик егзистенцијалне кризе савременог света који се заснива на америчком „новом светском поретку“. Природа тог поретка условљава однос Запада према Русији и у том контексту однос Запада према Украјини и украјинским грађанима. Америка је изазвала кризу у Украјини да би наметнула такав начин „решавања кризе“ који ће јој омогућити да реализује своје стратешке интересе у односу према Русији и Европи. Прави циљ „решавања кризе“ у Украјини од стране Америке је стварање кризе на европском континенту која ће довести до слабљења како Русије, тако и водећих европских држава и до јачања позиције Америке како у војном, тако и у економском погледу. Направити око Русије војни коридор и изоловати Русију од Европе, и истовремено интегрисати Европу у амерички економски систем – представљају два стратешка оријентира која непосредно условљавају начин на који Америка настоји да „реши“ кризу у Украјини. Док Русија настоји да Украјина буде мост сарадњеизмеђу Европе и Русије, Америка настоји да од Украјине створи непремостиви бедем између Русије и Европе.

Када је реч о економским односима, не ради се о томе колика је данас економска размена између Европе и Русије, већ о изванредним могућностима за развој економске сарадње између Русије и Европе. Америка је на путу да доживи економски колапс. Интеграција Европе у привредни механизам САД обновила би економску снагу Америке и истовремено угрозила економску експанзију Русије која се, добрим делом, заснива на економској и научној сарадњи са Европом.

Ако анализирамо потезе Америчке спољне политике у свету у задњих двадесетак година, можемо да уочимо да се Америка у својим „хуманитарним интервенцијама“ не руководи настојањем да овлада, већ да уништи земље и народе. Деструктивна пракса Америке условљена је тиме, што Америка није више у стању да влада светом. Она више није најмоћнија економска сила света, а ускоро неће бити ни најмоћнија војна сила. Русија, Кина, Индија, Бразил, Белорусија, Иран, Јужна Америка, Венецуела, Куба… то су земље које се све успешније супротстављају америчком империјализму. Америка се данас понаша на исти начин на који се понашала нацистичка Немачка после пораза код Стаљинграда и Курска, када је Хитлеру постало јасно да његова солдатеска не може да победи Црвену Армију и уништи СССР. Немци су применили систем „спаљене земље“. Предвођени најоданијим Хитлеровим генералом Валтером Моделом (Walter Model), Немци су у СССР-у уништили 70 000 села, 1710 градова, 2766 цркава и манастира, 4000 библиотека и 427 музеја, 32 000 фабрика – и убили преко 27 милиона људи. То што су нацисти и немачка солдатеска урадили у СССР-у, то су НАТО солдатеска и амерички плаћеници урадили у Србији, Босни, Ираку, Авганистану, Либији, Сирији…

Оно што приморава Америку да уништава све око себе је све дубља егзистенцијална криза која прети опстанку САД. То што је Америка изгубила позицију „лидера“ у свету неминовно се одражава на стабилност и перспективу америчког капитализма. Као што је Хитлеров режим могао да обезбеди подршку Немаца само путем освајања „животног простора“ (Lebensraum), тако и амерички режим може да обезбеди подршку Американаца само дотле док им пљачком читавог света обезбеђује потрошачки стандард. Амерички „нови светски поредак“ је огромна хоботница чији пипци упијају животну снагу човечанства и природе. Када они буду одсечени, Америка ће се суочити са таквом економском и опште-друштвеном кризом која ће довести до њеног распада. Амерички властодршци су свесни тога. Упоредо са слабљењем америчке позиције у свету, амерички режим, под видом „борбе против тероризма“, укида основна грађанска права у Америции ствара полицијску државу. У САД има преко 3200 тајних служби које запошљавају преко 850 000 агената. Створена је посебна армија која броји на стотине хиљада специјалаца који имају најсавременије оружје и који су спремни да побију милионе америчких грађана. ФЕМА концентрациони логори ничу широм САД…

Права природа Западне „демократије“ види се по томе које политичке групе Запад користи да би остварио своје интересе у свету. У Украјини то су „бандеровци“ који не да не крију, већ се поносе својом фашистичком идеологијом. Политичком инструментализацојом таквих група Запад само показује какву „демократију“ настоји да успостави у Украјини. Монструозни злочини „мајдановаца“ у Одеси, и другим деловима Украјине, и подршка за те злочине од стране Запада указују на то да нема битне разлике између Хитлеровог и савременог „продора на Исток“ (Drang nach Osten). Уништење Словена, а то пре свега значи руског народа, и заузимање њиховог животног простора представља основни и нескривени циљ Запада. Отуда се лојалност Америци пре свега исказује у виду непријатељског односа према Русији. Они народи који одбијају да се окрену против руског народа добијају статус издајника које треба уништити. Србија, под руководством председника Слободана Милошевића, одбила је да се претвори у непријатеља Русије и зато је уништавана санкцијама и немилосрдно бомбардована, а председник Милошевић је од стране српских издајника (америчких плаћеника) киднапован – и касније убијен у Хагу.

Што се тиче америчке „помоћи“ Албанцима на Косову, Американци су „спашавали“ Албанце од Срба тако, што су на простор Косова бацили преко 30 000 уранијумских пројектила – што одговара дејству преко 450 атомских бомби које су Американци бацили на Хирошиму и Нагасаки. На хиљаде Албанаца и њихове деце (као и Срба и српске деце) умрло је од леукемије и других болести изазваних америчким бомбардовањем. И други делови Србије затровани су уранијумом и засејани касетним бомбама. Али, ни овог пута руски народ није изневерио Србију. Председник Путин послао је специјалце: Американци су бомбардовали и убијали, а Руси уклањају бомбе и спашавају животе грађана Србије!

Шта Русија може да очекује од Европске Уније? Владајући политички кругови Европе поистовећују Европу са “Европском унијом”, исто као што су нацистички идеолози “нови европски поредак” прогласили “Европом”. Управо они који се залажу за Европу као заједницу равноправних народа и који инсистирају на њеном еманципаторском наслеђу – најљући су противници “Европске уније” која је оруђе најмоћнијих европских концерна за уништавање еманципаторског наслеђа европских народа. “Европска унија” гради се на илузији да улазак у “Унију” обезбеђује свим народима Европе “просперитет и бољи живот”. Овде треба подсетити да је главни прокламовани циљ нацистичког “новог европског поретка” био да “сви европски народи буду срећни”! “Европска унија” је анти-људски и деструктивни поредак који се заснива на владајућим принципима монополистичког капитализма “Уништи конкуренцију!” и “Паре не смрде!”; њена владајућа политичка сфера не пружа могућност за изражавање политичке воље грађана, већ је политички облик владавине капитала над људима; читава институционална, нормативна и пропагандна сфера тог поретка усмерена је на уништавање културне и слободарске самосвести људи и на њихову интеграцију у духовну орбиту капитализма на нивоу идиотизоване радно-потрошачке “масе”.

“Европска унија” није “демократска заједница народа”, већ облик интеграције европских мултинационалних концерна у борби против америчких концерна који користе америчку државу као средство за остваривање својих интереса на глобалном плану. Она се не заснива на еманципаторским (културним) традицијама европских народа, већ на империјалистичким традицијама европског капитализма. “Европска унија” није хуманистички циљ, већ средство најмоћнијих капиталистичких концерна за остваривање, путем економских и политичких “мера”, истих оних циљева које је Хитлер, путем оружја, покушао да оствари за немачки капитал. Она је прелазна фаза у “развоју Европе” који води стварању новог фашистичког (екоцидног) поретка. Управо ова насилна капиталистички успостављена “интеграција народа Европе” доводи до бујања најреакционарнијих политичких покрета, што је одговор на лишавање људи елементарних људских и грађанских права. То је увод у све драматичније обрачуне који ће се развијати на темељу владајуће логике коју намеће монополистички капитализам, и на темељу све загађеније природне средине и биолошког пропадања европских народа. Екоцидни капиталистички тероризам неминовно производи национализам који се више не заснива на борби за радно место или потрошачки стандард, већ на борби за опстанак. Уместо да се “уједињавањем Европе” код грађана развија оптимизам и толеранција, што би одговарало “хуманистичким идеалима” у које се политичари непрестано заклињу, нараста страх од будућности и нетрепељивост. “Хуманистички” говори не могу да сакрију све већи криминал, незапосленост, распад “државе благостања” а са њом социјалне заштите, уништавање животне средине, дрогирање, насиље, самоубиства, фанатизам, екстремизам, бујање сатанистичких секти и фашизма, разбијање породице, све већи број деце без родитеља, трговину људима и децом ради сексуалног злостављања и њихово убијање ради “добијања” органа (само у Енглеској годишње “нестане” преко 40 000 малолетне деце), ширење СИДЕ и других болести којима треба десетковати сиротињу, усамљеност која је добила размере епидемије…

“Европска унија” производи расизам, попут оног који је створен у САД. Народи из Источне Европе и са Балкана добијају статус “народа без културе”, што значи “нижих бића”. Језици Gastarbeiter-а не схватају се као европска културна баштина, већ постају повод за дискриминацију. Масовна је појава да страни радници спречавају своју децу да уче матерњи језик да се не би уочило њихово порекло и зато били изложени понижавању. Када се има у виду да занемарљив број деце странаца стекне више и високо образовање, јасно је да лишавање деце матерњег језика значи уништавање њиховог културног бића, чиме се своде на “прљаву” радну снагу која је “предодређена” да обавља најтеже и најопасније послове.У “Европској унији” јасно се оцртава расистичка пирамида која се заснива на економској, политичкој и војној моћи: на врху су Немачка, Француска и Енглеска; испод њих су Италија, Шпанија, Холандија, Белгија… Балкански народи налазе се на дну пирамиде. За њих је у “уједињеној Европи” резервисано оно место које Афро-Американци имају у САД. “На путу за Европу” балкански народи треба да изгубе историјску (културну) самосвест и слободарско достојанство и да постану “прљава” радна снага, а Балкан септичка јама Европе. Од балканских народа захтева се да се одрекну слободарских митова, који представљају основ њихове историјске и слободарске самосвести, док се, истовремено, од њих захтева да се држе мита о “Европи” као “заједници слободних народа”: слободарски митови замењују се колонијалним митовима. “Уједињење Европе” по америчком моделу, а то значи на основу интереса мултинационалних концерна и њихове борбе за доминацију, води обрачуну с “национализмом” који се своди на обрачун с културним наслеђем европских народа и с њиховим правом да доносе суверене политичке одлуке. У САД живе отпаци европских и других народа који су дегенерисани “америчким начином живота” и кока-кола “културом”. У Европи се ради о народима који свој национални, грађански и културни идентитет везују за земљу која је извориште њиховог историјског постојања и за чију слободу су се борили њихови преци. Она је њихов животни и духовни завичај и основ људског самопоимања.

“Европски идентитет” не може да се гради на темељу формалних принципа (попут устава), већ на слободарској традицији и културном наслеђу европских народа. Европљани треба да буду умни и борбени људи који ће се супротставити процесима уништавања живота и културног наслеђа народа, и који ће нагомилане објективне могућности за стварање новог света, који се заснива на умној слободи, путем политичке борбе претворити у реалне могућности ослобођења. Европа (свет) треба да постане башта у којој ће заједно да расту цветови свих европских (светских) култура. Није важно који је цвет “већи”, већ да сваки мирише својим мирисом. Ради се о реализовању идеја-водиља Француске грађанске револуције који нису само хуманистички, већ су постали основни егзистенцијални принцип. Само на основу борбе за нови свет еманципаторско наслеђе европских и других народа који живе у Европи може да се реализује. Европа ће превазићи све дубљу друштвену кризу стварањем новог света – или ће пропасти. Усвајање “америчког начина живота” за европске народе значи самоубиство.

Владајућа пропагандна машинерија Запада створила је мит да су Европа и Америка „пријатељи“. Прислушкивање и шпијунирање грађана у Европи од стране Американаца добило је такве монструозне размере, да је мало оних који имају илузију да је Америка „пријатељ“ Европе. Када се има у виду да Америка жели да искористи Европу као полигон за нуклеарни напад на Русију, јасно је да је Америка смртни непријатељ Европе. Све већа популарност председника Путина у Европи заснива се у првом реду на томе, што све већи број Европљана схвата да се Европа не може ослободити америчке тираније уколико се не ослони на Русију. Отуда није изненађујуће да већина Немаца подржава политику председника Путина према Украјини.

Борба између Запада и Русије на украјинском простору нема само војну и економску природу. То је истовремено борба између два схватања света, између два схватања природе, човечанства, друштвених односа, будућности… Америчка унутрашња и спољња политика заснивају се на интересима највећих капиталистичких корпорација. Оне настоје да униште институције које ограничавају њихову експанзију и да створетакав „међународни поредак“ који се заснива на владајућим принципима монополистичког капитализма „Велика риба прождире малу рибу!“ и „Уништи конкуренцију!“. Ради се, заправо, о „мондијализму“ који подразумева уништење нација и њихово претварање у радно-потрошачку гомилу, као и о претварању њиховог животног и историјског простора у предмет економске експлоатације и еколошког пустошења. Највеће капиталистичке корпорације уништавају националне државе да би уклониле снаге које су у стању да ограниче њихову моћ. У том контексту, намеће се „регионализација“ која представља израз настојања да се разбију постојеће државе и створе протекторати који неће моћи да се супротставе тоталитарној доминацији најмоћнијих капиталистичких групација. „Регионализација“ се своди на феудализацију постојећих држава. Уместо да се са „развојем демократије“ повећава могућност утицања на владајућу политику од стране грађана, дешава се супротно: све ужи круг капиталиста има све веће могућности да економским, политичким, научним, техничким, медијским, фармацеутским, војним и другим средствима успостави неприкосновену власт над људима, који су сведени на апстрактне „грађане света“, и постану господари живота и смрти. Људима остаје да се на регионалном и локалном нивоу безнадежно боре са последицама злочиначке праксе најмоћнијих капиталистичких корпорација. Овде треба додати и то, да нису само капиталистичке корпорације, већ да је сам на капиталистички начин условљени живот постао тотализујућа моћ која уништава националне културе и индивидуалне специфичности људи и који ствара од њих идиотизовану радно-потрошачку „масу“, а од света капиталистички концентрациони логор. И они народи који нису под непосредном доминацијом Запада, а који су прихватили „потрошачки“ начин живота, губе културни идентитет и утапају се у „кока-кола културу“ која је најаутентичнији појавни облик мондијалистичког идиотизма.     

Није случајно што је оштру реакцију анти-руских политичара на Западу изазвало Путиново залагање да се сачува хуманистичко наслеђе православног хришћанства и да оно буде један од најважнијих духовних ослонаца руског друштва. Ради се, заправо, о настојању да се спречи погубни утицај „потрошачке“ и „техничке“ цивилизације на друштвени развој и да се омогући да традиционалне вредности, које су у највећим недаћама уједињавале руски народ, поново добију на значају. Истовремено, борба за национални опстанак и еманципацију подразумева борбу за очување еманципаторског наслеђа грађанског друштва и националних култура, античке духовне баштине, ренесансе, просветитељства, Француске грађанске револуције, немачке класичне филозофије и Маркса, филантропског покрета, борбе радника за праведно друштво и Октобарске револуције, антиколонијалне и антифашистичке борбе, као и борбе за еманципацију жена…

Због чега је руски закон о спречавању хомосексуалне пропаганде међу младима доживео оштре критике на Западу? Савремени капитализам уништава „традиционално човечанство“ и тиме породицу и полове. Владајући режими на Западу нису у стању да спрече биолошку пропаст европских народа. Све је већи страх од нестанка. У Русији су свесни да борба за очување породице и тиме биолошке репродукције друштва представља камен-темељац опстанка народа. Уместо „права хомосексуалаца“, у Русији је на првом месту право деце да имају родитеље и срећно детињство. Борба за очување породице и биолошког опстанка народа представља један од разлога због чега Русија има све већу подршку „традиционалиста“ на Западу.

Као војна велесила, Русија је највећа препрека Западу да реализује планове о уништeњу милијарди „прекобројних“ становника планете. Све интензивније уништавање природних ресурса на Западу води радикализовању геноцидне политике: уништење све већег броја људи постаје основни услов за преживљавање све мањег броја људи. У том контексту створена је теорија о “златној милијарди” која представља стратешки оријентир за политичку, војну и економску праксу Америке у свету. Екоцидна капиталистичка помама производи све већи страх за опстанак и на тој основи ствара услове за радикализовање политичких одлука и акција. Употреба атомских и неутронских бомби, вештачких вируса и других убитачних средстава, постаје легитимно средство за “одбрану”. У готово свим извештајима “стручњака” Западне хемисфере “пренасељеност” планете је “највећа опасност за опстанак човечанства”. Страх за опстанак усмерава се ка народима који се “исувише множе” и на тај начин угрожавају опстанак свих. Решење се намеће само по себи: уништење милијарди “прекобројних” нужно је да би човечанство опстало. Они који нештедимице уништавају природу и истребљују народе постају “спасиоци човечанства”. Запад има богато искуство у уништавању народа: истребљење северноамеричких Индијанаца од стране америчког капитализма и Кинеза и аустралијских домородаца од стране британског империјализма – упућује на Западне “традиције” у обрачуну с “вишком” човечанства. Истовремено, “глобализам” на темељу америчког “новог светског поретка” условљава стварање “националне” геноцидне плутократије која има задатак да, економским и другим мерама, уништи “вишак становништва” на својој територији. Даљи развој капитализма платиће милијарде невиних људи, све већи број животињских врста које су пред истребљењем, сав живи свет… У коначном, све то служи да би неколико милиона ментално дегенерисаних “богаташа” могло и даље да “ужива” у материјалном богатству које настаје из крви и пепела, и који свој опстанак обезбеђују путем полицијске, мафијашке и војне тираније и илузија које ствара индустрија забаве. Фанатици капитализма најгори су терористи: они уништавају живот на Земљи.

Када се има у виду којим интензитетом бива уништена природна животна средина, није случајно што све већи број људи на Западу у руском природном пространству види темељ опстанка човечанства. Евроазијски простор садржи 75% природног богатства света. Сибир је ризница човечанства и руски народ ће паметном политиком сачувати Сибир за будућа поколења. Од прворазредног значаја је и то, што је Русија постала стожер борбе против „Монсанта“ и других америчких корпорација које настоје да униште органске усеве и традиционални начин производње здраве хране. Имајући у виду утицај који те корпорације имају на владајући режим, не чуди што амерички властодршци у Русији виде смртног непријатеља.

То што је Русија поново постала велесила која је у стању да утиче на судбину света је оно најважније што се десило у савременој историји. Као што је победа Црвене Армије код Стаљинграда и њен незаустављиви поход против фашизма покренуо многе народе да се боре против колонијализма и империјализма, тако успон Русије буди наду да ће савремени фашизам, у виду америчког „новог светског поретка“, коначно бити уништен – што ће створити могућност за интеграцију слободних европских и азијских народа од Атлантика до Владивостока.   

Лондонске олимпијске игре. Игре смрти.

Л

Oлимпијске игре.

Највиша светковина капиталистичког света.

„Плава ложа“ је пуна.

Џелати човечанства су на окупу.

Ту је и краљица.

Британска краљевска кућа…

Најкрвавија злочиначка организација за коју историја зна.

Лондон слави!

Бојни бродови, авиони, ракете, полицајци, командоси…

Прави олимпијски амбијент.

Фанфаре, олимпијска корачница…

Роботи марширају.

Ave cæsar! Morituri te salutant!

Краљица маше.

Краљица се смеје.

Краљица зева.

„Голуби мира“ нестају у тами отрованог неба.

То су Олимпијске игре, будало!

Смеј се!

Сви морају бити срећни!

„Спорт је најјефтинија духовна храна за радне масе – која их држи под контролом.“

Стари, добри Кубертен.

Знао је како треба владати.

Олимпијске игре.

Биле су „фестивал младости“.

Сада су фестивал смрти.

Краљица је заспала.

Нека је.

Нека утоне у вечни сан.

Као и Блер, Буш, Клинтон, Саркози, Обама…

Као и сви капиталистички зликовци.

Спавајте! – олимпијски анђели.

Спавајте! – олимпијски гадови.

И никада се немојте пробудити.

Olimpijske igre – Mit i stvarnost

O

Antičke olimpijske igre

Olimpijska religija bila je religija Ahajaca koji su sa severa prodrli na prostore Grčke i pokorili egejske narode. Bogovi pokorenih naroda bili su ženskog roda i živeli su pod zemljom (htonički bogovi), za razliku od  bogova osvajača koji su bili muškog roda i koji su prebivali na Olimpu (svetlosni bogovi). Kultovi posvećeni olimpijskim bogovima postaju način nametanja patrijalhalnog poretka starosedeocima i način njihove duhovne kolonizacije.

U helenskom svetu gotovo svaki grad imao je svoja takmičenja posvećena bogu koji je bio zaštitnik grada. Najvažnije igre koje su imale panhelenistički karakter bile su: olimpijske igre (održavane su u Olimpiji na Peloponezu u čast Zevsa – vrhovnog boga i boga rata); pitijske igre (održavane su u Delfima, gde je bilo čuveno proročište, u čast Apolona Pitijskog, trajale su tri dana a takmičenja su bila gimnastička, jahačka, na kolima i muzička); istamske igre (održavane su u Istmu na korintskoj prevlaci u čast Posejdona, svake treće godine u aprilu, Pindar ističe gimnastička i konjanička takmičenja, Platon je bio jedan od pobednika na igrama), i nemejske igre (održavane su u Nemeji, pokrajini Argolida na Peloponezu, svake treće godine u junu). Pored njih, postojala su Eginska takmičenja u čast Here, Arkadska i Likejska u čast Zevsa, zatim Korintska, Atinska, Eleusinska, Maratonska, Beotska…

Olimpijska takmičenja u čast Zevsa održavala su se početkom svake pete godine. Prema tvrđenju Pausanije, osnovao ih je legendarni kralj Oksil. Mesto na kojem su se održavala takmičenja bilo je blizu reke Alfeja pod brežuljkom koji je bio posvećen Zevsu (po nekima Zevsovom ocu Kronosu). Igre su se održavale u leto u doba uštapa. Rukovodioci igara zvali su se helanodikai (helenske sudije). Bilo ih je desetoro.

O prvim vekovima od “zvaničnog” uspostavljanja olimpijskih igara (776. godine pre nove ere) nije sačuvan ni jedan pisani dokument. Na kraju V veka p.n.e. helenski filozof i sofist Hipija iz Elisa sastavio je listu olimpijskih pobednika koju će, sto godina kasnije, nanovo obraditi i korigovati Aristotel. Detalji sa prvih olimpijskih igara nisu sasvim pouzdani. Olimpijske igre počinju da se broje od 776. godine jer su od tada počela da se zapisuju imena pobednika. Poslednje olimpijske igre organizovane su 394. godine nove ere, što znači da je održano 293 olimpijskih nadmetanja.

O najstarijim takmičenjima svedoči Homer. U „Ilijadi“ (XXIII.257-897.) on opisuje nadmetanje junaka na Trojanskom polju, a u „Odiseji“ (VIII.100-265.) prikazuje igre na dvoru feačkog kralja Alkinoja. Kod Homera ima i drugih opisa i podataka, na pr.“Ilijada“ XXIII. 630. i dalje, kao i XXII 164. O nadmetanjima govore i Hesiod u „Poslovi i dani“, Pausanija, Herodot, Tukidid, Isokrat, kao i rimski pesnik Vergilije u „Eneidi“ sledeći Homera.

Osnovni razloga zbog koga je, pretpostavlja se, došlo do povezivanja telesnog takmičenja sa religioznim festivalima je taj što su Grci bili veoma antropomorfni u shvatanju bogova i smatrali su da će ono što njima samima čini zadovoljstvo (muzika, drama ili telesni agon) pričinjavati zadovoljstvo i bogovima. Postoji mišljenje da su borbe organizovane kao oblik posmrtnih svečanosti sa kojima se duše ratnika šalju bogovima – običaj koji je prisutan i kod drugih ratničkih naroda. To odgovara prvobitnom osmogodišnjem ritmu organizovanja olimpijskih igara koji se zasniva na verovanju da se svake osme (kasnije četvrte) godine duše umrlih pojavljuju na svetlosti.  Često se preteruje u isticanju povezanosti između telesnog agona i religioznih rituala. Homerovo prikazivanje borbi pokazuje da takva povezanost nije postojala u vremenu koje je on opevao u svojim delima. Igre o kojima on govori u “Ilijadi” su deo pogrebnih svečanosti čiji je smisao da se zaostavština mrtvog Patrokla, Ahilovog prijatelja i saborca, podeli između najistaknutijih ratnika. Mnogi grčki atletski susreti nisu imali veze sa religioznim festivalima. Primer su pohodi Aleksandra Makedonskog na kojima su u devetnaest slučajeva održani atletski susreti i to sve radi zabave trupa, s izuzetkom jednog koji je bio deo pogrebnih svečanosti. Očigledno je, kada se imaju u vidu borilačke discipline koje predstavljaju svojevrsni “vojnički višeboj”, da je priprema za rat izvorište takmičarskog duha olimpijskih igara. Borba između ratnika i u tom kontekstu ratnički turniri su sastavni deo sticanja borbene gotovosti, ali i oblik borbe za prestiž između aristokratskih prorodica, rodova i gradova.

Smatra se da je uspostavljanju olimpijskih igara doprinela “eksplozija” stanovništva u Grčkoj, što je dovelo do iseljavanja i kolonijalizacije primorskih prostora u Mediteranu. Pored jezika, religija je bila glavna spona koja je povezivala Grke. To je osnovni razlog što su veliki religiozni festivali u domovini (u Olimpiji, Delfima, Delosu, Epidaurusu, Nemei i Istamu Korintskom) dobili na značaju upravo tokom ili neposredno nakon perioda kolonizacije. Oni su privlačili posetioce iz svih krajeva helenskog sveta, počevši od južne Francuske pa do Crnog Mora. Za neke je to bio svojevrstan oblik hodočašća; za druge, način potvrđivanja pripadnosti helenskoj civilizaciji. Nakon mnogih vekova, većina je dolazila da bi uživala u velikom događaju.

Učešće na igrama bio je dozvoljeno slobodnim Helenima koji nisu bili osuđivani i koji nisu uvredili bogove, a kasnije Makedoncima i Rimljanima. Pripadnici drugih naroda mogli su da prisustvuju igrama kao gledaoci. Udatim ženama bio je zabranjen pristup pod pretnjom smrtne kazne. Jedino su devojke i sveštenice hrama Zevsa Olimpijskog mogle da posmatraju nadmetanja, ali ne na samom stadionu, nego blizu njega. Pristup su imale jedino Demetrine sveštenice da bi krunisale pobednike. Demetra je bila sestra Zevsova i boginja plodnosti. U čast Demetre održavale su se, na Eleusinskom svetilištu u Atini, „velike misterije“ koje su počinjale krajem septembra i trajale devet dana. Mesec dana pre njihovog održavanja bilo je proglašeno “sveto primirje” (ekeheiria) koje je bilo obavezno za sve grčke države.

Takmičari su morali stići na mesto takmičenja mesec dana pre njegovog početka i bili su dužni da vežbaju i pripremaju se za takmičenja barem deset meseci. Tek kada su ispunili te uslove, i dokazali da nisu kažnjavani i da nisu uvredili bogove, mogli su da polože zakletvu da će strogo poštovati pravila takmičenja. Kršenje zakletve povlačilo je za sobom velike novčane kazne. U ranom periodu na igrama učestvuju najbolji borci kao predstavnici svojih gradova-država (polisa) koje su bile u stalnom ratu. Kasnije, na igrama učestvuju profesionalni borci koji se pojavljuju kao najamnici bogatih darodavaca koji nastoje da obezbede svoj prestiž, ali i prestiž svojih država.

 Što se tiče atletskog programa i njegovih pravila, oni su bili bezuslovno prihvaćeni u čitavom grčkom svetu. Činjenica da su olimpijski program i pravila preživela nepromenjena više od hiljadu godina objašnjava se mogućim uticajem religije, budući da su ceremonijali posvećeni božanstvima izuzetno konzervativni. Jedna od najvažnijih karakteristika antičkih olimpijskih igara je njihov veoma ograničeni program. Olimpijski program sastojao se iz sledećih takmičenja: trka konjanika i trka kočija (zaprega sa dva i sa četiri konja); tri borilačke discipline: boks, rvanje i pankration; trke na 200 i 400 jardi (jarda = 90cm), dugoprugaška trka i trka pod oružjem; petoboj (pentatlon) koji se sastojao u bacanju koplja, diska, skoka u dalj, trke na 200 jardi i rvanja. Na nekim takmičenjima bila je pridodata i trka na 800 jardi. Inače, ovaj program je važio kako za odrasle, tako i za takmičare u momačkom uzrastu. Godine 776. postojalo je takmičenje u trčanju, a 720. uvodi se takmičenje u rvanju. Takmičari su bili goli. Godine 708. organizuje se takmičenje u pentatlonu. Godine 648. uvode se trke kolima, u trospregu ili četvorospregu. Od 520. godine uvodi se trčanje u punoj ratnoj opremi, tj. sa štitom, kacigom, oklopom i kopljem. Pored uobičajenih disciplina, organizovane su i hoplomahije – borbe s oružjem, poput onih na bojnom polju. U V veku uvode se i nadmetanja u duhovnom stvaralaštvu, posebno u govorništvu i muzici.

Prvog dana igara podnošene su obredne žrtve i vršen pregled takmičara i konja; drugog dana održava se nadmetanje dečaka; trećeg dana odvija se takmičenje odraslih; četvrtog dana na programu su trke sa kolima i pentatlon; a petog dana prinose se žrtve od strane pobednika i organizuju gozbe. Uistinu, tok događaja nije sa sigurnošću utvrđen. Broj takmičara nije bio stalan. Žrebom je određivano kojim će redom takmičari nastupiti. Takmičenje se odvijalo po parovima. Pobeđeni je otpadao od daljeg takmičenja koje se nastavljalo sve dok ne bi ostao jedan (konačni) pobednik. U složenim takmičenjima kao što je pentatlon, pobednik je onaj ko je postigao pobedu u najvećem broju disciplina.

Na prvim olimpijskim igrama nije bilo određeno starosno doba takmičara. U početku se radilo o odraslim osobama, a od 37. olimpijskih igara dozvoljeno takmičenje dečaka, ali su se oni odvojeno takmičili. U Pindarovo vreme dečaci nisu redovno mogli da uzmu učešće u pankrationu (rvanje i pesničenje), a ni u pentatlonu. Stariji Heleni su se nadmetali na instrumentima (gitara, frula). Inače, na početku takmičenja nastupali su gimnastičari i konji. Pobednik nije bio vozač ili jahač, nego vlasnik konja. Ponekad su vlasnici nastupali i kao vozači, kao što je to uradio Herodot Tebanac ili Alkibijad.

Nakon završetka borbi rukovodioci takmičenja (agonoteti) su pred gledaocima i takmičarima objavljivali imena pobednika. Pobednik je kao svoju domovinu mogao da označi bilo koje mesto. Dešavalo se da pobednik izabere neki drugi grad umesto svog zavičaja. Uzroci su bili seobe, politički razlozi, ali i obećana nagrada nekog grada ako ga pobednik proglasi za svoj zavičaj. Imena pobednika ispisivana su na kamenim stubovima (stelama) ili na papirusu. Još na mestu pobede pobednika bi njegovi prijatelji i zemljaci u suton pratili kući sa poklikom: “Zdravo, pobedniče!” Ako u međuvremenu nije bila ispevana ni jedna pesma za njega, pevali su mu starinsku epinikiju pesnika Arhiloha prateći ga do Zevsova žrtvenika gde je on prinosio žrtvu. Nakon žrtvenog obreda organizovana je gozba. U domovini, pobednika su očekivale mnogo veće počasti. Njegov povratak bio je najveći praznik. Čitav grad je učestvovao u proslavi. Gozba, muzika i pesme u čast pobednika davale su proslavi obredni značaj. Obično su roditelji ili prijatelji zamolili viđenijeg pesnika da, zbog naklonosti ili za novac, ispeva epinikiju. Epinikije su pevane grupno i to ne samo u svečanoj povorci, već i na gozbi. Ponekad bi grupa prijatelja pevala pred kućom pobednika, kao što je to bio slučaj sa svatovima. Te svečanosti su se obnavljale i povodom prazničnih dana.

Takmičenja se razlikuju po mestu gde su se održavala, po vremenu kada su se održavala i po nagradama koje su se dodeljivale pobednicima. Na najstarijim narodnim takmičenjima nagrade su bile neki vredan predmet (iskovani pehar, lepo izvezena kabanica ili haljina, hiton, nekad običan venac), ali i  ono što je bilo najvrednije iz ratnog plena, jer su se nadmetanja priređivala u čast junaka. Kasnije, kada su nadmetanja poprimila panhelenistički karakter, nagrada pobedniku bila je maslinov, lovorov, peršunov ili od borovih iglica ispleteni venac. Poznato je da su grančice masline ili lovora nošene u obrednim svetkovinama. Na olimpijskim igrama pobednici su dobijali maslinov venac jer je u olimpiskom svetilištu rastao Zevsov gaj od samih maslina. Pindar u trećoj olimpijskoj odi govori o Heraklu, mitskom osnivaču olimpijskih igara, i njegovom putu u zemlju Hiperborejaca odakle je doneo maslinu, zasadio je u Olimpiji i odredio da maslinov venac bude nagrada pobedniku. Solon je propisao nagradu za pobednika na istamskim i na olimpijskim igrama. Prvi je imao da dobije sto, a drugi petstotina drahmi. Kada se ima u vidu “teškoća kojom se novac pribavljao” (Plutarh), kao i to da je jedna drahma odgovarala vrednosti jedne ovce (pet drahmi odgovaralo je vrednosti vola), može se steći predstava o pravoj vrednosti nagrade. U rimskom dobu, pobednici su osim venaca dobijali i grančicu palme. Godine 540. prvi put se dopušta mogućnost da se pobedniku na olimpijskim igrama podigne drveni kip, portretnog oblika, i to tek nakon postizanja tri pobede.

Antičke olimpijske igre ukinuo je vizantijski imperator Teodosije I 394. godine n. e. u ime hrišćanstva. Zgrade i hramovi u Olimpiji su razrušeni, a monumentalna statua Zevsa u sedećem položaju (visina 12, 27 metara, sa postoljem 13, 30 metara), izgrađena od slonovače i zlata, prebačena je u Konstantinopolj gde je 475. godine nestala u požaru.

Pročitaj tekst do kraja»

Ko je Брејвик?

K

Брејвиков злочин има прворазредну симболичну вредност.

Масакр на Утоји један је од конкретних облика у коме се појављује деструктивна природа владајућег поретка.

Брејвик је аутентични производ савременог капитализма.

Он је један од јуришника „новог светског поретка“ који се заснива на владајућем принципу монополистичког капитализма „Уништи конкуренцију!“.

Најмоћнији амерички и европски капиталистички кругови не крију да је њихов циљ уништење милијарди „прекобројних“.

Колико има „Брејвика“ у НАТО-униформама?

„Проблем“ је у томе што је Брејвик убијао на своју руку.

Да је плаћеник НАТО-а који у Авганистану масакрира децу и труднице био би слављен као „борац за демократију“.

Његов злочин указује на то да деструктивни потенцијали капитализма могу да се окрену против друштва у коме се генеришу и да владајући естаблишмент не може да их држи под контролом.

Брејвик је „болестан“ колико и Буш, Клинтон, Блер, Меркелова, Саркози, Обама; колико и власници америчке војне индустрије и војници НАТО-а; колико и стотине хиљада научника који производе најстравичнија средства за масовно уништење; колико и новинари најмоћнијих медијских концерна; колико и капиталистички малограђани који су спремни на најгоре злочине да би заштитили свој потрошачки стандард…

Брејвик је указао на фашистичке потенцијале капиталистичке „демократије“.

Он је урадио оно што желе да ураде десетине милиона капиталистичких фанатика широм Европе и Америке.

Он је њихов „херој“.

У Норвешкој се не суди Брејвику, већ се настоји прикрити права природа капитализма.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku