ArhivaFebruary 2016

Intervju: Sonja Đuric – Ljubodrag Simonović

I

Ljubodrag Simonović
E-mail: comrade@orion.rs
Preuzmi tekst “Intervju: Sonja Đurić – Ljubodrag Simonović”

INTERVJU: SONJA ĐURIĆ – LJUBODRAG DUCI SIMONOVIĆ

Ljubodrag Duci Simonović, čuveni jugoslovenski i srpski košarkaš ni danas nije izgubio borbeni duh. Loptu je zamenio knjigama i doktoratom Filozofskog fakulteta, a protivnik mu je kapitalizam, hidra sa bezbroj glava. Jedan događaj prati ga kroz život. Naime, 1972. godine napustio je Olimpijske igre u Minhenu jer se suprodstavio dopingu i manipulisanju sportistima. Veliki je protivnik ispiranja mozga putem industrije zabave u kojoj sportski spektakli zauzimaju posebno mesto.

x Izjavili ste jednom da je sport oprobano sredstvo za ispiranje mozga?

– Sport je nastao kao institucija krajem 19. veka u Engleskoj, najrazvijenijoj kapitalističkoj zemlji, gde se negovao duh socijalnog darvinizma. Istovremeno, radnici su se izborili za osmočasovno radno vreme i kapitalisti i aristokratija nastojali su da kontrolišu njihovo slobodne vreme. Sport je postao najvažnije sredstvo za kolonizovanje dokolice radnika i kao takav masovna zabava, što znači prvorazredno sredstvo za depolitizovanje potlačenih. Pored toga, sport je postao prva mondijalistička religija. Putem olimpijskog pokreta Zapad je postigao ono, što nije pošlo za rukom Katoličkoj crkvi: da izvrši duhovno kolonizovanje sveta. Papa Leon XIII još je 1891. godine u svojoj encikliki “Rerum novarum” (s podnaslovom “Prava i obaveze rada i kapitala“) insistirao na tome, da se sa svim sredstvima spreči politička borba radnika, uključujući i sport – što je gotovo neverovatno kada se ima u vidu priroda antičkog paganizma i hrišćanstva. Stigli smo dotle da ja koji nisam hrišćanin pokušavam da se izborim za emancipatorsko nasleđe hrišćanstva, a da hrišćanske crkve podržavaju olimpijski paganizam i sportske predstave.

x Da li je sport neka vrsta reality-show programa za narod?

– Sport nije nastao kao zabava za narod. U svom prvobitnom obliku, sport je bio eksluzivna zabava aristokratije. U izvornom smislu „sport“ označava zabavu. Vremenom, sport je dobio populističku dimenziju zato što je on otelotvorenje temeljnih principa kapitalizma: socijalno-darvinističkog principa „borba svih protiv svih“ (bellum omnium contra omnes) i progresističkog principa „brže, dalje, snažnije“ (citius, altius, fortius). Sport vaspitava mlade da prihvate vladajući poredak. Šta su Olimpijske igre? One su kapitalistički Uskrs i kao takve reklamni spot kapitalizma. Kuberten je insistirao na tome, da se u modernom dobu, kao i u antičkoj Heladi, vreme meri olimpijadama (četvorogodište). Radi se o nastojanju da se nanovo uvede mitološko vreme koje je obračun s istorijskim vremenom. Sport je ideološka podvala. On je dobrodošao svakoj vlasti koja se zasniva na pljački radnika. Umesto da se ljudi bore za svoja radnička i ljudska prava, oni odlaze na stadione gde sagoreva njihova „negativna“ energija koja može da promeni svet.

x Čime se danas zombiraju građani?

– U savremenom sportskom show-businessu vlada pravilo da „publika voli miris krvi“. Sport je kompenzacioni mehanizam: sve bespoštedniji sportski spektakli postaju najvažnija duhovna hrana ljudima koji su žrtve sve bespoštednijeg života. Zbog toga krvavi sportovi dobijaju sve veću popularnost. Čovek na sportskim predstavama iživljava nesreću koju svakodnevno doživljava. Istovremeno, on se na stadionu poistovećuje sa sportskim „idolima“. U životu je niko i ništa, beznadežni gubitnik… Na stadionu on stiče iluziju da je „pobednik“.

x Da li je stadion prvorazredni politički prostor?

– Stadion je najvažnije kultno mesto savremenog sveta. Zbog toga se ne zidaju pozorišta i domovi kulture, nego se zidaju stadioni. Kako samo izgledaju danas crkve u poređenju sa stadionima? Nekad su crkve bile građevine gde je moglo da stane najviše ljudi. Danas crkve izgledaju kao pustinjske kolibe u odnosu prema stadionima od kojih neki primaju preko 150. 000 gledalaca. Olimpijske igre i druge „vrhunske“ sportske manifestacije postale su najvažniji događaji savremenog sveta. Nijedna manifestacija u savremenom svetu ne može da se poredi po „popularnosti“ sa Olimpijskim igrama ili svetskim prvenstvom u fudbalu.

x Kako su izgledale antičke Olimpijske igre?

– Antičke olimpijske igre bile su krvava predstava. Nije to bila pacifistička manifestacija, već je to bio ratnički „turnir“ na kome su se plaćenici bogatih mecena borili na život i smrt. Borci su imali pravo da ubiju protivnika i kad je ležao nemoćan na zemlji. Pravo da učestvuju na Olimpijskim igrama imali su čistokrvni Grci koji nisu bili osuđivani i koji nisu uvredili bogove, a ženama je bio zabranjen pristup. Jedino su sveštenice boginje Here (Zevsove sestre i žene) „učestvovale“ na Igrama i to tako što su krunisale pobednike. Na to koliko su Igre bile korumpirane ukazuje i to, što su organizatori dovodili Egipćane da budu sudije. Da bi sprečio korupciju, legendarni atinski zakonodavac Solon doneo je, početkom 6. veka pre nove ere, zakon po kome su olimpijski pobednici dobijali nagradu od 500 drahama, zašta se moglo kupiti 100 volova ili 500 ovaca – što je bilo ogromno bogatstvo. Na pravi duh antičkih Olimpijskih igara ukazuje to, što one nisu bile posvećene Prometeju, već su bile posvećene Zevsu – vrhovnom olimpijskom bogu i bogu rata. Olimpijske igre nisu bile „sveti mir“, već „sveto primirje“. One su se završavale trkom hoplita u punoj ratnoj opremi i zovom trube koji je pozivao u rat.

x Kako je nastao moderni olimpizam?

– Opšte je prihvaćeno da je francuski aristokrata Pjer de Kuberten „otac“ modernih Olimpijskih igara. To nije tačno. Prve Olimpijske igre u modernom dobu, pod nazivom „Panhelenističke igre“, organizovane su 1829. u Grčkoj, godinu dana posle oslobađanja Grka iz turskog ropstva. Grci su nastojali da obnove helenističko duhovno nasleđe – uprkos tome što je ono imalo paganistički karakter i što su oni bili hrišćani. Grci su nanovo organizovali Olimpijske igre 1859, kao i 1879. Nosilac projekta ponovnog organizovanja Olimpijskih igara bio je Grk Evangelios Zapas. Njega gotovo niko ne pominje zato što se nastanak Olimpijskih igara vezuje za kolonijalnu Evropu kojoj nije odgovaralo da grčki narod bude nosilac obnove helenističkog duhovnog nasleđa. Kao rezultat sukoba između kolonijalne Evrope i Grka, Pjer de Kuberten nije bio pozvan u Atinu 1896. na prve zvanične Olimpijske igre. On je došao kao turist, bio je u publici i organizator ga nije pozvao ni na počasnu tribinu. Ovde treba reći i to, da nije Kuberten bio tvorac čuvene olimpijske maksime „Važno je učestvovati, a ne pobediti!“. Te reči izgovorio je pensilvanijski biskup Talbot 19. jula 1908. u katedrali Svetog Pavla u Londonu na misi posvećenoj učesnicima Olimpijskih igara.

x U kom smislu je sport izraz liberalnog kapitalizma?

– Nekada su u sportu vladali principi „jednakost na startu“ i „neka pobedi bolji“. U današnjem svetu u kome vlada monopolistički kapitalizam, sport je anahronizam. Nema više individualnog dostignuća. Savremeni sport postao je industrija koja proizvodi robotizovane rekordere. U njemu vlada princip da se „rekorderi rađaju u epruvetama“.

x Da li je sport postao vašar i ko tu najviše zarađuje?

– Sport je postao show-business u kome se okreću ogromne pare. Sve je u rukama velikog kapitala koji „posluje“ po mafijaškim principima. Svake godine u sportu se „operu“ hiljade milijardi dolara. Sport je postao najvažniji legalni mafijaški biznis i kao takav je stratište za svetsku sirotinju. Treneri ne idu da traže „talente“ tamo gde žive bogataši, već gde živi radnička sirotinja. Crnačka geta, u kojima vlada  čemerna beda, najvažniji su izvor „vrhunskog sporta“.

x Doping u sportu?

– Doping je neminovna posledica vladavine principa “brže, dalje, snažnije”, jer ljudsko telo ima ograničene mogućnosti. Kada je taj princip neprikosnoven, što znači da je smisao sporta u postizanju novih rekorda, jasno je da je uništenje čoveka kao prirodnog i ljudskog bića neminovno. Kada sam 1972. godine napustio Minhenske olimpijske igre u znak protesta zbog dopinga, već tada je doping bio masovan.

x Izjavili ste jednom da je politika prevara?

– Politika jeste prevara, ali ona ne mora da bude prevara. Ona je prevara kada je od ljudi otuđena sfera vladanja – koja je karakteristična za klasno društvo. Ja se zalažem za neposrednu demokratiju i za ukidanje od ljudi otuđenih centara političke moći koji se pojavljuju u obliku političkih partija. Ukoliko se ljudi angažuju kao emancipovana politička bića u svim sferama života, politika može da dobije humanu dimenziju. Nažalost, politika je postala privilegija korumpiranih demagoga i hohštaplera, a „običnim“ ljudima je „prepušten“ svet zabave koji ih uništava kao umna i politička bića. U tom procesu zaglupljivanja i deplitizovanja ljudi sport zauzima najvažnije mesto.

x Kako će opstati „potrošačko društvo“ u vremenu kada ljudi ostaju bez posla?

– „Potrošačko društvo“ je završna faza u razvoju kapitalizma. Ono nema samo nehumanu, već i destruktivnu prirodu. Čovek više ne može da se bori samo za radno mesto, već za takav način proizvodnje koji neće uništiti prirodu i čoveka kao prirodno i ljudsko biće. Savremeni kapitalizam, koji je postao totalitarni poredak destrukcije, nameće radnim ljudima nove izazove. Ne radi se samo o borbi protiv eksploatacije i za sigurno radno mesto, već o borbi za opstanak života na Zemlji.

x Da li je neonacizam dobio danas novu šansu?

– Fašizam je jedan od političkih pojavnih oblika kapitalizma. Tačnije, fašizam je stisnuta pesnica kapitalizma u krizi. Mi živimo danas u vremenu u kome dominira američki fašizam, ali je on pokriven Koka-Kola kulturom. Mi, zapravo, živimo u iluzornom svetu i nismo svesni da se čovečanstvo nalazi na brodu koji plovi ka bezdanu.

x Hoće li kapitalizam opstati?

– Svaki dan života kapitalizma podrazumeva otvaranje nove rane na telu prirode i čoveka. Ostrvo na kojem čovečanstvo živi sve je manje, a čovek je sve bolesniji i sve usamljeniji… Savremeni kapitalizam stvara novi fašizam za koji je Hitlerov fašizam igra za malu decu. Za razliku od Hitlerovog fašizma koji je imao genocidnu prirodu i koji je nastojao da istrebi Slovene, Jevreje i Rome i osvoji „životni prostor“ (Lebensraum) za Nemce, savremeni fašizam, koji se pojavljuje u vidu američkog „novog svetskog poretka“, uništava ne samo narode, već i prirodu – istovremeno genetski modifikujući ljude. Čovečanstvo se danas nalazi pred najdramatičnijem izazovom: ili će kapitalizam uništiti život na Zemlji, ili će čovečanstvo uništiti kapitalizam. Revolucija nije više samo slobodarski izazov, već je postala osnovni egzistencijalni imperativ.

                                                           x         x        x

 

Heidegger’s Fear of Death

H

In his endevours to confront man as a libertarian being and emancipated citizen, Heidegger imputes a fear of death to man as the basis for his tragic existence. If man’s relation to existence derives from his own immediate experience, then the basis for his authentic existence is not a fear of death, but his experience of life. Death is merely an abstraction for man as long as he is not directly faced with it. Man can only reflect on death; he cannot  “live” it.

A fear of death does not derive from the experience of death, but from the experience of life. Since Heidegger does not postulate thinking, but rather experience, as the basis for determining authentic existence, the basis for  authentic existence in Heidegger is also not a fear of death, but a fear of loss of life. Man, therefore, has no need of a Being that would enable him to conquer his fear of death through an illusion of “eternal life”; he has need of life and, thus, of people with whom he can fight for his life and for humanity’s survival.

In order for man to experience his mortality in a tragic way, he must have a need to live and a vision of the kind of life that can satisfy that need. Rather than death, the basis of a tragic existence is the kind of life that does not enable man to realize his humanness, which means to becaming a human being. Tragicality does not appear in the relation with an “eternal” heavenly life, but in relation to the actual possibilities of man becoming a human being in this earthly existence, which involves faith in a humane world and a fight for such a world.

Tragicality does not have a fatal character. Man can abolish his tragic existence if he changes the life he lives, which means, if he abolishes capitalism and creates a world that will be the expression of his authentic human powers as a social and visionary being. With respect to that, man is willing to risk his life to prevent global destruction and create a world where people will be safe and free.

Instead of being based on a fear of death, life should be based on a faith in life. Not a fear of death, but a joy of living should be the pivot of man’s entire existence. By his insistence on a lonely individual’s fear of death, Heidegger deprived man of the joy of life and human warmth. He reduced man to a walking corpse.

Interestingly, in spite of being a great “magician” with words, Heidegger calls man a “mortal”, but it does not occur to him that, presupposing man as a living being, he might call him a “living-being”.  Indeed, man is a living being in his role as a life-creating being. Not only is he a living-being, he is also a life-creating being.

Death and man’s relation to death have a historical nature. Fears faced by man, just as the very nature of fearing, are historically conditioned.   Modern man’s existence and his perception of this existance are essentially different from those of the Ancient Greeks, and, by the same token, death and modern man’s perception of death are essentially different from those of Ancient man. Modern man experiences fear in an essentially different way from his Ancient counterpart, and, consequently, his response to fear is essentially different. Traditionally, man percieved and experienced the world as a divine givenness and all that befell him as the product of a divine will. Hence he did not have an activistic-changing, but rather a passive-submissive relationship to the world. A confrontation with that fear was manifested in the form of a submissive relation to divinities.

Thanks to the development of his cognitive and creative capabilities, modern man percieves and experiences himself as the creator of the world and hence perceives and experiences the world as his own creation. This is what his fear of death is based on. Rather than kneeling before gods, man confronts death through his understanding of the concrete nature of fear and by eradicating the underlying causes thereof. Instead of a religious-submissive consciousness, the dominant consciousness is active and changing, and is shaped into a libertarian-changing practice based on man’s life-creating capabilities as an emancipated natural and social being.

Modern man, as a self-conscious historical being, can relate to the Ancient world and can understand his relation to the fear of death as a specific, historically conditioned relation. While for Ancient man there is no  future, but only an idealised past, modern man perceives his existence and death relative to a future expressed in the idea of progress, meaning that he relates to death in the context of the emancipatory potential created in modern society, a possibility for the realization of a new world.

The abolishment of a speculative mediation between man and his existence abolishes the possibility of his critical-changing relation to the world, and reduces him to a non-human.  The abolishment of thought as a mediator between man and his existence leads to man relating to his existence through a world that devalues him as a human being. “A need for God”, for suffering, a fear of death instead of a joy of life – these are all psychological responses of a man deprived by capitalism of his libertarian and creative dignity, of an authentic sociability and thus an authentic humanness.

The ruling order, which conditions the nature of the world, has objectified man, who is to experience his existence without posing the question of the true human beingness, which is the basic postulate for the evolvement of the critical and visionary consciousness that will enable the creation of a world where man will bring to life his humanness. The ruling order insists on the abolishment of man’s reflective relation to his existence and the creation of the ideal of human-beingness man should strive for, imposing at the same time a philosophy that becomes the basis for man’s self-perception and a mediator between man and his existence. This philosophy springs from a world where a human is reduced to a non-human.

A typical example can be found in Kierkegaard’s thought. His philosophy is that of a desperate man, doomed by capitalism to solitary hopelessness. As a victim of capitalism, Kierkegaard seeks the meaning of life in a spiritual sphere deriving from his solitary misery. His philosophy is not based on reason, but on unreasonableness. “A need for God” is the product of the spiritual desolation created by capitalism and not a reasonable response to man’s suffering. “God” is the product of a desparete man’s imagination, one who cannot bring his humanness to life in the existing world. Kierkegaard’s philosophy does not purport to abolish the world that produces a miserable man; it rather builds a stairway beyond the clouds. And when the clouds disperse, man faces utter emptiness ruled by absolute nothingness.

Heidegger bases his notion of the tragic on man having an existential fear. Instead of pointing out concrete social causes of this existential fear, Heidegger imputes to man a fear of death, which becomes a projected sublimation of the concrete existential fear experienced by man on a daily basis. The existential fear in the contemporary world, however, springs not from a fear of death, but from a fear of capitalism. With capitalism’s increasingly ruthless confrontation with people and nature, the fear of capitalism has an increasingly devastating effect on man and leads to disastrous forms of social pathology.

The fear of losing the basic means of survival is a “Sword of Damocles” hovering over the heads of people whose livelihoods depend on their work and is the most important instrument in guaranteeing people’s submission. In developed capitalist countries, a majority of people live in debt slavery and in fear that they will not be able to pay off their loan and that their family will end up in the street or in prison. Every year, hundreds of thousands of people commit suicide because they cannot repay their debts.

In contemporary capitalism, man has a concern with a specific historical character: a concern over the survival of life on the planet and thus a concern over the survival of humankind. This concern is a product of capitalism and, with the growing destruction of life, it acquires an increasingly dramatical character. If humankind does not stamp out capitalism in due course, if it does not establish a production aimed at satisfying genuine human needs and does not start treating nature in a more rational way, this concern will turn into an existential panic, which, after a possible nuclear devastation, will reduce the world to an ash heap.

Since death is inevitable, Heidegger placed the tragic into a sphere beyond man as a libertarian and creative being. Man has no other option but to resign to his tragic existence and resort to illusions which are meant to compensate for his tragic life. Hence the need for the metaphysical as an active mediator between man’s “temporary” earthly existence and the “eternal” heavenly world. When man’s life is reduced to meaningless suffering, then the fear of death turns into faith in “eternal life”, producing a religious imagination that breeds illusory worlds.

By abolishing man’s rational relation to his existence and by reducing man’s relation to his existence to its experience, Heidegger separated the existence of man from the existence of humankind, creating the possibility for man to perceive his existence regardless of what is befalling humankind – i.e., to become an abstract being and in an abstract manner. For man’s existence to be concrete, it must be viewed in terms of the concrete existential situation in which the world finds itself.  In other words, man’s existence is inseparably bound up with the existence of the world. If man is to experience his concrete existence, he has to have an idea of the existential prospects of humankind.

A starting point for people’s mutual struggle against capitalism should not be a fear of death, but the growing destruction of life on the planet and the resulting concern for global survival. By becoming a totalitarian and global order of destruction, capitalism has placed all people on the planet in the same existential situation. We are all sailing on a ship heading for an abyss – regardless of our way of life and the way in which we relate to human and humankind’s existence. If man is not capable of reasonably assessing the increasingly dramatic existential situation brought about by capitalism, his relation to his existence will be based on a mental state leading to escapism and madness.

The euphory of consumerism is the most widespread and the most devastating form of escapism from humanity’s concrete existential situation. This escapism actually comes down to man’s cooperation in global destruction. It represents the most direct embodiment of the destructive spirit of capitalism. This escapism from destruction produces the destruction of man as a destructive being.

Death is not necessarily the source of tragicality. A fear of death is but one possible way in which man relates to death. The nature of one’s relation to death is conditioned by the nature of one’s life: the experience of death is conditioned by the experience of life. For a man who gambled away his life – death is the worst punishment; for a man who lives in hopeless misery – death is salvation; for a man who had a rich and creative life – death is a deserved repose…

In Heidegger, man does not have a conscious relation to death. Actually, a conscious relation to death and man’s sociability are the basic presuppositions of a fear of death. Tragicality is possible from the very moment man becomes aware of his mortality. A child is not aware that he/she will die, nor is an animal. They cannot have a tragic existence. On the other hand, man can have a fear of death only as a social being. Man cannot experience his death, he acquires an idea of his (human) mortality only through the death of another human being.

Heidegger abolishes man’s emancipated (reasonable) relation to death because such a relation questions the idea of the tragicality of human existence on which his philosophy is based. Death is the basic presupposition of the totality of human activism. Without death, there can be no wish or will to live. If man were immortal, life would be absolutely meaningless. A happy life is possible precisely because of its finitude. An „eternal life“ is the greatest curse.

As did Christian theologists, Heidegger imputed to man a fear of death. Death, by itself, is not the source of the tragic; it becomes such only if it involves man’s vanishing. Although this is implied by Heidegger‘s thought, eternity is not as sured through man’s creative practice as a social and historical being, but through co-existence with Being.

A fear of vanishing means that man fears he will fall into oblivion after death, which actually means that his life devalues him to such an extent that it is not worth mentioning. A worthless life makes man a worthless being. This devalued life wipes man from human memory by preventing him from leaving behind any legacy through which he might be remembered. He does not vanish as a human being, but as an individual who failed to become a human being. Death is tragical in so far as it finally deprives a man of the possibility of becoming human. By depriving him of life, death deprives man of the possibility to realize his humanness.

Those who are not capable of a great achievement in their lifetime will mark their lives by means of the grave. For a man who did not leave a trace behind him, the grave becomes the only proof of his previous existence. The grave is a life turned into stone. A destroyed man appears in the form of indestructible stone. The grave is not a trace of the joy of life. It is a stony misery.

As long as we remember our ancestors and respect their legacy – they are alive. As long as their creativeness permeates our life – they are alive. As long as their libertarian struggle inspires us to fight on – they are alive. As long as our noble ancestors can be discerned in our grandchildren – they are alive. As long as a tear appears in our eye when we look at a family photograph and see the caring look in the eyes of our dear parents – they are alive…

Not only does Heidegger not make a distinction between death and vanishing, he does not make a distinction between death and destruction,  either. What faces modern man as a concrete, natural, historical and social being, is not just a fear of death, but a fear of the destruction of humanity and all life on the Earth. Man is scared of a possible nuclear war; he fears climate change; he fears viruses that might wipe out humanity; he fears fanatics ready to kill billions of people. Instead of imaginary fears based on religious illusions, he has real fears produced by capitalism.

With capitalism becoming a totalitarian destructive order, man’s creative potential has turned into a destructive power in the form of science and technology. Instead of enabling man to provide for his existence and further develop his creative potential, science and technology, misused by capitalism, have become tools for global destruction and, as such, are a means for the production of an existential fear that is slowly becoming an existential panic.

By abolishing man as a social being, Heidegger overlooked the fact that what makes man human is his responsibility for the lives of others. An atomized man lacks the most vital life forces: love and respect.  As a human being, he has nothing to lose as he is deprived of the very thing that makes him human. Man is not miserable because he is mortal, but because he is discarded as a human being and cannot realize his humanness as a social being.  This moment is dominant in Kerkegaard: despair over being discarded. His tragic thought  is the hopeless cry of a desperate man lost in the icy land of capitalist nothingness. It should be pointed out here that truth is not to be found in philosophy, science, art and religion, but in the eyes of a child begging for help.

By reducing man to an abstract being and by abolishing reason as a mediator between man and his existence, Heidegger abolishes man as a valuable being. Man’s tragicality in capitalism is based on his evaluating himself through a value model that depreciates him as a human being and on his attempts to provide for his existence through an existential sphere that calls into question the very survival of humanity and nature. If we consider the nature of man’s existence as a concrete historical (social) being, which is the concrete existence of man in capitalism, then man’s very existence has an anti-existential character.

Heidegger’s accounts of man’s tragic existence lead us to the conclusion that a “happy life” in a miserable world is but a fake existence, specifically, an existence based on lies. Only by way of experiencing the tragic existence can man set out to find a way out of everyday nothingness – instead of resorting to the destructive hedonism offered by capitalism in the form of “consumer society”. However, Heidegger deprives man of faith in a happy life and thus of any possibility of happiness. A fear of death is deeply set in man’s soul and prevents him from being happy. The anxiety created by the fear of death is a primary effect on how man experiences his existence.  Instead of the joy of life, the fear of death becomes the basis of human self-recognition. Striving for a happy life leads to the oblivion of death and thus to the obliviation of Being.

For Heidegger, the true source of anxiety is death, rather than slavery, oppression, humiliation, increasingly threatened life, lack of love and respect, lack of possibility for man to realize himself as a creative and social being … Everything that shows the anti-libertarian, oppressive, exploitive and destructive nature of capitalism is removed from the scene. The reduction of man’s authentic existence to a fear of death and strivings for Being serves Heidegger by doing away with the peculiar human qualities that make man a libertarian and creative being.

The tragic existence based on a fear of death becomes a non-historical existence and as such an abolishment of history and man as a historical being. By declaring the fear of death the basis of human tragic existence, Heidegger reduces man’s tragicality to a non-historical givenness. The meaning of the tragic as a concrete historical phenomenon can be determined only relative to the concrete historical (social) possibilities of overcoming the tragic, which are based on the emancipatory legacy and life-creating potential of people as social beings.

If Heidegger’s notion of the tragic is viewed in the context of the ever more dramatic destruction of the world, it has an anti-existential character. Heidegger separates man’s existence from the tendency in the development of capitalism toward a destructive totalitarian order and, in that context, from the existence of humanity and nature in a life-creating totality. In view of the existential plight created by capitalism, the most important task before man is not to provide eternal life for the individual by way of an illusory heavenly realm, but to secure humanity’s survival by preserving the earthly life-creating sphere. The indisputable point of departure for the experience of human existence is not an abstract “Being”, but nature as a life-creating entirety. Nature as a life-creating entirety and man as an emancipated natural being and the organic part of nature as a life-creating entirety – this is the basis of human existence.

By becoming a destructive totalitarian order, capitalism compels man directly to confront the increasing threat of destruction. The capitalist zunami has swept through all doors. The smell of death is all around. No longer does man need science or philosophy to be aware of his dramatic existential situation. Man relates to his existence by experiencing it immediately as a growing threat to life on this planet. By becoming a global order of destruction, capitalism has abolished the duality between individual and common interests – between the existential interest of an individual and the existential interest of humanity. By increasingly threatening life on the Earth, capitalism threatens the life of the individual and at the same time the life of the whole of humanity. This is potentially the most important integrative link enabling humanity to unite and become a force capable of destroying capitalism.

It is up to us to initiate this vital historical turn. Instead of a cult of death, we should build a cult of life. Similarly to religious fanatics, guided by the idea of apocalypse, the ideologists of capitalism are creating an existential defeatism and, through an increasingly aggressive production of illusions, offering virtual cosmic worlds as the spaces for humanity’s future existence. The idea of eternity must be brought back from the illusory “worlds” and the vastness of the universe and placed within the framework of our earthly life. People should become aware that the Earth is our only home and the only place in the universe that gives us a chance to survive. This awareness should be the impetus for a will to fight for survival and thereby secure the future of humanity.

Translated from Serbian by Vesna Todorović (Petrović)

English translation supervisor Mick Collins

 

 

Хајдегер и нацизам

Х

Било би погрешно уколико бисмо покушали да успоставимо непосредну везу између нацистичке идеологије и Хајдегерове филозофије, поготову уколико бисмо у нацистичкој идеологији покушали да пронађемо основ Хајдегерове мисли. Блискост Хајдегерове филозофије и нацистичке идеологије заснива се на томе, да обе доктрине имају исто извориште. Оне представљају гране на дрвету које је укорењено у  велико-немачком експанзионизму.

У предавању које је 8. априла 1936. одржао у фашистичком Риму под насловом “Европа и немачка филозофија” (“Europa und die deutsche Philosophie”), Хајдегер је недвосмислено указао на стратешке политичке циљеве немачке филозофије. Њен најважнији задатак је да „спасе Европу“ од „азијатских народа“ тако што ће да се супродстави „искорењивању и расцепканости“ европских народа. Хајдегер се залаже за „промену историјског опстанка“ Европе која се не може постићи  „слепим продирањем у неодређену будућност“, већ „само као стваралачко разрачунавање с целокупном досадашњом историјом“. Он завршава свој ратно-хушкачки говор са Хераклитом: “Рат је свему родитељ, али и чувар свих ствари. Наиме, он је једне учинио боговима, друге људима, једне робовима, друге господарима…“ Није тешко закључити кога је предстојећи рат требало да претвори у робове, а кога у господаре.

Хајдегер је, заправо, дао задатак немачкој филозофији да из историје европских народа уклони све оно што може да омете њихову интеграцију у нацистички „нови европски поредак“. Ради се о Gleichgeschaltungu са којим је требало уништити еманципаторско наслеђе европских народа и створити од њих средство за реализовање најважнијег стратешког циља Немачке: уништење Словена и освајање њиховог животног простора (Lebensraum). У Хајдегеровој филозофији основни егзистенцијални интереси немачког капитализма добили су филозофско утемељење и као такви су постали стратешка платформа за немачку колонијалну експанзију. Хајдегер је био следбеник идеје „велике Немачке“ која се појавила давно пре Хитлера. Нацистички поредак био је за Хајдегера само један од историјских облика у коме је требало реализовати ту идеју. Хајдегер је и после слома нацистичке Немачке остао веран идеји „велике Немачке“ и у том контексту стратешким циљевима нацистичког поретка.

Речено на савремени начин, Хајдегер се појављује као „стручњак за стратешка питања“. То је основни разлог што је Хајдегер инсистирао на томе, да његова филозофија нема политичку природу. Његова мисао нема у виду привремена политичка збивања, већ „нарастање бића“ које се појављује у облику развоја освајачких моћи Немаца као господарске расе. Хајдегерова филозофија само се привидно налази у есенцијалној сфери. Суштина „бића“ није слобода и правда, већ егзистенцијални интереси немачког капитализма.

Ако бисмо покушали да утврдимо која политичка доктрина проистиче из Хајдегерове фундаменталне онтологије, могли бисмо да закључимо да се ради о фундаменталном тоталитаризму. У Хајдегеровој филозофији све друштвене области отуђене су од човека и представљају средство за његову интеграцију у владајући поредак. Човек не ствара свет, већ се налази „у свету“; не ствара историју, већ се налази „у историји“; не ствара језик, већ се налази „у језику“… Хајдегер не нуди човеку слободу, већ му нуди вечност у сенци „бића“ – под условом да прихвати беспоговорну лојалност владајућем поретку који га лишава свега онога што га чини човеком. Хајдегер балсамује човека. Од људскости испражњени човек одлази у „вечност” као мумија.

Хајдегерова филозофија представља основ политичке стратегије која не тежи да изгради само тоталитарну државу, већ и тоталитарно друштво. У том контексту, Хајдегер настоји да створи „новог човека“ који је лишен оних особености које му пружају могућност да створи хумано друштво. Уместо да инсистира на развоју дијалектичког ума који пружа могућност човеку да створи хумани свет, Хајдегер инсистира на доживљавању трагичне егзистенције која има фатални карактер и на тој основи на вери у „биће“ које представља идеализовану суштину постојећег света.

Да ли је укидање умног односа човека према својој егзистенцији и свету, и пребацивање питања „бића“ у сферу инструментализоване мистике најјача спона која повезује Хајдегерову филозофију са нацистичком идеологијом? Обе доктрине додворавају се мистичним силама које владају светом да би стекле њихову наклоност. Тама „ничега“ постаје извориште „воље за моћ“. Мистични језик продире у мрачне лавиринте подсвести и омогућава да се путем вербалне манипулације потиснуте потребе пројектују у илузије које се путем политичке индоктринације претварају у авети које ће да прождеру свет. Хајдегер је био један од оних који су хранили демоне који су расли у тамним дубинама подсвести немачких малограђана.

Руководећи се владајућом политичком логиком Хајдегер настоји да несрећу коју човек свакодневно доживљава претвори у делатну моћ владајућег поретка. Његова филозофија настоји да преобрази егзистенцијалну бригу Немаца у погонску снагу велико-немачке експанзије. Истовремено, он у Немцу види органски део „народне заједнице“ чија се делатна воља заснована на миту о „расној супериорности“ и која је институционализована у облику владајућег (нацистичког) поретка. Крајњи циљ Хајдегерове филозофије је претварање немачког друштва као политичко и културно плуралистичке заједнице еманципованих грађана у „немачки народ“ који је „уједињен“ под једним (тоталитарним) политичким барјаком и који, на основу фанатичне митолошке свести, има „осећање своје изузетности“ и као такав је спреман да испуни своју „историјску мисију“. Милитантни велико-немачки фанатизам, који има митолошко утемељење, постаје основ колективне свести.

За Хајдегера, будућност Немачке налази се у капиталистичком хоризонту, с тим што је држава врховни регулативни механизам свеукупног друштвеног живота. Анти-либерализам и анти-комунизам представљају камене-темељце његове политичке доктрине и на њима се заснива и његов однос према нацизму. Хајдегер настоји да ограничи „слободу тржишта“ која доводи до економске нестабилности, као и да се обрачуна с политичким плурализмом који доводи до политичке нестабилности. У том контексту, он настоји да се обрачуна с радничким покретом и идејом социјализма (комунизма) и да интегрише раднике у владајући поредак у облику припадника „немачког народа“. У коначном, економска и политичка стабилност Немачке требало је да омогуће њену успешну колонијалну експанзију. Хајдегерова политичка доктрина блиска је нацистичкој политичкој доктрини чији су циљеви, по Херберту Маркузеу, “организовање монополистичке производње”, “разбијање социјалистичке опозиције” и “обнављање империјалистичког експанзионизма”.

У Хајдегеровој филозофији назире се политичка доктрина на којој се заснива католичка и фашистичка визији будућности. Ради се о „индустријском феудализму“ који подразумева укидање човека као еманципованог грађанина и тиме као политичког субјекта у конституисању друштва као политичке заједнице; свођење државе на оруђе најмоћнијих капиталистичких група за успостављање „социјалног мира“; укидање радничких синдиката и свођење радника на индустријске кметове, а капиталиста на феудалне господаре; укидање класног друштва путем „народне заједнице“; успостављање тоталитарине политичке воље која је отелотворена у „Вођи“ и владајућем поретку… „Ein Volk – ein Führer!“ – то је политичка суштина Хајдегерове фундаменталне онтологије. Она је експлицитно изражена у Хајдегеровом ставу из 1933, да „сам и једини Фирер важи као данашња и будућа немачка стварност и закон“.

Хајдегерова отворена подршка нацистичком режиму нема само каријеристичко утемељење и не може се одвојити од његове филозофије у којој је укинуто еманципаторско наслеђе грађанског друштва и створен теоријски основ за велико-немачку експанзију. Овде се треба вратити на почетак Хајдегерове сарадње са нацистима. Хајдегеров ентузијазам са којим је као професор и ректор величао Хитлера, пропагирао нацизам и денунцирао своје колеге – израз је његовог настојања да постане водећи филозоф нацистичке Немачке, а његова филозофија опште-прихваћени основ нацистичке идеологије. За Хајдегера, Хитлер је био политички вођа Немаца, док је Хајдегер себи дао улогу духовног вође Немаца.

Хајдегер је био један од оних немачких интелектуалаца коју су настојали да докажу да је „предодређеност“ Немаца да буду „месијански народ“ утемељена у немачком културном наслеђу које је супериорно другим културама. Давно пре Хајдегера мит о Немцима као „народу филозофа“ био је саставни део велико-немачког експанзионизма. У том контексту понемчени су Леонардо да Винчи, Ђото, Буенароти… Истовремено, немачки интелектуалци присвајају античко духовно наслеђе и од њега стварају средство за стварање мита о „духовној супериорности Немаца“. Типичан пример је археолошко ископавање у античкој Олимпији које је започето у Бизмарково време и које је окончано од стране нацистичких археолога (Емил Кунце/Emil Kunze) уз Хитлерову „личну“ новчану помоћ у износу од 300 000 рајхс-марака. Посебну симболичну вредност, у контексту организовања нацистичких Олимпијских игара у Берлину 1936, има манифестација ношења „олимпијске бакље“ од „свете Олимпије“ до нацистичког Берлина, са чим су нацисти настојали да докажу да су легитимни наследници културне баштине античке Хеладе, „духовне колевке“ Западне цивилизације.

Хајдегерова идеја о Немцима као „метафизичком народу“ је политичка идеја par excellence. Она је основ политичке платформе на којој се заснива велико-немачки експанзионизам. Филозофија постаје подршка, оправдање и филозофско утемељење владајућег политичког пројекта. Није нацистички поредак био средство за реализовање Хајдегерових идеја, већ је његова филозофија била начин да се нацистичким политичким и економским циљевима, у коначном нацистичкој пракси, прибави филозофска легитимност.

Хајдегер није оригиналан. Да би оправдао немачки експанзионизам, он се позива на „духовне вредности“ исто онако како су се империјалистичка Француска и Енглеска позивале на „културу“ и „цивилизацију“ да би оправдале њихову колонијалну експанзију и истребљивање „обојених раса“. Уистину, Хајдегерова филозофија одбацује еманципаторско наслеђе немачке културе, поготову оно наслеђе које отвара простор за превазилажење колонијализма и расизма. Када се имају у виду збивања на савременој светској сцени, Хајдегерова филозофија не представља само филозофски облик у коме се појављује експанзионистичка стратегија нацистичког „новог европског поретка“, већ и експанзионистичка стратегија америчког „новог светског поретка“. На Западу ништа ново.

Имајући у виду ауторитет који је Хајдегер имао у интелектуалним круговима нацистичке Немачке, није претерано тврдити да је његова филозофија створила значајан интелектуални простор за афирмацију нацистичке идеологије. Хајдегер је са својом филозофијом дао битан допринос изградњи теоријског основа за идеју о Немцима као „господарској раси“. У конкретним политичким условима у нацистичкој Немачкој, тврдња да Немци имају „супериорну културу и ум“ у односу према другим народима неминовно је водила од национализма до расизма и на њему се заснива прелаз од „водећег народа“ у „господарску расу“. Мит о Немцима као „народу филозофа“ постао је једно од изворишта расистичке идеологије. Немачки расизам дигнут је на филозофски трон.

Зар немачко културно наслеђе није наметало филозофу Хајдегеру, као и другим немачким интелектуалцима, обавезу да се супротстави нацизму? Уместо да је немачка филозофија била основ за критику нацистичке идеологије и праксе, она је постала основ за давање филозофске легитимности нацистичком варваризму. Уличари и полицијски доушници, попут Адолфа Хитлера и Јозефа Гебелса, постали су отелотворење „филозофског духа“ Немаца.

Овде треба указати на то, да су у току ХХ века бакљу „немачког филозофског духа“ носили Јевреји (Вилхелм Дилтај, Едмунд Хусерл, Херберт Маркузе, Теодор Адорно, Макс Хоркхајмер, Ернст Блох…) које је „филозофски“ немачки народ готово истребио, као „нижу расу“, у концентрационим логорима Трећег Рајха.

Жалосна је истина да су Адорно и Хоркхајмер дозволили да их у послератној Немачкој инструментализују за прикривање праве природе немачке „демократије“ под америчком чизмом. Док су они на западно-немачким универзитетима дојучерашњим фанатичним припадницима Hitlerjugenda предавали немачку филозофију, Американци су створили армију од 40 000 Хитлеру најоданијих есесоваца, на челу са једним од најкрвавијих Хитлерових јуришника Рајнхардом Геленом (Reinhard Gehlen), која је требало да под америчком командом „штити немачку демократију од комунизма“.

На примеру Хајдегеровог односа према немачком језику може се уочити расистичка и тоталитарна интенција његовог фундаментализма. Немачки језик постаје par excellence  молитвени језик са којим се призива „биће“ и успоставља „суседство“ са њим, а Хајдегерова филозофија немачко „Свето Писмо“. Хајдегер је путем своје фундаменталне онтологије настојао да обоготвори политички пројекат будућности за који се залагао и у коме су Немци, у виду нацистичког поретка, добили улогу „месијанског народа“.

Хајдегеров став да су Немци „народ филозофа“, као и његово схватање да је његова филозофија, у виду немачког језика, „кућа бића“ – не заснивају се само на културном империјализму, већ упућују на то да су Немци, у виду Хајдегерове филозофије, неприкосновени власници истине. То је оно што им даје за право да буду „изабрани народ“ који има задатак да врати човечанство на прави пут. Другим речима, иако су „бачени у свет“ у коме влада нихилизам, Немци као „народ филозофа“ поседују, за разлику од других народа, такве умне и духовне квалитете који им пружају могућност и дају за право да изврше духовни препород човечанства.

Будући да су Немци као „народ филозофа“ носиоци највише мудрости, критика њихове (злочиначке) праксе могућа је једино као њихова (немачка) самокритика. То је један од разлога што Хајдегер, који је у себи видео најаутентичнијег представника „немачког филозофског духа“, са резигнацијом одбацио саму могућност да му се постави питање о одговорности Немаца за Други светски рат и почињене злочине.

Фридрих Ниче је „новом племству“ поверио задатак да изврши „превредновање свих вредности“ („Umwertung aller Werte“) и да врати човечанство на прави пут. Хајдегер је ту улогу поверио Немцима чија се делатна моћ појављује у виду нацистичког поретка. Немци су предодређени да буду „господарски народ“ који има ексклузивни историјски задатак да врати човеченство на пут који је оно напустило још у антици.  Шта су према том месијанском задатку злочини које су Немци починили – које Хајдегер никада није осудио? Концентрациони логори и истребљење читавих народа – све је то безначајно у односу према судбинском задатку који је Хајдегер поверио Немцима. Природа тог задатка одређивала је и природу политичке праксе која је била неопходна да би он био остварен. Принцип „циљ оправдава средство“ добио је у Хајдегеровој филозофији фундаментално-онтолошко утемељење.

Хајдегер није просветитељ, већ модерни крсташ који у Немцима види „господарски народ“ чија се делатна моћ појављује у виду нацистичког поретка. Хајдегер не позива Немце да се окрену филозофији, већ да чине оно што ће да им обезбеди владајући положај у свету. Повратак „бићу“ не постиже се продуховљењем Немаца, већ покоравањем и истребљивањем других народа коришћењем науке и технике. Руководећи се владајућим принципом монополистичког капитализма „Уништи конкуренцију!“, нацисти су, уз отворену подршку Хајдегера, бескомпромисног критичара технике, од Немачке створили фабрику смрти. Оно што Хајдегер пре свега има у виду када се позива на „традицију“ није немачка култура, већ немачки милитаризам. До „бића“ се не долази филозофијом и уметношћу, већ исуканим мачем.

Што се тиче непосредне сарадње Хајдегера са нацистима, светска јавност још увек има увид само у прочишћену биографију Мартина Хајдегера из које су уклоњени „детаљи“ који могу да укажу на то, да је Хајдегерова подршка нацистима била много обимнија и темељнија него што се то званично тврди. На то указују Хајдегеров „Црни дневник“ („Die Schwarzen Hefte“), чији делови су се 2014. појавили у немачким књижарама, који садржи Хајдегерове забелешке и дневне коментаре из периода 1931-1941. Истовремено, постоји оправдана бојазан да су неки документи, који указују на сарадњу Хајдегера и нациста, уништени са намером да се „филозоф Хајдегер“ сачува од компромитујућих „детаља“ из његове прошлости. У сваком случају, „досије Хајдегер“ није затворен. Тек када у Немачкој на власт дођу истински антифашисти и немачки грађани се коначно обрачунају с фашистичким наслеђем, на светлости историје појавиће се истина о Хајдегеровој прошлости.

У „помирљивом“ односу послератне званичне Западне Немачке према Хајдегеру огледа се њен однос према нацизму. Детаљи у вези са интервјуом који је Хајдегер дао новинару „Der Spiegel“-а Рудолфу Аугштајну (Rudolf Augstein) крајем септембра 1966. указују у којој мери је нацизам био уткан у послератну историју Западне Немачке – која је била савезничка „окупациона зона“ и у којој је нацистичка прошлост Немаца била је најважнији гарант лојалности америчком окупатору. То је једини дужи интервју који је Хајдегер дао у току своје филозофске и политичке каријере и трајао је сто минута. Разговор је вођен у Хајдегеровој планинској кући у Тоднаубергу (Todtnauberg). Хајдегер је пристао на интервју под условом да буде објављен после његове смрти. Хајдегер је умро 26. маја 1976. Имао је 86 година. Само три дана касније „Spiegel“ је објавио интервју под насловима „Der Philosoph und das Dritte Reich“ („Филозоф и Трећи Рајх“) и „Nur noch ein Gott kann uns retten“ („Само нас још бог може спасити“). Разговору је присуствовао и Георг Волф (Georg Wolff), бивши есесовац, у својству „уредника за друштвене науке“ у „Spiegel“-у. У току Другог светског рата имао је чин SS-Hauptsturmführerа и у Норвешкој је учестовао у стрељању талаца. Он је припремио интервју са Хајдегером за објављивање. Sapienti sat.

Овде треба рећи и то, да је однос према Јеврејима најважнији критеријум по коме се на Западу одређује блискост Хајдегера и нацизма. У том контексту Хајдегеру се пребацује да није осудио злочиначку политику нацистичке Немачке према Јеврејима. Шта је са односом нацистичке Немачке и Хајдегера према Словенима које су нацисти такође свели на „нижу расу“? У току Другог светског рата нацисти и немачка регуларна солдатеска побили су преко 35 милиона Словена. У Пољској Немци су убили преко 6 милиона Пољака. У СССР-у Немци су уништили 70 000 села, 1710 градова, 2766 цркава и манастира, 4000 библиотека и 427 музеја, 32 000 фабрика – и побили преко 27 милиона Руса, Белоруса, Украјинаца… У Србији немачки војници стрељали су децу, а у Хрватској нацистичка Немачка омогућили је усташама да побију преко 700 000 Срба. Зашто на Западу не замерају Хајдегеру што није осудио монструозне злочине које је нацистичка Немачка починила над Словенима? Прикривање геноцида Немаца над Словенима заправо је прикривање суштине Другог светског рата.

Као што идеја о „изузетности Американаца“ служи да оправда империјалистичку политику САД у савременом свету, тако је Хајдегерова идеја о Немцима као „супериорном народу“ служила да оправда немачки „продор на Исток“ (Drang nach Osten) – освајање „животног простора“ (Lebensraum) и истребљење Словена. Хајдегерова филозофија заснива се на тотализујућем принципу монополистичког капитализма „Уништи конкуренцију!“ и на експанзионистичкој природи немачког капитализма за кога је освајање „животног простора“ неприкосновени егзистенцијални императив. То је оно што даје виталност Хајдегеровој филозофији у савременој Немачкој у којој је у току све драматичније биолошко пропадање Немаца и природне животне средине. Она је извориште тоталитарно-интегративне и експанзионистичке политичке доктрине која и даље живи у свести немачких малограђана.

Главни разлог што је Хајдегер одбио да осуди нацистички режим и његове злочине је тај, што би на тај начин угрозио политичке темеље његове филозофије. Хајдегер је у својој филозофији видео неприкосновено извориште самосвести Немаца. Путем Хајдегерове филозофије требало је да Немци, упркос поразу нацистичког режима, сачувају свест о себи као „супериорном народу“ који је предодређен да има водећу улогу у свету. За Хајдегера, пораз нацистичке Немачке био је само један од пораза који је доживео немачки народ у борби за „велику Немачку“, а не изгубљени рат за будућност. Пад Хитлера и слом нацизма нису смели да доведу у питање стратешке интересе немачког империјализма. Не треба сметнути с ума да је Ничеова идеја о „вечном враћању истог“ („Die Ewige Wiederkunft“) alfa и omega Хајдегеровог односа према будућности.

У послератној преписци са Маркузеом Хајдегер настоји да прикаже Немце као жртве Другог светског рата. Индикативно је да он не прави разлику између нацистичког режима и немачког народа, поготову не између владајуће класе јункера и капиталиста, с једне, и немачких радника, сељака и грађанства, с друге стране. На тај начин, он само указује до које мере су нацисти успели да интегришу Немце у нацистички поредак и у којој мери су се Немци поистоветили са нацистичким режимом.

Хајдегерово одбацивање кривице Немаца за изазивање Другог светског рата и за монструозне злочине које су починили, и инсистирање на томе да су Немци жртве рата ствара у савременој Немачкој политичко стање слично ономе које је створено после Првог светског рата. Нацистички покрет развио се на основу мита да је Немачка била жртва Првог светског рата. Реваншизам је био најважније психолошко средство за фанатизовање Немаца и за распиривање ратно-хушкачке хистерије. Хајдегер нариче над судбином Немаца који су протерани са Истока и на тај начин производи политичку атмосферу из које наново треба да проистекне позив за „повратак“ на Исток.

Овде треба упозорити на то, да је политичко инструментализовање идеје о Немцима као „супериорном народу“ било засновано на немачком поразу у Првом светском рату; на пропасти немачког царства; на понижавајућем мировном уговору; на политичкој нестабилности Немачке; на економској кризи капитализма и масовној незапослености… „Потреба“ за освајањем и истребљивањем „нижих раса“ проистекла је из страха за опстанак који створио капитализам и била је компензација за несрећу коју је „обичан“ Немац доживљавао у свакодневном животу. И у савременом капитализму егзистенцијални страх, који се са све драматичнијим пропадањем природе претвара у егзистенцијалну панику, представља spiritus movens повампиреног фашистичког варваризма.

Хајдегерова мисао је филозофска маска расистичкој идеологији и нацистичкој пракси, али је вишеслојна и у стању је да се појави у „чисто“ филозофском облику. То да је сама маска добила изглед живог лика представља најважнији идеолошки квалитет Хајдегерове филозофије. Отуда поклоницима Хајдегера не представља тешкоћу да његову филозофију „лише“ политичког садржаја. И нацистичка идеологија имала је магични филозофски плашт у који су били уткани изрази који симболизују опште-људске вредности: „мир“, „срећа“, „добробит“… Слично је са америчким „новим светским поретком“ који је заоденут крвавим велом „демократије“. Грађанска филозофија увек изнова појављује се као „хуманистичка“ маска злочиначкој пракси капиталиста. Уместо да теже да демистификују филозофију која је постала идеологија, грађански филозофи претварају идеологију у филозофију.

„Одбрана“ Хајдегера од нацизма израз је настојања да се сачува илузија о аутономности и самим тим о „објективности“ филозофије – чији је Хајдегер најзначајнији представник у XX веку. Хајдегер постаје митолошки лик кога од нацизма „брани“ слава „последњег великог филозофа“. Да је нацистичка Немачка победила, Хајдегерова филозофија показала би своје праве потенцијале, а Хајдегер своје право лице. Сва филозофичност Хајдегерове мисли, која ствара привид политичке непристрасности, слила би се у крваву нацистичку мочвару. На основу Хајдегерове филозофије Немци, као „метафизички народ“, постали би „спасиоци човечанства“, а њихов „Фирер“ добио би божански ореол. Хајдегерова филозофија постала би „Библија“ Трећег Рајха.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku