Amaterizam

A

Kuberten je, i pre nego što su uspostavljene moderne olimpijske igre, upozorio da je „novac večiti neprijatelj sporta“. (260) U svojim kasnijim radovima on uporno ponavlja da profesionalizam ostaje „najgori neprijatelj sporta i, u isto vreme, telesnog obrazovanja uzetog u njegovoj celini“. (261) Nastojeći da sačuva „viteški duh“ na olimpijskim igrama, Kuberten, u junu 1920.godine, potseća na antički sport koji je nakon dugog perioda prosperiteta doživeo kraj jer su „koristoljublje, novčana dobit, običaj klađenja, zlobni postupci potkazivanja i nepoštenja“ bili prodrli u grčku atletiku. Kuberten upozorava da civilizacija u kojoj živimo „nažalost olakšava takvu korupciju i umnožava joj mogućnosti“. Zbog toga se „sa svim našim snagama treba boriti da se sačuva moderni atletizam u njegovoj čistoti i poštenju“. Jedan od najboljih načina da se to postigne je da svaki sportista, pre nego što pristupi takmičenju, pred zastavom svoje zemlje položi zakletvu da poznaje pravila amaterizma i da izjavi da ih nikada nije prekršio. „Nacionalna zastava i časna reč“ su one univerzalne vrednosti koje treba da omoguće da se olimpijske igre uzdignu do svojih najviših dometa. (262) U svom govoru na otvaranju Olimpijskog kongresa u Pragu u maju 1925.godine, Kuberten nanovo ukazuje na to da se sport razvija u društvu koje strast za novcem preti da „iskvari do srži“. On poziva sportska društva da daju „dobar primer povratka na kult časti i iskrenosti“, „odstranjujući iz svojih sredina laž i hipokriziju“, kao i da „nemilosrdno diskvalifikuju tobožnje amatere“ koji unovčavaju svoje učešće na javnim takmičenjima. I ovaj put Kuberten ističe „ličnu zakletvu“, obaveznu za sve sportiste, kao „najbolje sredstvo da se iskušenja u sportu stave pod kontrolu časti“. (263) 

Imajući u vidu pedagoški karakter Kubertenovog olimpizma, njegovo insistiranje na antičkom religio athletae kao najvećem izazovu za učesnike olimpijskih igara, nameće se pitanje da li su današnje olimpijske igre otelotvorenje Kubertenove olimpijske ideje, kao i da li su oni koji vode olimpijski pokret legitimni predstavnici izvorne Kubertenove olimpijske ideje?

Bulonjova tvrdnja da „amaterizam ne predstavlja središnje pitanje o modernom olimpizmu“ i da „rešavanje tog pitanja Kuberten nikada nije smatrao uslovom opstanka olimpizma“ u najmanju ruku zbunjuje, jer već na sledećoj strani, govoreći o Kubertenovom shvatanju amaterizma, Bulonj zaključuje: „Kako svaka religija podrazumeva poznavanje dogmi i produbljavanje jedne mistike, Kuberten zasniva na pedagogiji olimpizma upućivanje u olimpijsku filozofiju i praksu: zakletva koju takmičari polažu predstavlja u ovom slučaju jedan od rituala vezanih za ono što je sveto.“ (264)

Kubertenov stav iz 1936.godine da je „potpuni amaterizam“ – „neostvarljiv“, ne znači da se Kuberten pomirio sa postepenom profesionalizacijom olimpijskih igara. On rešavanje pitanja potpunog amaterizma nije smatrao uslovom opstanka olimpizma, ali je rešavanje razvoja profesionalizma, što znači stalnu borbu protiv (neminovnog) prodora novca u sport, smatrao uslovom opstanka olimpizma. Otuda Kubertenovo insistiranje na individualnoj zakletvi kao sredstvu da se spreči da sportisti postanu „cirkuski gladijatori“ i da se sačuva religiozni duh olimpijskih igara. Bulonj pokušava igrom reči da sakrije bit problema i da uspostavi most između Kubertenovog shvatanja olimpizma (amaterizma-profesionalizma) i onoga što se danas dešava na olimpijskim igrama i u „vrhunskom sportu“. Određeni citati iz kasnih Kubertenovih dela koriste se kao sredstvo za pribavljanje legitimiteta današnjim olimpijskim igrama, koje su postale upravo ono što je Kuberten predvideo, ukoliko se dozvoli da novac zagospodari sportom: banalna „vašarska“ zabava. 

Može se reći da je olimpijski pokret, u Kubertenovo vreme, imao dve faze razvoja. U prvoj, do Prvog svetskog rata, osnovni zadatak olimpijskog pokreta je da pospeši kolonijalnu ekspanziju najmoćnijih zemalja Zapadne Evrope. U drugoj fazi, nakon Prvog svetskog rata, osnovni zadatak olimpijskog pokreta je da doprinese konsolidovanju kapitalističkog poretka, što znači da suzbije revolucionarni radnički pokret u Evropi i slobodarsku borbu u kolonijama – da bi postao sredstvo za stvaranje „novog (nacističkog) poretka“. Nakon Drugog svetskog rata, olimpijske igre postaju poprište hladno-ratovske borbe između blokova, kao i sredstvo za izražavanje nacionalnog suvereniteta naroda koji su se u međuvremenu oslobodili kolonijalnog jarma. Već sredinom sedamdesetih postaje očigledno da kapital uzima olimpijske igre u svoje ruke i da postaje neprikosnoveni gospodar olimpijskog pokreta.

Ako uporedimo osnovne principe Kubertenove olimpijske ideje i izazove koje je on postavio pred moderne olimpijske igre – i savremenu olimpijsku realnost, mogli bismo da dođemo do sledećeg zaključka: umesto nacionalnih zastava, na olimpijskim igrama dominiraju simboli kapitalističkih firmi; umesto da se bore za svoju naciju i rasu, sportisti se bore za prestiž svojih firmi-sponzora; umesto crkve, olimpijske igre su postale „vašar“; umesto nacionalne i rasne elite, sportisti su postali „cirkuski gladijatori“; umesto pedagoške (moralne, religiozne), sport dobija profitersku dimenziju; umesto volje za pobedom, naučni timovi, laboratorije, doping, medikamenti – postaju najvažnija razvojna snaga sporta; umesto da se sportska elita regrutuje iz najviših (najbogatijih) društvenih slojeva, sport je „privilegija“ onih koji su na društvenom dnu; umesto da se na olimpijskim igrama iskazuje „superiornost“ bele rase, na njima dominiraju predstavnici „obojenih (nižih) rasa“; umesto da krunišu pobednike, žene su postale glavna „vučna snaga“ u postizanju rekorda; umesto da se „časni čuvari olimpijske ideje“, olimpijski zvaničnici su postali beskrupulozni trgovci koji su od olimpijskih igara napravili show-business i sredstvo za sopstveno bogaćenje…

Novovekovna olimpijska baklja, koju su prvi poneli aristokrate, da bi je predali fašistima, a ovi hladnoratovskim jastrebovima, završila je u rukama olimpijskih trgovaca. Oni koji se najviše zaklinju u Kubertena, postali su grobari njegove olimpijske ideje. Sa Atlantom, Kubertenov olimpizam je doživeo konačni krah.

          

          Doha, 10.3.1992.

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku