ArhivaJanuary 2018

Хајдегер и језик

Х

Хајдегер користи филозофски језик да би мистификовао своју мисао. Он измишља изразе и игра се њима. Хајдегерова филозофија је филозофска играрија. Она указује на мистификаторске потенцијале филозофског језика. У Хајдегеровој филозофији језик је сведен на вербално жонглирање, а биће добија феноменолошку димензију, што значи да се појављује као неприкосновена датост у односу према човеку као историјском бићу и тиме у односу према историји. Хајдегер користи метафоричке исказе, који су сликовите рефлексије одређених идеја, али и представе које наговештавају одређене мисаоне садржаје.Индикативан је однос Хајдегера према Хелдерлину у његовој поезији, као и његова тврдња да је човек „сусед бића“. Конкретна природа Хајдегерове мистификаторске реторике условљена је техничким светом. Она је друга страна капиталистичке цивилизације у којој влада технички ratio.

Хајдегер је изградио своју фундаменталну онтологију на таутолошким конструкцијама и метасферама. Зашто не и бивствујуће бивство бивствовања, или смисленост смисаоности смисла, или суштаство суштине суштинског…? Хајдегер измишља филозофске изразе и пуни их празним појмовима. На тај начин блокира ум и спречава га да се усресреди на конкретне егзистенцијалне и есенцијалне проблеме. У коначном, Хајдегерова „реч“ је обрачун с „делом“ (Гете), што пре свега значи са слободарском борбом потлачених.

Као што хришћанска теологија путем речи производи „бога“ („Прво је била реч!“), тако Хајдегер вербалним жонглирањем производи „биће“. Оно што указује на постојање Хајдегеровог „бића“ су речи. Биће не постоји у стварности, већ у језику. Филозофски језик садржи „свету тајну“ бића. Језик постаје средство са којим се производи биће и ствара од њега мистична и мистификаторска моћ. Привид који се добија вербалним жонглирањем постаје стварност бића. Богатство исказа о бићу указује на присутност бића, а неодређеност језика постаје израз неухватљивости бића. Што је богатији језик пространија је „кућа бића“ и тиме је очигледнија његова присутност.

За Хајдегера поезија има спиритуалистички карактер. Са њом се призива биће његовим именовањем. У поезији која мистификује капиталистички свет речи добијају магичну димензију и као такве „омогућавају“ човеку да се приближи бићу. Песник постаје илузионист, а поезија илузионистичка вештина. Хајдегер је, попут песника, био у стању да путем речи оживотвори илузије. Његова филозофија ствара могућност да се путем језичке манипулације отворе простори подсвести и у њих унесу садржаји који могу да претворе човека у фанатика. Она је упућена атомизованим људима који су изгубљени у безнађу капиталистичког ништавила.

Лукавство Хајдегерове мисли заснива се на опсенарској реторици која усмерава ум на егзистенцијалну странпутицу. Хајдегер ствара утисак да се његова филозофија бави суштинским егзистенцијалним питањима. Уистину, његова фундаментална онтологија одвлачи ум од конкретних егзистенцијалних проблема и стерилише његову слободарску и животворну снагу. Речи и језичке конструкције постају обрачун с критичким умом и визионарском свешћу. Хајдегерова филозофија уклања просторе будућности. Прави циљ Хајдегеровог обрачуна с умом је укидање дијалектичког мишљења.

Хајдегеров језик има заводнички карактер. Његова филозофија појављује се у облику језичких загонетки које представљају провокацију за истраживачки ум. Оне стварају утисак да се у Хајдегеровим језичким кованицама крије дубљи смисао од оног које саме речи могу да искажу. Тежећи да разоткрију скривено и на тај начин докажу да су они ти који су „схватили Хајдегера“, и тиме досегли до самог извора мудрости, упорни истраживачи губе се у лавиринту Хајдегерове филозофије из којег нема излаза. У вези реченог и напомена, да Хајдегерови интервјуи имају прозаични карактер јер у њима нема простора за мистификаторску реторику.

Хајдегер је архитект и градитељ куће бића. Стварајући специфичне језичке изразе и конструкције Хајдегер је настојао да од модерног немачког језика створи посебан језик путем којег је једино могуће доћи до бића. Фундаментална онтологија, као неприкосновено извориште умности и као пут ка бићу, могућа је једино у облику немачког језика. У њему је биће пронашло свој дом.

Да ли Хајдегерова филозофија може да буде „кућа бића“ имајући у виду да се појављује у облику модерног немачког језика који је језик света који је пао у бездан ништавила? Хајдегер користи старогрчке цитате да би дочарао присутност бића у његовој филозофији, али је она мисао модерног света који је, по Хајдегеру, „заборавио на биће“. Истовремено, у антици биће се не појављује само у језику, већ и у виду свеопштег агоналног активизма – у музици, телесним вежбама и телесном надметању, драми, култовима и другим симболичним облицима изражавања који имају молитвени карактер.

Хајдегерова мисао је производ модерног доба. Као таква, она се односи према античкој филозофији утврђујући њен смисао и процењујући њену вредност са аспекта изазова који модерни свет намеће човеку, и полазећи од мисаоних могућности које пружају модерна филозофија и модерни језик. Хајдегер не мисли на старогрчком, већ тумачи одређене старогрчке језичке кованице полазећи од модерног начина мишљења и користећи модерни немачки језик. То што се Хајдегер сетио бића и што именује биће не значи да је његов језик „кућа бића“. Немачки, као ни други језици модерног доба, не може да буде „кућа бића“ јер је језик света који се заснива на „забораву бића“. Језик може да буде „кућа бића“ само у свету у којем је језик саморефлексија бића. Вратити се бићу значи вратити се старогрчком језику који је аутентично станиште бића.

Хајдегер има селективни однос према поезији и према језику – имајући у виду њихов садржај. Који је то језик „кућа бића“? Да ли је то језик који доводи у питање капитализам и Хајдегерову филозофију и који отвара хоризонте будућности? Уистину, само онај језик који производи „биће“ и са којим се изражава поданички однос човека према „бићу“ представља, по Хајдегеру, „кућу бића“. У коначном, Хајдегерова филозофија је аутентична „кућа бића“.

Хајдегерова филозофија спречава човека да схвати природу света у којем живи. Какав је то језик који не именује зло које уништава свет и који лишава човека оних особености које му пружају могућност да сачува живот на Земљи? Језик може да буде стожер самопоимања човека само уколико има конкретну историјску природу, што значи уколико пружа могућност да људи схвате и реше основне егзистенцијалне проблеме. Као такав, он је могућ само у односу према капитализму као тоталитарном поретку деструкције и уколико пружа могућност човечанству да створи хумани свет.

Код Хајдегера нема друштвених узрока који условљавају нељудски положај човека у свету, нити је човек као конкретно друштвено биће „заборавио на биће“. Хајдегер оно што настаје у класном друштву пројектује у апстрактну над-друштвену сферу која је ван домашаја људи и у којој се у виду језика појављује од људи отуђена суштина света.

Инсистирањем на томе да биће не може бити схваћено на прави начин уколико се однос према њему заснива на класичном филозофском приступу, Хајдегер је дисквалификовао своју мисао као филозофију која мисли биће. Доследно следећи Хајдегера, његова мисао требало би да има поетички облик. У том контексту, није филозофски језик „кућа бића“, већ то може да буде само онај језик који пружа могућност човеку да доживи биће и буде „сусед бића“.

Хајдегерово коришћење Хелдерлинове поезије и њено филозофско тумачење указује на то, да Хајдегер није био у стању да успостави поетички однос према бићу. Хајдегер посредује са својом филозофском аналитиком између Хелдерлина и читаоца тако, да му намеће своје ставове о смислу Хелдерлинове поезије. На тај начин, он спречава читаоца да доживи Хелдерлинову поезију и успостави поетички однос према бићу које је у његовој поезији пронашло свој дом.

И на примеру језика може да се види како Хајдегер лишава човека онога што је производ његових стваралачких способности као друштвеног бића и то претвара у датост која постаје обоготворено извориште и оквир људског живота. По Хајдегеру, човек није стваралац језика, већ је језик поклон који је добио од богова. Божанска природа језика исказује се тако, да човек једино путем језика може да се обрати боговима. Jезик је тај који пита и даје одговоре. Он води човек кроз живот који је само след судбине. Хајдегер је превидео најважније: не може језик да говори истину уколико човек не настоји да говори истину.

Уколико је језик тај који говори, онда је језик и тај који мисли. Човек се не налази само у језику, већ и у мишљењу. Хајдегер је од језика створио кавез у који је затворио ум и на тај начин је укинуо човека као разумно и тиме слободарско биће. Уистину, људи као друштвена и стваралачка бића стварају језик и дају му живот. Истовремено, језик је један од начина на који се уобличава и изражава мишљење. Језик подразумева развој стваралачких способности човека и његових умних моћи; развој света у којем човек живи и развој међуљудских односа; развој историјске самосвести човека и визионарске маште… Језик поставља границе уму и истовремено му отвара просторе. У том смислу, језик пружа могућност да се разобличи Хајдегерова филозофија и разоткрије њена идеолошка (политичка) природа.

За Хајдегера „разговор“ је најаутентичнији појавни облик језика и као такав је датост. Заправо, разговор је међуљудски однос и у том смислу могућност произвођења непосредне друштвености у односу према свету који се појављује као датост. Истински разговор подразумева искорак из постојећег и стварање новог света. Разговор има неизвестан исход. Он отвара просторе у којима се крије непознато. Ретки су они који имају храбрости да се упусте у отворени разговор. У разговору човек може да се суочи са својом скривеном личношћу, да препозна лажна пријатељства, да схвати да је његов живот обмана и да је оно ушта верује само лаж и превара…

У свету у којем је човек лишен људскости и сведен на Лајбницову монаду ћутање постаје најречитији говор. Оно указује на природу човекове егзистенције у капитализму. Постоји немо и гласно ћутање. Немо ћутање је језик сужњева. Гласно ћутање наговештава буру. Оно је израз немирења са постојећим светом и као такво је најгласнија порука.

У језику се у најнепосреднијем смислу изражава потреба човека за човеком. Говорни и писани језик само су неки од облика у којима се успостављају животворни односи између људи. Језик има еротску природу. Још су стари Грци схватили да језик превазилази разговор као рационални облик у којем се успостављају међуљудски односи. Они су придавали изузетан значај говору телом у којем долази до изражаја еротска природа човека, а то значи његово играчко биће које је најаутентичнији антрополошки основ друштвености.

Хајдегер се обрачунава с историјским и друштвеним карактером језика и тиме с његовом слободарском и животворном природом.  За њега језик не представља однос између људи као хуманих и животворних бића, што значи да не производи друштвеност и тиме човека као друштвено биће. Уистину, језик је облик стварања аутентичне друштвености, што значи да се заснива на развоју међуљудских односа и тиме на постајању човека еманципованим друштвеним бићем. Богатство међуљудских односа представља најважнији показатељ развијености језика. Животворни међуљудски односи су најважнија манифестација и потенцијал људског који се појављују у језику.

У савременом свету језик је приватизован од стране капиталистичких плаћеника: политичара, ТВ водитеља и новинара, рекламних агената, свештеника, академске интелигенције… – који су свели језика на средство за стварање лажне слике о свету и за уништавање људи као умних бића. Владајући поредак негује и богато награђује шампионе празнословља јер они стварају језичке вртлоге у којима нестаје визионарски ум. Што је језик испразнији, утолико је ефикасније средство за сакаћење ума.

У језику је сажето еманципаторско наслеђе човечанства које отвара просторе визионарској свести. Језик је кључ са којим се отвара ризница националних култура, а то значи најважније средство са којим човек стиче историјску и слободарску самосвест. Све драматичнија егзистенцијална опасност која се надвила над човечанством укида егзистенцијалну самодовољност нација и ствара потребу за споразумевањем чија је суштина условљена глобалном борбом против капитализма који је постао смртни непријатељ човечанства. Све већа угроженост живота намеће потребу да се успостави смисаона блискост и најапстрактнијих израза који се појављују на различитим језицима, као и да се успоставе нови изрази и нове језичке конструкције које пружају могућност да се укаже на узроке уништења живота на Земљи и на неопходност борбе за нови свет.

Треба вратити језик животу и на тај начин омогућити да буду реализовани његови животворни потенцијали. У њему треба да се уобличи самосвест човека као историјског, друштвеног, стваралачког и визионарског бића. То је језик који ће на уман начин говорити о битним егзистенцијалним и есенцијалним проблемима који стоје пред човечанством; који ће бити лишен празнословља и мистификаторске реторике; у којем ће доћи до изражаја животворна снага човека која се појављује у облику слободарске и стваралачке праксе; који ће пружити могућност да се визионарски ум вине у будућност и да визија хуманог света постане основ односа човека према постојећем свету…

Животворни језик је најважнији начин стварања друштва као заједнице животворних људи. Његова животворност заснива се на томе, да се појављује као резултат животворне борбе људи, што значи као аутентични облик у којем се појављује борбена друштвеност. То је језик путем којег се објективне могућности слободе претварају у реалне могућности ослобађања човека. Ради се о језику у којем човек може да препозна себе као животворно биће, а свој мењалачки активизам као животворну праксу са којом ће бити сачуван живот на Земљи и створен хумани свет. Он треба да омогући човеку да стекне свест еманципованог природног бића и да се поново нађе у загрљају природе. То је језик који треба да буде у органском јединству са слободарском борбом која настоји да створи животворну цивилизацију. Животворни језик је језик животворног хуманизма. 

 

“Интервју” за канал Балкан Инфо 26.01.2018

&

Љубодраг Дуци Симоновић је поново гостовао у емисији “Интервју” – за канал Балкан Инфо 26.01.2018. Уредник и водитељ емисије: Теша Тешановић.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Хајдегер и егзистенцијализам

Х

Уклањањем ума као посредника између човека и његове егзистенције питање трагичног сведено је на психичку раван. По Хајдегеру, потреба за бићем не заснива се на уму, већ на менталном стању које је последица страха од смрти и „бачености“ човека  у свет. Због тога он настоји да лиши човека свести о себи као друштвеном бићу и осећања блискости са другим људима и инсистира на усамљеном појединцу. Хајдегер користи дела Хелдерлина, Киркегора, Рилкеа… да би афирмисао оно психичко стање које је извориште потребе за бићем – без чега је његова идеја о „суседству“ човека са бићем бесмислена.

По Хајдегеру однос према смрти, као основу трагичног, не заснива се на уму, већ је израз менталног стања узрокованог усамљеничком патњом. Тај однос је, заправо, условљен животом у којем човек нема могућност да живи као човек, а то значи да реализује своју људскост као друштвено биће и на тај начин задовољи своју потребу за животом. Оно што изазива трагично осећање код човека није сучељавање са смрћу, којe је неминовнo али не и непосреднo, већ неизвесна егзистенција и свакодневно понижавање које му убија вољу за животом. У коначном, суштина страха од смрти је страх од нестанка у ништавилу заборава.

Трагично подразумева патњу. То је најпогубније код Хајдегера: патња је истинска егзистенција човека. Трпљење бола који ствара нељудски живот је најважнији начин на који човек доживљава своју аутентичну егзистенцију. Прави живот је пут који води у смрт. У њега спада страх, брига, усамљеност… Тежња за срећним животом израз је неаутентичне егзистенције и као таква пад у ништавило. Човек не треба да се бори за срећан живот, већ треба да се са мазохистичком страшћу препусти патњи коју му намеће свакодневни живот. Патња је та која води човека до бића.

Овде бисмо могли да се обратимо Рилкеу чија поезија је уткана у Хајдегерову филозофију: „Воли своју самоћу упркос болу који ти она наноси“. Љубав према усамљености заснива се на мазохистичком карактеру и постаје љубав према болу. Поднети живот у којем нема места за човека као људског бића подразумева поднети бол који ствара безнадежна усамљеност. То је оно са чим је био опседнут и Рилке. Усамљеност постаје животна чињеница која има судбински карактер. У својој „Поеми о пропасти Лисабона“ Волтер указују на природу усамљеничке трагике која лишава човека љубави и тиме могућности да буде срећан: „Сва бића која осећају, рођена су по истом закону, да живе у болу, и да умру као ја“.

Типичан пример егзистенцијалистичког фалсификовања егзистенцијалне ситуације, које се заснива на поремећеној свести која је производ усамљеничког ништавила које ствара капитализам, је следећи Сартров став: „Човек се рађа сам и сам умире, само се самообманом може уверити да између тих тренутака, толико пресудних, није сам.“ Заслепљен усамљеничким безнађем, Сартр превиђа оно што је очигледна истина за свакога ко има умни однос према човеку и свету: не рађа човек себе као човека, већ мајка рађа дете које је девет месеци њен органски део и које путем родитељске неге и живећи у друштвеном амбијенту постаје човеком.

Сартр не прави разлику између самоће и усамљености. Самоћа може да буде продуктивна уколико је усмерена према другим људима и будућности. Усамљеност је могућа зато што је човек друштвено биће. Трагичност усамљености није у самоћи, већ у томе што човек није у стању да се реализује као друштвено биће.

Код Сартра нема саморефлексије егзистенције. Она је датост, што значи да нема историјски, већ метафизички карактер. Попут Хајдегера, Сартр полази од апстрактног „света“ и путем њега конструише eгзистенцијалну ситуацију у којој се човек налази. Његов став да „егзистенција предходи есенцији“ није слободарски изазов и отварање простора будућности, већ укидање човека као друштвеног бића и свођење света на апстракцију. Заправо, човек се „сусреће“ са својом егзистенцијом као конкретно историјско биће, што значи да је његов однос према свету условљен природом света и природом човека као конкретног друштвеног бића. Сартр не схвата да је његова филозофија слободе производ усамљеничког безнађа које ствара капитализам. Не разум, већ осећање безнадежне усамљености постаје основ односа према свету и људима. Филозофија постаје рационални облик у којем се појављује ирационализам који се заснива на усамљеничкој патњи.

Усамљеност није судбинско проклетство, већ је производ на капиталистички начин дегенерисаног живота који ствара атомизоване људе. Човек је осакаћен као друштвено биће и као такав је „бачен у (капиталистички) свет“. Сусрет човека са собом, који по Сартру предходи разумевању себе као човека, условљен је природом конкретног света и тиме природом конкретне егзистенцијалне ситуације у којој се човек налази – чиме је условљено и само-разумевање човека. У коначном, Сартр ствара илузију да је могућа слобода у свету неслободе, односно, да се слобода састоји у опредељењу за слободу. Он не схвата да је опредеље за слободу условљено неслободом, као и да конкретна природа неслободе условљава схватање слободе и природу борбе за слободу. Када се има у виду да је борбена друштвеност постала императив у борби за опстанак живота на Земљи, укидање човека као друштвеног бића представља најпогубнију особеност Сартрове егзистенцијалистичке филозофије.

Егзистенцијалисти су лишени осећања друштвености и понашају се као изгнаници. Они су изгубљени у историјском времену и у сталном су бекству. Друштвеност је за њих апстракција до које долазе на основу имагинарне људскости коју настоје да пронађу у уметности и религији. Она је компензација за недостатак истинске људскости и истовремено бекство из капиталистичког ништавила. Да би престали да лутају егзистенцијалисти настоје да зауставе историју. Естетско виђење света је начин на који настоје да окамене свет и на тај начин га претворе у метафизичку апстракцију. „Свет“ постаје слика на којој се појављују људи у одори коју им је навукла „судбина“.

Лу Саломе у аутобиографији описује свој однос према царској Русији. Нема мишљења света као основа односа према свету, нема сумње, нема критичке дистанце… Уместо разумевању света инсистира се на његовом доживљавању, при чему се свет појављује као непосреднa датост. Човек се спаја са светом путем чулних утисака који стварају одређено психичко стање – које постаје основ доживљавања света. Нема речи о владајућем поретку, друштвеној неправди, ропству; нема идеала слободе и правде и у том контексту идеје будућности… Доминира осећање бивања у свету у којем се, заправо, ништа битно не дешава. Свет је увек исти: извориште патње и смрти. Егзистенцијалисти лебде у свету и ауторитарну замаљску моћ доживљавају као тежиште и ослонац. Она постаје земаљска пројекција неприкосновене божанске моћи. И Рилке је био одушевљен фашизмом.

Ево како Лу Саломе, дугогодишња животна сапутница Рилкеа, описује Рилкеову стрепњу: „Ево такође тачке која нам омогућује да Рајнерову стрепњу схватимо као фаталност: не као једноставну стрепњу пролазне природе, која током живота настаје због губитка ствари, нити као осећање свих истинских уметника, рођено услед губитка стваралачке снаге, на шта се не може утицати, већ као апсолутну стрепњу, од нестајања у небићу, у коме такође нестаје и оно што, мада није део нас, делује и на нас и на све остало.“ (Лу Андреас-Саломе, Мој живот, 98, под.Л.С.) Из тога проистиче Рилкеово схватање бога и однос према њему: „Испуњавањем задатка какав је представљао „Бог“, у њему су се судариле човештво и песништво: човештво као живо и непосредно поимање бића и песништво, као делатност којом се том бићу даје облик.“ (Лу Андреас-Саломе, Мој живот, 99, под.Л.С.) Тежња за истинским пројектована је у бога и у однос човека према богу. Делатна воља усмерена је према небу, а не према људима и будућности. Свако тражи свој пут који води на небо. Живот је бол. Смрт је спасење и као таква божји дар. Бити у загрљају смрти значи бити у загрљају бога.

Држећи се Фројда, Саломе има према Рилкеу психоаналитички однос. Детињство, однос према мајци… Нема Рилкеа као конкретног друштвеног и политичког бића, нема односа према свету и људима, нема мишљења света и маштања о будућности, нема саморефлексије човека као конкретног историјског бића… Све оно што је битно дешава се у човеку. Он је опседнут собом. Заправо, човек је опседнут усамљеничким безнађем. Ради се о рањеном човеку коме рана непрестано крвари наносећи му бол која наговештава скору смрт. Њиме влада страх од бесмисленог живота који је последица тога што живи ван живота и што  не може да реализују своју људскост. Његово нереализовано друштвено биће у сталном је сукобу са животом у којем је сведен на атомизовану сподобу која се тетура у мрачним лавиринтима капиталистичког ништавила. Он на илузорном небу тражи оно што може да стекне само на Земљи – уколико се са другима бори за будућност. Уместо умног разговора који указује на друштвене узроке несреће и који мотивише људе да се боре за њено искорењивање, инсистира се на поезији која постаје вапај очајника који доживљава живот као пад у бездан. Ради се о човеку коме је капитализам ампутирао чуло друштвености и створио од њега аутистичног богаља. То је човек који не верују другим људима и који види себе као припадника аристократске интелектуалне елите. Лу Саломе: „Бачен у овај свет препун сиромаштва, болести и нечистоће, Рајнер у њему није био човек који пати са другим људима, већ се његова сопствена патња пробила у следећим речима: „Често бих хтео да кажем да нисам један од њих.“ Његово поистовећивање са свим што је пораз и предмет вечног проклетства намеће се његовом осећању, као што се вероватно дешава у часовима стваралачке немоћи.“ (Лу Андреас-Саломе, Мој живот, 100, 101.с.)

У капитализму влада лажна друштвеност. Људи доживљавају своје постојање као друштвена бића путем живота који их лишава људскости. Истовремено, они вреднују себе путем вредносног свода који их обезвређује као људе. У односу према другима људи не настоје да задовоље своје истинске људске потребе већ приватне интересе и на њима засноване патолошке потребе. У капитализму човек је човеку смртни непријатељ.

Попут Достојевског и Киркегора, и Рилке настоји да одбрани интегритет човека од ништавила свакодневног живота које уништава људско и претвара људе у ништарије. Ради се о покушају одбране човека од капитализма – без сучељавања с капитализмом. Другим речима, ради се о настојању да се сачува људско у нељудском свету. Неслободни човек тражи слободу у себи јер не може да је пронађе у свету – путем вредносног свода који га обезвређује и уништава као човека. У питању је ескејпистички индивидуализам који завршава у аутизму, лудилу и  самоубиству.

Егзистенцијализам је аутентична филозофија на капиталистички начин дегенерисаних људи. Она се заснива на усамљеничком безнађу и на утапању у свет у којем влада деструктивно ништавило. То је филозофија људи који су отпали од историје и постали капиталистички отпад. Они идеализују бол који им наноси живот лишавајући их људског. Хајдегер се обраћа људима који болују од тешке депресије. Хелдерлин је типичан пример. Религиозна мистика постаје средство да се лудилу прибави фундаментално-онтолошка димензија.

Ево како Николај Берђајев, у својој књизи „Судбина човека у савременом свету“ (коју је написао у Немачкој и објавио 1934.), оцењује егзистенцијализам и Хајдегеров однос према човеку: „Егзистенцијална философија жели да разоткрије структуру бића у човековој егзистенцији. Али и ту ишчезава целовити лик човека. У вези с тим, најинтересантнији је Хајдегер. Биће као брига, страх, свакодневица, смрт, јесте биће које се разоткрива у палом и несрећном човековом постојању. Али иза бриге, страха, свакодневице, смрти нема самог човека. Испоставља се да је брига дубља од човека. Човек се конструише из бриге, као што се из смрти конструише његово постојање. Хајдегерова философија је философија ништавила. Ништавило ништује. То је онтологија ништавила као последње тајне бића, и то је философија очајања, апсолутни песимизам. То је филозофија карактеристична за наше време.“ (Ф) (Николај Берђајев, Судбина човека у савременом свету, 26. с, Логос, Београд, 2006.)

Уколико човеков однос према бићу не може да се заснива на слободном мишљењу већ на доживљавању бића, онда је слепа вера у постојање бића и вера у биће као биће оно на чему се заснива однос према бићу. Хајдегерова фундаментална онтологија представља на филозофски начин утемељену теологију. Сумња у постојање бића руши Хајдегерову теорију. Отуда је критички рационализам, који је утемељен у Сократовој мисли, најгора јерес. Само успостављање бића, које се појављује као датост која је независна од човека и у односу према којој човек може да дође до свог човекобивства, представља обоготоворење процеса који своде човека на предметност. „Надолажење бића“ (Хајдегер) није историјски процес јер човек није стваралац своје историје, већ сенка бића.

Хајдегер се обраћа усамљеним људима који су жртве капитализма. Потреба за бићем последица је страха од нестанка који проистиче из усамљеничког ништавила који претвара живот у ништећу патњу. Вера у биће има компензациони карактер. Она постаје халуциногена дрога која треба да омогући човеку да поднесе бол који изазива нељудски живот и да превлада страх од смрти. У коначном, (квази)религиозне илузије треба да униште човеку веру да може, у сарадњи са другим људима, да створи хумани свет у којем ће оживотворити своје стваралачко биће и бити поштован као човек.

Хајдегерово инсистирање на томе да је „суштина човека егзистенција“ значи да психичко стање које проистиче из страха од смрти представља извориште потребе за бићем и основ веровања у биће. Уколико је психичко стање основ односа човека према својој егзистенцији, а не друштвени живот и положај човека у њему, променом његовог психичког стања мења се његово доживљавање сопствене егзистенције. Из тога следи закључак да уместо борбе за промену света и тиме егзистенцијалних околности које условљавају живот човека, треба деловати на психу људи и тиме на начин на који човек доживљава своју егзистенцију.

Уколико се укине умни однос човека према свету и егзистенцијалној ситуацији у којој се налази, ствара се могућност за најгоре облике менталне манипулације. Хајдегер настоји да наведе људе да доживе себе и свет онако како то одговара његовом политичком пројекту. Он укида критичко-визионарски ум да би ушао у подсвест људи и овладао њиховим страховима. Хајдегер инструментализује страх, који проистиче из егзистенцијалне неизвесности коју ствара капитализам, да би створио поданички менталитет. Страх од смрти постаје средство за уништавање слободарског достојанства човека, аутентичне друштвености, историчности и самим тим визионарске свести, као и воље да се створи хумани свет. У основи односа према човеку је психолошка манипулација, својеврсно фанатизовање људи уклањањем могућности да постављају умна питања која имају слободарски и егзистенцијални карактер. Уместо да се тежи промени света променом владајућег поретка и променом друштвених односа, инсистира се на уклањању ума и успостављању контроле над емоцијама. На тој основи могуће је развити тоталитарни поредак који ће се заснивати на митолошкој свести и фанатизму. Хајдегер је створио теоријски основ за успостављање политичког поретка који претвара људе у масу безумника и „топовско месо“.

Хајдегер спада у оне Западне филозофе који су имали разумевање за далекоисточну мистику. Он критикује техничку цивилизацију али превиђа да је склоност ка мистици, која је видљива у његовој филозофији, производ техничке цивилизације која је лишила људе историјске самосвести и тиме визионарског ума. Склоност ка мистици је друга страна технократског ума. Без еманциповане историјске (визионарске) самосвести и без могућности да се реализује као аутентично друштвено биће човек је склон да смисао живота тражи у сфери мистике и да падне у замку окултизма. Технизовање ума најгори је начин обезумљења човека. На примеру техничке интелигенције може да се види како капитализам лишава човека људскости и на тај начин га препушта дејству најпримитивнијих идеологија које га одвлаче у ништавило и ментално изобличују.

Хајдегерова филозофија лишава човека ума на тај начин што укида ум и тиме лишава човека могућности да постане еманциповано умно биће. Хајдегер не настоји да укине метафизику критичким и визионарским умом већ мистиком. Она постаје обрачун с критичким рационализмом и дијалектичким умом, што значи с еманципаторским наслеђем грађанског друштва и идејом будућности. Хајдегерова мисао не тежи да развије животворне потенцијале ума, већ да инструментализује подсвест у коју су се уселили демони које ствара деструктивно капиталистичко ништавило. Не еманциповани ум, већ психичко стање које је последица нељудског живота у капитализму постаје основ односа човека према свету и будућности. Хајдегерова филозофија „превазилази“ религију и филозофију тако што ствара „нову“ мистику која има поетски облик.

За Хајдегера човек није друштвено и на тој основи световно биће, већ је сведен на атомизовану индивидуу која је „бачена“ у ништавило које ствара капитализам. Човеков однос према својој егзистенцији није посредован конкретном природом света и његовим положајем у свету као конкретног друштвеног бића, већ непосредним доживљавањем своје егзистенције која има трагични карактер. Хајдегер укида друштвеност као посредника између човека и света и у том контексту укида међуљудске односе који су основно везивно ткиво друштва.

Укидајући човека као друштвено биће Хајдегер укида човека као еротско и самим тим као играчко биће. На тај начин он сакати животну снагу човека која за Ничеа представља извориште његове „воље за моћ“ и основ за укидање свих облика посредовања које је цивилизација успоставила између човека и света и која слабе његову животну (дионизијску) моћ.

Код Хајдегера тубиће је одслика слике човекобивства која се појављује у виду бића. Уистину, тубиће није могуће уколико не подразумева јаство, а оно је могуће једино уколико је човек специфична и непоновљива личност. Истовремено, човек може да се односи према себи као самосвојној личности једино уколико у другим људима види самосвојне личности. Јаство је могуће само у контексту односа човека према другим људима као самосвојним личностима.

Хајдегер инсистира на колективизму који је лишен еманциповане друштвености и који има митолошки и инструментални карактер. „Народ“ је средство за обрачун с еманципаторским наслеђем грађанског друштва и у том контексту с еманципованим грађанином као основом друштвеног устројства. Митолошка слика „народа“ постаје средство за обрачун с еманципованом друштвеношћу. „Народ“ постаје мистични појам у којем нестаје човек као конкретно друштвено биће, што значи као самосвојна личност. „Народна свест“ укида еманциповану грађанску свест и постаје средство владајуће класе за претварање грађана у поданичку масу коју уједињује митолошка свест и фанатизам. „Колективно несвесно“ (Јунг) постаје основ за изградњу „народног јединства“. Истовремено, делатна моћ човека као политичког бића пренета је на „народну заједницу“ и на тај начин на владајући режим.

Хајдегерово давање месијанске улоге Немцима да врате човечанство на прави пут када је било у јединству са бићем обесмислио је капитализам постајући глобални екоцидни и на тој основи геноцидни поредак. Не „изабрани народ“, већ само уједињени народи, а то значи уједињено човечанство може да се избори против капитализма као глобалног и тоталитарног поретка деструкције и спасе свет од уништења.

Уместо за колективизам који има митолошку природу и у којем су људи сведени на роботизовано стадо, треба се борити за друштво као заједницу еманципованих грађана које уједињује борба за слободу и опстанак. Истинска национална свест заснива се на слободарској и визионарској свести, а не на националним митовима и фанатизму. Не затвореност у митолошку прошлост, већ отвореност према будућности чини суштину истинске националне свести. Није историјски онај народ који ствара митове о прошлости, већ онај који ствара будућност.

Егзистенцијалистичка филозофија је у својој бити антиегзистенцијална. Она полази од атомизованог човека који је производ капитализма. Не може се учинити ништа битно на искорењивању узрока несреће уколико свако у себи тражи решење за своју егзистенцију. Обрачун с човеком као друштвеним бићем заправо је обрачун с критичким умом и мењалачком праксом. Неће потреба човека за апстрактним „бићем“ спасити свет од уништења, већ потреба човека за човеком. Не ради се о егзистенцијалистичком хуманизму који инсистира на егзистенцији човека као атомизованог појединца у постојећем свету, већ о животворном хуманизму који инсистира на борби уједињених људи за опстанак човечанства и живота на Земљи. Он подразумева животворни ум и на њему засновану животворну праксу која се појављује у односу према погубној тенденцији развоја капитализма као тоталитарног деструктивног поретка. Залагање за хуманизам који се заснива на борбеној друштвености једини је прави одговор капитализму који је претворио свет у средство за своју репродукцију. Човек нема на кога да се ослони осим на другог човека.

Уместо бриге човека као појединца за сопствени опстанак, треба да доминира брига човека као еманципованог природног, друштвеног и историјског бића за опстанак живота на Земљи и човечанства. Из бриге за опстанак човечанства проистиче потреба човека за човеком, а то значи аутентична друштвеност. Она је основ аутентичне људскости. Уместо посредством апстрактног „бића“, човек треба да доживи људскост путем другог човека. Богатство међуљудских односа је истински критеријум путем којег се одређује развијеност света и његова животворна снага. Не саживот са „бићем“, већ је саживот са људима основни начин на који човек може да досегне до људског: човек је човеку огледало људскости (Маркс).

Борба за аутентичну друштвеност пружа могућност да се превазиђе  све дубља егзистенцијална криза коју ствара капитализам и изграде темељи новог света. Она има историјски и самим тим визионарски карактер, што значи да пружа могућност да постојећи свет буде превазиђен јер носи у себи потенцијал novuma који може да се реализује тако што ће се остварити еманципаторски и животворни потенцијали природе и човечанства. Без њиховог реализовања хуманистичка визија будућности постаје илузија, а покушај њеног реализовања претвара се у фанатични волунтаризам. Утопијско постаје утопистичко, што значи пука маштарија.

У савременом свету, који се налази на ивици провалије, хуманистичка визија будућности постала је егзистенцијална визија. Она може да се реализује путем животворног ума и на њему заснованој животворној пракси. Борба за слободу постала је борба за опстанак.

Као што апстрактни морални принципи, попут Кантовог „категоричког императива“, не могу да буду брана егоистичном индивидуализму који ствара владајући поредак који се заснива на апсолутизованој приватној својини, тако ни апстрактни филозофски постулати не могу да се супродставе деструктивном безумљу које ствара капитализам. Тек у контексту борбе за искорењивање узрока нехуманог и деструктивног, а то значи у контексту борбе против капитализма а за нови свет, хуманистички и умни принципи могу да постану потстрек мењалачкој пракси.

Уместо да је апстрактно „биће“ полазиште за наш однос према свету и будућности, то треба да буде капитализам као тоталитарни деструктивни поредак који је довео до тога, да се идеја човекобивства не налази више у есенцијалној, већ у егзистенцијалној сфери. „Воља за моћ“ савременог човека има животворни смисао и појављује се као воља за уништење капитализма и за стварање новог света. Животворна воља је истина савремене „воље за моћ“.

Уколико имамо у виду Хајдегерово инсистирање на индивидуалној егзистенцији човека као полазишту за разумевање трагичног, онда је егзистенција Хајдегера као конкретне личности кључ за разумевање његове мисли. Хајдегер инсистира на томе да човек као усамљени појединац треба непосредно и са мазохистичким ентузијазмом да доживи своју трагичну егзистенцију.  Полазећи од тога, можемо доћи до закључка да је Хајдегер, говорећи о трагичној егзистенцији човека, имао у виду сопствену трагичну егзистенцију и да је од ње створио општи принцип на основу којег је оцењивао природу егзистенције других људи. Уистину, Хајдегер је са својом филозофијом могао да изрази једино сопствено доживљавање света и свог положаја у њему – само претпостављајући на који начин то чине други људи.

Ако анализирамо личност Хајдегера полазећи од његовог схватања трагичности људске егзистенције и идеје да је човек „бачен у свет“, намеће се закључак да је Хајдегер имао озбиљне менталне проблеме. Његова филозофија типичан је пример настојања да се превлада осећање ништавности које проистиче из страха од нестанка. У коначном, његова филозофија има сублимишући карактер и може да се схвати као Хајдегеров безнадежни покушај да побегне од демона који су га прогањали. Хајдегер је настојао да својом филозофијом створи ефикасан механизам за психичку манипулацију људима. Упркос томе што има инструментални карактер, она је повратно деловала на Хајдегера. Пружила му је могућност да створи ону представу о себи, коју је покушао да прибави Немцима. Дајући Немцима димензију „изабраног народа“, Хајдегер је дао себи димензију Месије. Велики критичар метафизике постао је њено отелотворење. У његовој личности „метафизика субјективности“ доживала је највиши узлет. У својој уобразиљи Хајдегер је постао врховни „чувар бића“ и на тај начин је обезбедио себи „вечност“. Ни Хајдегер није могао да избегне судбину људи који су одрасли у капиталистичкој мочвари: и он је био на капиталистички начин дегенерисани човек.

Предговор – Хајдегерова филозофија у светлу животворног хуманизма

П

Студија којa се налази пред читаоцем није производ стваралачке радости, већ стваралачке муке. Нису све озбиљнији здравствени и животни проблеми били највећа препрека за размах ауторовог стваралачког ентузијазма, већ поражавајућа истина да што је дело  квалитетније имаће мање читалаца. Који је смисао озбиљног рада када је све већи број људи неписмен и када је озбиљна књига постала страшило са којим капиталистичка пропагандна машинерија плаши људе?

Извориште самосвести овог рада није филозофија, већ конкретна природа савременог света. Светом је завладао капитализам који се заснива на деструктивном редукционизму који има тоталитарни карактер. Све се одвија ван човека и против човека. Свет је постао смртна опасност за човека. Човечанство преживљава тако, што капитализам уништава темеље на којима се заснива људски опстанак. Све је подређено све бржем обрту капитала који има деструктивни карактер. Човек није више само радна животиња, већ је постао оруђе капитализма за уништавање робе и контејнер у којем нестају све отровнији сурогати капиталистичке цивилизације. Истовремено, све оно што пружа могућност да се искорачи из капиталистичке цивилизације и створи хумано друштво бива уништено.

Сваке године у најразвијенијим капиталистичким земљама  Запада преко милијарде тона хране буде бачено да би се очувале цене производа и на тај начин капиталистичка економија. Милиони неупотребљених аутомобила склоњени су на напуштене аеродроме да би се на тржишту створио простор за нове моделе. Производи се тако да производи што пре пропадну. Војна индустрија троши огромне економске и научне ресурсе, истовремено изазивајући ратове који уништавају читаве народе и стварају еколошку пустош. Све већи број нуклеарних електрана и све већи број све драматичнијих нуклеарних хаварија прете да десеткују човечанство и живи свет. Све отровније хемикалије трују земљу, воду, ваздух и на тај начин уништавају биљни и животињски свет. Свет се приближава црвеној еколошкој линији чијим прекорачењем је судбина човечанства запечаћена.

Деструктивнo безумље један је од најпогубнијих производа савременог капитализма. Капитализму није потребан уман човек који ће се руководити хуманистичким вредностима и вољом да спречи уништење живота на Земљи, већ малограђанин који је сведен на радно-потрошачког идиота. Најважнија одлика малограђанске свести је одбацивање ума. У крајњем, ради се о обрачуну с еманципаторским потенцијалима грађанског друштва и одбацивању одговорности за уништење света.

Спречити људе да схвате суштинско тако што ће маргиналном бити дата суштинска и спектакуларна димензија представља најважнији задатак јавних медија и индустрије забаве. На делу је све агресивнија „духовна“ сфера капитализма која се појављује у облику „ријалити“ програма, филмова, ТВ серија, компјутерских игара, хороскопа, спортских и музичких спектакала, езотерије, пророчанстава, религија и секти, „теорија завере“, космолошке мистике и „ванземаљaца“… Све је то зачињено алкохолом, дрогама, насиљем, порнографијом, педерастијом и педофилијом… Капитализам не уништава људима само моћ расуђивања и визионарску свест, већ своди људе на патолошке ништарије.

Укидајући еманципаторско наслеђе човечанства и тиме његов историјски развој капитализам намеће начин мишљења који се заснива  на механицистичком материјализму. Он представља обрачун како с натуралистичким, тако и са историјским материјализмом и у том контексту с човеком као умним и визионарским бићем. Све мање људи је у стању да направи разлику између појавног и суштинског, лажног и истинитог, битног и споредног, узрока и повода, прошлости и историје, другости и novuma, једнакости и једнообразности, интелигенције и ума, формално-логичког и дијалектичког, прогреса и прогресизма, истинитог и истинског, стварног и илузорног, праведног и правичног, утопијског и утопистичког… Истовремено, културно наслеђе човечанства постаје недоступно све већем броју људи јер не могу да га схвате. Не ради се само о томе да људи имају закржљали, већ на капиталистички начин дегенерисани ум. То се, пре свега, односи на „техничку интелигенцију“ која је носилац капиталистичког „прогреса“. У коначном, ради се о менталном изобличењу људи и стварању деструктивних фах-идиота.

Религиозна свест условљена је светом у којем човек живи и природом на капиталистички начин дегенерисаног човека. У савременом свету теорије о „апокалипси“ и „рајским вртовима“ представљају доливање уља на ватру која спаљује свет. У јавности су све присутнији „душебрижници“ који позивају људе да се „окрену себи“ и „небеским световима“.Какав је смисао „окретања себи“ када капиталисти све беспоштедније уништавају свет и када је једина могућност да човечанство опстане да се људи уједине и униште капитализам? Да ли човек треба да се супродстави злу које све драматичније доводи у питање опстанак човечанства, или треба да се препусти религиозним илузијама које му обећавају „вечни живот“ на небу?

Научници који су лојални капитализму убеђују људе да је живот на Земљи при крају и да човечанство треба да се одсели на неку другу планету. На тај начин, они сугеришу човечанству да је уништење човечанства неминовност. Они не сагледавају човечанство као заједницу људских бића којa имају право на живот и слободу, већ га сагледавају полазећи од слике човечанства коју ствара капиталистичка пропагандна машинерија. Човечанство је сведено на гомилу безличних штеточина које заслужују да буду уништене. У току је егзистенцијални редукционизам и у том контексту укидање људскости која се појављује као љубав, солидарност, блискост, естетско, пожртвованост, мудрост, родитељска љубав и нега, историчност, слободарско, аутентична друштвеност… Истовремено, капитализам уништава породицу и ствара бесполног човека. Хришћански теолози на Западу иду дотле, да мењају садржај Библије и прилагођавају га на капиталистички начин дегенерисаном човеку. „Бог“ више није „отац“, већ је обезлична сподоба која је лишена стваралачког Ероса.

Уништавајући човека као полно биће капитализам уништава човека као еманциповано природно биће и тиме раскида везу човека са природом. Човек сагледава себе посредством модела човекобивства који је производ капитализма, а то значи техничке цивилизације. Породица се не заснива на особеностима човека као еманципованог природног бића, већ на денатурализованим „партнерима“ и на техничком произвођењу и усвајању деце. Принцип „усвајања деце“, који се заснива на купо-продајном односу, указује на сву монструозност хомосексуалног пројекта будућности. Он подразумева подређивање биолошког опстанка друштва духу капиталистичке репродукције. Деца губе одлике људских бића и постају роба на тржишту – попут стоке и ствари. „Усвајање деце“ не заснива се на хуманим мотивима, већ на потреби за поседовањем и манипулисањем људским бићима. „Усвајање деце“ постао је легални злочин.

Обрачун с „традиционалним човечанством“ представља једну од најпогубнијих последица капиталистичког „прогреса“. Тај процес не подразумева само промену односа између људи и стерилисање њихових животворних способности, већ и укидање културног наслеђа, а то значи обичајних, моралних, религиозних и правних норми које се заснивају на очувању породице и обезбеђивању друштвених услова за стварање здравог потомства – без чега нема будућности. Када се има у виду значај који у историји има породица и традиционални односи између људи, наметање хомосексуалних односа и лишавање деце права и могућности да имају оца и мајку (а тиме и могућности да имају друге чланове традиционалне породице), представља заправо обрачун с целокупним  културним наслеђем човечанства и самим тим обрачун с историјском самосвешћу.

Стерилисање човека као животворног бића и на тај начин укидање човека као природног бића подразумева радикално нов однос према телу човека и тиме према човеку као природном и људском бићу, као и према природи. Уместо оплемењујућег односa према телу, и тиме природи која је „анорганско тело човека“ (Маркс), успоставља се инструментални однос према телу. Свaки део тела који може да буде употребљен постаје средство сексуалног општења. Када се има у виду да је тело човека извориште и носилац његове људске самосвојности, инструментализовање тела истовремено подразумева инструментали- зовање човека као људског бића.

Више се не прави разлика између нормалних и патолошких међуљудских односа и у том контексту између нормалних сексуалних односа и сексуалних перверзија. Једини критеријум на основу којег се одређује „нормално“ понашање је да ли оно доприноси интеграцији човека у капитализам. Уместо опште-људских принципа који пружају могућност да се успостави критичка дистанца према нељудском, нуди се „толеранција“ која подразумева прихватање најгорих облика деградирања човека на нечовека. У коначном, принцип „Паре не смрде!“ укинуо је све друге принципе и постао неприкосновени егзистенцијални и вредносни принцип капитализма.

Капитализам не може да се обрачуна с погубним последицама које ствара путем демократских метода и институција. У току је укидање грађанских слобода и успостављање капиталистичке диктатуре. Све је очигледније да је фашизам стиснута песница капитализма у кризи и као такав само један од политичких појавних облика капитализма. У току је успостављање савременог тоталитаризма који нема само геноцидну, већ и екоцидну природу. Савремена „воља за моћ“ (Ниче) постала је воља за апсолутном владавином над људима и природом и подразумева да је човек у потпуности лишен људскости и природности. То није само воља за покоравањем, већ воља за уништавањем људи и живог света. Она се заснива на природи капитализма као тоталитарног поретка деструкције и посредована је техником која има деструктивну моћ.

Уништeње животне средине и биолошке репродукције у најразвијенијим капиталистичким земљама представља најважније извориште савременог фашизма. Теза да је „пренасељеност планете“ главна опасност за опстанак човечанства ствара на Западу геноцидну хистерију која условљава да теорија о „златној милијарди“ добија све већи број присталица. Заправо, уништење све већег броја људи постаје основни услов за преживљавање све мањег броја људи.

Убрзани процес аутоматизације и роботизације, који се заснива на све бржем обрту капитала и принципу продуктивистичке ефикасности, ствара не само услове за развој идеологије која се обрачунава с човеком као људским и природним бићем, већ доводи до укидања све већег броја радних места и тиме до „вишка радника“. Теорија о „златној милијарди“ не подразумева само уништење милијарди „прекобројних“ у свету од стране најмоћнијих капиталистичких држава, већ и уништење стотине милиона радника у најразвијенијим капиталистичким земљама који су постали „технолошки вишак“. Радници су потенцијално највећа опасност за капитализам и капиталисти ће учинити све што је у њиховој моћи не само да спрече њихово политичко организовање и политичку борбу, већ и да их истребе. Ради се, заправо, о обрачуну капиталиста с „обичном“ радничком популацијом („плаве крагне“), с тим што је најквалификованији део радника („беле крагне“), као неопходна и на тој основи привилегована радна снага, савезник капиталиста у обрачуну с „плавим крагнама“.

Уништење „прекобројне“ радничке популације је завршни чин класног обрачуна капиталиста с радницима у условима постајања капитализма тоталитарним деструктивним поретком. Јефтина и смртоносна дрога, алкохол и дуван, укидање одговарајуће здравствене неге и све отровнији медикаменти, све отровнија храна и вода, све лошији општи животни услови, уништена природна средина и интензивно запрашивање становништва све отровнијим хемикалијама, отровне вакцине и изазивање епидемија, тотално криминализовање радничке популације… – све су то облици геноцида над радничком класом који је у току.

Обрачун с „вишком човечанства“ сузиће тржиште. То ће бити надомештено убрзаним процесом потрошње и тиме деструкције производа. Истовремено, производи ће имати све ексклузивнији карактер. Циљ стратега најразвијенијих капиталистичких земаља је да на Земљи живи „оптималан“ број људи који ће имати све конфорније техничке услове живота, и који ће имати све дужи животни век. За њих ће радити све већи број све усавршенијих робота – који се неће борити за слободу и опстанак. Ради се, заправо, о стварању овоземаљског технички устројеног „раја“ за светску капиталистичку „елиту“.

Човек је световно биће и природа света условљава природу човека. Свет није само извориште чулних утисака и у том смислу миметичко окружење, већ природа и ритам световног дешавања условљавају телесно и ментално функционисање човека. Сам на капиталистички начин дегенерисани живот постао је уништење човека као људског и природног бића. Савремени „човек једне димензије“ (Маркузе) сведен је на деструктивно биће. Заправо, човек је изгубио људске одлике и постао бездимензионална капиталистичка наказа.

У току је тоталитарна редукција човека на не-човека. Капитализам не приморава само човека да се понаша као механички део индустријског процеса рада и на тај начин га телесно деформише (Маркс), већ га генетски изобличава и сакати као живо биће. Капитализам не само да дехуманизује човека, већ га денатурализује, што значи лишава га особина које су својствене живим бићима. Ради се о капиталистички изазваној мутацији човека од природног и културног бића у радно-деструктивни (потрошачки) механизам. Човек није само путем капиталистичког тржишта „опредмећен“ (Маркс), већ је постао, као радник и потрошач, саучесник у уништавању света.

Уништење природе подразумева уништење тела као животворне целине, чула, нервног система, природног ритма рада организма, репродуктивне способности, стваралачких потенцијала тела… Истовремено, капитализам ментално дегенерише људе. Стотине милиона грађана на Западу пати од депресије, анксиозности и других психичких оболења која постају извориште најтежих облика друштвене патологије. Најпогубнији ефекат који ствара капиталистичка пропагандна машинерија је уништење моћи расуђивања и претварање људи у потрошачку гомилу. Истовремено, сам потрошачки начин живота постао је на капиталистички начин дегенерисани облик реализовања човека као политичког бића. Живљење потрошачког начина живота је најважнији начин на који човек исказује лојалност капитализму.

Капитализам производи дегенерисану друштвеност и своди људе на масу обезличених идиота. Редукција и дегенерација људског доводи до стварања усамљеничког безнађа које производи најгоре облике друштвене патологије. Дрога, алкохол, медикаменти, прождирање све већих количина све затрованије хране, све крвавија и деструктивнија индустрија забаве… Људи користе компензационе механизме које им намеће капитализам који имају деструктиван карактер и који само убрзавају процес уништења човека. Међуљудски односи губе хумани садржај и бивају сведени на „комуницирањe“ путем техничких средстава које се своди на „слање порука“ у виду прегршта речи и најпримитивнијих симбола. Човек је човеку постао техничко средство за задовољавање приватних интереса и патолошких потреба. Деструктивна световност условила је да човек постане атомизовано и деструктивно биће и као такав смртни непријатељ другом човеку.

Претварање потребе за животом у потребу за уништавањем представља завршни облик капиталистичког дегенерисања човека. Капитализам преображава урођену животну агресивност човека као животворног бића у потребу за уништавањем и на тај начин омогућава развој деструктивних потенцијала капитализма. Деструктивне „потребе“ постају вучна снага у развоју капитализма. Деструкција је постала компензациони механизам са којим човек безнадежно покушава да „реши“ проблеме које ствара усамљеност, егзистенцијални страх, депресивност, безнађе… – и на тај начин само доприноси развоју процеса који узрокују несрећу. Бити конформист данас значи прилагодити се капитализму као деструктивном поретку и на тај начин постати деструктивно биће. Када се има у виду деструктивно лудило које влада у најразвијенијим капиталистичким земљама, намеће се закључак да је капитализам прекорачио антрополошку границу до које је Маркс дошао са својом идејом „отуђења“ и успео до те мере да дегенерише човека, да су његове деструктивне „потребе“ постале снага која га покреће и која даје смисао његовом животу.

У току је хиперпродукција виртуелних светова. Свуда око нас лебде шарени балони који носе илузије које ствара капитализам. Њих на небу не држи хелијум, већ потреба на капиталистички начин дегенерисаних људи за илузијама. Нема више речи о „бољој будућности“ и „срећном свету“. Све се чини да човек не стекне критички однос према свету, већ да му се прилагоди и на тај начин постане саучесник у уништавању себе као хуманог и природног бића, као и живота на Земљи. То је најпогубнија превара у којој малограђани, ти фанатици капитализма, свесно учествују јер на тај начин беже од одговорности за уништење света.    

Капиталистички медији стварају егзистенцијално безнађе и на тај начин доприносе развоју деструктивног лудила. Све већи број људи верује да ће свет ускоро пропасти и да треба да искористе време које им је преостало да „још нешто доживе“ и на тај начин забораве на апокалипсу. Ради се о „синдрому Титаник“: брод тоне – музика је све јача. Незаинтересованост за опстанак човечанства је најпогубнија последица капиталистичког дегенерисања човека.

Све је реалнија опасност да ће капитализам до те мере да извитопери човека, да он више неће моћи као аутентично природно и људско биће да поима свет и односи се према њему. Уколико у догледно време човечанство не уништи капитализам, закаснела реакција биће безнадежна побуна на капиталистички начин дегенерисаних људи: оних који су рођени у ретортама, који не знају шта је љубав и одговорност за друго људско биће, садиста и мазохиста, психотичара, фанатика и убица, проститутки и макроа, педофила и содомиста, сатаниста и манијака… Побуна оних који никада нису прочитали књигу, који немају историјску самосвест, који могу да пију само кока-колу и једу junk-food, који не могу да заспу без седатива и који не могу да устану без дроге… Побуна епилептичара и шизофреничара, пијаница и скитница, сифилистичара и сидаша који се налазе у смртној агонији… Њихова побуна неће се заснивати на хуманим мотивима, већ на најсуровијој борби за опстанак. Биће то побуна капиталистичких дегенерика који ће се борити до истребљења да би се дочепали конзерве кока-коле и дозе хероина…   

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku