KategorijaHajdeger (srp)

Хајдегер и језик

Х

Хајдегер користи филозофски језик да би мистификовао своју мисао. Он измишља изразе и игра се њима. Хајдегерова филозофија је филозофска играрија. Она указује на мистификаторске потенцијале филозофског језика. У Хајдегеровој филозофији језик је сведен на вербално жонглирање, а биће добија феноменолошку димензију, што значи да се појављује као неприкосновена датост у односу према човеку као историјском бићу и тиме у односу према историји. Хајдегер користи метафоричке исказе, који су сликовите рефлексије одређених идеја, али и представе које наговештавају одређене мисаоне садржаје.Индикативан је однос Хајдегера према Хелдерлину у његовој поезији, као и његова тврдња да је човек „сусед бића“. Конкретна природа Хајдегерове мистификаторске реторике условљена је техничким светом. Она је друга страна капиталистичке цивилизације у којој влада технички ratio.

Хајдегер је изградио своју фундаменталну онтологију на таутолошким конструкцијама и метасферама. Зашто не и бивствујуће бивство бивствовања, или смисленост смисаоности смисла, или суштаство суштине суштинског…? Хајдегер измишља филозофске изразе и пуни их празним појмовима. На тај начин блокира ум и спречава га да се усресреди на конкретне егзистенцијалне и есенцијалне проблеме. У коначном, Хајдегерова „реч“ је обрачун с „делом“ (Гете), што пре свега значи са слободарском борбом потлачених.

Као што хришћанска теологија путем речи производи „бога“ („Прво је била реч!“), тако Хајдегер вербалним жонглирањем производи „биће“. Оно што указује на постојање Хајдегеровог „бића“ су речи. Биће не постоји у стварности, већ у језику. Филозофски језик садржи „свету тајну“ бића. Језик постаје средство са којим се производи биће и ствара од њега мистична и мистификаторска моћ. Привид који се добија вербалним жонглирањем постаје стварност бића. Богатство исказа о бићу указује на присутност бића, а неодређеност језика постаје израз неухватљивости бића. Што је богатији језик пространија је „кућа бића“ и тиме је очигледнија његова присутност.

За Хајдегера поезија има спиритуалистички карактер. Са њом се призива биће његовим именовањем. У поезији која мистификује капиталистички свет речи добијају магичну димензију и као такве „омогућавају“ човеку да се приближи бићу. Песник постаје илузионист, а поезија илузионистичка вештина. Хајдегер је, попут песника, био у стању да путем речи оживотвори илузије. Његова филозофија ствара могућност да се путем језичке манипулације отворе простори подсвести и у њих унесу садржаји који могу да претворе човека у фанатика. Она је упућена атомизованим људима који су изгубљени у безнађу капиталистичког ништавила.

Лукавство Хајдегерове мисли заснива се на опсенарској реторици која усмерава ум на егзистенцијалну странпутицу. Хајдегер ствара утисак да се његова филозофија бави суштинским егзистенцијалним питањима. Уистину, његова фундаментална онтологија одвлачи ум од конкретних егзистенцијалних проблема и стерилише његову слободарску и животворну снагу. Речи и језичке конструкције постају обрачун с критичким умом и визионарском свешћу. Хајдегерова филозофија уклања просторе будућности. Прави циљ Хајдегеровог обрачуна с умом је укидање дијалектичког мишљења.

Хајдегеров језик има заводнички карактер. Његова филозофија појављује се у облику језичких загонетки које представљају провокацију за истраживачки ум. Оне стварају утисак да се у Хајдегеровим језичким кованицама крије дубљи смисао од оног које саме речи могу да искажу. Тежећи да разоткрију скривено и на тај начин докажу да су они ти који су „схватили Хајдегера“, и тиме досегли до самог извора мудрости, упорни истраживачи губе се у лавиринту Хајдегерове филозофије из којег нема излаза. У вези реченог и напомена, да Хајдегерови интервјуи имају прозаични карактер јер у њима нема простора за мистификаторску реторику.

Хајдегер је архитект и градитељ куће бића. Стварајући специфичне језичке изразе и конструкције Хајдегер је настојао да од модерног немачког језика створи посебан језик путем којег је једино могуће доћи до бића. Фундаментална онтологија, као неприкосновено извориште умности и као пут ка бићу, могућа је једино у облику немачког језика. У њему је биће пронашло свој дом.

Да ли Хајдегерова филозофија може да буде „кућа бића“ имајући у виду да се појављује у облику модерног немачког језика који је језик света који је пао у бездан ништавила? Хајдегер користи старогрчке цитате да би дочарао присутност бића у његовој филозофији, али је она мисао модерног света који је, по Хајдегеру, „заборавио на биће“. Истовремено, у антици биће се не појављује само у језику, већ и у виду свеопштег агоналног активизма – у музици, телесним вежбама и телесном надметању, драми, култовима и другим симболичним облицима изражавања који имају молитвени карактер.

Хајдегерова мисао је производ модерног доба. Као таква, она се односи према античкој филозофији утврђујући њен смисао и процењујући њену вредност са аспекта изазова који модерни свет намеће човеку, и полазећи од мисаоних могућности које пружају модерна филозофија и модерни језик. Хајдегер не мисли на старогрчком, већ тумачи одређене старогрчке језичке кованице полазећи од модерног начина мишљења и користећи модерни немачки језик. То што се Хајдегер сетио бића и што именује биће не значи да је његов језик „кућа бића“. Немачки, као ни други језици модерног доба, не може да буде „кућа бића“ јер је језик света који се заснива на „забораву бића“. Језик може да буде „кућа бића“ само у свету у којем је језик саморефлексија бића. Вратити се бићу значи вратити се старогрчком језику који је аутентично станиште бића.

Хајдегер има селективни однос према поезији и према језику – имајући у виду њихов садржај. Који је то језик „кућа бића“? Да ли је то језик који доводи у питање капитализам и Хајдегерову филозофију и који отвара хоризонте будућности? Уистину, само онај језик који производи „биће“ и са којим се изражава поданички однос човека према „бићу“ представља, по Хајдегеру, „кућу бића“. У коначном, Хајдегерова филозофија је аутентична „кућа бића“.

Хајдегерова филозофија спречава човека да схвати природу света у којем живи. Какав је то језик који не именује зло које уништава свет и који лишава човека оних особености које му пружају могућност да сачува живот на Земљи? Језик може да буде стожер самопоимања човека само уколико има конкретну историјску природу, што значи уколико пружа могућност да људи схвате и реше основне егзистенцијалне проблеме. Као такав, он је могућ само у односу према капитализму као тоталитарном поретку деструкције и уколико пружа могућност човечанству да створи хумани свет.

Код Хајдегера нема друштвених узрока који условљавају нељудски положај човека у свету, нити је човек као конкретно друштвено биће „заборавио на биће“. Хајдегер оно што настаје у класном друштву пројектује у апстрактну над-друштвену сферу која је ван домашаја људи и у којој се у виду језика појављује од људи отуђена суштина света.

Инсистирањем на томе да биће не може бити схваћено на прави начин уколико се однос према њему заснива на класичном филозофском приступу, Хајдегер је дисквалификовао своју мисао као филозофију која мисли биће. Доследно следећи Хајдегера, његова мисао требало би да има поетички облик. У том контексту, није филозофски језик „кућа бића“, већ то може да буде само онај језик који пружа могућност човеку да доживи биће и буде „сусед бића“.

Хајдегерово коришћење Хелдерлинове поезије и њено филозофско тумачење указује на то, да Хајдегер није био у стању да успостави поетички однос према бићу. Хајдегер посредује са својом филозофском аналитиком између Хелдерлина и читаоца тако, да му намеће своје ставове о смислу Хелдерлинове поезије. На тај начин, он спречава читаоца да доживи Хелдерлинову поезију и успостави поетички однос према бићу које је у његовој поезији пронашло свој дом.

И на примеру језика може да се види како Хајдегер лишава човека онога што је производ његових стваралачких способности као друштвеног бића и то претвара у датост која постаје обоготворено извориште и оквир људског живота. По Хајдегеру, човек није стваралац језика, већ је језик поклон који је добио од богова. Божанска природа језика исказује се тако, да човек једино путем језика може да се обрати боговима. Jезик је тај који пита и даје одговоре. Он води човек кроз живот који је само след судбине. Хајдегер је превидео најважније: не може језик да говори истину уколико човек не настоји да говори истину.

Уколико је језик тај који говори, онда је језик и тај који мисли. Човек се не налази само у језику, већ и у мишљењу. Хајдегер је од језика створио кавез у који је затворио ум и на тај начин је укинуо човека као разумно и тиме слободарско биће. Уистину, људи као друштвена и стваралачка бића стварају језик и дају му живот. Истовремено, језик је један од начина на који се уобличава и изражава мишљење. Језик подразумева развој стваралачких способности човека и његових умних моћи; развој света у којем човек живи и развој међуљудских односа; развој историјске самосвести човека и визионарске маште… Језик поставља границе уму и истовремено му отвара просторе. У том смислу, језик пружа могућност да се разобличи Хајдегерова филозофија и разоткрије њена идеолошка (политичка) природа.

За Хајдегера „разговор“ је најаутентичнији појавни облик језика и као такав је датост. Заправо, разговор је међуљудски однос и у том смислу могућност произвођења непосредне друштвености у односу према свету који се појављује као датост. Истински разговор подразумева искорак из постојећег и стварање новог света. Разговор има неизвестан исход. Он отвара просторе у којима се крије непознато. Ретки су они који имају храбрости да се упусте у отворени разговор. У разговору човек може да се суочи са својом скривеном личношћу, да препозна лажна пријатељства, да схвати да је његов живот обмана и да је оно ушта верује само лаж и превара…

У свету у којем је човек лишен људскости и сведен на Лајбницову монаду ћутање постаје најречитији говор. Оно указује на природу човекове егзистенције у капитализму. Постоји немо и гласно ћутање. Немо ћутање је језик сужњева. Гласно ћутање наговештава буру. Оно је израз немирења са постојећим светом и као такво је најгласнија порука.

У језику се у најнепосреднијем смислу изражава потреба човека за човеком. Говорни и писани језик само су неки од облика у којима се успостављају животворни односи између људи. Језик има еротску природу. Још су стари Грци схватили да језик превазилази разговор као рационални облик у којем се успостављају међуљудски односи. Они су придавали изузетан значај говору телом у којем долази до изражаја еротска природа човека, а то значи његово играчко биће које је најаутентичнији антрополошки основ друштвености.

Хајдегер се обрачунава с историјским и друштвеним карактером језика и тиме с његовом слободарском и животворном природом.  За њега језик не представља однос између људи као хуманих и животворних бића, што значи да не производи друштвеност и тиме човека као друштвено биће. Уистину, језик је облик стварања аутентичне друштвености, што значи да се заснива на развоју међуљудских односа и тиме на постајању човека еманципованим друштвеним бићем. Богатство међуљудских односа представља најважнији показатељ развијености језика. Животворни међуљудски односи су најважнија манифестација и потенцијал људског који се појављују у језику.

У савременом свету језик је приватизован од стране капиталистичких плаћеника: политичара, ТВ водитеља и новинара, рекламних агената, свештеника, академске интелигенције… – који су свели језика на средство за стварање лажне слике о свету и за уништавање људи као умних бића. Владајући поредак негује и богато награђује шампионе празнословља јер они стварају језичке вртлоге у којима нестаје визионарски ум. Што је језик испразнији, утолико је ефикасније средство за сакаћење ума.

У језику је сажето еманципаторско наслеђе човечанства које отвара просторе визионарској свести. Језик је кључ са којим се отвара ризница националних култура, а то значи најважније средство са којим човек стиче историјску и слободарску самосвест. Све драматичнија егзистенцијална опасност која се надвила над човечанством укида егзистенцијалну самодовољност нација и ствара потребу за споразумевањем чија је суштина условљена глобалном борбом против капитализма који је постао смртни непријатељ човечанства. Све већа угроженост живота намеће потребу да се успостави смисаона блискост и најапстрактнијих израза који се појављују на различитим језицима, као и да се успоставе нови изрази и нове језичке конструкције које пружају могућност да се укаже на узроке уништења живота на Земљи и на неопходност борбе за нови свет.

Треба вратити језик животу и на тај начин омогућити да буду реализовани његови животворни потенцијали. У њему треба да се уобличи самосвест човека као историјског, друштвеног, стваралачког и визионарског бића. То је језик који ће на уман начин говорити о битним егзистенцијалним и есенцијалним проблемима који стоје пред човечанством; који ће бити лишен празнословља и мистификаторске реторике; у којем ће доћи до изражаја животворна снага човека која се појављује у облику слободарске и стваралачке праксе; који ће пружити могућност да се визионарски ум вине у будућност и да визија хуманог света постане основ односа човека према постојећем свету…

Животворни језик је најважнији начин стварања друштва као заједнице животворних људи. Његова животворност заснива се на томе, да се појављује као резултат животворне борбе људи, што значи као аутентични облик у којем се појављује борбена друштвеност. То је језик путем којег се објективне могућности слободе претварају у реалне могућности ослобађања човека. Ради се о језику у којем човек може да препозна себе као животворно биће, а свој мењалачки активизам као животворну праксу са којом ће бити сачуван живот на Земљи и створен хумани свет. Он треба да омогући човеку да стекне свест еманципованог природног бића и да се поново нађе у загрљају природе. То је језик који треба да буде у органском јединству са слободарском борбом која настоји да створи животворну цивилизацију. Животворни језик је језик животворног хуманизма. 

 

Хајдегер и егзистенцијализам

Х

Уклањањем ума као посредника између човека и његове егзистенције питање трагичног сведено је на психичку раван. По Хајдегеру, потреба за бићем не заснива се на уму, већ на менталном стању које је последица страха од смрти и „бачености“ човека  у свет. Због тога он настоји да лиши човека свести о себи као друштвеном бићу и осећања блискости са другим људима и инсистира на усамљеном појединцу. Хајдегер користи дела Хелдерлина, Киркегора, Рилкеа… да би афирмисао оно психичко стање које је извориште потребе за бићем – без чега је његова идеја о „суседству“ човека са бићем бесмислена.

По Хајдегеру однос према смрти, као основу трагичног, не заснива се на уму, већ је израз менталног стања узрокованог усамљеничком патњом. Тај однос је, заправо, условљен животом у којем човек нема могућност да живи као човек, а то значи да реализује своју људскост као друштвено биће и на тај начин задовољи своју потребу за животом. Оно што изазива трагично осећање код човека није сучељавање са смрћу, којe је неминовнo али не и непосреднo, већ неизвесна егзистенција и свакодневно понижавање које му убија вољу за животом. У коначном, суштина страха од смрти је страх од нестанка у ништавилу заборава.

Трагично подразумева патњу. То је најпогубније код Хајдегера: патња је истинска егзистенција човека. Трпљење бола који ствара нељудски живот је најважнији начин на који човек доживљава своју аутентичну егзистенцију. Прави живот је пут који води у смрт. У њега спада страх, брига, усамљеност… Тежња за срећним животом израз је неаутентичне егзистенције и као таква пад у ништавило. Човек не треба да се бори за срећан живот, већ треба да се са мазохистичком страшћу препусти патњи коју му намеће свакодневни живот. Патња је та која води човека до бића.

Овде бисмо могли да се обратимо Рилкеу чија поезија је уткана у Хајдегерову филозофију: „Воли своју самоћу упркос болу који ти она наноси“. Љубав према усамљености заснива се на мазохистичком карактеру и постаје љубав према болу. Поднети живот у којем нема места за човека као људског бића подразумева поднети бол који ствара безнадежна усамљеност. То је оно са чим је био опседнут и Рилке. Усамљеност постаје животна чињеница која има судбински карактер. У својој „Поеми о пропасти Лисабона“ Волтер указују на природу усамљеничке трагике која лишава човека љубави и тиме могућности да буде срећан: „Сва бића која осећају, рођена су по истом закону, да живе у болу, и да умру као ја“.

Типичан пример егзистенцијалистичког фалсификовања егзистенцијалне ситуације, које се заснива на поремећеној свести која је производ усамљеничког ништавила које ствара капитализам, је следећи Сартров став: „Човек се рађа сам и сам умире, само се самообманом може уверити да између тих тренутака, толико пресудних, није сам.“ Заслепљен усамљеничким безнађем, Сартр превиђа оно што је очигледна истина за свакога ко има умни однос према човеку и свету: не рађа човек себе као човека, већ мајка рађа дете које је девет месеци њен органски део и које путем родитељске неге и живећи у друштвеном амбијенту постаје човеком.

Сартр не прави разлику између самоће и усамљености. Самоћа може да буде продуктивна уколико је усмерена према другим људима и будућности. Усамљеност је могућа зато што је човек друштвено биће. Трагичност усамљености није у самоћи, већ у томе што човек није у стању да се реализује као друштвено биће.

Код Сартра нема саморефлексије егзистенције. Она је датост, што значи да нема историјски, већ метафизички карактер. Попут Хајдегера, Сартр полази од апстрактног „света“ и путем њега конструише eгзистенцијалну ситуацију у којој се човек налази. Његов став да „егзистенција предходи есенцији“ није слободарски изазов и отварање простора будућности, већ укидање човека као друштвеног бића и свођење света на апстракцију. Заправо, човек се „сусреће“ са својом егзистенцијом као конкретно историјско биће, што значи да је његов однос према свету условљен природом света и природом човека као конкретног друштвеног бића. Сартр не схвата да је његова филозофија слободе производ усамљеничког безнађа које ствара капитализам. Не разум, већ осећање безнадежне усамљености постаје основ односа према свету и људима. Филозофија постаје рационални облик у којем се појављује ирационализам који се заснива на усамљеничкој патњи.

Усамљеност није судбинско проклетство, већ је производ на капиталистички начин дегенерисаног живота који ствара атомизоване људе. Човек је осакаћен као друштвено биће и као такав је „бачен у (капиталистички) свет“. Сусрет човека са собом, који по Сартру предходи разумевању себе као човека, условљен је природом конкретног света и тиме природом конкретне егзистенцијалне ситуације у којој се човек налази – чиме је условљено и само-разумевање човека. У коначном, Сартр ствара илузију да је могућа слобода у свету неслободе, односно, да се слобода састоји у опредељењу за слободу. Он не схвата да је опредеље за слободу условљено неслободом, као и да конкретна природа неслободе условљава схватање слободе и природу борбе за слободу. Када се има у виду да је борбена друштвеност постала императив у борби за опстанак живота на Земљи, укидање човека као друштвеног бића представља најпогубнију особеност Сартрове егзистенцијалистичке филозофије.

Егзистенцијалисти су лишени осећања друштвености и понашају се као изгнаници. Они су изгубљени у историјском времену и у сталном су бекству. Друштвеност је за њих апстракција до које долазе на основу имагинарне људскости коју настоје да пронађу у уметности и религији. Она је компензација за недостатак истинске људскости и истовремено бекство из капиталистичког ништавила. Да би престали да лутају егзистенцијалисти настоје да зауставе историју. Естетско виђење света је начин на који настоје да окамене свет и на тај начин га претворе у метафизичку апстракцију. „Свет“ постаје слика на којој се појављују људи у одори коју им је навукла „судбина“.

Лу Саломе у аутобиографији описује свој однос према царској Русији. Нема мишљења света као основа односа према свету, нема сумње, нема критичке дистанце… Уместо разумевању света инсистира се на његовом доживљавању, при чему се свет појављује као непосреднa датост. Човек се спаја са светом путем чулних утисака који стварају одређено психичко стање – које постаје основ доживљавања света. Нема речи о владајућем поретку, друштвеној неправди, ропству; нема идеала слободе и правде и у том контексту идеје будућности… Доминира осећање бивања у свету у којем се, заправо, ништа битно не дешава. Свет је увек исти: извориште патње и смрти. Егзистенцијалисти лебде у свету и ауторитарну замаљску моћ доживљавају као тежиште и ослонац. Она постаје земаљска пројекција неприкосновене божанске моћи. И Рилке је био одушевљен фашизмом.

Ево како Лу Саломе, дугогодишња животна сапутница Рилкеа, описује Рилкеову стрепњу: „Ево такође тачке која нам омогућује да Рајнерову стрепњу схватимо као фаталност: не као једноставну стрепњу пролазне природе, која током живота настаје због губитка ствари, нити као осећање свих истинских уметника, рођено услед губитка стваралачке снаге, на шта се не може утицати, већ као апсолутну стрепњу, од нестајања у небићу, у коме такође нестаје и оно што, мада није део нас, делује и на нас и на све остало.“ (Лу Андреас-Саломе, Мој живот, 98, под.Л.С.) Из тога проистиче Рилкеово схватање бога и однос према њему: „Испуњавањем задатка какав је представљао „Бог“, у њему су се судариле човештво и песништво: човештво као живо и непосредно поимање бића и песништво, као делатност којом се том бићу даје облик.“ (Лу Андреас-Саломе, Мој живот, 99, под.Л.С.) Тежња за истинским пројектована је у бога и у однос човека према богу. Делатна воља усмерена је према небу, а не према људима и будућности. Свако тражи свој пут који води на небо. Живот је бол. Смрт је спасење и као таква божји дар. Бити у загрљају смрти значи бити у загрљају бога.

Држећи се Фројда, Саломе има према Рилкеу психоаналитички однос. Детињство, однос према мајци… Нема Рилкеа као конкретног друштвеног и политичког бића, нема односа према свету и људима, нема мишљења света и маштања о будућности, нема саморефлексије човека као конкретног историјског бића… Све оно што је битно дешава се у човеку. Он је опседнут собом. Заправо, човек је опседнут усамљеничким безнађем. Ради се о рањеном човеку коме рана непрестано крвари наносећи му бол која наговештава скору смрт. Њиме влада страх од бесмисленог живота који је последица тога што живи ван живота и што  не може да реализују своју људскост. Његово нереализовано друштвено биће у сталном је сукобу са животом у којем је сведен на атомизовану сподобу која се тетура у мрачним лавиринтима капиталистичког ништавила. Он на илузорном небу тражи оно што може да стекне само на Земљи – уколико се са другима бори за будућност. Уместо умног разговора који указује на друштвене узроке несреће и који мотивише људе да се боре за њено искорењивање, инсистира се на поезији која постаје вапај очајника који доживљава живот као пад у бездан. Ради се о човеку коме је капитализам ампутирао чуло друштвености и створио од њега аутистичног богаља. То је човек који не верују другим људима и који види себе као припадника аристократске интелектуалне елите. Лу Саломе: „Бачен у овај свет препун сиромаштва, болести и нечистоће, Рајнер у њему није био човек који пати са другим људима, већ се његова сопствена патња пробила у следећим речима: „Често бих хтео да кажем да нисам један од њих.“ Његово поистовећивање са свим што је пораз и предмет вечног проклетства намеће се његовом осећању, као што се вероватно дешава у часовима стваралачке немоћи.“ (Лу Андреас-Саломе, Мој живот, 100, 101.с.)

У капитализму влада лажна друштвеност. Људи доживљавају своје постојање као друштвена бића путем живота који их лишава људскости. Истовремено, они вреднују себе путем вредносног свода који их обезвређује као људе. У односу према другима људи не настоје да задовоље своје истинске људске потребе већ приватне интересе и на њима засноване патолошке потребе. У капитализму човек је човеку смртни непријатељ.

Попут Достојевског и Киркегора, и Рилке настоји да одбрани интегритет човека од ништавила свакодневног живота које уништава људско и претвара људе у ништарије. Ради се о покушају одбране човека од капитализма – без сучељавања с капитализмом. Другим речима, ради се о настојању да се сачува људско у нељудском свету. Неслободни човек тражи слободу у себи јер не може да је пронађе у свету – путем вредносног свода који га обезвређује и уништава као човека. У питању је ескејпистички индивидуализам који завршава у аутизму, лудилу и  самоубиству.

Егзистенцијализам је аутентична филозофија на капиталистички начин дегенерисаних људи. Она се заснива на усамљеничком безнађу и на утапању у свет у којем влада деструктивно ништавило. То је филозофија људи који су отпали од историје и постали капиталистички отпад. Они идеализују бол који им наноси живот лишавајући их људског. Хајдегер се обраћа људима који болују од тешке депресије. Хелдерлин је типичан пример. Религиозна мистика постаје средство да се лудилу прибави фундаментално-онтолошка димензија.

Ево како Николај Берђајев, у својој књизи „Судбина човека у савременом свету“ (коју је написао у Немачкој и објавио 1934.), оцењује егзистенцијализам и Хајдегеров однос према човеку: „Егзистенцијална философија жели да разоткрије структуру бића у човековој егзистенцији. Али и ту ишчезава целовити лик човека. У вези с тим, најинтересантнији је Хајдегер. Биће као брига, страх, свакодневица, смрт, јесте биће које се разоткрива у палом и несрећном човековом постојању. Али иза бриге, страха, свакодневице, смрти нема самог човека. Испоставља се да је брига дубља од човека. Човек се конструише из бриге, као што се из смрти конструише његово постојање. Хајдегерова философија је философија ништавила. Ништавило ништује. То је онтологија ништавила као последње тајне бића, и то је философија очајања, апсолутни песимизам. То је филозофија карактеристична за наше време.“ (Ф) (Николај Берђајев, Судбина човека у савременом свету, 26. с, Логос, Београд, 2006.)

Уколико човеков однос према бићу не може да се заснива на слободном мишљењу већ на доживљавању бића, онда је слепа вера у постојање бића и вера у биће као биће оно на чему се заснива однос према бићу. Хајдегерова фундаментална онтологија представља на филозофски начин утемељену теологију. Сумња у постојање бића руши Хајдегерову теорију. Отуда је критички рационализам, који је утемељен у Сократовој мисли, најгора јерес. Само успостављање бића, које се појављује као датост која је независна од човека и у односу према којој човек може да дође до свог човекобивства, представља обоготоворење процеса који своде човека на предметност. „Надолажење бића“ (Хајдегер) није историјски процес јер човек није стваралац своје историје, већ сенка бића.

Хајдегер се обраћа усамљеним људима који су жртве капитализма. Потреба за бићем последица је страха од нестанка који проистиче из усамљеничког ништавила који претвара живот у ништећу патњу. Вера у биће има компензациони карактер. Она постаје халуциногена дрога која треба да омогући човеку да поднесе бол који изазива нељудски живот и да превлада страх од смрти. У коначном, (квази)религиозне илузије треба да униште човеку веру да може, у сарадњи са другим људима, да створи хумани свет у којем ће оживотворити своје стваралачко биће и бити поштован као човек.

Хајдегерово инсистирање на томе да је „суштина човека егзистенција“ значи да психичко стање које проистиче из страха од смрти представља извориште потребе за бићем и основ веровања у биће. Уколико је психичко стање основ односа човека према својој егзистенцији, а не друштвени живот и положај човека у њему, променом његовог психичког стања мења се његово доживљавање сопствене егзистенције. Из тога следи закључак да уместо борбе за промену света и тиме егзистенцијалних околности које условљавају живот човека, треба деловати на психу људи и тиме на начин на који човек доживљава своју егзистенцију.

Уколико се укине умни однос човека према свету и егзистенцијалној ситуацији у којој се налази, ствара се могућност за најгоре облике менталне манипулације. Хајдегер настоји да наведе људе да доживе себе и свет онако како то одговара његовом политичком пројекту. Он укида критичко-визионарски ум да би ушао у подсвест људи и овладао њиховим страховима. Хајдегер инструментализује страх, који проистиче из егзистенцијалне неизвесности коју ствара капитализам, да би створио поданички менталитет. Страх од смрти постаје средство за уништавање слободарског достојанства човека, аутентичне друштвености, историчности и самим тим визионарске свести, као и воље да се створи хумани свет. У основи односа према човеку је психолошка манипулација, својеврсно фанатизовање људи уклањањем могућности да постављају умна питања која имају слободарски и егзистенцијални карактер. Уместо да се тежи промени света променом владајућег поретка и променом друштвених односа, инсистира се на уклањању ума и успостављању контроле над емоцијама. На тој основи могуће је развити тоталитарни поредак који ће се заснивати на митолошкој свести и фанатизму. Хајдегер је створио теоријски основ за успостављање политичког поретка који претвара људе у масу безумника и „топовско месо“.

Хајдегер спада у оне Западне филозофе који су имали разумевање за далекоисточну мистику. Он критикује техничку цивилизацију али превиђа да је склоност ка мистици, која је видљива у његовој филозофији, производ техничке цивилизације која је лишила људе историјске самосвести и тиме визионарског ума. Склоност ка мистици је друга страна технократског ума. Без еманциповане историјске (визионарске) самосвести и без могућности да се реализује као аутентично друштвено биће човек је склон да смисао живота тражи у сфери мистике и да падне у замку окултизма. Технизовање ума најгори је начин обезумљења човека. На примеру техничке интелигенције може да се види како капитализам лишава човека људскости и на тај начин га препушта дејству најпримитивнијих идеологија које га одвлаче у ништавило и ментално изобличују.

Хајдегерова филозофија лишава човека ума на тај начин што укида ум и тиме лишава човека могућности да постане еманциповано умно биће. Хајдегер не настоји да укине метафизику критичким и визионарским умом већ мистиком. Она постаје обрачун с критичким рационализмом и дијалектичким умом, што значи с еманципаторским наслеђем грађанског друштва и идејом будућности. Хајдегерова мисао не тежи да развије животворне потенцијале ума, већ да инструментализује подсвест у коју су се уселили демони које ствара деструктивно капиталистичко ништавило. Не еманциповани ум, већ психичко стање које је последица нељудског живота у капитализму постаје основ односа човека према свету и будућности. Хајдегерова филозофија „превазилази“ религију и филозофију тако што ствара „нову“ мистику која има поетски облик.

За Хајдегера човек није друштвено и на тој основи световно биће, већ је сведен на атомизовану индивидуу која је „бачена“ у ништавило које ствара капитализам. Човеков однос према својој егзистенцији није посредован конкретном природом света и његовим положајем у свету као конкретног друштвеног бића, већ непосредним доживљавањем своје егзистенције која има трагични карактер. Хајдегер укида друштвеност као посредника између човека и света и у том контексту укида међуљудске односе који су основно везивно ткиво друштва.

Укидајући човека као друштвено биће Хајдегер укида човека као еротско и самим тим као играчко биће. На тај начин он сакати животну снагу човека која за Ничеа представља извориште његове „воље за моћ“ и основ за укидање свих облика посредовања које је цивилизација успоставила између човека и света и која слабе његову животну (дионизијску) моћ.

Код Хајдегера тубиће је одслика слике човекобивства која се појављује у виду бића. Уистину, тубиће није могуће уколико не подразумева јаство, а оно је могуће једино уколико је човек специфична и непоновљива личност. Истовремено, човек може да се односи према себи као самосвојној личности једино уколико у другим људима види самосвојне личности. Јаство је могуће само у контексту односа човека према другим људима као самосвојним личностима.

Хајдегер инсистира на колективизму који је лишен еманциповане друштвености и који има митолошки и инструментални карактер. „Народ“ је средство за обрачун с еманципаторским наслеђем грађанског друштва и у том контексту с еманципованим грађанином као основом друштвеног устројства. Митолошка слика „народа“ постаје средство за обрачун с еманципованом друштвеношћу. „Народ“ постаје мистични појам у којем нестаје човек као конкретно друштвено биће, што значи као самосвојна личност. „Народна свест“ укида еманциповану грађанску свест и постаје средство владајуће класе за претварање грађана у поданичку масу коју уједињује митолошка свест и фанатизам. „Колективно несвесно“ (Јунг) постаје основ за изградњу „народног јединства“. Истовремено, делатна моћ човека као политичког бића пренета је на „народну заједницу“ и на тај начин на владајући режим.

Хајдегерово давање месијанске улоге Немцима да врате човечанство на прави пут када је било у јединству са бићем обесмислио је капитализам постајући глобални екоцидни и на тој основи геноцидни поредак. Не „изабрани народ“, већ само уједињени народи, а то значи уједињено човечанство може да се избори против капитализма као глобалног и тоталитарног поретка деструкције и спасе свет од уништења.

Уместо за колективизам који има митолошку природу и у којем су људи сведени на роботизовано стадо, треба се борити за друштво као заједницу еманципованих грађана које уједињује борба за слободу и опстанак. Истинска национална свест заснива се на слободарској и визионарској свести, а не на националним митовима и фанатизму. Не затвореност у митолошку прошлост, већ отвореност према будућности чини суштину истинске националне свести. Није историјски онај народ који ствара митове о прошлости, већ онај који ствара будућност.

Егзистенцијалистичка филозофија је у својој бити антиегзистенцијална. Она полази од атомизованог човека који је производ капитализма. Не може се учинити ништа битно на искорењивању узрока несреће уколико свако у себи тражи решење за своју егзистенцију. Обрачун с човеком као друштвеним бићем заправо је обрачун с критичким умом и мењалачком праксом. Неће потреба човека за апстрактним „бићем“ спасити свет од уништења, већ потреба човека за човеком. Не ради се о егзистенцијалистичком хуманизму који инсистира на егзистенцији човека као атомизованог појединца у постојећем свету, већ о животворном хуманизму који инсистира на борби уједињених људи за опстанак човечанства и живота на Земљи. Он подразумева животворни ум и на њему засновану животворну праксу која се појављује у односу према погубној тенденцији развоја капитализма као тоталитарног деструктивног поретка. Залагање за хуманизам који се заснива на борбеној друштвености једини је прави одговор капитализму који је претворио свет у средство за своју репродукцију. Човек нема на кога да се ослони осим на другог човека.

Уместо бриге човека као појединца за сопствени опстанак, треба да доминира брига човека као еманципованог природног, друштвеног и историјског бића за опстанак живота на Земљи и човечанства. Из бриге за опстанак човечанства проистиче потреба човека за човеком, а то значи аутентична друштвеност. Она је основ аутентичне људскости. Уместо посредством апстрактног „бића“, човек треба да доживи људскост путем другог човека. Богатство међуљудских односа је истински критеријум путем којег се одређује развијеност света и његова животворна снага. Не саживот са „бићем“, већ је саживот са људима основни начин на који човек може да досегне до људског: човек је човеку огледало људскости (Маркс).

Борба за аутентичну друштвеност пружа могућност да се превазиђе  све дубља егзистенцијална криза коју ствара капитализам и изграде темељи новог света. Она има историјски и самим тим визионарски карактер, што значи да пружа могућност да постојећи свет буде превазиђен јер носи у себи потенцијал novuma који може да се реализује тако што ће се остварити еманципаторски и животворни потенцијали природе и човечанства. Без њиховог реализовања хуманистичка визија будућности постаје илузија, а покушај њеног реализовања претвара се у фанатични волунтаризам. Утопијско постаје утопистичко, што значи пука маштарија.

У савременом свету, који се налази на ивици провалије, хуманистичка визија будућности постала је егзистенцијална визија. Она може да се реализује путем животворног ума и на њему заснованој животворној пракси. Борба за слободу постала је борба за опстанак.

Као што апстрактни морални принципи, попут Кантовог „категоричког императива“, не могу да буду брана егоистичном индивидуализму који ствара владајући поредак који се заснива на апсолутизованој приватној својини, тако ни апстрактни филозофски постулати не могу да се супродставе деструктивном безумљу које ствара капитализам. Тек у контексту борбе за искорењивање узрока нехуманог и деструктивног, а то значи у контексту борбе против капитализма а за нови свет, хуманистички и умни принципи могу да постану потстрек мењалачкој пракси.

Уместо да је апстрактно „биће“ полазиште за наш однос према свету и будућности, то треба да буде капитализам као тоталитарни деструктивни поредак који је довео до тога, да се идеја човекобивства не налази више у есенцијалној, већ у егзистенцијалној сфери. „Воља за моћ“ савременог човека има животворни смисао и појављује се као воља за уништење капитализма и за стварање новог света. Животворна воља је истина савремене „воље за моћ“.

Уколико имамо у виду Хајдегерово инсистирање на индивидуалној егзистенцији човека као полазишту за разумевање трагичног, онда је егзистенција Хајдегера као конкретне личности кључ за разумевање његове мисли. Хајдегер инсистира на томе да човек као усамљени појединац треба непосредно и са мазохистичким ентузијазмом да доживи своју трагичну егзистенцију.  Полазећи од тога, можемо доћи до закључка да је Хајдегер, говорећи о трагичној егзистенцији човека, имао у виду сопствену трагичну егзистенцију и да је од ње створио општи принцип на основу којег је оцењивао природу егзистенције других људи. Уистину, Хајдегер је са својом филозофијом могао да изрази једино сопствено доживљавање света и свог положаја у њему – само претпостављајући на који начин то чине други људи.

Ако анализирамо личност Хајдегера полазећи од његовог схватања трагичности људске егзистенције и идеје да је човек „бачен у свет“, намеће се закључак да је Хајдегер имао озбиљне менталне проблеме. Његова филозофија типичан је пример настојања да се превлада осећање ништавности које проистиче из страха од нестанка. У коначном, његова филозофија има сублимишући карактер и може да се схвати као Хајдегеров безнадежни покушај да побегне од демона који су га прогањали. Хајдегер је настојао да својом филозофијом створи ефикасан механизам за психичку манипулацију људима. Упркос томе што има инструментални карактер, она је повратно деловала на Хајдегера. Пружила му је могућност да створи ону представу о себи, коју је покушао да прибави Немцима. Дајући Немцима димензију „изабраног народа“, Хајдегер је дао себи димензију Месије. Велики критичар метафизике постао је њено отелотворење. У његовој личности „метафизика субјективности“ доживала је највиши узлет. У својој уобразиљи Хајдегер је постао врховни „чувар бића“ и на тај начин је обезбедио себи „вечност“. Ни Хајдегер није могао да избегне судбину људи који су одрасли у капиталистичкој мочвари: и он је био на капиталистички начин дегенерисани човек.

Предговор – Хајдегерова филозофија у светлу животворног хуманизма

П

Студија којa се налази пред читаоцем није производ стваралачке радости, већ стваралачке муке. Нису све озбиљнији здравствени и животни проблеми били највећа препрека за размах ауторовог стваралачког ентузијазма, већ поражавајућа истина да што је дело  квалитетније имаће мање читалаца. Који је смисао озбиљног рада када је све већи број људи неписмен и када је озбиљна књига постала страшило са којим капиталистичка пропагандна машинерија плаши људе?

Извориште самосвести овог рада није филозофија, већ конкретна природа савременог света. Светом је завладао капитализам који се заснива на деструктивном редукционизму који има тоталитарни карактер. Све се одвија ван човека и против човека. Свет је постао смртна опасност за човека. Човечанство преживљава тако, што капитализам уништава темеље на којима се заснива људски опстанак. Све је подређено све бржем обрту капитала који има деструктивни карактер. Човек није више само радна животиња, већ је постао оруђе капитализма за уништавање робе и контејнер у којем нестају све отровнији сурогати капиталистичке цивилизације. Истовремено, све оно што пружа могућност да се искорачи из капиталистичке цивилизације и створи хумано друштво бива уништено.

Сваке године у најразвијенијим капиталистичким земљама  Запада преко милијарде тона хране буде бачено да би се очувале цене производа и на тај начин капиталистичка економија. Милиони неупотребљених аутомобила склоњени су на напуштене аеродроме да би се на тржишту створио простор за нове моделе. Производи се тако да производи што пре пропадну. Војна индустрија троши огромне економске и научне ресурсе, истовремено изазивајући ратове који уништавају читаве народе и стварају еколошку пустош. Све већи број нуклеарних електрана и све већи број све драматичнијих нуклеарних хаварија прете да десеткују човечанство и живи свет. Све отровније хемикалије трују земљу, воду, ваздух и на тај начин уништавају биљни и животињски свет. Свет се приближава црвеној еколошкој линији чијим прекорачењем је судбина човечанства запечаћена.

Деструктивнo безумље један је од најпогубнијих производа савременог капитализма. Капитализму није потребан уман човек који ће се руководити хуманистичким вредностима и вољом да спречи уништење живота на Земљи, већ малограђанин који је сведен на радно-потрошачког идиота. Најважнија одлика малограђанске свести је одбацивање ума. У крајњем, ради се о обрачуну с еманципаторским потенцијалима грађанског друштва и одбацивању одговорности за уништење света.

Спречити људе да схвате суштинско тако што ће маргиналном бити дата суштинска и спектакуларна димензија представља најважнији задатак јавних медија и индустрије забаве. На делу је све агресивнија „духовна“ сфера капитализма која се појављује у облику „ријалити“ програма, филмова, ТВ серија, компјутерских игара, хороскопа, спортских и музичких спектакала, езотерије, пророчанстава, религија и секти, „теорија завере“, космолошке мистике и „ванземаљaца“… Све је то зачињено алкохолом, дрогама, насиљем, порнографијом, педерастијом и педофилијом… Капитализам не уништава људима само моћ расуђивања и визионарску свест, већ своди људе на патолошке ништарије.

Укидајући еманципаторско наслеђе човечанства и тиме његов историјски развој капитализам намеће начин мишљења који се заснива  на механицистичком материјализму. Он представља обрачун како с натуралистичким, тако и са историјским материјализмом и у том контексту с човеком као умним и визионарским бићем. Све мање људи је у стању да направи разлику између појавног и суштинског, лажног и истинитог, битног и споредног, узрока и повода, прошлости и историје, другости и novuma, једнакости и једнообразности, интелигенције и ума, формално-логичког и дијалектичког, прогреса и прогресизма, истинитог и истинског, стварног и илузорног, праведног и правичног, утопијског и утопистичког… Истовремено, културно наслеђе човечанства постаје недоступно све већем броју људи јер не могу да га схвате. Не ради се само о томе да људи имају закржљали, већ на капиталистички начин дегенерисани ум. То се, пре свега, односи на „техничку интелигенцију“ која је носилац капиталистичког „прогреса“. У коначном, ради се о менталном изобличењу људи и стварању деструктивних фах-идиота.

Религиозна свест условљена је светом у којем човек живи и природом на капиталистички начин дегенерисаног човека. У савременом свету теорије о „апокалипси“ и „рајским вртовима“ представљају доливање уља на ватру која спаљује свет. У јавности су све присутнији „душебрижници“ који позивају људе да се „окрену себи“ и „небеским световима“.Какав је смисао „окретања себи“ када капиталисти све беспоштедније уништавају свет и када је једина могућност да човечанство опстане да се људи уједине и униште капитализам? Да ли човек треба да се супродстави злу које све драматичније доводи у питање опстанак човечанства, или треба да се препусти религиозним илузијама које му обећавају „вечни живот“ на небу?

Научници који су лојални капитализму убеђују људе да је живот на Земљи при крају и да човечанство треба да се одсели на неку другу планету. На тај начин, они сугеришу човечанству да је уништење човечанства неминовност. Они не сагледавају човечанство као заједницу људских бића којa имају право на живот и слободу, већ га сагледавају полазећи од слике човечанства коју ствара капиталистичка пропагандна машинерија. Човечанство је сведено на гомилу безличних штеточина које заслужују да буду уништене. У току је егзистенцијални редукционизам и у том контексту укидање људскости која се појављује као љубав, солидарност, блискост, естетско, пожртвованост, мудрост, родитељска љубав и нега, историчност, слободарско, аутентична друштвеност… Истовремено, капитализам уништава породицу и ствара бесполног човека. Хришћански теолози на Западу иду дотле, да мењају садржај Библије и прилагођавају га на капиталистички начин дегенерисаном човеку. „Бог“ више није „отац“, већ је обезлична сподоба која је лишена стваралачког Ероса.

Уништавајући човека као полно биће капитализам уништава човека као еманциповано природно биће и тиме раскида везу човека са природом. Човек сагледава себе посредством модела човекобивства који је производ капитализма, а то значи техничке цивилизације. Породица се не заснива на особеностима човека као еманципованог природног бића, већ на денатурализованим „партнерима“ и на техничком произвођењу и усвајању деце. Принцип „усвајања деце“, који се заснива на купо-продајном односу, указује на сву монструозност хомосексуалног пројекта будућности. Он подразумева подређивање биолошког опстанка друштва духу капиталистичке репродукције. Деца губе одлике људских бића и постају роба на тржишту – попут стоке и ствари. „Усвајање деце“ не заснива се на хуманим мотивима, већ на потреби за поседовањем и манипулисањем људским бићима. „Усвајање деце“ постао је легални злочин.

Обрачун с „традиционалним човечанством“ представља једну од најпогубнијих последица капиталистичког „прогреса“. Тај процес не подразумева само промену односа између људи и стерилисање њихових животворних способности, већ и укидање културног наслеђа, а то значи обичајних, моралних, религиозних и правних норми које се заснивају на очувању породице и обезбеђивању друштвених услова за стварање здравог потомства – без чега нема будућности. Када се има у виду значај који у историји има породица и традиционални односи између људи, наметање хомосексуалних односа и лишавање деце права и могућности да имају оца и мајку (а тиме и могућности да имају друге чланове традиционалне породице), представља заправо обрачун с целокупним  културним наслеђем човечанства и самим тим обрачун с историјском самосвешћу.

Стерилисање човека као животворног бића и на тај начин укидање човека као природног бића подразумева радикално нов однос према телу човека и тиме према човеку као природном и људском бићу, као и према природи. Уместо оплемењујућег односa према телу, и тиме природи која је „анорганско тело човека“ (Маркс), успоставља се инструментални однос према телу. Свaки део тела који може да буде употребљен постаје средство сексуалног општења. Када се има у виду да је тело човека извориште и носилац његове људске самосвојности, инструментализовање тела истовремено подразумева инструментали- зовање човека као људског бића.

Више се не прави разлика између нормалних и патолошких међуљудских односа и у том контексту између нормалних сексуалних односа и сексуалних перверзија. Једини критеријум на основу којег се одређује „нормално“ понашање је да ли оно доприноси интеграцији човека у капитализам. Уместо опште-људских принципа који пружају могућност да се успостави критичка дистанца према нељудском, нуди се „толеранција“ која подразумева прихватање најгорих облика деградирања човека на нечовека. У коначном, принцип „Паре не смрде!“ укинуо је све друге принципе и постао неприкосновени егзистенцијални и вредносни принцип капитализма.

Капитализам не може да се обрачуна с погубним последицама које ствара путем демократских метода и институција. У току је укидање грађанских слобода и успостављање капиталистичке диктатуре. Све је очигледније да је фашизам стиснута песница капитализма у кризи и као такав само један од политичких појавних облика капитализма. У току је успостављање савременог тоталитаризма који нема само геноцидну, већ и екоцидну природу. Савремена „воља за моћ“ (Ниче) постала је воља за апсолутном владавином над људима и природом и подразумева да је човек у потпуности лишен људскости и природности. То није само воља за покоравањем, већ воља за уништавањем људи и живог света. Она се заснива на природи капитализма као тоталитарног поретка деструкције и посредована је техником која има деструктивну моћ.

Уништeње животне средине и биолошке репродукције у најразвијенијим капиталистичким земљама представља најважније извориште савременог фашизма. Теза да је „пренасељеност планете“ главна опасност за опстанак човечанства ствара на Западу геноцидну хистерију која условљава да теорија о „златној милијарди“ добија све већи број присталица. Заправо, уништење све већег броја људи постаје основни услов за преживљавање све мањег броја људи.

Убрзани процес аутоматизације и роботизације, који се заснива на све бржем обрту капитала и принципу продуктивистичке ефикасности, ствара не само услове за развој идеологије која се обрачунава с човеком као људским и природним бићем, већ доводи до укидања све већег броја радних места и тиме до „вишка радника“. Теорија о „златној милијарди“ не подразумева само уништење милијарди „прекобројних“ у свету од стране најмоћнијих капиталистичких држава, већ и уништење стотине милиона радника у најразвијенијим капиталистичким земљама који су постали „технолошки вишак“. Радници су потенцијално највећа опасност за капитализам и капиталисти ће учинити све што је у њиховој моћи не само да спрече њихово политичко организовање и политичку борбу, већ и да их истребе. Ради се, заправо, о обрачуну капиталиста с „обичном“ радничком популацијом („плаве крагне“), с тим што је најквалификованији део радника („беле крагне“), као неопходна и на тој основи привилегована радна снага, савезник капиталиста у обрачуну с „плавим крагнама“.

Уништење „прекобројне“ радничке популације је завршни чин класног обрачуна капиталиста с радницима у условима постајања капитализма тоталитарним деструктивним поретком. Јефтина и смртоносна дрога, алкохол и дуван, укидање одговарајуће здравствене неге и све отровнији медикаменти, све отровнија храна и вода, све лошији општи животни услови, уништена природна средина и интензивно запрашивање становништва све отровнијим хемикалијама, отровне вакцине и изазивање епидемија, тотално криминализовање радничке популације… – све су то облици геноцида над радничком класом који је у току.

Обрачун с „вишком човечанства“ сузиће тржиште. То ће бити надомештено убрзаним процесом потрошње и тиме деструкције производа. Истовремено, производи ће имати све ексклузивнији карактер. Циљ стратега најразвијенијих капиталистичких земаља је да на Земљи живи „оптималан“ број људи који ће имати све конфорније техничке услове живота, и који ће имати све дужи животни век. За њих ће радити све већи број све усавршенијих робота – који се неће борити за слободу и опстанак. Ради се, заправо, о стварању овоземаљског технички устројеног „раја“ за светску капиталистичку „елиту“.

Човек је световно биће и природа света условљава природу човека. Свет није само извориште чулних утисака и у том смислу миметичко окружење, већ природа и ритам световног дешавања условљавају телесно и ментално функционисање човека. Сам на капиталистички начин дегенерисани живот постао је уништење човека као људског и природног бића. Савремени „човек једне димензије“ (Маркузе) сведен је на деструктивно биће. Заправо, човек је изгубио људске одлике и постао бездимензионална капиталистичка наказа.

У току је тоталитарна редукција човека на не-човека. Капитализам не приморава само човека да се понаша као механички део индустријског процеса рада и на тај начин га телесно деформише (Маркс), већ га генетски изобличава и сакати као живо биће. Капитализам не само да дехуманизује човека, већ га денатурализује, што значи лишава га особина које су својствене живим бићима. Ради се о капиталистички изазваној мутацији човека од природног и културног бића у радно-деструктивни (потрошачки) механизам. Човек није само путем капиталистичког тржишта „опредмећен“ (Маркс), већ је постао, као радник и потрошач, саучесник у уништавању света.

Уништење природе подразумева уништење тела као животворне целине, чула, нервног система, природног ритма рада организма, репродуктивне способности, стваралачких потенцијала тела… Истовремено, капитализам ментално дегенерише људе. Стотине милиона грађана на Западу пати од депресије, анксиозности и других психичких оболења која постају извориште најтежих облика друштвене патологије. Најпогубнији ефекат који ствара капиталистичка пропагандна машинерија је уништење моћи расуђивања и претварање људи у потрошачку гомилу. Истовремено, сам потрошачки начин живота постао је на капиталистички начин дегенерисани облик реализовања човека као политичког бића. Живљење потрошачког начина живота је најважнији начин на који човек исказује лојалност капитализму.

Капитализам производи дегенерисану друштвеност и своди људе на масу обезличених идиота. Редукција и дегенерација људског доводи до стварања усамљеничког безнађа које производи најгоре облике друштвене патологије. Дрога, алкохол, медикаменти, прождирање све већих количина све затрованије хране, све крвавија и деструктивнија индустрија забаве… Људи користе компензационе механизме које им намеће капитализам који имају деструктиван карактер и који само убрзавају процес уништења човека. Међуљудски односи губе хумани садржај и бивају сведени на „комуницирањe“ путем техничких средстава које се своди на „слање порука“ у виду прегршта речи и најпримитивнијих симбола. Човек је човеку постао техничко средство за задовољавање приватних интереса и патолошких потреба. Деструктивна световност условила је да човек постане атомизовано и деструктивно биће и као такав смртни непријатељ другом човеку.

Претварање потребе за животом у потребу за уништавањем представља завршни облик капиталистичког дегенерисања човека. Капитализам преображава урођену животну агресивност човека као животворног бића у потребу за уништавањем и на тај начин омогућава развој деструктивних потенцијала капитализма. Деструктивне „потребе“ постају вучна снага у развоју капитализма. Деструкција је постала компензациони механизам са којим човек безнадежно покушава да „реши“ проблеме које ствара усамљеност, егзистенцијални страх, депресивност, безнађе… – и на тај начин само доприноси развоју процеса који узрокују несрећу. Бити конформист данас значи прилагодити се капитализму као деструктивном поретку и на тај начин постати деструктивно биће. Када се има у виду деструктивно лудило које влада у најразвијенијим капиталистичким земљама, намеће се закључак да је капитализам прекорачио антрополошку границу до које је Маркс дошао са својом идејом „отуђења“ и успео до те мере да дегенерише човека, да су његове деструктивне „потребе“ постале снага која га покреће и која даје смисао његовом животу.

У току је хиперпродукција виртуелних светова. Свуда око нас лебде шарени балони који носе илузије које ствара капитализам. Њих на небу не држи хелијум, већ потреба на капиталистички начин дегенерисаних људи за илузијама. Нема више речи о „бољој будућности“ и „срећном свету“. Све се чини да човек не стекне критички однос према свету, већ да му се прилагоди и на тај начин постане саучесник у уништавању себе као хуманог и природног бића, као и живота на Земљи. То је најпогубнија превара у којој малограђани, ти фанатици капитализма, свесно учествују јер на тај начин беже од одговорности за уништење света.    

Капиталистички медији стварају егзистенцијално безнађе и на тај начин доприносе развоју деструктивног лудила. Све већи број људи верује да ће свет ускоро пропасти и да треба да искористе време које им је преостало да „још нешто доживе“ и на тај начин забораве на апокалипсу. Ради се о „синдрому Титаник“: брод тоне – музика је све јача. Незаинтересованост за опстанак човечанства је најпогубнија последица капиталистичког дегенерисања човека.

Све је реалнија опасност да ће капитализам до те мере да извитопери човека, да он више неће моћи као аутентично природно и људско биће да поима свет и односи се према њему. Уколико у догледно време човечанство не уништи капитализам, закаснела реакција биће безнадежна побуна на капиталистички начин дегенерисаних људи: оних који су рођени у ретортама, који не знају шта је љубав и одговорност за друго људско биће, садиста и мазохиста, психотичара, фанатика и убица, проститутки и макроа, педофила и содомиста, сатаниста и манијака… Побуна оних који никада нису прочитали књигу, који немају историјску самосвест, који могу да пију само кока-колу и једу junk-food, који не могу да заспу без седатива и који не могу да устану без дроге… Побуна епилептичара и шизофреничара, пијаница и скитница, сифилистичара и сидаша који се налазе у смртној агонији… Њихова побуна неће се заснивати на хуманим мотивима, већ на најсуровијој борби за опстанак. Биће то побуна капиталистичких дегенерика који ће се борити до истребљења да би се дочепали конзерве кока-коле и дозе хероина…   

Хајдегер и нацизам

Х

Било би погрешно уколико бисмо покушали да успоставимо непосредну везу између нацистичке идеологије и Хајдегерове филозофије, поготову уколико бисмо у нацистичкој идеологији покушали да пронађемо основ Хајдегерове мисли. Блискост Хајдегерове филозофије и нацистичке идеологије заснива се на томе, да обе доктрине имају исто извориште. Оне представљају гране на дрвету које је укорењено у  велико-немачком експанзионизму.

У предавању које је 8. априла 1936. одржао у фашистичком Риму под насловом “Европа и немачка филозофија” (“Europa und die deutsche Philosophie”), Хајдегер је недвосмислено указао на стратешке политичке циљеве немачке филозофије. Њен најважнији задатак је да „спасе Европу“ од „азијатских народа“ тако што ће да се супродстави „искорењивању и расцепканости“ европских народа. Хајдегер се залаже за „промену историјског опстанка“ Европе која се не може постићи  „слепим продирањем у неодређену будућност“, већ „само као стваралачко разрачунавање с целокупном досадашњом историјом“. Он завршава свој ратно-хушкачки говор са Хераклитом: “Рат је свему родитељ, али и чувар свих ствари. Наиме, он је једне учинио боговима, друге људима, једне робовима, друге господарима…“ Није тешко закључити кога је предстојећи рат требало да претвори у робове, а кога у господаре.

Хајдегер је, заправо, дао задатак немачкој филозофији да из историје европских народа уклони све оно што може да омете њихову интеграцију у нацистички „нови европски поредак“. Ради се о Gleichgeschaltungu са којим је требало уништити еманципаторско наслеђе европских народа и створити од њих средство за реализовање најважнијег стратешког циља Немачке: уништење Словена и освајање њиховог животног простора (Lebensraum). У Хајдегеровој филозофији основни егзистенцијални интереси немачког капитализма добили су филозофско утемељење и као такви су постали стратешка платформа за немачку колонијалну експанзију. Хајдегер је био следбеник идеје „велике Немачке“ која се појавила давно пре Хитлера. Нацистички поредак био је за Хајдегера само један од историјских облика у коме је требало реализовати ту идеју. Хајдегер је и после слома нацистичке Немачке остао веран идеји „велике Немачке“ и у том контексту стратешким циљевима нацистичког поретка.

Речено на савремени начин, Хајдегер се појављује као „стручњак за стратешка питања“. То је основни разлог што је Хајдегер инсистирао на томе, да његова филозофија нема политичку природу. Његова мисао нема у виду привремена политичка збивања, већ „нарастање бића“ које се појављује у облику развоја освајачких моћи Немаца као господарске расе. Хајдегерова филозофија само се привидно налази у есенцијалној сфери. Суштина „бића“ није слобода и правда, већ егзистенцијални интереси немачког капитализма.

Ако бисмо покушали да утврдимо која политичка доктрина проистиче из Хајдегерове фундаменталне онтологије, могли бисмо да закључимо да се ради о фундаменталном тоталитаризму. У Хајдегеровој филозофији све друштвене области отуђене су од човека и представљају средство за његову интеграцију у владајући поредак. Човек не ствара свет, већ се налази „у свету“; не ствара историју, већ се налази „у историји“; не ствара језик, већ се налази „у језику“… Хајдегер не нуди човеку слободу, већ му нуди вечност у сенци „бића“ – под условом да прихвати беспоговорну лојалност владајућем поретку који га лишава свега онога што га чини човеком. Хајдегер балсамује човека. Од људскости испражњени човек одлази у „вечност” као мумија.

Хајдегерова филозофија представља основ политичке стратегије која не тежи да изгради само тоталитарну државу, већ и тоталитарно друштво. У том контексту, Хајдегер настоји да створи „новог човека“ који је лишен оних особености које му пружају могућност да створи хумано друштво. Уместо да инсистира на развоју дијалектичког ума који пружа могућност човеку да створи хумани свет, Хајдегер инсистира на доживљавању трагичне егзистенције која има фатални карактер и на тој основи на вери у „биће“ које представља идеализовану суштину постојећег света.

Да ли је укидање умног односа човека према својој егзистенцији и свету, и пребацивање питања „бића“ у сферу инструментализоване мистике најјача спона која повезује Хајдегерову филозофију са нацистичком идеологијом? Обе доктрине додворавају се мистичним силама које владају светом да би стекле њихову наклоност. Тама „ничега“ постаје извориште „воље за моћ“. Мистични језик продире у мрачне лавиринте подсвести и омогућава да се путем вербалне манипулације потиснуте потребе пројектују у илузије које се путем политичке индоктринације претварају у авети које ће да прождеру свет. Хајдегер је био један од оних који су хранили демоне који су расли у тамним дубинама подсвести немачких малограђана.

Руководећи се владајућом политичком логиком Хајдегер настоји да несрећу коју човек свакодневно доживљава претвори у делатну моћ владајућег поретка. Његова филозофија настоји да преобрази егзистенцијалну бригу Немаца у погонску снагу велико-немачке експанзије. Истовремено, он у Немцу види органски део „народне заједнице“ чија се делатна воља заснована на миту о „расној супериорности“ и која је институционализована у облику владајућег (нацистичког) поретка. Крајњи циљ Хајдегерове филозофије је претварање немачког друштва као политичко и културно плуралистичке заједнице еманципованих грађана у „немачки народ“ који је „уједињен“ под једним (тоталитарним) политичким барјаком и који, на основу фанатичне митолошке свести, има „осећање своје изузетности“ и као такав је спреман да испуни своју „историјску мисију“. Милитантни велико-немачки фанатизам, који има митолошко утемељење, постаје основ колективне свести.

За Хајдегера, будућност Немачке налази се у капиталистичком хоризонту, с тим што је држава врховни регулативни механизам свеукупног друштвеног живота. Анти-либерализам и анти-комунизам представљају камене-темељце његове политичке доктрине и на њима се заснива и његов однос према нацизму. Хајдегер настоји да ограничи „слободу тржишта“ која доводи до економске нестабилности, као и да се обрачуна с политичким плурализмом који доводи до политичке нестабилности. У том контексту, он настоји да се обрачуна с радничким покретом и идејом социјализма (комунизма) и да интегрише раднике у владајући поредак у облику припадника „немачког народа“. У коначном, економска и политичка стабилност Немачке требало је да омогуће њену успешну колонијалну експанзију. Хајдегерова политичка доктрина блиска је нацистичкој политичкој доктрини чији су циљеви, по Херберту Маркузеу, “организовање монополистичке производње”, “разбијање социјалистичке опозиције” и “обнављање империјалистичког експанзионизма”.

У Хајдегеровој филозофији назире се политичка доктрина на којој се заснива католичка и фашистичка визији будућности. Ради се о „индустријском феудализму“ који подразумева укидање човека као еманципованог грађанина и тиме као политичког субјекта у конституисању друштва као политичке заједнице; свођење државе на оруђе најмоћнијих капиталистичких група за успостављање „социјалног мира“; укидање радничких синдиката и свођење радника на индустријске кметове, а капиталиста на феудалне господаре; укидање класног друштва путем „народне заједнице“; успостављање тоталитарине политичке воље која је отелотворена у „Вођи“ и владајућем поретку… „Ein Volk – ein Führer!“ – то је политичка суштина Хајдегерове фундаменталне онтологије. Она је експлицитно изражена у Хајдегеровом ставу из 1933, да „сам и једини Фирер важи као данашња и будућа немачка стварност и закон“.

Хајдегерова отворена подршка нацистичком режиму нема само каријеристичко утемељење и не може се одвојити од његове филозофије у којој је укинуто еманципаторско наслеђе грађанског друштва и створен теоријски основ за велико-немачку експанзију. Овде се треба вратити на почетак Хајдегерове сарадње са нацистима. Хајдегеров ентузијазам са којим је као професор и ректор величао Хитлера, пропагирао нацизам и денунцирао своје колеге – израз је његовог настојања да постане водећи филозоф нацистичке Немачке, а његова филозофија опште-прихваћени основ нацистичке идеологије. За Хајдегера, Хитлер је био политички вођа Немаца, док је Хајдегер себи дао улогу духовног вође Немаца.

Хајдегер је био један од оних немачких интелектуалаца коју су настојали да докажу да је „предодређеност“ Немаца да буду „месијански народ“ утемељена у немачком културном наслеђу које је супериорно другим културама. Давно пре Хајдегера мит о Немцима као „народу филозофа“ био је саставни део велико-немачког експанзионизма. У том контексту понемчени су Леонардо да Винчи, Ђото, Буенароти… Истовремено, немачки интелектуалци присвајају античко духовно наслеђе и од њега стварају средство за стварање мита о „духовној супериорности Немаца“. Типичан пример је археолошко ископавање у античкој Олимпији које је започето у Бизмарково време и које је окончано од стране нацистичких археолога (Емил Кунце/Emil Kunze) уз Хитлерову „личну“ новчану помоћ у износу од 300 000 рајхс-марака. Посебну симболичну вредност, у контексту организовања нацистичких Олимпијских игара у Берлину 1936, има манифестација ношења „олимпијске бакље“ од „свете Олимпије“ до нацистичког Берлина, са чим су нацисти настојали да докажу да су легитимни наследници културне баштине античке Хеладе, „духовне колевке“ Западне цивилизације.

Хајдегерова идеја о Немцима као „метафизичком народу“ је политичка идеја par excellence. Она је основ политичке платформе на којој се заснива велико-немачки експанзионизам. Филозофија постаје подршка, оправдање и филозофско утемељење владајућег политичког пројекта. Није нацистички поредак био средство за реализовање Хајдегерових идеја, већ је његова филозофија била начин да се нацистичким политичким и економским циљевима, у коначном нацистичкој пракси, прибави филозофска легитимност.

Хајдегер није оригиналан. Да би оправдао немачки експанзионизам, он се позива на „духовне вредности“ исто онако како су се империјалистичка Француска и Енглеска позивале на „културу“ и „цивилизацију“ да би оправдале њихову колонијалну експанзију и истребљивање „обојених раса“. Уистину, Хајдегерова филозофија одбацује еманципаторско наслеђе немачке културе, поготову оно наслеђе које отвара простор за превазилажење колонијализма и расизма. Када се имају у виду збивања на савременој светској сцени, Хајдегерова филозофија не представља само филозофски облик у коме се појављује експанзионистичка стратегија нацистичког „новог европског поретка“, већ и експанзионистичка стратегија америчког „новог светског поретка“. На Западу ништа ново.

Имајући у виду ауторитет који је Хајдегер имао у интелектуалним круговима нацистичке Немачке, није претерано тврдити да је његова филозофија створила значајан интелектуални простор за афирмацију нацистичке идеологије. Хајдегер је са својом филозофијом дао битан допринос изградњи теоријског основа за идеју о Немцима као „господарској раси“. У конкретним политичким условима у нацистичкој Немачкој, тврдња да Немци имају „супериорну културу и ум“ у односу према другим народима неминовно је водила од национализма до расизма и на њему се заснива прелаз од „водећег народа“ у „господарску расу“. Мит о Немцима као „народу филозофа“ постао је једно од изворишта расистичке идеологије. Немачки расизам дигнут је на филозофски трон.

Зар немачко културно наслеђе није наметало филозофу Хајдегеру, као и другим немачким интелектуалцима, обавезу да се супротстави нацизму? Уместо да је немачка филозофија била основ за критику нацистичке идеологије и праксе, она је постала основ за давање филозофске легитимности нацистичком варваризму. Уличари и полицијски доушници, попут Адолфа Хитлера и Јозефа Гебелса, постали су отелотворење „филозофског духа“ Немаца.

Овде треба указати на то, да су у току ХХ века бакљу „немачког филозофског духа“ носили Јевреји (Вилхелм Дилтај, Едмунд Хусерл, Херберт Маркузе, Теодор Адорно, Макс Хоркхајмер, Ернст Блох…) које је „филозофски“ немачки народ готово истребио, као „нижу расу“, у концентрационим логорима Трећег Рајха.

Жалосна је истина да су Адорно и Хоркхајмер дозволили да их у послератној Немачкој инструментализују за прикривање праве природе немачке „демократије“ под америчком чизмом. Док су они на западно-немачким универзитетима дојучерашњим фанатичним припадницима Hitlerjugenda предавали немачку филозофију, Американци су створили армију од 40 000 Хитлеру најоданијих есесоваца, на челу са једним од најкрвавијих Хитлерових јуришника Рајнхардом Геленом (Reinhard Gehlen), која је требало да под америчком командом „штити немачку демократију од комунизма“.

На примеру Хајдегеровог односа према немачком језику може се уочити расистичка и тоталитарна интенција његовог фундаментализма. Немачки језик постаје par excellence  молитвени језик са којим се призива „биће“ и успоставља „суседство“ са њим, а Хајдегерова филозофија немачко „Свето Писмо“. Хајдегер је путем своје фундаменталне онтологије настојао да обоготвори политички пројекат будућности за који се залагао и у коме су Немци, у виду нацистичког поретка, добили улогу „месијанског народа“.

Хајдегеров став да су Немци „народ филозофа“, као и његово схватање да је његова филозофија, у виду немачког језика, „кућа бића“ – не заснивају се само на културном империјализму, већ упућују на то да су Немци, у виду Хајдегерове филозофије, неприкосновени власници истине. То је оно што им даје за право да буду „изабрани народ“ који има задатак да врати човечанство на прави пут. Другим речима, иако су „бачени у свет“ у коме влада нихилизам, Немци као „народ филозофа“ поседују, за разлику од других народа, такве умне и духовне квалитете који им пружају могућност и дају за право да изврше духовни препород човечанства.

Будући да су Немци као „народ филозофа“ носиоци највише мудрости, критика њихове (злочиначке) праксе могућа је једино као њихова (немачка) самокритика. То је један од разлога што Хајдегер, који је у себи видео најаутентичнијег представника „немачког филозофског духа“, са резигнацијом одбацио саму могућност да му се постави питање о одговорности Немаца за Други светски рат и почињене злочине.

Фридрих Ниче је „новом племству“ поверио задатак да изврши „превредновање свих вредности“ („Umwertung aller Werte“) и да врати човечанство на прави пут. Хајдегер је ту улогу поверио Немцима чија се делатна моћ појављује у виду нацистичког поретка. Немци су предодређени да буду „господарски народ“ који има ексклузивни историјски задатак да врати човеченство на пут који је оно напустило још у антици.  Шта су према том месијанском задатку злочини које су Немци починили – које Хајдегер никада није осудио? Концентрациони логори и истребљење читавих народа – све је то безначајно у односу према судбинском задатку који је Хајдегер поверио Немцима. Природа тог задатка одређивала је и природу политичке праксе која је била неопходна да би он био остварен. Принцип „циљ оправдава средство“ добио је у Хајдегеровој филозофији фундаментално-онтолошко утемељење.

Хајдегер није просветитељ, већ модерни крсташ који у Немцима види „господарски народ“ чија се делатна моћ појављује у виду нацистичког поретка. Хајдегер не позива Немце да се окрену филозофији, већ да чине оно што ће да им обезбеди владајући положај у свету. Повратак „бићу“ не постиже се продуховљењем Немаца, већ покоравањем и истребљивањем других народа коришћењем науке и технике. Руководећи се владајућим принципом монополистичког капитализма „Уништи конкуренцију!“, нацисти су, уз отворену подршку Хајдегера, бескомпромисног критичара технике, од Немачке створили фабрику смрти. Оно што Хајдегер пре свега има у виду када се позива на „традицију“ није немачка култура, већ немачки милитаризам. До „бића“ се не долази филозофијом и уметношћу, већ исуканим мачем.

Што се тиче непосредне сарадње Хајдегера са нацистима, светска јавност још увек има увид само у прочишћену биографију Мартина Хајдегера из које су уклоњени „детаљи“ који могу да укажу на то, да је Хајдегерова подршка нацистима била много обимнија и темељнија него што се то званично тврди. На то указују Хајдегеров „Црни дневник“ („Die Schwarzen Hefte“), чији делови су се 2014. појавили у немачким књижарама, који садржи Хајдегерове забелешке и дневне коментаре из периода 1931-1941. Истовремено, постоји оправдана бојазан да су неки документи, који указују на сарадњу Хајдегера и нациста, уништени са намером да се „филозоф Хајдегер“ сачува од компромитујућих „детаља“ из његове прошлости. У сваком случају, „досије Хајдегер“ није затворен. Тек када у Немачкој на власт дођу истински антифашисти и немачки грађани се коначно обрачунају с фашистичким наслеђем, на светлости историје појавиће се истина о Хајдегеровој прошлости.

У „помирљивом“ односу послератне званичне Западне Немачке према Хајдегеру огледа се њен однос према нацизму. Детаљи у вези са интервјуом који је Хајдегер дао новинару „Der Spiegel“-а Рудолфу Аугштајну (Rudolf Augstein) крајем септембра 1966. указују у којој мери је нацизам био уткан у послератну историју Западне Немачке – која је била савезничка „окупациона зона“ и у којој је нацистичка прошлост Немаца била је најважнији гарант лојалности америчком окупатору. То је једини дужи интервју који је Хајдегер дао у току своје филозофске и политичке каријере и трајао је сто минута. Разговор је вођен у Хајдегеровој планинској кући у Тоднаубергу (Todtnauberg). Хајдегер је пристао на интервју под условом да буде објављен после његове смрти. Хајдегер је умро 26. маја 1976. Имао је 86 година. Само три дана касније „Spiegel“ је објавио интервју под насловима „Der Philosoph und das Dritte Reich“ („Филозоф и Трећи Рајх“) и „Nur noch ein Gott kann uns retten“ („Само нас још бог може спасити“). Разговору је присуствовао и Георг Волф (Georg Wolff), бивши есесовац, у својству „уредника за друштвене науке“ у „Spiegel“-у. У току Другог светског рата имао је чин SS-Hauptsturmführerа и у Норвешкој је учестовао у стрељању талаца. Он је припремио интервју са Хајдегером за објављивање. Sapienti sat.

Овде треба рећи и то, да је однос према Јеврејима најважнији критеријум по коме се на Западу одређује блискост Хајдегера и нацизма. У том контексту Хајдегеру се пребацује да није осудио злочиначку политику нацистичке Немачке према Јеврејима. Шта је са односом нацистичке Немачке и Хајдегера према Словенима које су нацисти такође свели на „нижу расу“? У току Другог светског рата нацисти и немачка регуларна солдатеска побили су преко 35 милиона Словена. У Пољској Немци су убили преко 6 милиона Пољака. У СССР-у Немци су уништили 70 000 села, 1710 градова, 2766 цркава и манастира, 4000 библиотека и 427 музеја, 32 000 фабрика – и побили преко 27 милиона Руса, Белоруса, Украјинаца… У Србији немачки војници стрељали су децу, а у Хрватској нацистичка Немачка омогућили је усташама да побију преко 700 000 Срба. Зашто на Западу не замерају Хајдегеру што није осудио монструозне злочине које је нацистичка Немачка починила над Словенима? Прикривање геноцида Немаца над Словенима заправо је прикривање суштине Другог светског рата.

Као што идеја о „изузетности Американаца“ служи да оправда империјалистичку политику САД у савременом свету, тако је Хајдегерова идеја о Немцима као „супериорном народу“ служила да оправда немачки „продор на Исток“ (Drang nach Osten) – освајање „животног простора“ (Lebensraum) и истребљење Словена. Хајдегерова филозофија заснива се на тотализујућем принципу монополистичког капитализма „Уништи конкуренцију!“ и на експанзионистичкој природи немачког капитализма за кога је освајање „животног простора“ неприкосновени егзистенцијални императив. То је оно што даје виталност Хајдегеровој филозофији у савременој Немачкој у којој је у току све драматичније биолошко пропадање Немаца и природне животне средине. Она је извориште тоталитарно-интегративне и експанзионистичке политичке доктрине која и даље живи у свести немачких малограђана.

Главни разлог што је Хајдегер одбио да осуди нацистички режим и његове злочине је тај, што би на тај начин угрозио политичке темеље његове филозофије. Хајдегер је у својој филозофији видео неприкосновено извориште самосвести Немаца. Путем Хајдегерове филозофије требало је да Немци, упркос поразу нацистичког режима, сачувају свест о себи као „супериорном народу“ који је предодређен да има водећу улогу у свету. За Хајдегера, пораз нацистичке Немачке био је само један од пораза који је доживео немачки народ у борби за „велику Немачку“, а не изгубљени рат за будућност. Пад Хитлера и слом нацизма нису смели да доведу у питање стратешке интересе немачког империјализма. Не треба сметнути с ума да је Ничеова идеја о „вечном враћању истог“ („Die Ewige Wiederkunft“) alfa и omega Хајдегеровог односа према будућности.

У послератној преписци са Маркузеом Хајдегер настоји да прикаже Немце као жртве Другог светског рата. Индикативно је да он не прави разлику између нацистичког режима и немачког народа, поготову не између владајуће класе јункера и капиталиста, с једне, и немачких радника, сељака и грађанства, с друге стране. На тај начин, он само указује до које мере су нацисти успели да интегришу Немце у нацистички поредак и у којој мери су се Немци поистоветили са нацистичким режимом.

Хајдегерово одбацивање кривице Немаца за изазивање Другог светског рата и за монструозне злочине које су починили, и инсистирање на томе да су Немци жртве рата ствара у савременој Немачкој политичко стање слично ономе које је створено после Првог светског рата. Нацистички покрет развио се на основу мита да је Немачка била жртва Првог светског рата. Реваншизам је био најважније психолошко средство за фанатизовање Немаца и за распиривање ратно-хушкачке хистерије. Хајдегер нариче над судбином Немаца који су протерани са Истока и на тај начин производи политичку атмосферу из које наново треба да проистекне позив за „повратак“ на Исток.

Овде треба упозорити на то, да је политичко инструментализовање идеје о Немцима као „супериорном народу“ било засновано на немачком поразу у Првом светском рату; на пропасти немачког царства; на понижавајућем мировном уговору; на политичкој нестабилности Немачке; на економској кризи капитализма и масовној незапослености… „Потреба“ за освајањем и истребљивањем „нижих раса“ проистекла је из страха за опстанак који створио капитализам и била је компензација за несрећу коју је „обичан“ Немац доживљавао у свакодневном животу. И у савременом капитализму егзистенцијални страх, који се са све драматичнијим пропадањем природе претвара у егзистенцијалну панику, представља spiritus movens повампиреног фашистичког варваризма.

Хајдегерова мисао је филозофска маска расистичкој идеологији и нацистичкој пракси, али је вишеслојна и у стању је да се појави у „чисто“ филозофском облику. То да је сама маска добила изглед живог лика представља најважнији идеолошки квалитет Хајдегерове филозофије. Отуда поклоницима Хајдегера не представља тешкоћу да његову филозофију „лише“ политичког садржаја. И нацистичка идеологија имала је магични филозофски плашт у који су били уткани изрази који симболизују опште-људске вредности: „мир“, „срећа“, „добробит“… Слично је са америчким „новим светским поретком“ који је заоденут крвавим велом „демократије“. Грађанска филозофија увек изнова појављује се као „хуманистичка“ маска злочиначкој пракси капиталиста. Уместо да теже да демистификују филозофију која је постала идеологија, грађански филозофи претварају идеологију у филозофију.

„Одбрана“ Хајдегера од нацизма израз је настојања да се сачува илузија о аутономности и самим тим о „објективности“ филозофије – чији је Хајдегер најзначајнији представник у XX веку. Хајдегер постаје митолошки лик кога од нацизма „брани“ слава „последњег великог филозофа“. Да је нацистичка Немачка победила, Хајдегерова филозофија показала би своје праве потенцијале, а Хајдегер своје право лице. Сва филозофичност Хајдегерове мисли, која ствара привид политичке непристрасности, слила би се у крваву нацистичку мочвару. На основу Хајдегерове филозофије Немци, као „метафизички народ“, постали би „спасиоци човечанства“, а њихов „Фирер“ добио би божански ореол. Хајдегерова филозофија постала би „Библија“ Трећег Рајха.

Ум и филозофија

У

По Хајдегеру, у традиционалној филозофији која започиње са Сократом, Платоном и Аристотелом, егзистенција човека постала је предмет умовања и на тај начин је изгубила непосредни егзистенцијални и добила предметни и тиме метафизички карактер. Човек се више не односи према свету полазећи од доживљавања своје трагичне егзистенције, која се заснива на страху од смрти који може да превлада ослањањем на богове, већ путем мишљења и на њему заснованог делања које га одвлачи у сферу неаутентичне егзистенције – у заборав бића и тиме у нихилизам.

Хајдегер одбацује филозофију јер она претвара свет и човека у предметност, а његов критеријум за одређивање истинитости бића у савременом свету је идеализована представа хеленског света као  производа и предмета божанске (само)воље. Хајдегер је настојао да укине филозофију која егзистенцију човека претвара у предметност и тиме јој даје метафизички карактер. Уистину, укидајући човека као самостварајуће биће слободе  Хајдегер је претворио свет у предметност и на тај начин је свео човека као конкретно друштвено биће на метафизичко биће.  Хајдегер тврди да путем фундаменталне онтологије намерава да превлада метафизику, али све што је његова мисао дотакла претворено је у метафизичко.

По Хајдегеру, оно што је битно дешава се у контексту односа човека према бићу. Доживљавање сопствене егзистенције путем саживота са бићем представља ону тачку у којој се укидају мета-сфере које су полазиште за саморефлексију филозофске мисли. У том смислу, превладавање метафизике одвија се у сфери непосредног односа човека према својој егзистенцији, а не у сфери друштвених процеса који одређују живот људи. Истовремено, превладавање метафизике могуће је тако, да човек доживи њена ограничења и на основу тога превлада метафизички начин мишљења.

Хајдегер не схвата да је метафизика само један од идеолошких појавних облика света у коме је човек укинут као историјско, а то значи као самосвојно животворно биће. Метафизика је самосвест капиталистичких процеса репродукције који представљају обрачун с животворном природом човека и историје. Окамењени човек и окамењени свет – то је суштина метафизике.

Превладавање мишљења које опредмећује свет и човека подразумева укидање света у коме је човек постао предмет не-људских и деструктивних процеса. Укидање капиталистичког света путем мењалачке праксе која се заснива на животворном уму основни је услов укидања метафизике. Оживотворење животворних потенцијала природе, човека, историје, ума… представља начин на који се укида процес опредмећивања човека и света и тиме процес који укида метафизички начин мишљења. Ради се о превазилажењу света који производи метафизику као своју идеологију, а не о укидању критичко-мењалачког ума путем поетичког – које производи религиозни однос према бићу које је отелотворење владајућих процеса који укидају човека као самосвојно историјско биће. Метафизика не може бити укинута у мишљењу или укидањем ума, већ политичком борбом која ће укинути деструктивни капиталистички варваризам и омогућити да човек постане стваралац своје историје.

Хајдегер ствара утисак да човек може да се односи према конкретном свету као ван-световно биће, што значи да његов однос према свету није условљен природом света и природом његове егзистенције као конкретног друштвеног бића. У његовој филозофији недостаје саморефлексија човека као конкретног друштвеног бића, а то значи саморефлексија његове конкретне егзистенције. Заправо, човек се не односи према свету као ван-земаљац, већ као његов припадник. Доживљавање и мишљење света условљено је природом света у коме човек живи и природом његове егзистенције као конкретног друштвеног бића. Маркс је у праву: „Не одређује свест људи њихово друштвено биће, већ њихово друштвено биће одређује њихову свест“.

Фундаментална онтологија нема у виду стварни свет, већ ствара идеолошку представу света добијену на основу политичког пројекта будућности за чије реализовање се Хајдегер залаже. Идеолошки свет постаје слика света која посредује између човека и реалног света и као такав је средство за уклањање умног односа човека према свету. Овде је Хајдегер близак хришћанству као методу владања. По хришћанству, човек треба да верује да га ропски живот води на небо. Уистину, живећи ропским животом човек само омогућава владајућој класи да учврсти владајући поредак који се заснива на експлоатацији људи и на уништавању живота.

Хајдегер се обрачунава с еманципаторским и животворним потенцијалима ума и у том контексту с идејом умног света. Хајдегеров обрачун с умом заправо је обрачун с умним човеком. Имајући у виду да светом влада деструктивно капиталистичко безумље и да је стварање умне алтернативе капитализму постало питање опстанка човечанства, Хајдегерова филозофија нема само анти-еманципаторски, већ и анти-егзистенцијални карактер. Без критичко-мењалачког односа према капитализму, који подразумева постајање човека еманципованим умним бићем, свет је осуђен на пропаст.

Ако је филозофско мишљење могуће једино као мишљење бића, а мишљење бића као његово опредмећење, онда поетичко као доживљавање бића представља укидање филозофије и самим тим умног односа човека према својој егзистенцији. Поетичко представља „заобилажење“ ума и добија литургијску димензију.

Хајдегер се не бави есенцијом, него егзистенцијом, а шта је егзистенција одређује полазећи од есенцијалних критеријума које је успоставио путем свог учења о бићу. Не ради се о томе да ли постоји постојеће, већ да ли постоји оно што чини свет људским светом, а човека људским бићем. Другим речима, није реч о бивствовању човека, већ о бивствовању бића у чијем контексту се појављује и могућност бивствовања човека. Хајдегер оно што јесте (стварни свет) приказује као да није, да би оно што није (апстрактно „биће“) приказао као да јесте. Основ његове фундаменталне онтологије није стварни свет, већ идеолошка слика света која је рефлексија политичког пројекта будућности за коју се залаже.   

Хајдегер ствара мит о својој филозофији као над-историјској мисли и на тај начин ствара мит о самом себи као над-историјском бићу. Хајдегерова филозофија нема свест о сопственим ограничењима која су неминовни производ времена у коме је настала. Код Хајдегера нема саморефлексије филозофије полазећи од тога да је она конкретна историјска мисао, што значи да је условљена природом капитализма и да носи његов печат.

Хајдегерова филозофија има као узор античку Грчку у којој нису постојале засебне сфере технике, уметности, филозофије, религије… Истовремено, његова мисао проистиче из филозофије као једне од засебних сфера капиталистичке надградње и стиче самосвојност у односу према другим сферама, а не проистиче из целине света који је био у јединству са бићем, као што је то било у антици. Хајдегер критикује технички свет, а његова филозофија представља другу страну тог света, тачније, природа његове критике техничког света условљена је природом тог света. Природа критикованог неминовно условљава природу његове критике.

Хајдегер објашњава савремене појмове на основу анализе старогрчких  филозофских кованица. Заправо, модерни човек мисли на битно другачији начин него антички човек. У антици је доминирао холистички приступ свету и човеку који је имао религиозни карактер и који је био заснован на ауторитарном политичком принципу владајућег робовласничког и расистичког поретка. „Традиционална филозофија“ може да повеже античке и модерне мислиоце на исти начин на који митолошка машта, која има идеолошки карактер, може да повеже антички и модерни свет.

Teза да је филозофија у својој бити „љубав према мудрости“ (philosophia) је мит. Није „љубав према мудрости“ извориште филозофије, већ је то антички робовласнички, расистички, сексистички и педофиличарски  поредак. У античкој Грчкој филозофи су имали ону улогу коју су имали свештеници у средњем веку. Филозофија је, попут религије, одувек била политичко средство владајуће класе за очување владајућег поретка. Филозофија нема утемељење у уму већ је једна од институција класног поретка. Она се заснива на интересима владајућих група које су приватизовале ум и од њега створиле ексклузивно средство за одбрану владајућег поретка.

„Љубав према мудрости“ је еуфемизам који прикрива истину да је филозофија специфична вештина владања са којом се успоставља власт у главама људи, тачније, идеолошка тољага владајуће класе и као таква средство за очување владајућег поретка. Филозофија се никада није руководила изворним људским интересима и у том смислу умом. То је основни разлог што модерна филозофија „није приметила“ да капита- лизам уништава живот на Земљи и човека као људско и природно биће.

Из дефиниције филозофије као „љубави према мудрости“ проистиче да „мудрост“ претходи филозофији, као и потреба човека за мудрошћу. „Мудрост“ добија апстрактну димензију и постаје независна од друштва и човека. Она постоје засебни ентитет и о њеној конкретној природи се не пита. Она није историјски производ и нема историјску димензију. Зар не би пре свега требало одговорити на питање шта је то „мудрост“, као и одакле потиче „љубав према мудрости“ и каква је њена природа? Да ли она извире из саме природе човека, или се ради о људској потреби која је створена у току историјског развоја друштва?

Историјски гледано, мудрост је изворнија од филозофије и проистиче из егзистенцијалне сфере која се заснива на борби потлачених радних слојева за слободу, на раду, на развоју културног бића човека и на поштовању природе, а не на класном поретку који се заснива на експлоатацији радних слојева, на заглупљивању људи и на уништавању природе.

Уколико је филозофија „љубав према мудрости“, онда је мудрост та која је критеријум по коме се одређује истинитост филозофије. Да ли је мудар онај човек, који тврди да постоји нешто што не постоји и који се клања непостојећем као да постоји, или онај човек који је свестан да се ради о производу религиозне маште која се путем владајуће филозофије (религије) намеће људима као „истина“? Антички филозофи користили су ум да би створили илузију о олимпијским боговима – чији је смисао био обоготворење постојећег света и спречавање пропасти владајућег поретка. Платонова филозофија је најбољи пример. Његов став да су људи „играчке богова“ представља једну од најпогубнијих филозофских „истина“ са којом господари света већ више од две хиљаде година уништавају слободарско достојанство радних људи и оправдавају своју владавину.

Ако је филозофија „љубав према мудрости“ а филозофи „љубитељи мудрости“, због чега филозофи никада нису показали интересовање за „народну мудрост“ која проистиче из животне борбе људи који живе од свога рада и који се супротстављају владајућем поретку који се заснива на тлачитељском и деструктивном безумљу? Народи широм света створили су, у току своје животне и слободарске борбе, безброј бисера мудрости који никада нису привукли пажњу „озбиљне“ филозофије. Заправо, филозофи су одувек гајили презир према народној мудрости. „Мудрост“ је, у виду етаблиране филозофије и религије, одувек била привилегија владајуће класе. „Народ“ никада није имао право на мудрост.  Робови и кметови, а онда сељаци и радници одувек су били сведени на безумну „масу“ која мора да слуша своје господаре и да им се покорава. Радни људи нису смели да буду извориште мудрости и да имају самосвест умних људи. На томе се, од када је настало класно друштво, заснива опстанак владајућег поретка.

Док у делима Шекспира, Гетеа, Његоша… још могу да се уоче одблесци народне мудрости, у каснијој филозофији долази, на темељу капиталистичке поделе рада и специјализације, до развоја филозофског језика и специфичног начина филозофирања који више нема везе са народном мудрошћу. Томе доприноси и развој теоријске сфере науке и уметности са којима се, уз постојећу религиозну сферу, филозофија сучељава, али и преплиће. Истовремено, у оквиру филозофије долази до развоја посебних дисциплина и до њихове борбе за првенство. Филозофија постаје елитистичка мисаона делатност која је путем специфичног језика у потпуности одвојена од „обичних“ људи. Све комплексније и све неразумљивије филозофске кованице постају, попут класичних верзија библијских текстова, свете формуле које не служе да мотивишу људе да размишљају о битном, већ да им убију вољу за мишљењем.

Лишавање радних људи ума одувек је представљао најважнији задатак филозофа и свештеника. То је основ савремене стратегије  владања радним „масама“ које капиталисти настоје да сведу на радно-потрошачку стоку. Филозофска професија постаје еснафска делатност и добија прворазредни политички значај. Савремени филозофи стичу статус сличан ономе који су имали филозофи у античкој Грчкој, као и свештеници у средњем веку.

Историјски гледано, постоје два паралелна мисаона света. Један, који је проистиче из животворне борбе радних људи, и други, који је проистиче из тлачитељског и паразитског живота владајуће класе. Ради се о слободарско-животворној мудрости која се заснива на борби људи за слободу и опстанак, и господарској мудрости која је институционализована у облику филозофије и религије, и која се заснива на експлоатацији и тлачењу радних слојева и освајању света.

Народна мудрост заснива се на животворној борби људи и проналази своју истинитост у пружању могућности људима да реше своје животне проблеме. Она проистиче из животног искуства радних људи и представља упутство за свакодневну животну праксу и у том смислу је саставни део живота. Њена истинитост не проверава се путем испразних академских расправа, већ у току свакодневне борбе људи за опстанак и слободу. Народна мудрост само у формалном смислу може да буде универзална истина. У конкретном смислу, она може да буде животно упутство само онима који живе животом из кога је та мисао проистекла и на који је упућена.

Типичан пример је максима „Све у своје време!“ – која представља једну од најживотнијих и тиме најумнијих народних мудрости. Она је заснована на хиљадугодишњем животном искуству људи, а њен прави смисао може да се схвати само у контексту борбе човека за опстанак и слободу. Она указује на значај умног односа према будућности и у том смислу на одговорност за доношење животних одлука сагледаних у њиховој узрочно-последичној перспективи. Учинити праву ствар у право време водећи рачуна о могућим последицама – то је основни принцип умног живота који у савременом свету треба да омогући да се сачува живот на Земљи и створи хумани свет.

Филозофија се развија тако што је усмерена на развој самог процеса мишљења који има господарски и у том смислу инструментални карактер. Она није саставни део животворне и слободарске борбе људи, што значи саставни део самог живота, већ је посредник између света и људи и стиче легитимност умног у контексту филозофске сфере која је отуђена од људи и која је део владајуће идеолошке сфере. Као засебна сфера мишљења она је страна људима који живе животом коме одговара мудрост која има животворни карактер. Није случајно што су водећи филозофи по правилу били у блиским односима са владајућим поретком и имали улогу саветника за „стратешка питања“.

Кантов „категорички императив“ („Делај тако да максима твоје сопствене воље истовремено може да важи као принцип општег законодавства.“), који представља један од камена-темељаца модерне филозофије, типичан је пример политичког инструментализовања филозофије. Он нема везе с животворном и слободарском праксом човека и у том смислу с мудрошћу, већ је идеолошка подвала која треба да произведе лажну „моралну“ свест апстрактног „грађанина“ – која треба да омогући опстанак капиталистичког поретка који се заснива на сучељеним приватним интересима атомизованих малограђана.

Још се у софистичком природно-правном учењу огледа сукоб између слободарског ума и етаблиране филозофије која је имала религиозни, робовласнички и расистички карактер. Исто је са критиком олимпијских игара и олимпијских победника која је са пропадањем хеленског света била све гласнија.

Што се тиче хришћанства, типичан пример политичког инструментализовања хришћанства ради одбране владајућег поретка су максиме „Трпљен – спашен!“ и „Свака власт је од бога!“. Насупрот томе, велики српски просветитељ Васа Пелагић, руководећи се слободарском мудрошћу, дошао је до закључка да су „цркве дућани у којима попови продају лажи о богу“.

Одавно се ум, који се заснива на схватању и доживљавању екоцидне природе капитализма, супродставио филозофији која се заснива на егзистенцијалном априоризму и миту о „безграничном прогресу“ и која, на тај начин, постаје филозофски облик у коме се појављује деструктивно капиталистичко безумље. Упозорења куда иде свет, као што је то упозорење које је почетком 19. века изрекао Шарл Фурије, а пола века касније индијански поглавица племена Сијетл, саопштена су давно пре настанка „потрошачког друштва“ које представља завршну фазу у развоју капитализма као тоталитарног деструктивног поретка.

Ево неких мудрости индијанског поглавице које имају већи значај за развој животворне свести човечанства него сва досадашња филозофија: “Како се може купити или продати небо или топлина земље? Тако нешто потпуно нам је страно. Ми нисмо власници свежине ваздуха и бистрине воде. Па како их можемо продати или купити? Сваки делић ове земље свет је моме народу. Свака блистава борова иглица, свако зрно песка на речном спруду, свака маглица у тами шуме свети су у мислима и у животу мог народа. Сокови у дрвећу прожети су у сећањима црвеног човека. Када мртви бледолики оду у шетњу међу звезде, заборављају земљу, која им је дала живот. Наши мртви никада не забораве своју предивну земљу, јер је она мати црвеног човека. (…….) Део смо земље, и она је део нас. Мирисне траве су нам сестре. Јелен, пастув, велики орао – то су наша браћа. Стеновити врхови, сточни пашњаци, топло понијево тело и човек – све то припада истој породици. (…..) Знамо да нас бели човек не разуме. Њему је један део земље исто што и било који други. Он је странац што дође ноћу и одузме земљи све што му треба. Земља му није брат – већ непријатељ. Када је покори, он креће даље. Оставља за собом гробове својих отаца и не пати због тога. Одузима земљу својој деци, и није га брига. Гробови његових отаца и земља што му децу роди – остају заборављени. Према мајци-земљи и брату-небу односи се као према стварима што се могу купити, опљачкати, продати попут стоке или сјајног накита! Његова ће похлепа уништити земљу, и за собом ће оставити пустош. (…..) Највеће благо црвеног човека је ваздух. Све живо ужива исти ваздух – животиње, дрво и човек. Свима је тај ваздух потребан. Бели човек као да не опажа ваздух који удише. Попут неког ко је дуго на самрти, неосетљив је на смрад. (…..) Мораћете учити своју децу исто као што ми учимо нашу – да нам је земља мати. Што снађе земљу – снађе и њену децу. Пљује ли човек на земљу – пљује на себе самога. (…….) Шта год задеси животиње, убрзо снађе и људе. (……) Земља не припада човеку – човек припада земљи. То добро знамо. Све је у међусобној вези, као што је породица крвљу сједињена. Све је повезано. Није човек творац ткачнице живота, већ је само влакно у њој. Што учини са ткачницом – чини са собом. Чак ни бели човек, чији бог иступи и говори с њим као пријатељ са пријатељем, неће избећи заједничку судбину. (…….) Правом живљењу је крај. Почиње борба за опстанак…”

Нико од „великих филозофа“, чија дела представљају стожер мисаоне сфере Западне цивилизације, није показао интересовање за животну мудрост индијанског поглавице – која је доступна светској јавности још од 1854. године. Исто тако, нико од „великих филозофа“ није показао интересовање за стравичну судбину северноамеричких староседалаца које је амерички капитализам готово истребио. Ради се о највећем геноциду у историји човечанства у коме је побијено 98% индијанског становништва! Десетине милиона одраслих и милиони деце више од 200 година систематски су масакрирани од стране америчких власти. На том монструозном злочину заснива се „америчка демократија“ и „нови светски поредак“.

Како то да модерна филозофија није уочила да капитализам гура човечанство у провалију? То што је модерна филозофија отуђена од човека и његове конкретне егзистенције и што је, као таква, посредник између човека и света довело је до тога, да питање опстанка човечанства као најнепосредније егзистенцијално питање није постало битно филозофско питање. Показало се да се модерна филозофија заснива на егзистенцијалном априоризму и да има анти-егзистенцијални карактер. Она већ стотинама година спречава човека да увиди да је капитализам деструктивни поредак.

Модерна филозофија је филозофски облик у коме се појављују прогресистички митови које је створила на капиталистички начин заснована и инструментализована наука. Један од најпогубнијих митова је да је овладавање природом од стране човека најважнији показатељ прогреса. Повећавање извесности преживљавања човечанства никада није постављено као услов прогреса и никада није постало битно филозофско питање. Томе је допринело хришћанство са својом идејом о апокалипси. Пропаст света представља реализовање на капитализму заснованог прогреса који завршава са хришћанском апокалипсом.

Мишљење има конкретну историјску природу. Једно је када човек размишља на цветном пропланку, а друго када размишља на ивици провалије. Оно што је карактеристично за савремену филозофију је да филозофи филозофирају као да се човечанство не налази на ивици провалије. Не ради се више само о анти-слободарској, већ о анти-егзистенцијалној мистификацији света.

Традиционална филозофија заснива се на илузији да је могућа слобода ума без слободе човека. Ради се о дуализму духовног и материјалног света при чему се човек своди на res cogitans (Декарт). Код грађанских филозофа не постоји саморефлексија ума са аспекта конкретне неслободе човека који мисли. Слобода човека који мисли не поставља се као услов за одређивање истинитости филозофије. У питању је идеолошка подвала: филозофија је сама по себи сфера слободе – у односу према свету неслободе. Каква је то „слобода мишљења“ уколико човек виси над провалијом?

Као засебна друштвена област и засебна форма мишљења филозофија постаје појава sui generis. Путем магичног филозофског плашта филозоф лебди изнад света неслободе и деструкције и односи се према њему као да није настао у свету и као да не живи у њему; као да не учествује у стварању онога што треба “објективно” да анализира; као да није заинтересован за то какав ће тај свет бити и шта ће се са њим десити; као да његова мисао о свету није условљена природом тог света и природом његовог положаја у свету… „Слободни филозоф” постаје идеолошка маска неслободног човека, а филозофија конкретна лаж апстрактног човека који се појављује у одори “филозофа”.

Филозофија је специфична сфера политичког која је заогрнута велом „универзалне истине“. Слично је са религијом, с тим што њена „универзална истина“ има апсолутни карактер и не подлеже рационалној провери. Теза да је филозофија „трагање за истином“ само је један од начина на који се филозофија претвара у мит. Ако је суштина мудрости истина, поставља се питање о којој се истини ради? Историјски гледано, свака владајућа класа имала је своју истину. Истина владајуће класе у античкој Хелади заснивала се на робовласничкој, расистичкој, милитаристичкој, сексистичкој и педофиличарској природи тог света који је био утемељен у космичком поретку и у коме су владали олимпијски богови.

Филозофија претвара конкретне животне проблеме у апстрактна теоријска питања и на тај начин стерилише слободарске и  животворне потенцијале ума. Она одваја ум од живота и гетоизује га. Свет, историја, човек… –  све се добија се из задате идеолошке сфере која се појављује у виду „филозофије“. У савременом капитализму филозофија је лишена хуманистичке и животворне бити и сведена је на техничку дисциплину. Она се заснива на капиталистички начин инструментализованом уму који је сведен на технички ratio. То је, заправо, најважнији начин на који владајући поредак присваја и уништава ум.

“Филозофи” се односе према филозофији исто онако како се теолози односе према религији: они у њој виде ексклузивно средство владајуће „елите“ за духовно поробљавање радних “маса”. Филозофски елитизам проистиче из класног елитизма. Тежња за доминацијом, у виду наметање “истине” присвајањем ума, само је један од појавних облика владајућег духа класног друштва у коме је интелектуална делатност привилегија владајућег слоја. Филозофи не настоје да поуме свет, већ да се обрачунају с мишљу која доводи у питање њихов елитистички статус. Они не теже зближавању људи, већ успостављању власти над људима. Оно у чему су филозофи јединствени је да су они власници „истине“ и да су „обични људи“ не-умне сподобе и као такви нижа бића.

Филозофија је институционализовани облик отуђења ума од човека. Смисао филозофије је у филозофирању, а то значи у одвајању ума од живота и на тај начин у спречавању поумљења људи, а не у очувању опстанка света и остваривању слободе човека. Филозофска реторика је замка за ум. Она ствара мисаоне лавиринте у којима човек, у настојању да дође до истине, губи историјску самосвест и постаје жртва илузија. Филозофија није „трагање за истином“, већ задавање „истине“. Путем филозофије истина бива лишена конкретне историјске природе и добија идеолошку димензију. „Истина“ постаје средство за обрачун с човеком као визионарским и мењалачким бићем и као таква средство за очување постојећег света. Хајдегерова фундаментална онтологија је типичан пример.

Филозофија није само начин сакривања и мистификовања истине, већ и одузимање људима права на умност и лишавање људи ума. Као што су свештеници имају ексклузивно власништво над „богом“, тако филозофи имају ексклузивно власништво над умом. Тврдња да је филозофија самосвест умног, што значи да мисао путем филозофије стиче легитимност умног, представља идеолошку подвалу. Укидање филозофије као посредника између човека и света подразумева ослобађање ума из кавеза филозофије.

„Историја филозофије“ лишава филозофију историјске основе и претвара је у над-историјску сферу. Филозофи бивају лишени свог конкретног друштвеног бића и претворени у „филозофски ум“ који лебди над светом. Они настоје да прикрију извориште и мотиве филозофирања да би створили лажну слику о својој “непристрасности”. И филозофи имају своју мантију. Иза филозофске “објективности” крије се класна, групна и лична пристрасност. “Филозофи” су сујетни људи. Њихово филозофирање не заснива се на потреби за истином, већ је условљено ниским страстима и личним интересима. „Филозофе“ не зближава слободарско надахнуће, већ елитистичка надменост.

Грађанска филозофија производи лажну слику света и на тај начин настоји да спречи његову промену. Дијагноза капитализма заснива се на политичкој стратегији која настоји да по сваку цену сачува капитализам. Филозофи нису „објашњавали свет“, као што то тврди Маркс, већ су га мистификовали. Да су филозофи „објашњавали свет“ неминовно би дошли до закључка да се капиталистички свет заснива на деструкцији. Имајући то у виду, стварање новог света, који се заснива на егзистенцијалној извесности, одавно би постало најважније филозофско питање.

Уместо да се залаже за друштвени поредак који се заснива на уму, филозофија следи дух деструктивног безумља и уништава критички рационализам и визионарску свест. Типичан пример је филозофија игре, као и филозофија спорта и олимпизма. Сваком умном човеку је јасно, да инсистирање на игри као „оази среће“ (Финк) само доприноси очувању света несреће. Исто тако, сваком умном човеку је јасно, да инсистирање на принципу citius, altius, fortius неминовно води уништењу човека као хуманог и природног бића. Упркос томе, грађански филозофи глорификују спорт јер је он спектакуларни рекламни спот капитализма и као такав најважније политичко средство за интеграцију потлачених у капиталистички поредак.

Колико је грађанска филозофија неумна и у којој мери је сведена на средство за обезвређивање човека и за оправдање капиталистичког терора над људима показује и следећи пример. Грађанска антропологија заснива се на тврдњи, да је човек по својој природи грамзива звер која има потребу да убија. Вук је проглашен за непосредног претка човека. Свако сеоско дете зна да вук нема потребу да убија, већ да задовољи глад, као и да одбрани своју младунчад. Када се засити, вук нема потребу да напада друге животиње, ни човека. Исто тако, свако сеоско дете зна да је човек припитомио вука тако, што га је хранио. Захваљујући томе, вук је од крволочне звери постао пас – „највернији пријатељ човека“. Пас који је припитомљени вук постао је племенити створ и као такав „највернији пријатељ човека“, а човек који нема никакве везе са вуком и потиче од доброћудног шимпанзе има „вучију природу“, што значи да је „крволочна звер“?! Мудро, нема шта!

Имајући у виду природу капиталиста, политичара, новинара, филозофа, свештеника, трговаца, адвоката и припадника других „елитних“ професија, могло би се закључити да нису сви људи настали од вука, већ да су неки настали од пацова, а неки од змије, хијене, твора… Ево праве теме за грађанску антропологију!

Филозофија је условљена природом конкретног историјског тоталитета у коме настаје. Капитализам као тоталитарни поредак деструкције условљава антиегзистенцијални карактер грађанске филозофије. Филозофија не разоткрива оно што је скривено, већ скрива деструктивну природу капитализма и еманципаторске потенцијале који су створени у грађанском друштву који пружају могућност за стварање новог света. Филозофија не ствара само привид рационалног ирационалној природи капитализма, већ је облик у коме се појављује деструктивни капиталистички ирационализам.

Поделом филозофије на посебне сфере долази до сакаћења ума и на сукоб у оквиру филозофије који усмерава ум на бесплодне расправе које, када се има у виду сва драматика уништења света, имају анти-егзистенцијални карактер. Филозофска расправа своди се на одвлачење ума од битних животних проблема и на нагомилавање филозофског празнословља које блокира ум. Уместо да тежи мишљењу које има животворни карактер, филозофија је сведена на стерилно филозофско знање. Историја филозофије своди се на филозофску догматику која блокира могућност да се ум слободно односи према свету који пада у све дубљу провалију егзистенцијалног безнађа.

У савременом капитализму филозофи су постали капиталистички теолози који не стварају виртуелне светове путем религиозне мистике, већ путем технократског начина мишљења који уништава хуманистичку визионарску машту и производи виртуелне светове као потрошачку робу. Обрачун капитализма с животом одвија се у облику обрачуна с визионарском свешћу. Филозофи стварају свет без будућности и на тај начин постају гробари човечанства.

У „потрошачком друштву“ филозофија је постала дисциплина која је подређена правилима show-businessa: постала је забављачка вештина. И када постављају битна питања, филозофи то раде на такав начин, да она губе озбиљност и добијају карикатуралну димензију. Филозофија је сведена на забављачку реторику која тежи да се појави у спектакуларном облику, што значи у тржишном паковању. „Квалитет филозофа“ мери се величином хонорара који добијају за своје наступе. Филозофи су постали дворске луде капитализма.

Капитализам уништава умног човека и умни однос човека према свету и животу и своди човека на потрошачког идиота. Брзина обрта капитала је она “мистична” сила која одређује живот човека и  развој света. Динамика живота која је диктирана брзином одвијања процеса капиталистичке репродукције и тотално комерцијализовање света, које уништава потребу људи за озбиљним мишљењем, представља чекић и наковањ између којих се налази савремена филозофија. Стварање филозофских дела условљено је све бржим окретањем капиталистичког замајца и све суженијим менталним способностима људи чији је мозак осакаћен капиталистичким начином живота и владајућом пропаганданом машинеријом.

Путем медија, који су у рукама капиталиста, у јавности се појављује само она мисао која се обрачунава с еманципаторским наслеђем грађанског друштва и с визионарском свешћу. Јавни простор препуштен је корумпиран политичарима, полуписменим ТВ водитељима и дежурним „коментаторима“, док је стварни политички простор, који се налази изван видокруга јавности, препуштен најмоћнијим капиталистичким клановима који, заслепљени својим приватним интересима, доносе одлуке које угрожавају опстанак човечанства.

Главни извори „умности“ у „потрошачком друштву“ су рекламе. На њима нема замишљеног човека, већ менталних дегенерика који се са религиозним заносом односе према рекламираној роби. У светлу све интензивнијег процеса идиотизовања људи и уништења живота може се на прави начин схватити сва погубност гетоизовања ума. Ради се о двема странама истог процеса чију окосницу чини деструктивни капиталистички ирационализам.

„Крај филозофије“ као конкретни историјски процес појављује се као уништење способности човека да доноси самосталне судове и да се понаша сходно њима. Ради се о укидању ума и слободе, односно, могућности остварења умне слободе. Циљ грађанске филозофије је спречавање радикалних друштвених промена уништавањем могућности да се мењалачке воља заснује на уму. “Разарање ума” (Хоркхајмер) је одговор капитализма на све већу егзистенцијалну кризу коју ствара и на постојање објективних могућности за укидање капиталистичког света. Грађанска филозофија уништава клицу novuma која је створена у капитализму тако што уништава његову историјску родност. Отуда она инсистира на анти-визионарском начину мишљења и филозофским дисциплинама које прикивају ум човека за постојећи свет који се заснива на деструктивном капиталистичком безумљу. То је основни разлог што је спорт, као спектакуларни облик прикивања човека за постојећи свет, постао владајућа (квази) религија у капитализму.

Филозофија спада у „праисторију“ (Маркс) људског друштва – заједно са капитализмом и његовом интелектуалном надградњом. И када критикује постојеће филозофија доприноси његовом очувању јер репродукује свет који је подељен на сфере које су отуђене од човека. У том смислу, филозофија је отуђени облик разотуђења. Критичка расправа о филозофији остаје у сфери филозофије уколико није повезана са критичко-мењалачком праксом. Овде треба имати у виду Марксову тезу да је „исправна теорија свест праксе која мења свет“. Мењалачки однос према свету условљава природу мишљења. У том контексту могућа је слободарска филозофија, која има критичку самосвест, која усмерава мењалачку праксу ка коначном укидању капитализма и самим тим ка укидању филозофије као од човека отуђеног мишљења.

Човек не може да изађе из света и да се односи према њему као ван-световно или над-световно биће, али може да „извири“ из света. Природа тог „извирења“ такође је условљена природом света и његове конкретне егзистенције, али му она пружа могућност да успостави однос према постојећем свету и да баци поглед према будућности.

Поред позитивистичког односа према постојећем свету, при чему је свет сведен на саморепродукујућу датост, постоје митолошки, трансцендентални, виртуелни и визионарски однос према свету. Човек стиче представу о природи своје конкретне егзистенције у односу према идеализованој представи прошлости; у односу према илузорном небеском свету који је производ религиозне маште; у односу према виртуелним космичким световима који су производ сајантистичке космолошке фантазије; или у односу према замишљеној и могућој будућности овоземаљског света.

Оно што пружа могућност човеку да „извири“ из света у коме живи је историјски ум, а то значи визионарска машта. Путем историјског ума, који има дијалектички карактер, човек може да уочи конкретна егзистенцијална и есенцијална ограничења у којима живи, као и конкретне егзистенцијалне и есенцијалне потенцијале за стварање будућег света, а који путем слободарске и стваралачке праксе могу да се реализују. Историчност људске егзистенције је полазиште за одређивање њене саморефлексије. У том контексту појављује се идеја прогреса и визионарска свест. Квалитет ововременске егзистенције човека одређује се у односу према све драматичнијем уништавању живота на Земљи и у односу према животворним потенцијалима који су створени – који подразумевају и животорне способности човека као слободарског и друштвеног бића које нису, али могу да буду реализоване у виду стварања новог света и тиме нове егзистенције.

Будући да је филозофија облик у коме се појављује деструктивни капиталистички ирационализам, захтев за „реализацијом филозофије“ представља доливање уља на ватру која спаљује свет. Уместо „реализовања филозофије“, треба укинути филозофију  укидањем капиталистичког света и постајањем човека еманципованим умним бићем. Укидање филозофије не подразумева одбацивање, већ оживотворење слободарских и животворних потенцијала филозофске мисли. У том контексту посебно место добија дијалектичко мишљење које превазилази ум који је прикован за свакодневницу и који није у стању да сагледа процес историјског развоја друштва – без чега човек не може да стекне самосвест као историјско биће.

Марксова мисао отвара могућност за демистификовање филозофије и за развој еманципаторског ума. Она се обрачунава с филозофијом као од човека отуђеним умом који посредује између човека и света и који служи владајућем поретку да се обрачуна с критичко-визионарским умом и слободарском борбом потлачених. Маркс је настојао да укине филозофију тако што ће она бити реализована револуцијом потлачених и освешћених радних људи.

Данас ум треба да буде повезан са борбом човечанства за опстанак. Он треба да постане „својина“ човека као еманципованог умног бића и као такав основна интегративна снага друштва. Ум треба да се ослободи из кавеза филозофије, науке, религије, политике… и да се врати животу тако што ће постати темељ успостављања међуљудских односа, као и схватања света и односа према будућности. Треба створити животворни ум који ће бити најважнији облик у коме човек изражава своје  човекобивство. Свака реч коју човек изговори треба да буде умна – да проистекне из ума и да буде упућена уму. „Поумљење света“ подразумева постајање људи еманципованим умним бићима.

Уместо да је ум десетина хиљада људи који се баве филозофијом и друштвеним наукама, и који представљају најобразованији део човечанства, усмерен ка поумљењу света и борби за његов опстанак, он је усмерен на бесплодне академске расправе и тумачење мисли појединаца чија се филозофија своди на стварање мисаоног лавиринта из кога нема излаза. Типичан пример је однос академске интелигенције према Хајдегеру.

Истински ум није могућ као привилегија уске групе људи, већ као право и конкретна могућност човека. Идеал ума који се еманциповао од филозофије је умни човек и друштво као заједница еманципованих умних људи. Заинтересованост човека да решава конкретне животне проблеме од којих зависи његов опстанак и слобода усмериће човека ка умном мишљењу. Само у контексту борбе за опстанак човечанства и природе човек ће постати еманциповано умно биће.

До истинске “воље за моћ” може се доћи само у односу према деструктивној капиталистичкој помами која условљава да човек води не-умни (само-деструктивни) живот. Основно умно начело с којим се треба руководити је – очувати живот на Земљи. То је најважнији умни путоказ. Бити човек данас пре свега значи борити се против капиталистичког екоцидног тероризма за опстанак живота.

У свету који је постао капиталистички крематоријум „слободно мишљење“ је идеолошка подвала. Нема истинског ума без слободног ума, а нема слободног ума без слободног човека. Тек у правој историји, што значи у будућем бескласном (комунистичком) друштву, могућа је истинска слобода човека, а самим тим умовање као слободна активност слободног човека која није сама себи смисао већ је најважнији садржај животворног живота.

Филозофија може да буде укинута једино револуцијом, а то значи реализовањем животворних потенцијала које конкретна егзистенција човека као стваралачког и еманципованог друштвеног бића носи у себи. Не мистичне силе које добијају митолошку димензију, већ животворни потенцијали националних култура и грађанског друштва, као и животворни потенцијали човека као стваралачког и друштвеног бића представљају ону моћ која пружа могућност човечанству да спречи уништење живота и створи хумани свет. Револуција је једини облик егзистенције који подразумева укидање процеса који своде човека и свет на предметност. Она руши зидове који се дижу између човека и света. Она је истински начин реализовања човека као стваралачког и визионарског бића. Постајањем капитализма тоталитарним детруктивним поретком револуција је постала највиши егзистенцијални изазов и најаутентичнији начин живота. Она је постала врховно начело животворног хуманизма и као таква врховни принцип на коме треба да се заснива животворна пракса. Филозофија, која је присвојила ум, треба да буде укинута умним светом, а то значи постајањем људи животворним умним бићима. Враћање ума човеку није само најважнији есенцијални изазов, већ је постао најважнији егзистенцијални императив.            

Хајдегер као мит

Х

Да би неко питање било истинско, оно треба да буде конкретно историјско питање, што значи да има у виду владајућу тенденцију развоја света. И питање о природи филозофије Мартина Хајдегера треба да буде конкретно историјско питање. Једно је када се питање поставља на цветном пропланку, а друго када се поставља на ивици провалије. Конкретно историјско питање гласи: да ли Хајдегерова мисао указује на процесе који доводе до уништења природе и човека и да ли пружа могућност да се искорачи из капиталистичке цивилизације у цивилизацију слободе у којој ће човек живети у складу са природом?

Треба пружити могућност Хајдегеровој филозофији да се појави као конкретна историјска мисао у релацији деструкција – животворност, односно, деструктивно безумље – животворни ум. Тек у односу према слободарским и животворним потенцијалима ума може да се увиди конкретни историјски смисао Хајдегерове филозофије. Живот на Земљи све је угроженији и све оно што има животворни потенцијал треба да буде укључено у борбу за опстанак. Најважнији критеријум по коме се одређује да ли је нека мисао умна је да ли доприноси очувању живота на Земљи.

За следбенике Хајдегера, његова филозофија је мисаони оквир у коме је једино могуће поставити питање о њеној суштини и смислу. Филозофска легитимност расправе о Хајдегеровој филозофији стиче се тако, што она постаје саморефлексија Хајдегерове филозофије. „Фундаментална онтологија“ постаје синтеза свега вредног што се појављује у сфери ума. Она добија статус једине праве филозофије и као таква постаје критеријум по коме се одређује легитимност филозофске мисли. „Фундаментална онтологија“ постаје друго име за истинску умност.

Грађански теоретичари настоје да анализирају Хајдегерову мисао полазећи од филозофије као „објективне“ сфере која има надисторијски карактер. На тај начин, Хајдегерова филозофија постаје апстрактна мисао. Они користе Хајдегерову филозофију да уклоне визионарски ум и тиме могуће просторе будућности. Хајдегерова филозофија представља наговештај краја историје. Истовремено, грађански филозофи позивају се на Хајдегера да би у сенци коју ствара његова филозофија прибавили филозофску легитимност својим списима. Они се односе према Хајдегеру на исти начин на који се Хајдегер односи према бићу. Бити „у суседству“ са Хајдегером обезбеђује „бесмртност“ у филозофском свету.

Најважнији разлог Хајдегерове популараности међу грађанском интелигенцијом је тај, што његова филозофија пружа могућност да се сачува елитистички статус филозофије и тиме елитистички статус академске интелигенције. Његова „фундаментална онтологија“ постаје филозофско „Свето Писмо“, а његови „тумачи“ чувари кључева мудрости. Грађанска филозофија створила је од Хајдегера мит, а од његове филозофије један од најважнијих интелектуалних стожера Западне цивилизације.

Произвођење мита о Хајдегеру и другим „великим“ филозофима је начин на који се ствара секташка искључивост и елитистичка самодовољност грађанске интелигенције. Њени припадници добровољно прихватају гетоизовање ума на факултетима, и у другим ексклузивним „интелектуалним“ просторима, јер им то омогућава „слободу“ и удобан живот. Такав друштвени положај лишава их одговорности за опстанак живота на Земљи и ризика који борба против владајућег поретка носи са собом.

Представници традиционалне филозофије заснивају свој однос према Хајдегеровој филозофији на егзистенцијалном априоризму. Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је обезвредио то полазиште. Инсистирање на њему лишава Хајдегерову мисао конкретне историјске димензије и претвара расправу о Хајдегеровој мисли у интелектуалну гимнастику која има апстрактни карактер. Класични филозофски приступ Хајдегеру не само да стерилише животворне потенцијале његове мисли, већ одвлачи ум од основних егзистенцијалних проблема са којима се човечанство све драматичније сучељава. „Потрошачко друштво“ представља коначни обрачун с мишљу која се заснива на егзистенцијалном априоризму.

Демистификовање Хајдегерове филозофије подразумева еманциповање Хајдегерове мисли од филозофије, што значи уклањање филозофског плашта под којим његова мисао губи конкретни историјски карактер и постаје апстрактна мисао. Треба извући Хајдегера из сивила филозофског празнословља на светлост историје и односити се према њему као конкретном друштвеном бићу, а према његовој филозофији као конкретној историјској мисли. Само тако можемо да откријемо њену ограниченост, као и њен еманципаторски потенцијал. Истовремено, конкретна историјска расправа о Хајдегеровој филозофији могућа је једино уколико се не упадне у замку његове филозофске реторике. Она је лавиринт из кога нема излаза и у коме у безнадежном мисаоном тумарању нестаје животворна снага ума.

Хајдегер је пронашао извориште и инспирацију за своје идеје у старогрчкој филозофији, као и у филозофији Светог Августина, Мајстер Екхарта, Франца Брентана, Фридриха Шелинга, Фридриха Хелдерлина, Сeрена Киркегора, Фридриха Ничеа, Рајнера Марије Рилкеа, Фјодора Достојевског, Вилхелма Дилтаја, Едмунда Хусерла, у таоизму и другим далекоисточним религијама… Да би се схватила права природа Хајдегерове филозофије треба, исто тако, имати у виду у односу према којим идејама и политичким покретима је Хајдегер настојао да изгради своју филозофију.

Конкретно историјско извориште Хајдегерове мисли није теорија, већ животна реалност Немачке прве половине XX века. Тек када се Хајдегерова филозофија сагледа у контексту историјских збивања у којима је настала може да се одгонетне њена права природа. Ради се о велико-немачком експанзионизму; кризи капитализма и Првом светском рату; поразу Немачке и пропасти немачког царства; Минхенској револуцији и развоју комунистичког покрета; настанку и пропасти Вајмарске републике; распламсавању немачког реваншизма и успону фашизма; „продору на Исток“ и пропасти нацистичке Немачке… Хајдегерова филозофија могла је да никне једино на немачком тлу.

Неспорно је да Хајдегерова филозофија има самосвојност која се огледа како у језику, тако и у специфичном односу према основним филозофским питањима. У суштини, Хајдегер је у форми филозофске расправе настојао да одговори на питање о будућности Немачке. То је оно најважније што чини Хајдегера „немачким филозофом“ и што одређује како самосвест Хајдегерове филозофије, тако и представу коју је Хајдегер имао о себи као филозофу. Без оваквог приступа Хајдегеровој мисли није могуће дати прави одговор на питање о политичкој суштини његове филозофије и у том контексту о природи Хајдегеровог односа према нацизму.

Фундаментална онтологија

Ф

До појаве модерног доба религија је играла најважнију улогу у мисаоном животу европских народа. Развојем занатства и трговине, настанком градова, развојем науке и технике, настанком грађанске интелигенције и „Гутенбергове галаксије“, настанком школа и универзитета, развојем грађанских политичких покрета… долази до стварања нових мисаоних изворишта. Научни ум стиче све значајнију улогу у мисаоном животу, као и филозофски ум који је збацио са себе религиозне окове. Нови начин живота и нови положај човека у свету условљавају рађање нове уметности која настоји да створи своје аутономно мисаоно упориште. Мисаони живот Европе добија многострукост и вишеслојност. Он се заснива на капиталистичкој подели рада која одваја мануелни од интелектуалног рада и која институционализује мисаоне сфере у којима се од људи отуђују њихове стваралачке моћи. Истовремено, динамика мисаоног живота условљена је научним открићима, освајањем света, техничким проналасцима, индустријским развојем, описмењавањем становништва, настанком не-радног времена које омогућава стварање читалачке публике, позоришта, оперских кућа, галерија и других културних институција…

У модерном добу успостављена је борба између различитих погледа на свет при чему носиоци религиозне, научне, филозофске и уметничке мисли настоје да од својих области створе извориште свеукупне умности и средиште мисаоног живота. Истовремено, под утицајем политичког плурализма настају различити мисаони правци, при чему свако настоји да од своје мисли створи основ свеукупног мишљења. Тежња да се успостави доминација једног над свим другим погледима на свет није утемељена у уму, већ је последица борбе политичких и економских центара моћи, које су инструментализовале ум, за власт. На томе се заснива идеја фундаментализма. Она не тежи истини, до које се може доћи само сучељавањем различитих погледа на свет, већ успостављању центра моћи који има неприкосновени монопол над „истином“.

Хајдегерова фундаментална онтологија утемељена је у свету који је подељен на сфере које су отуђене од човека и које владају над њим. Без те поделе, захтев за фундаментализмом био би бесмислен. Фундаментална онтологија је синтетизована суштина засебних области надградње у којима су институционализоване од човека отуђене моћи које су постале средство владајућег поретка за потчињавање људи и за уништавање природе. Хајдегер не настоји да укине издељени свет и врати људима њихове моћи које су им отете у виду отуђених сфера капиталистичке надградње. Он не тежи да укине сферу филозофије тако што ће људи постати умна бића; да укине сферу уметности тако што ће људи постати уметничка бића; да укине сферу технике тако што ће савладане силе природе постати средство за задовољавање истинских људских потреба и за повећавање извесности људског опстанка; да укине класно друштво тако што ће бити укинута приватна својина над средствима за производњу и репресивне институције грађанског друштва, и што ће човек постати носилац свеукупног друштвеног живота и господар своје судбине.

Фундаментална онтологија има интегративни карактер. Она се заснива на томе, да постоји интегришућа онтолошка тачка која је извориште мишљења и која је неприкосновена. Уколико је фундаментална онтологија извориште свеукупног мишљења, онда није могуће поставити аутономно онтолошко питање о њеној суштини, а то значи успоставити аутономнo критичко становиште са којег она може бити доведена у питање. Расправа о природи фундаменталне онтологије могућа је као њена саморефлексија.

Самосвест фундаменталне онтологије заснива се на томе, да су сва битна полазишта мишљења садржана у њој и да путем ње стичу онтолошку легитимност. Саморефлексија онтолошког као онтолошког могућа је једино путем фундаменталне онтологије. Другим речима, сама природа онтолошког условљена је природом фундаментализма као тотализујућег начина мишљења. Уклоњен је сваки онтолошки приступ који не одговара тотализујућој интенцији фундаменталне онтологије. Из онтичког је искључена борба супротности и тиме историјски развој друштва, а из онтологије сучељавање супротности као начин долажења до истине. Фундаментална онтологија представља обрачун с дијалектиком историје и с дијалектичким умом.

Да би онтолошко одговарало своме појму, оно треба да буде у стању да постави питање о истинитости фундаменталне онтологије. Фундаментална онтологија је легитимна једино као онтологија, што значи да је саморефлексија фундаменталне онтологије могућа једино путем онтолошког. Будући да фундаментализам као синтетичко-тотализујући принцип доводи у питање суштину онтолошког, фундаментална онтологија нема легитимност онтолошког. У фундаменталној онтологији онтологија је изгубила своју онтолошку суштину.

Фундаментализам као мисаони принцип представља обрачун с еманципаторском природом онтолошког. Он лишава онтологију визионарског. Будући да је онтолошко самосвест онтичког, укидањем отворености онтолошког према будућности онтичко бива лишено еманципаторске самосвести. Уместо фундаменталистичког принципа треба афирмисати принцип онтолошке отворености који омогућава мишљењу да се вине у будућност. То је основни предуслов да животворни потенцијали онтичког добију визионарску самосвест.

Фундаментална онтологија није мисао која отвара хоризонте нових светова, већ која учвршћује темеље постојећег света. То да се ради о „путу“ (Хајдегер) не значи да се траже или стварају нова онтолошка упоришта, већ да се задата фундаментална онтолошка тачка пројектује у будућност.

Када се има у виду да се савремени свет заснива на деструкцији која има тоталитарни карактер, може се закључити да је путем фундаменталне онтологије мишљење увучено у сферу тотализујућег анти-егзистенцијалног безумља. Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је довео до тога, да је питање о истинитости фундаменталне онтологије као конкретно историјско питање могуће поставити једино са егзистенцијалног и у том контексту са слободарског становишта.

Хајдегер је створио нову филозофију која треба да укаже на суштину људске егзистенције. Филозофија је укинута филозофијом. То противуречи Хајдегеровом захтеву да се уклоне сви облици посредовања између човека и његове егзистенције. Уистину, Хајдегер не настоји да са својом филозофијом уклони све друге филозофије да би на тај начин устоличио своју филозофију као једини облик посредовања између човека и његове егзистенције, већ настоји да укине саму филозофију као посредника између човека и његове егзистенције. Његова фундаментална онтологија не тежи да развије филозофију, већ представља крај филозофије и рађање поетичког. Она у себи не носи само клицу новог мишљења, већ новог односа човека према својој егзистенцији.

Суштина Хајдегеровог novuma је у томе, да се човеков однос према бићу не заснива на мишљењу бића, већ на његовом доживљавању. Отуда саморефлексија Хајдегерове филозофије није могућа путем филозофије као од човека отуђене умности која је, као таква, критеријум за одређивање своје истинитости, већ путем начина живота који се заснива на непосредном доживљавању трагичне егзистенције и тиме на саживоту са бићем.

Ако није мишљење, већ је доживљавање трагичне егзистенције основ њене саморефлексије, чему онда фундаментална онтологија? Да ли је она извориште мудрости која је неопходна да би човек схватио природу своје трагичне егзистенције и нихилизма у који је бачен да би били створени друштвени услови који пружају могућност човеку да поново доживи своју трагичну егзистенцију и окрене се бићу, или је она само средство за уклањање ума као посредника између човека и његове егзистенције?

Хајдегер је довео у питање филозофију као посредника између човека и његове егзистенције, и то је један од најважнијих еманципаторских потенцијала његове мисли. Његова анализа историје филозофије упућује на то, да је постсократовска филозофија, која посредују између човека и његове егзистенције тако да их своди на предметност, довела до „заборава бића“ и на тај начин одвела човека у нихилизам. Отуда се треба вратити у предсократовску Хеладу у којој је човек био у јединству са бићем и где је филозофија била саморефлексија бића. Уколико се овај Хајдегеров позив сагледа полазећи од тога да капитализам све драматичније доводи у питање опстанак живота, и у контексту захтева да се уклоне сви облици посредовања између света и човека, на чему су инсистирали Маркс и Ниче, он може да има не само еманципаторски, већ и егзистенцијални значај.

Хајдегерова филозофија има критичку интонацију и као таква пружа могућност да се буде актуелан у свету који пада у све дубље егзистенцијално безнађе, али не тежи превазилажењу капитализма и стварању новог света. Она пружа могућност да се буде критичан, а да се не пређе „црвена линија“ која раздваја „политички коректну“ мисао од оне мисли која настоји да се обрачуна с капитализмом и искорачи у будућност која представља реализовање еманципаторских потенцијала грађанског друштва. Хајдегерова филозофија је критика капиталистичке реалности која не доводи у питање капитализам. Она је анти-визионарска критика капитализма.

Хајдегерова филозофија не схвата себе као конкретну историјску мисао која је условљена и тиме ограничена природом времена у коме је настала. Хајдегер је идеју „фундаменталне онтологије“ одредио као полазиште за саморефлексију своје филозофије. Заправо, Хајдегерова схватање човека и његове егзистенције потиче из филозофије као једне од засебних области капиталистичке духовне сфере. Његова мисао утемељена је у капиталистички издељеном свету и уоквирена је њиме. Хајдегер је настојао да створи утисак да његова фундаментална онтологија има надисторијски карактер, али његова филозофија припада капиталистичкој духовној надградњи која је отуђена од човека. Хајдегер је својом филозофском реториком изградио лавиринт за ум који је само доградња капиталистичке идеолошке сфере.

Хајдегер је дао неадекватну друштвену и историјску димензију филозофији. Нису антички филозофи одређивали природу владајуће мисли, већ је владајући поредак посредно и непосредно условљавао мишљење људи и природу филозофије. Исто је у модерном добу. Није филозофија, већ је капитализам, као тоталитарни деструктивни поредак, тај који условљава природу владајуће мисли. Капиталистички ratio, који влада у грађанској филозофији, само је рационални облик у коме се појављује деструктивно капиталистичко безумље. Њему одговара филозофија као мистификаторска вештина која стерилише животворну снагу ума и на тај начин се обрачунава с визионарском свешћу и мењалачком праксом. У то се уклапа традиционална филозофија која конкретне егзистенцијалне проблеме претвара у апстрактна теоријска питања.

Попут других „великих филозофија“, Хајдегерова филозофија сучељава се са проблемом своје логичке конзистентности. Хајдегер је створио специфичне изразе које је настојао да „напуни“ појмовима који имају хијерархијско устројство. Да би створио привид да је пирамида појмова непротивуречна, Хајдегер је морао да прибегне вербалном жонглирању. Развијајући своју филозофију, Хајдегер је допуњавао и мењао садржај појмова са којима је кренуо на Олимп. На том све напорнијем и неизвеснијем путу појмови су се понашали као стадо оваца које пастир не може да држи на окупу. Неке овце пале су низ литицу, неке су се изгубиле, а неке је пастир морао да поједе да би могао да иде даље. У коначном, испоставило се да пут којим је Хајдегер кренуо није водио на Олимп, већ у Аушвиц. 

Биће

Б

Хајдегер је успоставио двојност бића (Sein) и човека. Између њих постоји „однос“ који је условљен тиме што биће постоји пре и независно од човека и што представља ентитет на основу кога и у односу према коме човек једино може да буде човек. Заправо, не постоји „однос“ између бића и човека, већ постоји однос човека према бићу који је, као такав, кључ за разумевање природе човека и тиме природе бића. Хајдегерово биће нема историјско утемељење и исторични карактер. Оно се не заснива на слободарској и стваралачкој пракси човека, већ је датост која је независна од човека и света, што значи да има феноменолошки карактер.

По Хајдегеру, човек може да буде сусед и чувар, али не и градитељ бића. Само путем таквог односа човека према бићу, биће може да буде биће, а то значи само као „чувар бића“ човек може да буде човек. Човек као „чувар бића“ заправо је чувар своје аутентичне (трагичне) егзистенције и на тај начин домар света који је кућа бића. Уистину, Хајдегерово биће је облик у коме се човек отуђује од себе као друштвеног, стваралачког, слободарског, историјског и тиме визионарског бића. Потребу човека да реализује своје истинске људске моћи као конкретно друштвено и визионарско биће замењује „потреба“ за апстрактним „бићем“.

Код Хајдегера истинско се не налази у човеку, већ ван човека. Уместо да се човек руководи људскошћу и да из њега исијава aura (Бенјамин) људског која осветљава пут који га води у будућност, човек је човек само онда када је осветљен светлошћу којом зрачи „биће“ које се истовремено налази изнад и поред човека. Хајдегер задаје хуманост која има метафизичку природу, што значи да је независна од човека. Она постаје огледало у коме човек може да препозна свој лик. Индикативно је Хајдегерово тумачење Хелдерлина. Уместо да усмери поглед ка другом човеку и будућности, човек треба да усмери поглед ка небу, попут старих морепловаца којима су звезде биле једини путоказ.

Хајдегер: „Шта „је“ бивствовање? Смемо ли да запитамо бивствовање шта је оно? Бивствовање остаје нешто о чему не питамо, нешто што се само по себи разуме и о чему се, стога, не размишља. Оно почива у одавно заборављеној и основа лишеној истини.“ (Ф) („Превладавање метафизике“)

Смисао фундаменталне онтологије је у томе, да укине саму могућност постављања питања о природи бића (бивствовања, битка) јер се оно, по Хајдегеру, неминовно своди на опредмећење бића и на тај начин на укидање трагичног које чини суштину људске егзистенције. Персонализујући биће Хајдегер указује на то, да човек не може да успостави непосредни однос према бићу путем разума који постављајући питање о природи бића опојмљује биће и на тај начин га опредмећује. Другим речима, разум онемогућава човека да доживи биће и да буде у суседству са њим.

Хајдегер укида могућност неопредмећујућег умног односа према бићу. Отуда он не тежи да са својом фундаменталном онтологијом створи такав начин мишљења који ће моћи да мисли биће а да га не сведе на предметност, већ настоји да укине мишљење као посредника између човека и бића, а то значи између човека и његове егзистенције. „Поетички живи човек.“ – наводи Хајдегер Хелдерлина. То је она „одавно заборављена и основа лишена истина“ у којој „почива биће“. До истине се не може доћи мишљењем, већ живљењем живота који се заснива на доживљавању бића.

Хајдегер је упао у замку коју је сам поставио. Ако биће „остаје нешто о чему не питамо, нешто што се само по себи разуме и о чему се, стога, не размишља.“ – зашто Хајдегер уопште помиње биће као „нешто“? Штавише, Хајдегер проглашава биће за не-појмовну појаву, а онда одређује његов специфични појам и тиме га своди на предметност. Специфичност бића као „нечега“ је, по Хајдегеру, у томе, што не можемо да га схватимо, већ само да га доживимо. Исто тако, биће има персоналну природу и не смемо да га запитамо „шта је оно“. Затим, оно „остаје нешто о чему не питамо, нешто што се само по себи разуме и о чему се, стога, не размишља“. Уз то, биће „почива у одавно заборављеној и основа лишеној истини“…

Као што теологија именовањем и персонализовањем производи „бога“, тако Хајдегерова филозофија именовањем и персонализовањем производи „биће“. Ради се о томе да биће не постоји, већ да постоји идеја „бића“ која је производ Хајдегерове филозофске (религиозне) маште и која постоји у Хајдегеровом филозофском језику. Као што израз „бог“ означава синтезу специфичног и апсолутизованог погледа на свет, на човека, на владајући поредак и будућност, тако и Хајдегеров израз „биће“ означава специфични и апсолутизовани идеолошки модел света, човека, будућности… „Биће“ је датост коју човек не мисли зато што је владајући поредак датост која не може бити доведена у питање. Хајдегеров теолошки однос према „бићу“ заправо је теолошки однос према владајућем поретку. Уместо да је окренут ка будућности, човек је окренут „бићу“ које је средство за обоготворење постојећег света.

Хајдегер се обрачунава с умом јер он ствара појмове који посредују између човека и његове егзистенције, али Хајдегер мора да именује „биће“, да га персонализује и да одреди његов појам јер без тога људи не могу да имају представу бића и да се односе према њему. Другим речима, само путем представе „бића“, која је производ Хајдегерове филозофије, човек може да верује да „биће“ постоји и да се „односи“ према њему тако што ће да га доживљава. Хајдегер путем своје филозофије персонализује „биће“ и даје му појмовно одређење које обезбеђује привид његовог постојања: „нешто“ што је идеолошки производ добија димензију реално постојећег. Оно што чини посебност Хајдегерове филозофије није идеологија коју производи, већ начин на који то чини.

Хајдегер је оно што је недостатак његовог мишљења прогласио за недостатак самог мишљења. Уистину, није мишљење као такво оно које претвара појаву у предметност, већ је то Хајдегерова филозофија. Хајдегер је питање о природи „шта“ поставио на опредмећујући начин. Хајдегеров феноменолошки однос према човеку и историји условљава да је његово мишљење опредмећујуће. Он полази од мишљења које производи феноменолошке апстракције, а не од дијалектичког мишљења по коме „шта“ има историјску природу. „Шта“ је предметност уколико је сведено на датост и на тај начин одвојено од стваралачке праксе човека као историјског бића. Уистину, „шта“ није оно што јесте, већ оно што може да буде. До његове суштине не долази се служењем бићу, већ путем стваралачке праксе која је у стању да оживотвори његове еманципаторске потенцијале. Тек у контексту стварања новог света „шта“ може да превазиђе предметност и самим тим опасност пада у метафизичко. У том смислу, револуција је најрадикалнији облик укидања мишљења као произвођења предметности.

Није суштина у питању, већ у постављању питања. Самим постављањем питања човек успоставља однос према свету при чему мења свет и себе тако што постаје самосвојно стваралачко биће. Постављајући питање о свету човек указује на то, да свет није датост и да он није пуки део света, већ да је самосвојно стваралачко биће и да је свет производ његове слободарске и стваралачке праксе. Ради се о динамичном односу између човека и света који има дијалектички и тиме историјски карактер. У историјском процесу постајања човека стваралачким бићем „шта“ губи предметну и добија историјску димензију. Постављање питања представља такав однос према свету који указује на његове границе и који отвара просторе могуће будућности.

Хајдегер тражи да се укине све оно што посредује између човека и његове егзистенције, а онда путем своје филозофије задаје „биће“ које проглашава неприкосновеним ентитетом који посредује између човека и света. На томе је заснован „пастирски“ однос човека према бићу. Беспоговорна лојалност бићу основна је претпоставка саживота са бићем. Сумња у биће и критички однос према бићу су искључени. Човек нема према бићу упитни, већ идолопоклонички однос. Он се не односи према бићу као еманциповани грађанин, већ као лојални поданик. Човек има религиозни однос према бићу.

Откуд човеку потреба за бићем уколико је бачен у свет у коме влада заборав бића? Хајдегер се, заправо, не обраћа бићу, већ се обраћа човеку. Његов захтев упућен човеку да буде „чувар бића“ има смисла једино уколико човек већ има потребу за бићем и уколико је спреман и вољан да буде чувар бића. Хајдегер не проблематизује ово питање будући да оно отвара могућност да се дође до закључка, да човеку који има потребу за бићем и који је спреман и вољан да буде чувар бића – биће није потребно. Другим речима, човек је већ оно што по Хајдегеру може тек да постане као „чувар“ и „сусед“ бића. У коначном, потреба човека за бићем условљава однос човека према бићу и самим тим могућност бића као бића.

Да би човек био „чувар бића“ он, по традиционалној филозофији, претходно мора да зна шта је биће и да има представу бића. За Хајдегера то је превазиђени начин мишљења који спречава човека да се на непосредни начин односи према својој егзистенцији и тиме према бићу. По Хајдегеру, човеков однос према бићу заснива се на непосредном доживљавању његове трагичне егзистенције која се заснива на страху од смрти. На основу њега, човек стиче потребу за бићем које му пружа могућност да победи смрт и доживи вечни живот. Враћање бићу заправо је враћање човек његовој непосредној егзистенцији која има трагични карактер.

Шта значи „заборав бића“? Да ли се ради о томе да је модерни човек изгубио представу бића, или да је изгубио потребу за бићем? Ако се има у виду да Хајдегер инсистира на томе да човек треба да постане „сусед бића“ и да се однос према бићу не заснива на мишљењу бића, већ на његовом доживљавању, може се закључити да за Хајдегера „заборав бића“ значи да је модерни човек изгубио потребу за бићем. Полазећи од тог закључка, инсистирање на томе да човек треба да постане „чувар“ и „сусед“ бића постаје бесмислено. По Хајдегеру, упркос томе што је пао у бездан нихилизма који ствара технички свет, човек је смртно биће и у њему се увек изнова буди страх од смрти који производи потребу за бићем. Доживљавање страха од смрти је путоказ који води човека из бездана нихилизма ка бићу.

Хајдегерово апстрактно биће је посредник између света и човека, а то значи посредник између људи. За Хајдегера друштвеност нема никакав значај у сучељавању човека са смрћу јер човек као човек не може да победи смрт и на тај начин укине своју трагичну егзистенцију. Отуда потребу за људима замењује потреба за бићем. Биће постаје суштина човекобивства које је лишено аутентичне друштвености.

Настојање да се Хајдегерово биће одреди на рационалан начин исто је што и настојање да се вилама ухвате облаци. Неодређеност бића представља његову најважнију особеност. Биће исказује своју неодређеност када покушамо да га одредимо. Неодређеност је, заправо, израз неухватљивости бића. Однос човека према бићу сличан је односу детета према лопти: када дете покуша да ухвати лопту, она одскочи од њега. Хајдегер је покушао да успостави такав однос човека према бићу који ће му омогућити да допре до бића тако, да оно остане неухватљиво. Човек не може путем ума и стваралачке праксе да одреди биће, али може да доживи биће. То је полазиште за стварање новог мишљења које инсистира на поетичком које подразумева превазилажење филозофије као чистог ratia. Уместо мишљења бића, треба да доминира осећање блискости са бићем. Зато Хајдегер инсистира на „суседству“ са бићем.

Хајдегер је на филозофски начин покушао да „реши“ питање бога као отелотворења вредности које представљају брану која ће спречити да човечанство падне у бездан нихилизма. Његова фундаментална онтологија требало је да буде основ новог начина мишљења путем кога се теологија претвара у онтологију. Бог се са неба премешта на Земљу. Он више није апстрактни ентитет према коме се човек односи путем религиозне догматике и цркве, већ биће које живи у суседству са човеком и које обасјава човека светлошћу и напаја га топлином. Доживљавање присутности бића, и у том смислу саживот са бићем, без умног посредовања које се заснива на опредмећењу егзистенције човека и из кога проистиче сумња која је извориште нихилизма, представља оно најважније што повезује Хајдегерову са Киркегоровом филозофијом.

Хајдегер у анализи Хелдерлинових стихова указује на присутност бога. Начином на који помиње бога и небеса он ствара утисак постојане извесности која зрачи топлином и уноси спокој у живот људи. Нема више бездомности, бриге, страха од нестанка… Човек је путем науке и технике створио лажну слику о себи и стекао лажно осећање да је постао господар живота и смрти – и на тај начин створио неаутентично егзистенцијално стање. Он је бачен у свет који је његов дом само у техничком смислу и у коме влада нихилизам. Хајдегер инсистира на аутентичној егзистенцији у којој влада страх од смрти, јер само на основу њега човек може да има потребу за богом који му пружа могућност да победи смрт и на тај начин обезбеди вечни живот. „Заборав бића“ заснива се на забораву овоземаљске пролазности у односу према којој је једино могуће имати потребу за бићем.

Није случајно што Хајдегер наводи Хелдерлина који својом поезијом уноси бога у дом човека. Поетски језик спаја човека са бићем. Он постаје молитвени језик: начин обраћања богу није дозивање, већ призивање бога. Поетичко, које одговара старогрчком poiesisu, је грађење куће бића којој је небо, као божански свод, кров. Путем поетичког зова бог се вратио у дом човека чиме је човек обезбедио вечност у божијем свету. У саживоту са бићем човек постаје богочовек. „Тубиће“ (Dasein) је обоготворени човек.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku