ArhivaJune 2013

Капиталистический Крематорий и обреченное поколение

К

Источник: Геополитика

КАПИТАЛИСТИЧЕСКИЙ КРЕМАТОРИЙ И ОБРЕЧЕННОЕ ПОКОЛЕНИЕ

ehkologija_000-100-150

Любодраг Симонович, Сербия [Перевод с английского Ларисы Критской, Нью-Йорк] РАСПРОСТРАНЕНИЕ СТРАХА – ЭТО УЖАСАЮЩАЯ, НО САМАЯ ЭФФЕКТИВНАЯ ПОЛИТИКА ДЛЯ ТОГО, ЧТОБЫ ДЕРЖАТЬ ЛЮДЕЙ В ПОВИНОВЕНИИ…

Правда – ни в философии, ни в науке, ни в искусстве, ни в религии… Правда – в глазах ребенка, молящего о помощи… Мир превращен в капиталистический крематорий. В этой атмосфере главной задачей гуманитарной интеллигенции должно стать развитие самосознания в современном человеке. Это – то единственное, что сможет указать человечеству путь к самосохранению. Поэтому внимание гуманитарной интеллигенции должно быть сконцентрировано на все более и более возрастающих драматических последствиях развития капитализма и его разрушительных способностях. Необходима формулировка политической стратегию, которая должна стать теоретической основой в организации политической борьбы в глобальном масштабе. Под понятием “гуманитарная интеллигенция” не подразумевается группировка некоей избранной интеллектуальной “элиты”,которая, отмежевавшись от “простых” людей, заявит о себе как о “совести” человечества.

Под этим понятием подразумеваются люди совести, осознавшие разрушительную природу капитализма и готовые посвятить свою жизнь борьбе за жизнь и сохранность человечества. В контексте драматически нарастающего кризиса, порожденного капитализмом, эти люди должны стать маяком, свет которого пробьет всю толщу мрака, окутавшего существование человека. И принцип Прометея должен стать принципом их движения. И потому так важно для гуманитарной интеллигенции не идти на компромиссы и не cтараться приспособиться к текущей политической ситуации. Компромисс уничтожит свет и в отсутствие его человечество сгинет в мрачной пучине капиталистического разрушительного ничтожества.

Критика капитализма должна основываться на 2-х методологических постулатах: первый: природа определенного социального (исторического) феномена определяется тенденциями его развития. Иными словами, с чего начинается и куда может привести развитие этого феномена; второй: природа развития того или много феномена (тенденции) определяет его критику. Создав критическое обоснование, следующим шагом должно стать разработка политической стратегии борьбы с капитализмом. Это не предполагает создание униформы мышления “для всех”, но это настаивает на мышлении, способном к постановке важнейших существенных вопросов природы. Такое мышление – антитеза правящей сегодня идеологии “культуры Cocа Cola”, тенденция которой публиковать все жизненно важное мелким шрифтом в “сносках”, сократив при этом печатный лист для сносок до минимума. Критика капитализма не должна закончиться на теоретическом изучении и понимании исторической cущности и важности гуманизма в сегодняшнем дне нашей истории; она должна исходить из сравнительного анализа состояния гуманизма в настоящее время в сравнении. например, с идеалами Французской Революции – Свобода, Равенство, Братство. Как бы ни были прекрасны эти идеалы и необходимы, но употребляемые искаженные культурой “Coca Cola”, в настоящее время определить будущее человечества не могут. Гуманизм в настоящее время это – активное сражение за будущее планеты, conditio sine qua non и за выживание на ней человека как культурного (социального) и биологического (природного) существа.

Ключевым в критике капитализма является такое определение Маркса как “отчуждение”.Сегодня это уже не отчуждение, сегодня это уже психическое поражение человека, оторванного от общества других людей, бесцельно бродящего по земле, наблюдающего “разрушение” его мира. Революционный гуманизм Маркса отвергнет капитализм как систему несвободы, систему нерезонную и несправедливую и противопоставил ей свободу, социальную справедливость и разумный мир. Экзистециональный гуманизм не может не видеть разрушительную природу капитализма, уничтожающую и природу, и человека как биологическое существо. Поэтому утверждение человека как творческого и свободного должно стать ответом гуманиста миру, в котором человек сегодня раздроблен и отчужден от самого себя.

Диалектика Гегеля (Маркса) сегодня может и должна служить отправным пунктом для развития критики капитализма, но нельзя забывать, что ее (историческая) пирамида свободы была основана еще на уверенности в будущем человеческого бытия на этой земле. “Традиционная” марксистская критика капитализма, c точки зрения “что-еще-должно-быть” (noch-night-Sein Блоха) тоже носит абстрактный характер. В то время как конкретная природа капиталистического позитива тут же и обусловливает природу его негатива.

Это важно понять и на этом должно основываться и критичеcкое мышление, и стратегия политической практики. Cовременный человек не в состоянии “вскочит в седло” или таким образом сразу достигнуть необходимого уровня исторического самосознания, начиная с абсолютизированной, идеализированной, антропологической модели человека, как когда-то свободно творящего существа. Ему будет легче понять свою свободную природу в протесте против навязанного ему капитализма, разрушительную систему которого он на себе испытывает в текущий момент. В протесте против этого насилия он сможет познать себя как человека, исконно свободолюбивого, творческого и жизнеутверждающего, очеловечивающего мир природы, тот мир, что ныне загнан в систему капитализма и – в этой картине ор опознает себя, ставшего проводником разрушительной силы капитализма. Будущее человечества не может cтроиться на личных желаниях человека. Сегодня будущее человечества должно строиться на сознательном понимании того, что человек обязан сделать все, от него зависящее для сохранности бытия его человеческой расы в целом. Развитие капитализма сократило до минимума шансы на построение будущего на основе свободной (созерцательной) и творческой практики (“открытость” Блоха) человека и последствия его развития узаконили его разрушительный порядок. И объективные возможности для создания нового мира и возможность реализации человека как универсального, творчески свободного индивидуума обусловлены нарастающей непрестанно потребностью капитализма в использовании разрушительных сил для сохранения его правления миром.
Такова канва конкретной диалектики будущего.

Прочитайте текст до конца»

Век борбе за човечанство

В

Извор: Топола Опленац

Општина ТополаУ Библиотеци „Радоје Домановић“ у уторак, 11. јуна, одржана је трибина под насловом Да ли је нови свет могућ. У препуној читаоници библиотеке о овој теми и опасностима по будућност човечанства, говорио је Љубодраг Дуци Симоновић. Читалачкој публици познат је као аутор бројних дела попут: Побуна робота, Олимпијска подвала, Филозофски аспекти модерног Олимпизма, Последња револуција, Нови свет је могућ.
ljds_1
Трибина је замишљена пре свега као разговор, а не као предавање, тако да су и присутни у пуној мери могли да питањима, коментарима и констатацијама активно учествују у њој. Уосталом на таквом начину вођења трибина популарни Дуци је увек инсистирао, а одржао их је више од сто.

Увод са трибине у Тополи-др Љубодраг Симоновић ”Да ли је нови свет могућ”

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

У уводном излагању, доктор Филозофије и магистар Правних наука, Љубодраг Дуци Симоновић је изнео ставове који су послужили као инспирација за разговор. То се односило пре свега на пропитивање смисла опште људске егзистенције – куда иде човечанство? Он тврди да је у данашњем свету основна оријентација читаве информационе сфере тзв. културне сфере, уништавање идеје будућности, односно уништавање човека као визионарског бића. Све што се човеку нуди прелиставањем новина или укључењем телевизора увек је оријентисано према прошлости и даје се у димензији грубости, а не новог. Идеја трансценденције нема слободарску димензију и нема егзистенцијалну димензију.
ljds_2

Оно чиме се Симоновић бави назива се егзистенцијалним хуманизмом. Не есенцијалним који се може наћи у сфери Марксове критике капитализма. Симоновићева егзистенцијална сфера превазилази есенцијалну утолико што поставља тезу да је борба за слободу данас постала борба за опстанак. Услед уништења свега око нас, што је изазвао и изазива капитализам, XXI век ће симболисати борбу, односно „бити или не бити за човечанство“. Младим људима се даје све мањи простор у нашој земљи да могу да се сучеље са процесима који воде уништењу света. Теме попут генетски модификоване исхране и др. користе се искључиво у политичке сврхе. Оне се не постављају у контекст стварања једног новог механизма живота који се обрачунава са идејом да су само материјална добра та која човек треба да има, а да је заправо духовно богатство мера људског богатства као и развој стваралачког бића човека, развој међуљудских односа и оплемењавање природе. Идеја будућности човечанства, егзистенције добија драматичну димензију. Није исто размишљати о будућности када се седи на цветној ливади и када се налази на ивици провалије – „а ми се данас налазимо на ивици провалије“. Он суштину данашње пропаганде види у маргинализовању суштинских вредности, док се у први план стављају маргинарне ствари са циљем, засенити људе и уништити им чула, да више не праве разлику између лепог и ружног, доброг и лошег… Зато Дуци критикује спорт, као највидљивији, јер је спорт врхунац инструментализације човечијег тела који од спортисте ствара роботизовану наказу у потери за рекордом. На тај начин се и младима уништава критичка, стваралачка свест и од њих стварају савремене хорде варвара које нису у стању да се оријентишу према будућности, што види као фашизацију омладине.
ljds_3

Општина Топола Општина ТополаО односу провинција – град, Љубодраг Симоновић сматра да провинција много више духовно живи од великих градова, а нарочито Београда. И поред тога што је главни град, за њега је он мртав град када је у питању дефинисање стратешких интераса нашег народа и истовремено стварање идеје будућности. Србија и умом и душом далеко више живи него Београд. Прича о провинцијализму се код њега топи, нестаје и губи развојем интернета који омогућава човеку да комуницира са целим светом, а тиме се разбија и комплекс провинцијализма. Тамо где се човек бори за слободу и ново друштво, ма где се налазио, истакао је Симоновић, тамо је центар светске револуције – битно је да се ангажује и да та борба има мисао која отвара просторе будућности.
ljds_4
Општина Топола Општина ТополаЗа себе Дуци Симоновић каже да се не бори за стварање нове велике филозофије. Суштину види у „поумљењу човека“ јер само такав човек може да створи нови свет. То за њега није Хегелова прича о разумном свету са групом умних људи. Поумљење подразумева непосредну демократију – никако посредничку или елитистичку. Разум се налази код људи који живе и настоје да живе од свога рада. Он тврди да мора доћи време велике мисли, ако не пре, а оно када се човечанство буде суочило са егзистенцијалним проблемима који воде уништавању планете и нада се да се неће прећи она црвена линија када ће бити касно да се промени било шта. Зато Дуци конкретно тражи да човечанство делује, јер ако се људи не буду борили могућност уништења света ће бити све већа и зато ова трибина, окупљање и разговор има још већи значај и даје наду да је нови свет ипак могућ.
ljds_5

Ljubodrag Simonović: Vision of the future

L

Ljubodrag Simonović
e-mail: comrade@orion.rs
Download text

VISION OF THE FUTURE

           The following are the principal ideas that offer humankind the possibility of survival and to create a humane world: direct democracy; production for meeting genuine human needs; a radical reduction in labor time; the development of man’s creative being; the development of interpersonal relations and the establishment of a humanized relation to nature. These ideas constitute an integral part of modern visionary thought, and their substantial relevance today lies in their opposition to the totalitarian destructive order that is capitalism, their relation to the very real possibility of global annihilation. They are no longer a libertarian challenge, but, instead, have become an existential imperative.

Direct democracy

           Capitalism has fully captured the political sphere into its existential orbit. Man’s political being has been alienated from him and absorbed into a „public sphere” that is now the private property of corrupt party oligarchies. The „public sphere” has become a vehicle for eliminating sociability, with its implications of a community of emancipated political beings. The citizen is reduced to a part of the voting machinery, with „elections” providing a „democratic” legitimacy to the ruling order. The political sphere has become a political circus, and the „political struggle” between parties is now a struggle for power between the most powerful capitalist groups. The elections are always won by capitalism, while workers remain defeated.

          The economic sphere of capitalism has become the undisputed totalizing power over all social life. It confronts the citizen as a constitutive agent of (bourgeois) society and reduces him, through the „consumer” way of life, to a depoliticized and depersonalized subject. A vast majority of citizens in the most advanced capitalist countries live in debt-slavery. What freedom” can man enjoy if he is literally a slave to the banks and thus to the current capitalist order? His life, as well as the life of his family, is immediately conditioned by his „indebtedness”. For millions of citizens in the most developed capitalist countries, „freedom” is just the choice between prison, begging and suicide.

           The destruction of nature and its transformation into man’s enemy constitutes the destruction of humanity’s emancipatory legacy, the possibility of creating a humane society and developing man as a humane and natural being. By destroying nature, capitalism makes man increasingly dependent on it and thus reduces the existential space necessary to realize the emancipatory potential of civil society. The increasingly dramatic destruction of the fundamentals of human existence leads to the rise of new forms of totalitarianism. The creation of a „new world order”, under which the most powerful capitalist concerns intend to destroy the institutional structure that enables citizens to express their sovereign political will and defend their existential interests, is brought about by capitalist destruction. The rise of totalitarianism goes hand in hand with the destruction of life: capitalism destroys democratic institutions and the germ of a novum created by bourgeois society and establishes a global fascism based on an ecocidal terrorism. In this context, the political struggle of the oppressed is degenerated with their criminalization, with their resentment over being coerced into large-scale, murderous violence. By destroying the emancipatory legacy of civil society, capitalism destroys the critical-changing and visionary mind, moral reasoning, spirituality, man’s erotic and social being – all the qualities that make man human –  and, thus, calls into question the very existence of the visionary and changing practice necessary to realizing the objective possibilities of creating a new world.

            „Indirect democracy” implies intellectual elitism and thus an intellectual „elite” that mediates between man and the world and makes the decisions that determine the future of humanity. The members of the French Enlightenment and Classical German philosophers, as well as the philosophers belonging to the school of English Liberalism, maintained that the world should be pervaded by the mind through the rule of an „enlightened elite” over „common citizens”. They sought to shape modern reason as the expression of an idea of the world of the newly elevated bourgeois class that will mediate between man and the world, and as an undisputed criterion for determining „truth” and „correct conduct”. Reason can no longer be the privilege of the intellectual elite”, it must become man’s basic right. All the more significant was the intention to „return” reason to the people by eradicating the class order, for man’s ability to relate to the world and the future in a reasonable way is not only a basic preconditions of human freedom, but also a basic preconditions for humanity’s survival.

          Instead of a new „great philosophy”, which would mediate between man and the world, thereby forming the basis of human self-consciousness and the starting point for social practice, people must develop a way of thinking that will lead their thinking about vital existential and essential issues and enable them to develop a combative sociability to bring an end to capitalism and create a new world. Only within a political struggle can reason take on a changing dimension. Without everyday political engagement, reason, in itself, regardless of its „quality”, can only hinder the struggle for survival and freedom. In this context, people should not use philosophy to mystify and defend the ruling order. Reasonable people should become the leading force in the demystification of capitalist „progress” and the creation of a vision of the future. It is in this context that Marx’s XI Thesis on Feuerbach, together with the idea that the „correct theory is the consciousness of a world-changing practice”, reveals its true value.

              The increasingly dramatic threat to man’s immediate existence is the basis for the integration of the objective and subjective factors of changes. Capitalism’s existential menacing, perhaps, explains a concern expressed by Martin Jay to Marcuse in The Dialectical Imagination: „Indeed, to make this short digression, the key question of the possibility of a change in a society that controls the consciousness of its members remains in the major part of Marcuse’s later work, especially in One-Dimensional Man, as a disturbing issue.“ (31) Capitalism can control the consciousness of its citizens and depoliticize them only as long as it offers them the possibility of participating in the development of a „consumer society”, as long as it can reduce them to a „consuming mass”. The development of „consumer society“ is immediately conditioned by the severe devastation of natural resources and the creation of climate changes that seriously threaten the survival of a growing number of people. These processes will inevitably call into question the consumer fanaticism and conformist consciousness, which are, in actual fact, the most important instruments available to the ruling order for pulling citizens into the spiritual and social orbits of capitalism and keeping them under control. In this context, a call for „justice” takes on a new relevance. It implies the right to a healthy environment, to clean air and water and healthy food… The immediate existential threat caused by the destruction of nature, as well as the deepening economic and social crises that affect an ever larger number of „middle class” citizens, undermines the petty bourgeois spiritual sphere that „protects” man from any responsibility for global demise and leads to the development of a critical thinking and increasingly radical forms of struggle against capitalism. A positive aspect of the development of capitalism as a totalitarian destructive order is that it imposes the existential necessity for a reasonable alternative, forces man to become a totalizing life-creating being, and, as a global order, leads humanity to integrate its efforts to create a reasonable and humane world.

             All forms of mediation between man and (his) world will be obviated by man’s becoming an active participant in the management of social processes. As an authentic being, man should, in close cooperation with other people, become the creator of his own world. It is about the affirmation of existential humanism, based on a life-creating relation to the world as the basis for determining man’s being. In spite of the increasingly aggressive brainwashing man undergoes on a daily basis, the growingly acute existential crisis compels people to turn to essential issues and begin to think in a serious, that is, a reasonable way. The immediate threat looming over the lives of more and more people enables the broadest layers of society to be pervaded by reason and to take control over their social lives. The ever-deepening crisis of capitalism creates concrete social conditions under which the critical and visionary mind can become a concrete possibility for „ordinary” people, those whose existence is ever more directly and dramatically jeopardized by capitalism. Only a reasonable man can foresee and prevent the consequences of the development of capitalism, and only a reasonable man can create a reasonable world. The a priori character of a possible socialist revolution gives reason a superb political significance.

          Capitalism has brought humanity to the edge of the abyss, rendering the „traditional“ theoretical discussions meaningless. It confronts man in the most direct way, compelling him to grasp the essence of capitalism without a mystifying theoretical mediation. Conditions have been created for discarding the way of thinking and the ideas that serve to relativize destruction and turn concrete issues into theoretical questions – thus mutilating the active power of a changing intention. The only meaningful thought is the one that directs man to fight for survival, whereas the creation of a new world involves a confrontation not only with capitalism, but also with the consequences of capitalism as a totalitarian destructive order. The increasingly threatened and thus increasingly dangerous environment leads to the experience of a global demise becoming the driving force of political practice, thereby replacing theoretical considerations. Capitalism has discarded all ideological masks and demystified the truth. Man no longer needs science or philosophy in order to understand that capitalism destroys life along with man as a human and biological being. Capitalism, itself, as a totalitarian destructive order, has created an excellent starting point for a critique of capitalism that, at the same time, represents an undisputed guideline for the political struggle: the truth has become survival, while the struggle for the truth has become the struggle for survival. This immediately conditions the relation between theory and practice. The increasingly dramatic destruction of global life means that „changing of the world” amounts to preventing its destruction. Social phenomena obtain a concrete (affirmative and negative) meaning only in terms of efforts to stop the destruction of life and to create a new world. Only a political practice that eradicates the causes of global destruction is legitimate, only the practice that abolishes capitalism. When the relation between theory and practice is viewed in this way, to increase the certainty of human survival becomes a necessary, though insufficient, condition for verifying the correctness of political practice. This qualification is necessary because the destruction of superfluous” populations, as advocated by representatives of the contemporary new world order”, cannot be accepted as a way to increase the certainty of human survival.

            A difference should be made between naive and realistic optimism. A naive optimism has a fatalist character and is based on the principle of tout va bien, which implies existential apriorism and an idealized conception of man. A libertarian optimism, based on existential apriorism, is a side-step in the struggle for a future. It offers false hope and, so, masks the true nature of capitalism, hindering the struggle for survival. It posits that though capitalist globalism has its bad sides, it will nevertheless result in a better world. A realistic optimism is based on a realistic analysis of the tendencies of global development and man’s will to create a humane world. It appears in relation to the destructive tendencies of capitalist development and is based on a reasonable man’s struggle against capitalism to create a new world. The mounting destruction of life and the rapidly approaching deadline for preventing global extinction abrogate a naive optimism and produce, on the one hand, a capitulating consciousness, coaxing humanity toward death, and on the other hand, an increasingly radical consciousness that refuses to reconcile itself with global annihilation. This consciousness is not humanist in itself, that is, it does not appear only in the form of a leftist movement that seeks to abolish capitalism; it rather appears in the form of a rightist movement that seeks to preserve capitalism at any price and sees the „solution” to the survival of humanity in the destruction of „superfluous” populations (the theory of the „golden billion”).
Read the text to the end»

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku