ArhivaOctober 2012

Марксово схватање природе

М

По Марксу, природа по себи, што значи као самосвојни ентитет, не постоји за човека. Природа као датост је апстракција, тачније, она је за човека пука спољашњост. Тек кроз (само)свесни делатно-мењалачки однос човека према природној животној средини она постаје за њега специфична (конкретна) спољашњост. Природа је за „примитивног“ човека непосредна животна средина и као таква извор живота и смрти. Постајањем човека, пре свега путем рада, самосвесним и самосвојним људским бићем природа постаје за њега конкретна другост, а његово природно биће добија хуману димензију. Ради се о односу човека према природи и о конкретној историјској природи тог односа који зависи од степена ослобођења човека од природе. Без делатно-мењалачког односа према природи човек не може да стекне представу природе као такве, као ни представу о себи као специфичном природном и самосвојном људском бићу.

Теза да је „природа друштвена категорија“ (Маркс) значи да је конкретна историјски условљена друштвеност основ конкретног односа према природи и да је као таква полазиште за разумевање историјског односа човека према природи. За капитализам важи оно што важи и за друге друштвено-економске формације: друштвеност се заснива на раду. Капиталистички рад има карактеристике које га чине блиским претходним облицима рада: он представља средство за ослобађање човека зависности од стихије природе и начин развоја стваралачких моћи човека. Другим речима, путем рада човек обезбеђује опстанак и отвара просторе слободе. Специфичност капиталистичког рада условљава специфичност друштвености и самим тим специфични однос човека према природи. По Марксу, капиталистички рад заснива се на апсолутизованом принципу профита и инсистира на све продуктивнијем искоришћавању природе. Он доводи до отуђења човека од природе на тај начин што му одузима природу као „предмет његове производње“. Маркс је превидео да капиталистички рад не подразумева само “поседовање” и “употребљавање”, већ и уништавање природе, што значи да он доводи човека у све већу зависност од осакаћене природе. У коначном, однос човека према себи, другим људима и природи није посредован “отуђеним радом”, већ деструктивном природом капиталистичког начина репродукције. Будући да је природа „анорганско тело“ (Маркс) човека, уништавање природе истовремено је уништавање човека као природног и тиме људског бића. Човек се у процесу капиталистичке репродукције не “отуђује” само од себе и своје “органске” природе већ се, постајући оруђе за репродукцију капитала, дегенерише као природно и људско биће. Истовремено, уништење природе производи све дубљу егзистенцијалну кризу која утиче на свеукупни друштвени живот и која, у коначном, води уништењу човечанства.

У модерном добу однос према природи и схватање природе условљени су специфичном природом капиталистичког овладавања природом путем на капиталистички начин развијеним производним снагама. У савременом свету владајући однос према природи и човеку појављује се у облику тотализујућег комерцијализовања природе и друштва. Ради се о „потрошачком друштву“ у коме доминира деструктивни рад и потрошачки начин живота који има деструктивни и тоталитарни карактер, што значи да је сам капиталистички условљени живот постао уништење природе и човека. Уколико се пође од Марксовог најважнијег методолошког постулата да је „анатомија човека кључ за разумевање анатомије мајмуна“, онда је „потрошачко друштво“, као највиши степен у развоју капитализма, полазиште за одређивање друштвености која посредује између човека и природе. А то је историјски период који недостаје у Марксовој критици капитализма.

Маркс не долази до појма природе у односу према деструктивној капиталистичкој пракси, која се заснива на капиталистичком начину развоја производних снага који прерађује природу тако што је своди на простор репродукције капитала и уништава њене животворне потенцијале, већ на основу људске праксе као прерађивачко-мењалачке делатности са којом се реализују еманципаторски потенцијали материје. Заправо, тек у односу према све реалнијој могућности уништења живог света природа постаје за човека оно што у својој бити јесте: животворна целина. Друштвеност не подразумева само конкретни однос човека према природи, већ и природу као животворну целину и човека као оплемењено животворно биће које је интегрални део природе. Природа је специфично организована материја која има своју „дијалектику“ развоја која је условила настанак човека као највишег облика у развоју материје. Она има самосвојност коју човек мора да поштује да би опстао као живо биће и као човек. Однос човека према природи могућ је зато што је природа самосвојна животворна целина и условљен је карактером саме природе, односно, карактером човека као природног бића. Природа као животворна целина представља конкретни материјални свет за човека и као таква је извориште из кога човек црпи своју животворну моћ. Она није само предмет рада, већ је пре свега животна средина која условљава развој човека као телесног, интелектуалног, еротског, животворног, историјског, естетског, друштвеног, визионарског, слободарског бића… Самосвојност човека као еманципованог природног бића непосредно је условљенa самосвојношћу природе као животворне (родоносне) органске целине. Човек „носи“ природу у своме телу и напаја се њеним моћима у природној средини у којој живи. Промене у природи непосредно утичу на човека као природно (телесно) и људско биће. Све драматичније последице деструктивног односа капитализма према природи указују на то да човек може да опстане само као њен животворни део.До тога је, још средином 19. века, дошао северноамерички поглавица племена Сијетла који је, заједно са својим сународницима, на најнепосреднији начин доживео екоциднo-геноцидну природу капитализма.

Култ природе код „примитивних народа“ заснивао се на страху од природних сила. Код северноамеричког поглавице племена Сијетл (у писму упућеном америчком председнику Пирсу из 1854. године) није страх од природних сила основ стварања култног односа према природи, већ егзистенцијална зависност староседелаца од природе и страх од белих колонизатора који уништавају живи свет и на тај начин основе њиховог опстанка. Он култом не изражава страх од природе, већ захвалност што природа омогућава његовом народу да живи и опстане. Природа добија статус „мајке доброчинитељке” која својој деци обезбеђује ваздух, воду, храну, светлост, топлоту… За северноамеричког поглавицу природа није пука материја, већ је целовити животворни организам. Отуда он персонализује како животиње, тако и планине, реке, прерије… Природа није сировина и као таква објекат прераде и искоришћавања, већ је животворна целина и као таква „велико биће“ из кога је човек настао. Човек није „господар и поседник природе“ (Декарт), ни неко ко је путем рада и савладаних сила природе (технике) претвара у корисне предмете (Маркс), већ је „влакно у ткачници живота“. Свет је животворна органска целина у којој је све повезано тако што је међусобно условљено. Опстанак целине условљен је опстанком делова који се налазе у егзистенцијалној међузависности, с тим што је опстанак сваког дела условљен опстанком целине. Истовремено, природа представља својеврсну материцу у којој човек једино може да опстане као њен органски део. Поглавица указује на то да није само тело, већ да заједно са телом читава жива и нежива природа представља човеково јаство. Тврдња поглавице да је природа „ткачница живота“ и да је човек „само влакно у њој“ указује на онтичку димензију природе и на то да човек може да опстане само уколико је део природе и уколико природа као целина није угрожена. Животворни пантеизам основ је онтолошког поимања природе и човека као природног бића. Животворност природе као животворне целине представља основ, ограду и путоказ људској делатности. Истовремено, за северноамеричког поглавицу људска заједница није специфична друштвена, већ је природна заједница и као таква пуки део природе као животворне целине. Сходно томе, човек није друштвено, већ природно биће.

Код поглавице нема речи о ослобађању човека од природне стихије, а извесна егзистенција човека не постиже се овладавањем, већ потпуним потчињавањем природним силама. Природа није „непријатељ“ човека, није „извор опасности и неизвесности“, није „дивља“ и „сурова“ већ, као животворна целина, има оплемењујући утицај на човека. Поглавица не полази од „прогреса“ и „слободе“,већ од угроженог опстанка живог света и човека и у том контексту од деструктивног односа капитализма, који се појављује у виду европских колонизатора, према природи, и самим тим према човеку као делу природе. Његов натурализам нема слободарски и визионарски, већ конзервативни и адаптивни карактер. Он не тежи стварању света слободних људи, већ очувању живота у коме је човек у потпуности подређен природи. Његов приступ природи има анти-израбљивачки, али истовремено и анти-еманципаторски карактер. Код поглавице нема оживотворења животворних потенцијала природе путем стваралачко-оплемењујуће људске праксе. За њега сам живот човека који је у потпуном складу са природним процесима представља истовремено оплемењујући (животворни) однос према природи. У том контексту појављује се домородачка религија која је, заправо, обоготворење (и на тај начин овековечење) живота човека као саставног дела природе, с тим што путем човековог животног активизма природни процеси добијају антрополошки појавни облик. Северноамерички староседелац је отелотворење човека који живи у потпуном „јединству“ са природом и као такав је највиши могући (природни) облик човека. Управо живећи „у јединству“ са природом човек потврђује своју хуману природу, и обратно: раскид живота у јединству са природом води изопачењу човека као природног и тиме хуманог бића и до уништавања живота (човечанства). Хуманизам је сведен на обоготворени натурализам.

Схватање да је човек слободарско биће представља полазиште Марксовог односа према природи. Из тога следи да се однос човека према природи заснива на сукобу између детерминизма и слободе: природа је неслобода – човек је слобода. Необуздана природа је та која ограничава слободу човека и угрожава његов опстанак. Смисао историје је ослобађање човека природног детерминизма и његово постајање слободним људским бићем – што значи еманципованим природним бићем. По Марксу, човек је у природном стању пуки припадак природе и као такав је њен роб. Истовремено, његова егзистенција је непрестано угрожена будући да није у стању да произведе храну, да створи себи сигурно станиште, да се излечи… Маркс у ослобађању човека од потчињености природним силама и у ослобађању човека од пуке природности (превазилажењем нагонске природе човека развојем његових универзалних стваралачких моћи и на тој основи постајање човека еманципованим природним бићем) види основни услов људске слободе и, истовремено, основни услов обезбеђивања извесне егзистенције човечанства. Нема „помирења“ са природом све док човек не овлада природним силама. Природа стиче могућност да буде „уразумљена“ тако што човек путем развоја производних снага стиче способност контроле над њом. Капитализам, као поредак који успоставља власт човека над природним силама и користи их као средство за претварање природе у корисне предмете, ствара могућност за „скок из царства нужности у царство слободе“ (Енгелс), што значи за скок из неизвесне у извесну егзистенцију. На историјском путу слободе природа је сведена на објекат прераде, а капиталистички развој производних снага има револуционарни и самим тим прогресивни карактер.

По северноамеричком поглавици, борба за опстанак не заснива се на социјално-дарвинистичком принципу „борба свих против свих“ (на коме се заснива либерални капитализам), већ на саживоту свих са свима укључујући и живу и неживу природу која омогућава опстанак човека. Уместо „усавршавања“ животињских врста по принципу „јачи опстају“, доминира принцип да је опстанак сваког живог бића основни услов за опстанак свих, с тим што се опстанак живих бића сагледава у контексту опстанка природне животне средине. По Дарвину, жива бића мутирају прилагођавајући се животној средини, с тим да она којима то не успе изумиру. Поглавица има у виду хармонични саживот живих бића и активну адаптацију човека на природне услове у којима живи, што значи има у виду борбу човека да спречи промене у природи и живом свету које ће довести у питање његов опстанак. Његова интерпретација односа човека и природе не појављује се у односу према природним процесима, већ у односу према новом начину односа према природи који доноси бели човек (капитализам) и самим тим према људима који живе у природи. Бели човек је тај који нарушава егзистенцијалну равнотежу у природи, која се заснива на саживоту живих бића и природне (животне) средине, и на тај начин угрожава опстанак животиња и човека. Више се не ради о мутацији човека која је условљена његовом адаптацијом на природну животну средину, већ о капиталистичкoj мутацији која је условљена адаптацијом човека на технички свет путем техничких средстава и на технички начин. Она не доводи до усавршавања људске врсте, већ до њеног дегенерисања и уништења. Дарвин се бави настанком и развојем животињских врста; поглавица се бави угрожавањем опстанка животињских врста и човека. Природа постаје јединствени живи (животворни) организам и добија интегришућу онтолошку димензију путем идеје „мајке“ као „ткачнице живота“.

Марксов „хуманизам-натурализам“ не појављује се само у односу према пукој природи, већ (као и код поглавице) у односу према капитализму. „Хуманизам“ није само превазилажење природног, већ и друштвеног поретка који се заснива на борби између људи за опстанак. Критика природног стања постаје критика либералног капитализма који се заснива на социјалном дарвинизму. Беспоштедна борба за опстанак између животињских врста, право јачега – све је то изведено из „природног стања“ и постаје „природно“ покриће за капитализам и доказ његове вечности. Маркс превиђа специфичност капиталистичке борбе за опстанак. У природи борба за опстанак основ је опстанка и развоја живог света. Она условљава егзистенцијалну целовитост живог света и развој од нижих ка вишим животним облицима, што значи стварање квалитативно нових животних облика: она има животворни (родни) карактер. У капитализму борба за опстанак води се путем апсолутизованог принципа учинка који има квантификујући карактер и који се заснива на принципу неограниченог увећавања профита. Борба за победу (елиминација) која се постиже постизањем већег квантитативно мерљивог учинка је капиталистички облик „превазилажења“ природне селекције. Капиталистички дарвинизам је на капиталистички начин дегенерисана природна селекција која се заснива на апсолутизованом принципу квантитативно мерљивог учинка (тржиште-профит), што значи на уништавању родног (животворног) карактера природне селекције која пружа могућност за стварање виших животних облика – новог квалитета живота.Уместо да ствара нове, капитализам уништава постојеће животне облике и дегенерише човека лишавајући га природности (денатурализација) и људскости (дехуманизација). Он, заправо, уништава човека као живо биће и ствара од њега робота, а од природе и друштва технички свет. Капиталистичка борба за опстанак нема животворни, већ деструктивни (ништећи) карактер. У монополистичком капитализму, у коме владају принципи „Велика риба прождире малу рибу!“ и „Уништи конкуренцију!“, дошло је до коначног обрачуна с принципом „Конкуренција рађа квалитет!“ на коме се заснивао „прогрес“ у либералном капитализму. Борба за опстанак “превазиђена” је тако, што је постала уништавање живота. Она се не заснива на борби за опстанак између људи, већ на борби за опстанак између капиталистичких концерна, што значи да се не руководи егзистенцијалним потребама живих бића, као што је то у природи, већ нехуманим и анти-животним интересима капитала. Њу не покреће немаштина, већ стицање профита и на том процесу заснован развој “потрошачког друштва” у коме стварање и стицање добара постаје начин уништавања човека као културног и биолошког бића, као и природе. У крајњем, конкуренција не подразумева само уклањање слабијих, већ уништење човека као живог бића и природе као животворне целине.

За разлику од северноамеричког поглавице за кога је човек део природе и који ствара митолошку везу између човека и природе, за Маркса човек је постао еманциповано природно биће тако што је стекао способност да, као специфично стваралачко-слободарско биће, има мењалачки (прерађивачки) однос према природи. Отуда проистиче идеја о хуманизовању природе која је уобличена у Марксовим „Економско-филозофским рукописима“. По Марксу, природа нема своју животворну аутентичност и еколошку целовитост, већ је сведена на стихијско догађање. Маркс се обрачунава с идејом да природа има онтичку димензију, што значи да је схватање природе независно од конкретног историјског односа човека према природи и стога има не-друштвени и не-историјски карактер. Када пише о “деструктивности”капитализма (у “Основи критике политичке економије“) Маркс има у виду превазилажење “идолатријског односа према природи”, будући да “капитал непрестано све револуционише рушећи препреке које ометају развитак производних снага, проширења потреба, разноликост производње и искоришћавање и размену природних и духовних снага.” Маркс превиђа да капиталистичка деструкција идолатријског односа према природи, коју он поздравља, нема животворни и еманципаторски, већ анти-егзистенцијални карактер. Обрачун с идолатријским односом према природи који се ослања на „револуционарни“ карактер капитализма истовремено представља обрачун с природом као животворном (родном) целином чији је човек само органски део. У „примитивним“ праисторијским као и преткапиталистичким облицима живота човек је, упркос подређеног положаја у односу према природи, живео, развијао се и опстао – као и живи свет на земљи. Након два века живота под капитализмом човечанство се нашло над ивицом провалије. Када се имају у виду размере уништења до којих ће доћи развојем капитализма, може се закључити да су у егзистенцијалном смислу и најпримитивније људске заједнице супериорне у односу према капитализму. Отуда не изненађује да се све већи број људи окреће оним религијама које имају идолатријски однос према природи. У том контексту, писмо поглавице племена Сијетла добило је прворазредни значај, посебно због тога што се у њему на изванредно пластичан и визионарски начин указује на тенденције развоја капитализма као поретка који уништава природу и човека. Питање пропасти северноамеричких староседелаца постало је у савременом свету питање опстанка човечанства. То је оно што писмо поглавице племена Сијетла чини блиским све већем броју људи који пропадање живота на планети са правом доживљавају као сопствено пропадање.

Филозофија живота поглавице племена Сијетла проистиче из животне филозофије северноамеричких староседелаца: начин обезбеђивања егзистенције условио је однос према природи. Они се не односе према природи на основу рада са којим се природа прерађује у корисне ствари, већ као корисници дарова природе (сакупљачка делатност и лов). Живећи као део природе и немоћни да делују на природу и на тај начин обезбеде егзистенцију, домородци су били изузетно рањиви на угрожавање успостављене равнотеже у природи. Индикативан је њихов однос према дивљим биволима. Они су били животно заинтересовани да се број бивола не смањује и убијали су их у оној мери која је била неопходна да обезбеде егзистенцију. Начин на који је амерички капитализам уништио северноамеричке староседеоце упућује на праву природу капитализма: геноцид над домородцима заснива се на екоцидном односу према животној средини. Економска експанзија капитализма, што значи претварање природе у економски простор њеном технизацијом, довела је до систематског уништавања природе и на тај начин до уништења домородаца.Амерички староседеоци уништени су пре свега на тај начин, што је уништена њихова животна средина и тиме животињске врсте од којих је зависио њихов опстанак. Полазећи од тога поглавица је дошао до истине која има судбински значај за човечанство: оно што се деси животињама, десиће се човеку. „Пророчанство“ поглавице нема религиозни ни спекулативни, већ емпиријски карактер: оно се заснива на непосредном животном искуству северноамеричких староседелаца. Живећи у јединству са природом, они су на најдраматичнији начин доживели екоцидну природу капитализма и на основу тога били су у стању да увиде његову суштину и последице које ће уништавањем природе неминовно настати. Што се тиче градова, они су тотализовани капиталистички простори и као такви капиталистичка гета. У њима је природа сведена, у виду „зелених површина“, на сурогат природног простора који је организован по принципима техничке рационалности и ескејпистичке функционалности.

Настојећи да од живота северноамеричких староседелаца створе модел живота коме савремени човек треба да тежи, острашћени „натуралисти“превиђају битне „детаље“ из живота северноамеричких домородаца који се не уклапају у идиличну слику који они о том животу настоје да створе. Непосредна егзистенцијална зависност од природе условила је карактер односа између домородачких племена. Настојање да се заштити територија која је представљала животни простор племена (пре свега ловишта) доводила је до непрестаних сукоба. Домородачка племена налазила су се у стању сталног рата који је имао истребљивачки карактер. То је непосредно условљавало начин живота, обичаје, морал и религију северноамеричких староседелаца. Највиши узор младим домородцима није био мирољубиви и умни човек, већ „велики ратник“ који се неустрашиво бори за опстанак свог племена и беспоштедно се обрачунава с припадницима противничких племена. Европски колонизатори вешто су користили сукобе између староседелачких племена – стајући час на страну једних, час на страну других – да би их лакше поробили и истребили. У данашњем свету толико идеализовани начин живота северноамеричких староседелаца био је, заправо, један од узрока њихове пропасти. Тек када је човек стекао способност да путем рада обезбеди своју егзистенцију, и на тај начин се ослободи непосредне зависности од природе, створени су реални друштвени услови за миран саживот људи. Настанак класног друштва онемогућио је оживотворење пацифистичких потенцијала људске заједнице чији се опстанак заснива на раду.

Природа Марксове критике капитализма

П

Марксова критика капитализма представља један од конкретних историјских облика критике капитализма. Она је нужни, али не и довољни услов за развој савремене критике капитализма. Све драматичнија еколошка и друштвена криза, коју ствара капитализам, намеће потребу за новом револуционарном мишљу која се неће заснивати само на есенцијалном, већ пре свега на егзистенцијалном хуманизму.Ради се, заправо, о стварању савремене класне свести пролетаријата, при чему се доводе у питање и оне Марксове идеје на којима се заснива Марксово схватање социјалистичке револуције и будућности и које важе као неприкосновено полазиште у левичарској критици капитализма.

Марксова мисао „покрива“ свеукупност живота човека као друштвеног и историјског бића и пружа могућност да се потраже одговори на многа битна питања која савремени човек поставља. У њој не постоји оно најважније: анализа развоја капитализма као деструктивног поретка и у том контексту разматрање могуће будућности човечанства. Не ради се о томе „да ли је Маркс знао“ или „да ли је могао да зна“ да је капитализам деструктивни поредак (будући да у његово време капиталистичка деструкција природе и човека није имала драматичне размере као што је то данас), већ да његова критика капитализма превиђа његову суштину – што доводи у питање њену исправност, политичку доктрину која се на њој заснива и идеју будућности која из ње проистиче. Марксова мисао одвела је критику капитализма из егзистенцијалне (Фурије) у есенцијалну сферу и на тај начин је допринела сакаћењу класне (само)свести радника, као и сакаћењу критике капитализма, а самим тим и сакаћењу политичке борбе против капитализма. Маркс је у својој критици капитализма превидео најбитније: борба против капитализма није само борба за слободу човека, већ је истовремено борба за опстанак човечанства.

Што се тиче тврдње да Марксова мисао указујена деструктивну природу капитализма, поставља се питање због чега Маркс у свом најважнијем политичком спису „Манифест комунистичке партије“, као и у другим текстовима у којима позива раднике у борбу против капитализма, не указује на деструктивну природу капитализма и не позива раднике да се боре да спрече уништење живота на Земљи? Уколико је Маркс дошао до тога да је капитализам поредак који уништава живот, зар није логично да би позив у борбу за очување живота био ако не најважнији (што би по својој природи требало да буде), онда свакако један од најважнијих садржаја његовог револуционарног програма? Зар не би, у том случају, историјско (друштвено) биће радничке класе било условљено и екоцидном природом капитализма и зар не би постајање радника од класе по себи класом за себе подразумевало развој еманциповане еколошке свести? Зар не би, онда, по свом класном и људском бићу радник имао не само „задатак“ да се обрачуна с класним друштвом и ослободи човечанство од угњетавања, већ и да спречи његово уништење?

На праву природу Марксове критике капитализма указује мисао оних који су га слепо следили. Капиталистичко уништавање живота и човека као биолошког и људског бића није до данашњих дана постало предмет озбиљнијег разматрања марксистичких теоретичара. Ни најрадикалнији марксистички критичари капитализма нису дали посебан значај истини да је капитализам у својој бити деструктивни поредак. Ако Маркс у своје време није дао одговарајући значај деструктивним тенденцијама развоја капитализма, због чега то нису урадили његови следбеници када је постало очигледно да капитализам уништава природу и човека? Одговор је једноставан: они нису развијали критику капитализма полазећи од тенденција његовог развоја, већ су се бавили тумачењем Марксове критике капитализма упорно инсистирајући на ставовима које је капитализам превазишао. Марксови списи постају својеврсна „Библија“ из које се извлаче „истине“ у виду „правих“ цитата чија се истинитост доказује таутолошким вербалним жонглирањем. У њима нема најважније истине: капитализам уништава природу као животворну целину и човека као биолошко и људско биће и самим тим уништава саму могућност будућности, а то значи не само могућност постајања света људским светом, већ и могућност његовог опстанка. Оно што је најгоре, „одбрана“ Маркса постаје обрачун с настојањем да се укаже на праву природу капитализма и на сву драматичност егзистенцијалне кризе коју ствара капиталистички „прогрес“, и самим тим обрачун с критичком мишљу и политичком борбом које се заснивају на истини да је капитализам тоталитарни деструктивни поредак.

Када се има у виду да је за Маркса историја једина права наука и да идеја о историчности људског друштва представља камен темељац његове револуционарне мисли, постаје јасније због чега капитализам не може да буде деструктивни поредак. По Марксу, капитализам је историјски поредак. То је оно што чини његову конкретну бит и представља основ његове постојаности. Капитализам је историјски поредак на два начина: као резултат и као услов историјског развоја друштва. И у првом и другом случају он је историјска неминовност. Другим речима, капитализам по свом историјском битку не може да буде поредак са којим се завршава историја, поготову не поредак који ништи историју. Историја има успоне и падове, али нема те силе која је у стању да заувек заустави точак историје. Марксова теорија историје има метафорички облик и антрополошки карактер. Говорећи о историји Маркс, заправо, говори о човеку и његовој неуништивој потреби за слободом и о његовој способности да, путем развоја својих универзалних стваралачких моћи и борбом против неправде, створи хумани свет. Историјски периоди у развоју човечанства су степенице по којима се човек пење и са којих пада да би, упркос препрекама и падовима, доспео до оних висина са којих се отвара хоризонт ни са чим условљене слободе. Слобода је тај „дух“ који даје смисао људском животу и као таква је везивно ткиво историје. Марксово схватање историчности друштва заснива се на слободарском оптимизму: комунизам је неминовност зато што је слобода човека неминовност. Слободарски оптимизам претпоставља егзистенцијални оптимизам који се заснива на развоју производних снага са којима се човек ослобађа зависности од природне стихије и развија своје стваралачке моћи. Будући да је слобода суштина Марксовог схватања историчности друштва и неприкосновени услов будућности, Марксово схватање историје се, по природи ствари, заснива на егзистенцијалном априоризму.

У методолошкој равни, Марксова мисао пружа могућност за развој савремене критике капитализма. Полазећи од Марксовог најважнијег методолошког постулата да је „анатомија човека кључ за разумевање анатомије мајмуна“, намеће се потреба да се уобличи таква критика капитализма која има у виду монополистички капитализам у његовој последњој („потрошачкој“) фази развоја у којој су се до краја развиле противречности капитализма као деструктивног поретка који све драматичније доводи у питање опстанак човечанства. Најразвијенији облици критике капитализма, који одговарају највишој фази његовог развоја, представљају полазиште за разумевање претходних облика критике капитализма: у светлу најразвијенијих облика критике претходни облици стичу конкретну историјску легитимност. Марксови најважнији постулати добијају конкретну историјску препознатљивост и политичку (мењалачку) вредност тек у контексту развијене критике капитализма као поретка који доводи у питање опстанак човека и живота на планети. Без тога, они се своде на апстрактну хуманистичку реторику која одвлачи критичко-мењалачки ум од основних егзистенцијалних питања. У савременом свету Марксова критикакапитализма као израбљивачког поретка није изгубила на актуелности. Међутим, она добија конкретни историјски смисао у контексту постајања капитализма тоталитарним поретком деструкције. Борба против капитализма није само слободарско и економско питање радника, већ је постало основно егзистенцијално питање човечанства.

Упркос томе што се служи научним методом и што долази до научних резултата, Марксова мисао нема научну, већ политичку природу. Маркса не занима научни ни филозофски „објективизам“, већ револуционарна пракса потлачених. Његова мисао је слободарска критика капитализма која тежи покретању радника у коначни обрачун с класним друштвом. Она није само критика капитализма, већ је и мисао пролетерске револуције. Марксова критика капитализма има за циљ развој бескомпромисне критичко-мењалачке свести код пролетаријата, а не усмеравање ума ка теоријским расправама. Она себе препознаје као „свест праксе која мења свет“, што значи као оруђе у класној борби. До човекобивства не долази се испразним умовањем, већ борбом за слободу која подразумева развој стваралачког и слободарског бића човека. Наука и филозофија немају објективну димензију, већ су инструмент у класној борби. То је Бенјаминово и Брехтово становиште када је реч о уметности, а Блохово становиште када је реч о спорту и телесној култури. Револуционарна пракса потлачених је она моћ која објективне могућности слободе треба да претвори у реалне могућности ослобађања човека.

За Маркса истина је синоним за слободу. Она нема релативни већ апсолутни карактер и заснива се на природи човека као универзалног стваралачког бића слободе и на историјском развоју друштва. До истине се не долази теоријским расправама, већ борбом за слободу која подразумева реализовање истинских људских моћи и стварање од друштва заједнице слободних људи. Истина има конкретно-историјску природу, што значи да је њена суштина одређена конкретним могућностима стицања слободе у конкретном историјском тренутку. Револуција за Маркса није основни онтолошки, гносеолошки и аксиолошки, већ основни слободарски принцип. Није теоријска свест та која треба да буде водич радника у њиховој борби против владајућег поретка и за будућност, већ њихова конкретна друштвена егзистенција, њихов најамнички статус, егзистенцијална неизвесност, свакодневна понижавања која доживљавају… Револуционарна свест радника израз је њихове потребе за слободом и социјалном правдом.Истовремено,научни приступ у Марксовој теорији не служи само зато да би се указало на нехуману природу капитализма, као и на његову пролазност и стога неминовну пропаст, већ да би се створиле ограде природно-научном детерминизму (фатализму) и пуком револуционарном волунтаризму који може да доведе до превремености и самим тим до пропасти социјалистичке револуције (отуда његов критички однос према Париској комуни пре њеног настанка), што може да има несагледиве негативне последице на развој радничког покрета. И тај „детаљ“ указује на то који значај Маркс даје револуционарном ентузијазму радника, али и њиховој револуционарној самосвести која се заснива на објективној процени конкретних друштвених (историјских) услова у којима је револуција могућа. Маркс је био свестан да социјалистичка револуција може да победи, што значи да утре пут комунистичком друштву, једино уколико буде изведена на правом месту (најразвијеније капиталистичке државе Европе) и у право време (на врхунцу економске и на тој основи опште-друштвене кризе).

Марксова мисао пружа могућност да се установи принципијелна разлика између радничке побуне и социјалистичке револуције. Радничка побуна није сама по себи социјалистичка револуција, већ је само онда социјалистичка револуција уколико укида капитализам и то тако да успоставља (социјалистички) поредак који превазилази капитализам и отвара могућност за стварање комунистичког друштва. Другим речима, социјалистичка револуција могућа је једино на темељу економске и на тој основи опште-друштвене кризе која подразумева до краја развијене противуречности капитализма. Само на основу аутентичне социјалистичке револуције могуће је створити истинско социјалистичко друштво које, као такво, представља дефинитивно превазилажење капитализма. Уколико је створено истинско социјалистичко друштво капитализам више није могућ. Постајање социјалистичког комунистичким друштвом прави је показатељ коначног превазилажења капитализма.

Марксова теорија не бави се могућим облицима развоја капитализма (и у том контексту могућим облицима политичке/класне борбе како буржоазије, тако и радништва), већ његовим укидањем (превазилажењем) и у том контексту полази од политички инструментализованог мита о скором паду капитализма. Суштина „XI тезе о Фојербаху је дати примат мењалачкој пракси будући да су, по Марксу, у најразвијенијим капиталистичким државама Европе већ биле створене објективне могућности за револуционарне промене. Није реч само о критици грађанске филозофије, већ о томе да умни свет, на коме инсистирају Кант и Хегел, не може бити резултат умовања филозофа, већ резултат политичке борбе обесправљених друштвених слојева. Француску грађанску револуцију извеле су потлачене радне „масе“ и обесправљено грађанство, а немачка класична филозофија убрала је плодове политичке борбе презрених претварајући револуционарни дух у филозофске постулате који су постали основ политичке теорије и праксе са којом је у Немачкој требало створити грађанско друштво и јединствену државу – и истовремено спречити грађанску револуцију. „Неумне“ радне „масе“ постале су покретачка снага у стварању умног света. Маркс полазиод идеја-водиља Француске грађанске револуције, али не као средства за прибављање „хуманистичке“ легитимности владајућем поретку, већ као основног политичког принципа у борби за хумани свет. Он полази од хуманистичких идеала модерног доба у настојању да се они реализују. Код њега доминира визија будућности која се не заснива на стварању (задавању) идеализоване слике будућег друштва, већ на критици капитализма и вери у слободарско достојанство и стваралачке моћи човека: човек као реализовано универзално стваралачко биће слободе је “слика” будућности.

Прећутно, није само природа капитализма, до које се долази емпиријским путем и научним анализама, та која условљава политичку борбу против капитализма, већ је то и природа политичке борбе за коју је процењено да може да доведе до рушења капитализма. У коначном, конкретна природа и способности радничке класе као субјекта револуције условљава однос према капитализму и самим тим одређује његов карактер. Сама „природа капитализма“ бива инструментализована ради остваривања што ефикасније политичке борбе против капитализма. Марксова теза да је „исправна теорија свест праксе која мења свет“ указује на то да је мењање света критеријум за оцену исправности теорије. Будући да нема мењања света без револуционарне борбе пролетаријата, следи да исправна теорија може (и треба) да поставља пре свега она питања која пружају могућност да дође до промена, а то значи која могу да мотивишу човека да се бори за нови свет као конкретно друштвено биће полазећи од конкретних (егзистенцијалних) изазова. Питање опстанка живог света и човечанства није дошло на дневни ред јер је оно било сувише апстрактно за човека кога непосредна егзистенцијална угроженост, коју свакодневно доживљава као најамна радна снага, приморава да крене у борбу за промену свог ропског друштвеног положаја. За Маркса еколошка криза није била приоритет, већ економска криза и у том контексту егзистенцијални положај радничке класе. Показало се да економска криза непосредније и драматичније погађа човека него што то чини еколошка криза. Да је еколошка криза коју ствара капитализам могла у другој половини 19. века да буде политички инструментализована и постане покретач радника у борбу против капитализма, да ли би Маркс пренебрегао Фуријеово упозорење, са почетка 19. века, да природа пропада и да се мења клима, а то значи, да ли би „превидео“ да је капитализам по својој природи деструктивни поредак, и да ли би Енгелс у последњој декади свога стваралаштва, када упозорава на уништавање природе, одговорност са капитализма пребацио на човечанство употребљавајући апстрактно „ми“?

Сам начин постављања питања и долажење до одговора израз је конкретног односа човека према егзистенцијалним и есенцијалним проблемима (у крајњем, према постојећем свету и будућности) које намеће конкретно историјско време. На један начин постављају се питања у условима када постоји егзистенцијална извесност (на чему се заснива модерни начин мишљења) и евентуални нестанак света има апстрактни карактер (за пет или десет милиона година), а на други начин постављају се питања у условима када се човечанство сучељава са све реалнијом могућношћу уништења света. Маркс је у „ХI тези о Фојербаху“ поставио, у односу према контемплативном, делатно-мењалачки принцип у први план, али се код њега мењање света не појављује у односу према све реалнијој могућности његовог уништења, већ у односу према неправди и ограниченим могућностима развоја производних снага на темељу приватне својине, као и у односу према еманципаторским могућностима које су створене у грађанском друштву и делатним могућностима човека као универзалног стваралачког бића слободе. И Марксова мисао заснива се на егзистенцијалној извесности, а питање односа између теорије и праксе поставља се у есенцијалном контексту. Ствари добијају другачији смисао када се ово питање постави у егзистенцијалном контексту, а то значи када се има у виду све реалнија опасност да ће капитализам да уништи човечанство.

Животворни ум против деструктивног безумља

Ж

Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је довео у питање модерни начин мишљења који се заснива на егзистенцијалном априоризму и одговарајућој идеји прогреса. У том контексту, доведен је у питање хуманизам који има есенцијални карактер и критика капитализма која полази од есенцијалних критеријума. Уништавајући све интензивније живот на Земљи, капитализам је укинуо онтолошки релативизам који се заснива на егзистенцијалној извесности. Оно што уистину јесте одређено је капиталистичким ништењем живота које има тоталитарни карактер. Ништа више није небиће, што значи есенцијално ништавило, већ потпуни и коначни нестанак човечанства.

Неопходно је створити такав начин мишљења који ће омогућити да се на прави начин схвати владајућа тенденција развоја света и да се, на темељу хуманистичког наслеђа, успостави широки друштвени покрет који ће спречити уништење живота. Историјски гледано, ум је стицао самосвест на основу борбе човека за слободу. Имајући у виду да капитализам све драматичније доводи у питање опстанак живог света, савремени умможе да стекне самосвест на основу борбе човечанства за опстанак. Критику капитализма која се заснива на есенцијалном релативизму треба да замени критика која полази од егзистенцијалних изазова које капитализам намеће човечанству. У односу према владајућем деструктивном безумљу, које производи тотално ништавило, треба афирмисати животворни ум који може да створи хумани свет.

Животворност као универзални и тотализујући принцип треба да постане полазиште у борби против капитализма. Он добија конкретни историјски смисао у односу према капитализму као тоталитарном поретку деструкције и на основу животворних потенцијала природе и човека. Животворност подразумева оживотворење животворних потенцијала материје, живе природе, човека, историје, људског друштва… Најважнији резултат животворне праксе треба да буде друштво као заједница слободних стваралачких људи и природа као оплемењена животворна целина. Капитализам не оживотворује, већ уништава животворне потенцијале материје, живе природе, историје… Он је инструментализовао и дегенерисао животворне моћи човека: оне служе за стварање „техничког света“ у коме нема места ни за природу ни за човека.

Људска животворност подразумева слободу, што значи превазилажење пуке природности делатно-мењалачким односом према природи и стварањем новог света. Специфични животворни потенцијали човека као највишег облика у развоју природе представљајуспону између природе и човека и основ су еволуције човека као специфичног природног бића. Ради се о претварању човека од пуког природног у слободарско биће. Путем оплемењене животворне праксе човек од родног постаје еманциповано животворно биће које не репродукује само своју животност, попут животиња, већ ствара свој свет. У том смислу, треба правити разлику између животворности као стварања пуког живота, и животворности као стварања хуманог света. Другим речима, треба правити разлику између натуралистичке и историјске животворности: суштина натуралистичке животворности је детерминизам; суштина историјске животворности је слобода.

Животворна природа човека, као природног и људског бића, може бити остварена само у природи као животворној целини. Делатни однос човека према природи пружа могућност за превазилажење пуке природности уколико подразумева очување и развој животворних моћи природе. Животворност је пупчана врпца која спаја човека и природу чинећи их животворном целином. Жива природа није пука материја, већ путем животворног процеса еволуције обликована, и у том смислу специфична материја и као таква основ је људског света као специфичног космоса. Она је организована као животворна органска целина која ствара више животне облике, што значи да њу карактерише животворни активизам. Човек је највиши животворни облик у развоју живе материје путем кога је природа постала самосвесна животворна целина. Слободарскo-стваралачка пракса човека је она моћ која материји даје историјску димензију, што значи, да путем ње бесмислено механичко кретање постаје смислено историјско кретање. Универзално стваралачко биће човека, које има неограничене саморепродукујуће потенцијале, представља основ људске животворности. Сваки стваралачки акт отвара у човеку нове стваралачке просторе и тако ad infinitum. Постајање човека самосвесним историјским бићем, што значи бићем будућности, представља најважнији резултат реализовања животворних потенцијала природе, аспособност да ствара будућност представља најаутентичнији израз животворне снаге људске заједнице.

Капитализам као тоталитарни деструктивни поредак не ништи само историју, већ и еволуцију живих бића, што пре свега значи еволуцију човека као највишег облика у коме постоји живот на Земљи. Ради се о капиталистички условљеној мутацији човека која се своди на његовo дегенерисање као природног, стваралачког и друштвеног бића. Капитализам уништава природно и историјски условљене животворне потенцијале човека и своди га на технички организовану материју, а људско друштво на механички мравињак. На тај начин, дегенеришу се и ниште у људским генима акумулирани, у току више од три милијарде година еволуције живог света, животворни потенцијали живе материје, као и стваралачке способности човека које су производ историјског развоја и које могу да се реализују само у друштву као хуманизованој природној заједници. У бити, капитализам обезвређује и укида човека као хумано и природно биће. Свеприсутнија теза да је „традиционално човечанство“ превазиђено и да треба створити расу киборга указује на то, да је човек као људско и природно биће постао препрека за развој капитализма и као такав сувишно биће.

Мосткоји је човек саградио у току свог историјског бивствовања, који га води у будућност, почео је да се руши. Капиталистичка пропагандна машинерија настоји да спречи да човек постане свестан тог процеса. Што је још горе, на капиталистички начин дегенерисани живот ствара такву свест која спречава људе да схвате природу опасности која се надвила над човечанством. Капитализам намеће начин мишљења који не дозвољава човеку да потражи одговоре на питања од којих зависи његов опстанак и слобода. Истовремено, економски суноврат капитализма, који непосредно угрожава живот све већег броја људи, маргинализује питања од којих зависи опстанак човечанства и релативизује њихову драматичност. Какав има значај пропадање шума и топљење глечера за човека који, заједно са својом породицом, умире у беди? Најпогубније је то, што је егзистенцијални изазов који капитализам поставља пред човечанство у потпуном противуречју с природом човека кога је капитализам створио. Ради се о малограђанину који се не осећа одговорним за опстанак света и за кога се питање опстанка човечанства своди на питање личног опстанка. Спонтана реакција атомизованог малограђанина на све реалнију могућност уништења света није настојање да спречи његову пропаст, већ да пронађе себи прибежиште. Ово тим пре, што очување моста представља изазов који далеко превазилази индивидуалне људске моћи и човек као усамљени појединац осећа се беспомоћно пред наступајућом катаклизмом. Најважнији задатак животворног ума је да укаже на егзистенцијални значај друштвености и на тај начин допринесе развоју потребе човека за човеком. Без еманциповане и борбене друштвености, човек је осуђен на усамљеничко безнађе које га води у смрт.

Увод

У

Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је довео у питање модерни начин мишљења који се заснива на егзистенцијалном априоризму и одговарајућој идеји прогреса.

Ништа више није небиће, што значи есенцијално ништавило, већ потпуни и коначни нестанак човечанства.

Капитализам уништава природно и историјски условљене животворне потенцијале човека и своди га на технички организовану материју, а људско друштво на механички мравињак.

Најважнији резултат животворне праксе треба да буде друштво као заједница слободних стваралачких људи и природа као оплемењена животворна целина.

Животворни потенцијали човека као природног и људског бића могу да се реализују само у природи као животворној целини.

Животворност је пупчана врпца која спаја човека и природу чинећи их животворном целином.

Слободарско-стваралачка пракса човека је она моћ која материји даје историјску димензију, што значи, да путем ње бесмислено механичко кретање постаје смислено историјско кретање.

Мост који је човек саградио у току свог историјског бивствовања, који га води у будућност, почео је да се руши.

Спонтана реакција атомизованог малограђанина на све реалнију могућност уништења света није настојање да спречи његову пропаст, већ да пронађе себи прибежиште.

Без еманциповане и борбене друштвености, човек је осуђен на усамљеничко безнађе које га води у смрт.

Марксова критика капитализма претставља један од конкретних историјских облика критике капитализма.

Маркс је у својој критици капитализма превидео најбитније: борба против капитализма није само борба за слободу човека, већ је истовремено борба за опстанак човечанства.

Марксови најважнији постулати добијају конкретну историјску препознатљивост и политичку (мењалачку) вредност у контексту развијене критике капитализма као поретка који доводи у питање опстанак човека и живота на Земљи.

Тек у односу према све реалнијој могућности уништења живог света природа постаје за човека оно што у својој бити јесте: животворна целина.

Природа има самосвојност коју човек мора да поштује да би опстао као живо биће и као човек.

Није ослобођење човека од природе, већ је ослобођење човека од капитализма основни услов како слободе, тако и опстанка.

Маркс превиђа да је стерилисање животворне снаге живих бића универзални принцип капиталистичког развоја.

Подређивање целокупног живота све бржем ритму репродуковања капитала један је од главних узрока драматичног пада наталитета у развијеним капиталистичким земљама.

Капитализам не дегенерише човека само путем деструктивне радне активности, већ и потрошачким начином живота који претвара тело човека у контејнер, као и путем комерцијализованих облика телесног активизма који имају деструктивни карактер.

Малограђанин води своје дете у „МекДоналдс“ ресторан на „хамбургер“ као што религиозни човек води своје дете у цркву на причест.

У хеленском друштву култ победника имао је религиозни карактер и свечарски облик; у капиталистичком друштву култ победника има деструктивни карактер и спектакуларни облик.

„Спортски погон“ постао је лабораторија у којој капитализам производи прототип „новог човека“ који треба да постане погонска снага у стварању на капиталистички начин дегенерисане будућности.

Капиталистички екоцидни глобализaм довео је до тога да је геноцидни принцип, по коме је уништење све већег броја људи основна претпоставка за преживљавање све мањег броја људи, постао стратешки оријентир за економску, политичку и војну праксу најмоћнијих капиталистичких земаља.

Највеће капиталистичке корпорације уништавају националне државе да би уклониле снаге које су у стању да ограниче њихову моћ.

„Регионализација“ се своди на феудализацију постојећих држава.

Митолошка пројекција „космичких светова“ постаје средство за обезвређивање наше планете и за обрачун с вером да је могуће сачувати живот на Земљи.

У коначном, „продор у космос“ не ствара бољитак човечанству и не повећава извесност људског опстанка, већ спутава борбу против капитализма и доприноси развоју нових механизма доминације, манипулације и деструкције.

Развој капитализма као тоталитарног поретка деструкције довео је до тога, да највећа опасност опстанку човечанства и наше планете не прети од небројeних космичких тела и космичких катаклизми, већ од капитализма.

Као историјско и друштвено биће човек је непоновљиво космичко биће и то чини специфичност и непоновљивост људског света у космичким размерама.

Сваки човек носи у себи безгранични потенцијал људског – то је најважнија Марксова хуманистичка порука која је основ његове визије будућности.

Имајући у виду владајућу тенденцију у развоју капитализма, уместо Марксовог појма „отуђење“, појам деструкција требало би да постане полазиште у критици капитализма.

Развој капитализма као тоталитарног поретка деструкције намеће питање: да ли капитализам може у тој мери да дегенерише човека да он у потпуности и неповратно изгуби своје људске особености?

Човек није само путем капиталистичког тржишта „опредмећен“, већ је постао, као радник и потрошач, саучесник у уништавању света.

Нису више ствари (роба) те које имају фетишки карактер, као што то тврди Маркс, већ је деструкција добила фетишки карактер.

Живљење потрошачког начина живота најважнији је начин на који човек исказује лојалност капитализму.

Спортски спектакл је рекламни спот на капиталистички начин дегенерисаног света.

Произвођење потребе за непотребним претставља најважнији задатак рекламне индустрије.

Деца су највеће жртве капитализма. Најважнији стратешки оријентир владајућих капиталистичких кланова на Западу је уништење милијарди „прекобројних“. Деца су прва на удару. То је главни „тренд“ у савременом капитализму: убијати децу.

Тело је основни начин на који човек постоји у свету и основни начин на који припада свету.

Капиталистичко тотализовање света подразумева капиталистичко тотализовање тела, што значи његово изобличење и стварање хронично болесног човека.

Холестерол, целулит, шећерна болест, рак, срчана оболења, неурастенија, депресивност, СИДА… – нису “болести савременог света”, већ последице телесног и менталног дегенерисања човека.

Човек доживљава сопствено тело као казну, као нешто туђе и покушава да га преобрази исцрпљујућим телесним вежбама, “третманима”, пластичним операцијама…

Манекенство је један од спектакуларних облика капиталистичког дегенерисања човека.

Човек робује капитализму тако што робује своме телу. Ослободити се ропства значи ослободити се тела. То је суштина самоубиства. Самоубица убија тело да би се ослободио робовања нељудском свету.

Бирати између живота и смрти није ствар слободне воље. Слобода подразумева избор између могућих облика живота, а не између живота и смрти.

Све већи број младих подвргава се све болнијим „третманима“ да би прилагодили свој изглед владајућем вредносном моделу.

Телесни бол постаје најважнији начин на који млади доживљавају своје постојање.
Телесна унакаженост је појавни облик људске унакажености.

Унаказати себе као човека је начин на који млади настоје да се подају владајућем духу деструкције и на тај начин доживе да припадају постојећем свету. Они настоје да буду „неко“ тако што се претварају у ништа – у капиталистичке ништарије.

„Бити cool“ значи доћи у такво ментално стање у коме ништа нељудско не може више да пробуди људско у човеку.

Потреба за јавним сексуалним егзибиционизмом последица је лишавања човека могућности да се на хумани начин реализује као друштвено биће.

„Групни секс“ један је од најодвратнијих и најпримамљивијих облика „слободе“ које капитализам нуди својим робовима.

Гомила смрдљивих гузица и вагина, фалуса и сиса, пијаних и дрогираних главуџа, замазаних спермом и балама – то је аутентична слика савремене капиталистичке апокалипсе.

Хомосексуална заједница је крајњи облик на капиталистички начин дегенерисане породице, а развој педерастије доприноси укидању могућности стварања породице као оплемењене природне заједнице.

Хомосексуалност се појављује данас као део света који биолошки пропада и који уништава човека као природно, друштвено и историјско биће.

Каква је то „хуманост“ која се обрачунава с основним потребама и правима деце?

Реализовање потреба деце као људских и природних бића постало је питање опстанка човечанства.

У хомосексуалном односу људско тело губи изворну еротску димензију и бива инструментализовано на неприродни и нехумани начин.

„Борба за права хомосексуалаца“ нема хуманистички, већ политички карактер и служи очувању постојећег света.

Само у хуманом друштву хумана питања могу бити решена на хумани начин.

Критика хомосексуалности као анти-егзистенцијалног принципа је, заправо, критика капитализма као деструктивног поретка.

Основ малограђанске трагичности је у томе, што малограђанин вреднује себе путем владајућег вредносног модела који га обезвређује као човека.

Развој купохоличарског менталитета, што значи потпуно утапање човека у капиталистичку мочвару, најпогубнији је облик бекства из реалности.

Капитализам укида историју претварајући историјско време у механизовано догађање, што значи у позитивно ништа.

Са капитализмом почиње да тече не-историјско време које има деструктивни карактер и које претставља време уништења живота на Земљи.

Капитализам отима човеку душу која симболизује животност човека као духовног бића и претставља основну могућност за његово обоготворење.

Савремена апокалипса не заснива се на религиозној свести и нема илузорни карактер, већ је све изгледнија реалност која се заснива на развоју капитализма као тоталитарног деструктивног поретка.

„Демократија“ је друго име за крај историје.

Претварање човека у непријатеља човеку претставља један од најгорих злочина капитализма.

У савременом свету ништа ефикасније не уништава потребу човека за човеком него контакт човека са човеком.

Преко интернета не успостављају се међуљудски односи, већ техничке везе у којима су људи „ослобођени“ чулног, еротског, емотивног, у крајњем, друштвеног постојања и друштвеног посредовања.

Интернет-популизам је најнехуманији облик популизма. Привидно, свако може да се појави у „јавности“, али је то виртуелна „јавност“ анонимних људи који се крију иза компјутерских екрана.

Капитализам окреће природу против природе тако што од савладаних природних сила ствара техничка оруђа са којима уништава природу као животворну целину.

У данашњем времену, прогресиван је онај поредак који је у стању да заустави капиталистичку машинерију смрти и сачува природу и човечанство од уништења.

Развијајући производне снаге капитализам гради темеље „замка слободе“ на тај начин, што претвара тле, на коме гради замак, у мочвару у коју замак утања, и тако што дегенерише човека као људско и биолошко биће.

Маркс не схвата да је капиталистички рад у техничком смислу рад, а да је у својој бити уништавање природе и човека.

Марксова „радна теорија вредности“ постала је у савременом капитализму радна теорија уништења.

Једна од најдраматичнијих историјских истина гласи: што се човечанство налази на вишем степену техничког развоја, утолико је провалија у коју може да падне дубља.

Дијалектика је стварна и истинска снага друштвеног развоја која је уобличена у дијалектичким законима који су логика историје и као такви самосвест историјског развоја друштва.

Путем дијалектике човек излази из мрака прошлости на светлост историје и постаје самосвесно историјско биће.

Претварање објективних могућности слободе у реалне могућности ослобађања човека појављује се у односу према све реалнијој могућности уништења света.

Код Маркса, као и код Хегела, доминира отвореност будућности која подразумева егзистенцијалну извесност.

Маркс је заточеник Хегелове дијалектике историје. Он је превидео специфичну дијалектику развоја капитализма, тачније, он је жртвовао дијалектику капитализма дијалектици преткапиталистичке историје.

Ако је историја извориште и потврда истинитости дијалектике, онда је капитализам као највиши облик у развоју историје полазиште за одређивање истинитости дијалектике, а то значи природе историчности друштвеног развоја.

Оно битно што се догађа у капитализму није стварање хуманог света и повећавање извесности људског опстанка, већ уништавање природе и човека као биолошког и хуманог бића и стварање техничког света.

Капитализам „превазилази“ своју историјску пролазност тако што укида историју претварајући историјско време у механички процес и уништавајући човека као природно и историјско биће.

Све драматичније климатске промене и уништење живота на планети доводи до тога да реално време, а то значи време живота човечанства, не тече више унапред, већ је почело да тече уназад од нултог еколошког граничника чијим је прекорачењем судбина човечанства запечаћена.

Еколошки граничник постао је граница хуманистичкој визионарској свести. Његовим прекорачењем настаће егзистенцијална паника која ће довести до такве борбе за опстанак, у којој ће бити уништено све оно што људе чини људима, а природу животворном целином.

Конкретна дијалектика историје подразумева квалитативну промену самог историјског процеса промене која је условљена природом конкретних историјских супротности.

Постајањем капитализма тоталитарним деструктивним поретком борба супротности сведена је на борбу на живот и смрт између капитализма и човечанства.

Сваки дан живота капитализма претставља нову рану на телу живог света што условљава све драматичније сучељавање човека са императивом борбе за опстанак.

Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је довео до тога да је човек једина потенцијална негација капитализма.

Производња илузија постала је један од најважнијих начина на који се капиталисти обрачунавају с хуманистичком визионарском свешћу и настојањем потлачених да се организују и боре против капитализма.

Радници су постали „потрошачи“ који својим радним и конзумерским активизмом доприносе развоју капитализма. Они не производе само „своје окове“ (Маркс), већ производе уништење живота и своју пропаст као биолошких и људских бића.

Уништавајући друштвене институције капитализам ствара услове да банде криминалаца постану једина реална друштвена снага која може да се обрачуна с радницима и спречи пропаст капитализма.

„Мондијализам“ претставља најважнији политички облик у коме се појављује савремени империјализам.

Прича о „свемоћним масонским ложама“ је начин да се мистериозна илузорна моћ прогласи за владајућу моћ и на тај начин пажња људи скрене од праве овоземаљске моћи, а то значи од капитализма и најмоћнијих капиталистичких групација.

Нису банкари господари света, већ су робови капитализма.

Капиталисти могу да униште свет, али не могу да спрече пропаст капитализма.

„Невладине организације“ служе зато да се створи на капиталистички начин дегенерисана „јавност“ која ће бити рекламни простор најреакционарнијих политичких снага Запада.

Када је реч о исламу, оно што од њега ствара „агресивну“ и „милитантну“ религију је исто оно што од хришћанства ствара агресивну и милитантну религију.

Ислам је идеологија класног друштва и средство за обоготворење приватне својине и као таква оруђе владајућих плутократских кланова за одбрану владајућег поретка.

Борба против класног поретка и приватне својине, као и за еманципаторско наслеђе грађанског друштва, једини је начин на који се може изборити против милитантног ислама, као и против милитантног католицизма, милитантног православља, милитантног јудаизма…

Који Србин после Јасеновца може да верује у „бога“?

Најгори фашистички зликовци: Хитлер, Мусолини, Франко, Павелић, Хорти… – били су „добри хришћани“.

Када се имају у виду планови „будућности“ водећих личности „новог светског поретка“, Хитлерови ставови из Mein Kampf-а делују као безазлена прича за децу.

„Природњаци“ укидају историчност људског друштва и одбацују еманципаторско наслеђе човечанства које се развијало на темељу савладаних сила природе и постајања човека еманципованим природним бићем.

Постајући глобални и тоталитарни поредак деструкције, капитализам је довео до тога да је читава природа постала органски део на капиталистички начин дегенерисаног света.

Што се тиче Green-peace покрета, он се заснива на једној од најпогубнијих илузија које ствара капиталистичка пропагандна машинерија: да је могуће у оквиру капитализма на технички начин и техничким средствима обрачунати се са све погубнијим последицима капиталистичког „прогреса“.

Све драматичније биолошко пропадање народа у најразвијенијим капиталистичким земљама доводи до тога да идеја о уништењу милијарди „прекобројних“ добија, поготову међу припадницима „средње класе“, све ширу подршку.

Не уништење милијарди „прекобројних“, већ је уништење капитализма основни предуслов за опстанак човечанства и живота на Земљи.

Zeitgeist је облик у коме се појављује на капиталистички начин дегенерисани ум.

Zeitgeist нуди „будућност“ која се налази у сфери капиталистички произведеног времена и простора који имају механичку природу.

Идеја прогреса за коју се залаже Zeitgeist има технократску природу и претставља обрачун с прогресом који подразумева реализовање хуманистичких потенцијала човека и хуманистичких идеала човечанства који имају историјски карактер.

Zeitgeist пројекат будућности претставља један од облика у коме се појављује идеја о крају историје.

Филозофија је постала „рационални“ ехо деструктивног капиталистичког ирационализма. Она је само једна од хуманистичких маски нехумане и деструктивне цивилизације и као таква рекламни спот капитализма.

Филозофи попут Славоја Жижека и Анри Левија типични су примери „Кока-кола“ интелектуалаца. Њихово „умовање“ своди се на давање „филозофске“ легитимности екоцидним и геноцидним акцијама носилаца „новог светског поретка“.

Њихова мисао је филозофски беџ на грудима капиталистичких монструма који уништавају природу и човечанство.

Смисаоност и самим тим квалитет филозофске мисли одређује се по томе да ли она поставља конкретна историјска питања.

Када се има у виду интензитет капиталистичког уништавања живота, сва питања своде се на једно: шта учинити да би се спречило уништење човечанства?

Мит о „свемоћи науке и технике“ постао је средство за стварање на капиталистички начин дегенерисане религиозне свести и у том контексту слике будућности.

Научници су постали плаћене убице капиталиста и ударна снага у уништавању живота на планети.

На капиталистички начин дегенерисана уметност постала је спектакуларни кич.

Превазилажење националних култура универзалном људском културом могуће је једино развојем еманципаторског наслеђа националних култура.

На капиталистички начин дегенерисина техника лишила је уметност елитистичке ексклузивности тако што ју је лишила хумане суштине.

У капитализму политика је сведена на технику усмеравања незадовољства људи ка остваривању политичких и економских интереса владајуће класе.

Политичка сфера постала је једна од виртуелних сфера капитализма, а политичке партије облик у коме се политичко биће човека отуђује од њега и постаје средство владајућег поретка за лишавање човека елементарних људских и грађанских права.

Капиталистичка „демократија“ не темељи се на људским и грађанским правима, већ на апсолутизованом принципу профита који се заснива на апсолутизованом принципу приватне својине.

Када је приватна својина апсолутни принцип, онда су легални и легитимни најгори злочини уколико се путем њих спречава распад владајућег поретка.

Човек у савременом капитализму не губи слободу, као што то тврди Слотердијк, већ бива окован новим ланцима.

Оно што је горе од најубитачнијег оружја, тајних служби, однарођене полиције и војске, је пристајање (мало)грађанина на капитализам.

Владајућа политичка пракса на Западу указује на то да капиталисти настоје да се обрачунају с последицама које капитализам ствара тако што укидају елементарна људска и грађанска права.

Носиоци савременог фашизма нису групе младих које се „ките“ нацистичким симболима, већ капиталистичке корпорације које, стварајући све дубљу егзистенцијалну и на тој основи општу друштвену кризу, производе фашистичку идеологију.

Збивања у САД и Европи указују на то да је немачки нацизам био само један од историјских појавних облика фашизма и да је фашизам enfant terrible капитализма.

Поражавајућа је истина да је за већину Немаца Хитлер почино само један злочин: није победио.

Када је реч о америчком фашизму, који претставља кичму „новог светског поретка“, његова природа условљена је природом америчког капитализма. Америчка економија је ратна економија.

Уместо Марксовог појма „отуђење“ (Entfremdung), основни појам у критици капитализма треба да буде деструкција.

Објективне могућности за стварање новог света и могућности реализовања човека као универзалног стваралачког бића слободе условљене су развојним могућностима капитализма као деструктивног поретка.

Не поставља човек себи оне задатке које може да реши, као што то тврди Маркс, већ је капитализам тај који намеће човеку судбински задатак: да очува живот на Земљи и спасе човечанство од уништења.

Развој капитализма на убедљив начин је демантовао Дучкеа и Маркузеа: институције грађанског друштва постале су средство капиталистичких корпорација за реализовање њихове екоцидне и на тој основи геноцидне политике.

Франкфуртовци су лишили Марксову мисао револуционарне бити. Из сфере класне борбе Марксова мисао пребачена је у сферу теоријске анализе капитализма са чим је стерилисан њен критичко-мењалачки набој. Уместо да је револуционарни, дијалектика је постала аналитички метод.

Тиме што су „сахранили“ радничку класу као потенцијално револуционарног субјекта друштвених промена франкфуртовци су саму будућност свели на митолошки појам.

Што се тиче савременог комунистичког покрета, једна од његових најважнијих особености је да се руководи догматизмом и митолошком свешћу.

Уместо интегративне визионарске свести, доминира секташка свест која се појављује у виду „стаљиниста“, „маоиста“, троцкиста“, „титоиста“…

Са идеје комунизма треба уклонити сенке прошлости и пружити јој могућност да развије своје еманципаторске потенцијале.

Комунизам нигде није постојао. Он не претставља крај, већ почетак истинске историје човечанства.

Једна од најважнијих идеја из Манифеста комунистичке партије коју је капитализам довео у питање је да је капитализам „револуционарни“ поредак и да је, сходно томе, буржоазија „револуционарна“ класа.

Маркс је лишио класну свест радништва најважнијег: да је капитализам деструктивни поредак и да класна доминација капиталиста има екоцидни карактер.

Конформизам радника није процес који се одвија сам по себи и који има фаталистички карактер, већ је последица класне доминације буржоазије.

Борба за обезбеђивање радног места и већих плата без борбе против капитализма постала је борба за уништење света.

Човек ће непосредно и у потпуности осетити последице капиталистичког уништавања природе онда када више неће моћи да спречи пропаст живота на Земљи.

Октобарска револуција није била узрок, већ последица пропасти руског царства, исто као што Минхенска револуција није била узрок пропасти немачке монархије, већ њена последица.

Бољшевици нису градили Совјетски Савез на темељима руске царевине, већ на њеним рушевинама.

Да није било Октобарске револуције и да није створен Совјетски Савез са његовим економским, научним и војним потенцијалима, словенски (и азијски) народи доживели би у 20. веку исту ону судбину коју су доживели северноамерички староседеоци у 19. веку.

Социјализам у СССР-у није настао на врхунцу развоја капитализма, што значи као плод историјског и у том контексту свеукупног друштвеног развоја, већ је политички засновани „пројекат“ кога је требало да реализује Партија.

Оно што није успела да уради ни нацистичка Немачка, успела је да уради „црвена буржоазија“ у виду однарођене и корумпиране врхушке Комунистичке партије: да уништи СССР.

Владајуће капиталистичке корпорације Запада довеле су човечанство на ивицу провалије и борба за опстанак води се на ивици понора. Они који су најслабији први ће пасти у провалију и заувек нестати. То је главни разлог што се у Русији, упркос злочинима стаљинистичког режима, поново ствара „култ Стаљина“.

Стаљин је симбол победничке, што пре свега значи, егзистенцијалне моћи руског народа и то је оно што га чини популарним.

Уколико је створено истинско социјалистичко друштво капитализам више није могућ.

Марксова критика капитализма у својој бити је мисао социјалистичке револуције.

Став да је „исправна теорија свест праксе која мења свет“ претставља самосвест Марксове револуционарне мисли.

По Марксу, егзистенцијална и самим тим општа-друштвена криза заснива се на економској кризи капитализма која проистиче из тога што су производни (својински) односи постали ограничење за развој производних снага.

Показало се да управо развој производних снага на темељу приватне својине ствара све драматичнију егзистенцијалну и тиме опште-друштвену кризу, будући да се заснива на све интензивнијим уништавањем природе и човека као људског и биолошког бића.

Савремена социјалистичка револуција не може да има апостериорни и есенцијални, већ априорни и егзистенцијални карактер.

Тек у односу према погубним последицама развоја капитализма и у односу према његовим деструктивним потенцијалима социјалистичка револуција може да добије конкретну историјску димензију.

Ако се дозволи да планетарни еко-систем пропадне до те мере, да на најнепосреднији начин угрози опстанак човека да би се људи дигли против капитализма, онда је судбина човечанства запечаћена.

Оно што чини да је човек заинтересован за опстанак живота на Земљи је потреба човека за човеком.

Борба за искорењивање узрока који доводе до уништења живота, а то значи борба против капитализма, претставља прави начин на који се исказује љубав према живом свету.

Једна од најстрашнијих истина, која указује на сву монструозност капитализма, је да се опстанак преко шест милијарди „прекобројних“ не заснива на хиљадама година дугом развоју цивилизације и „демократским вредностима“ Запада, већ на томе да је Русија у стању да, са својим нуклеарним потенцијалом, за двадесетак минута збрише Европу и САД са лица земље.

Најважнији резултат економске кризе капитализма из 2008. је тај, што је радничка класа на Западу показала да није мртва као политичка снага и да је обрачун с радницима као потенцијално револуционарном снагом и даље најважнија преокупација капиталиста.

Постајући глобални поредак деструкције капитализам је учинио сувишним поделу на центар и периферију светске револуције.

Свако место на планети на коме се води борба против капитализма постало је центар светске револуције.

У савременом свету насиље које је усмерено против капиталистичког поретка и савременог империјализма добија ознаку „тероризам“.

Савремени „тероризам“ је на капиталистички начин дегенерисани облик борбе против капитализма, што значи деструктивно насиље које се користи средствима и методима капитализма који само доприносе интензивирању процеса деструкције.

Деструктивно понашање младих је на капиталистички начин дегенерисани облик испољавања њиховог оправданог незадовољства својим животом и светом у коме живе.

„Борба против тероризма“ је, заправо, борба Запада да стекне монопол над насиљем, а то значи да терор постане есклузивно средство Запада за владање светом.

Екоцид је напогубнији облик капиталистичког терора.

Без спремности радничке класе да изађе на барикаде, све друге политичке опције саме по себи претстављају стварање политичке галаме која ништа битно не може да промени.

Појам револуционарног насиља треба одредити по принципу да се до конкретне хуманости може доћи у односу према конкретној нехуманости.

Све драматичније уништавање света доводи до тога, да питање револуционарног насиља постаје све мање етичко, а све више прворазредно егзистенцијално питање.

Непосредна демократија заснива се на самоуправљању грађана као еманципованих политичких субјеката. Она је политички облик у коме се појављује идеја о поумљењу света од стране човека као еманципованог умног бића.

Ум не сме више да буде привилегија интелектуалне „елите“, већ мора да постане основно право човека. Само умни човек може да створи умни свет.

Треба укинути све облике посредовања између човека и (његовог) света и то тако што ће човек постати активни учесник у управљању друштвеним процесима. Човек као самосвојна личност треба да постане, у борбеном заједништву са другима, стваралац свог света.

Непосредна угроженост живота све већег броја људи ствара могућност поумљења најширих друштвених слојева и на тај начин могућност да они преузму управљање друштвеним животом.

Само она мисао има смисла која усмерава човека да се избори за опстанак живота на планети, с тим што стварање новог света не подразумева само обрачун с капитализмом, већ и с последицима које он ствара као тоталитарни деструктивни поредак.

Човеку више није потребна ни наука ни филозофија да би схватио истину да капитализам уништава живот и човека као људско и биолошко биће.

Истина је постала опстанак, а борба за истину – борба за опстанак.

Најважнији резултат грађанских покрета је разбијање илузије да је капитализам крај историје, и афирмација социјализма (комунизма) као легитимне политичке, хуманистичке и егзистенцијалне алтернативе капитализму.

Капитализам је укинуо производњу која служи задовољавању људских потреба и успоставио производњу која служи стицању профита. На тај начин, капитализам је одвукао човечанство на егзистенцијалну странпутицу.

Алберт Ајнштајн критикује капитализам и залаже се за успостављање социјалистичке планске привреде која ће се руководити истинским људским потребама и која ће се заснива на разуму и солидарности.

Производња за потребе људи која је усмеравана од стране људи као рационалних и друштвених (солидарних) бића, и која води рачуна о томе да се „размена материје са природом“ (Маркс) не претвори у њено пустошење већ у њено оплемењивање – то су потенцијали социјалистичког поретка који нису, али који могу бити реализовани.

Конкретни потенцијали планске привреде треба да буду сагледани у односу према деструктивној пракси и деструктивним потенцијалима капитализма.

Реализовање еманципаторских потенцијала планске привреде постало је основни услов за обезбеђивање опстанка човечанства и живота на планети.

Свест о деструктивној природи владајућег поретка пружа могућност човеку да се супротстави капитализму, а тиме и потребама које је капитализам усадио у тело и подсвест и које човек доживљава као „своје“ потребе.

Истинске жеље могу да се појаве само у сфери умног и везане су не само за слободу, већ пре свега за опстанак.

Човек ће се борити са злом које је у њему све док не искорени зло у друштву и на тај начин омогући да хуманост постане неприкосновено извориште његове самосвојности.

Без непосредне демократије планска привреда може да постане основ новог тоталитаризма.

До истинске идеје рада (као и праксиса и поиезиса) не може се доћи полазећи од фрагментизованог света, већ од човека као целовитог и тотализујућег стваралачког бића, што значи да се рад појављује као један од специфичних облика у коме се оживотворује његово универзално стваралачко биће.

У «потрошачком друштву» радно и нерадно време постали су саставни делови времена капиталистичке репродукције.

Стадиони, који су направљени по узору на римски Колосеум, изграђени су крајем 19. века, када су се радници изборили за осмочасовно радно време, да би капиталисти и у нерадном времену држали „радне масе“ под контролом.

Будући да је капиталистички рад постао антиегзистенцијална делатност, људи не могу више да се боре за радно место а да се истовремено не боре против капитализма.

Истинска вредност технолошког развоја није у стварању «материјалног благостања», већ у развоју стваралачких моћи човека које пружају могућност да се очува и хуманизује живот.

Радикално скраћивање радног времена намеће се само по себи уколико рад није више средство за капиталистичку репродукцију, већ средство за задовољавање и развој истинских људских потреба.

Еманципаторски потенцијали производних снага треба да се „преместе“ из сфере материјалне производње у сферу политичке праксе која настоји да спречи уништење живота и створи нови свет.

Савремени капитализам «ујединио» је егзистенцијалну са есенцијалном сфером: борба за слободу постала је егзистенцијална нужност, а борба за опстанак основни слободарски изазов.

Уколико се не реализује на хумани начин, стваралачка моћ човека постаје најпогубнија анти-хумана и анти-животна моћ.

Стварање нацистичке Немачке је историјски пример који указује на то како човек путем његових стваралачких моћи може у потпуности да буде интегрисан у владајући поредак који ће те моћи претворити у тоталитарну злочиначку праксу.

Активирањем грађана на основу „градитељске“ кампање нацисти су постигли, да Немци доживе нацистичку Немачку као своје дело.

Путем стваралачког рада животворни потенцијали космоса постали су стваралачка моћ човека.

„Бог“ није створио свет магичним потезом или магичним речима, већ је „шест дана радио“ и то тако напорно да је седми дан морао да се одмара.

„Бог“ треба да буде узор човеку у његовом настојању да створи нови свет.

И идеја о „поновном доласку Исуса Христа“ подразумева борбу за опстанак живих бића. Где ће то Христ да се „врати“ уколико капитализам уништи живот на Земљи? Ко ће да га дочека? Скелети деце које разносе пустињски ветрови и замрзнути лешеви капиталистичких монструма?

Оно што чини да је човек заинтересован за опстанак живота на Земљи је потреба човека за човеком.

Борба за искорењивање узрока који доводе до уништења живота, а то значи борба против капитализма, претставља прави начин на који се исказује љубав према живом свету.

Резултати стваралачког рада, као и уметничког стваралаштва, су немерљиви. Они не могу да буду приватна својина, већ «својина» човечанства.

Истинска игра je највиши и најнепосреднији облик у коме човек производи људско. У том смислу игра је превазилажење уметности.

„Перманентна револуција“ превазилази политичку сферу на тај начин, што добија непосредовану људску димензију у контексту постајања човека играчким бићем, што значи постајањем друштва заједницом еманципованих играчких бића.

Принцип ауре данас постао је принцип светионика: исијавање људског појављује се у виду светлости која указује на праву природу постојећег света, буди људско и осветљава пут који води у будућност.

Тек када се ослободи капиталистичког загрљаја смрти и санира последице капиталистичке деструкције, човек ће моћи да оживотвори своје универзално стваралачко биће и претвори живот у уметничко дело.

Никада у историји човек није стајао пред задатком да сачува живот на Земљи и спречи уништење човечанства.

На последњем историјском бојишту остала су два смртна непријатеља: капитализам и човечанство. Капитализам је oдавно кренуо у ништећи рат против човечанства. Ради се о томе да човечанство крене у општи рат против капитализма, што подразумева употребу свих облика борбе који могу да доведу до његовог уништења.

Силен: Љубодраг Симоновић Дуци – Олимпизам, капитализам, деструкција

С

Пре неки дан добио сам сва 4 аудио записа серијала “Олимпизам, капитализам, деструкција” који је са Љубодрагом Симоновићем Дуцијем емитован на радио Београду 2 у емисији “Силен” коју води и уређује госпођа Биљана Ђоровић.

Силен: Љубодраг Симоновић Дуци – Олимпизам, капиталитзам, деструкција

Линк ка видео прилогу на:http://www.youtube.com/
Прилог можете скинути пратећи ово упутство.
Љубитељи мп3 аудио формата цео серијал могу скинути у аудио везији на доњем линку:
Скини серијал у мп3 формату (48 кб/сец. 73 мб.)

Цео серијал од 4 емисија је сад пред вама, спојио сам их и направио један аудио прилог у трајању од 03:32:13 који вам никако неће одвући пажњу због дужине, јер Дуцијево излагање је тако живо и динамично, са пуно значајних детаља које ће многи по први пут чути, рецимо о вези “хуманисте” 20 века и тзв. “оснивача” Међународног олимпијског покрета Кубертена и нациста, односно Хитлера, биће читано и Кубертеново писмо Хитлеру, који је писао хвалоспеве о њему, а тиме се улази у причу и нераскидиву везу капитализма, фашизма, нацизма и олимпизма…

Ови Дуцијеви цитати укратко ће вас увести у садржај и бит емисије, али било је ту још пуно тога пратећег, Дуци је причао и о себи, својој породици, фамилији, уништењу младих људи спортиста путем допинга, припрема итд…

Послушајте…

Љубодраг Симоновић Дуци:

“Кубетен је један плагијатор и преварант светског нивоа, знате. И њега форсирају зато што је он француз, односно спада у европску такозвану цивилизацију, односно – форсирају капитализам. И, онда су њега пре свега французи, а онда сви остали, знате, у ту колонијалну причу угурали….”

……….

“Ради се о борби за духовно наслеђе античко, пошто је заправо античка Грчка духовна колевка западне цивилизације, знате. И они су се борили за античко духовно наслеђе, то је била ствар престижа. У том смисли се појављује Пјер де Кубертен, који покушава да заправо у тој трци за античко духовно наслеђе француској обезбеди примат…”

……….

“У основи модерног олимпијског покрета се налази једна фашизоидна идеја, Кубертен је отворено о томе писао… да је демократија као принцип превазиђен и да треба успостављати ауторитарне организације које не одговарају било коме. И ту је сад истицао међународни олимпијски комитет као својеврсну цркву. Он је говорио:

“Ми не одговарамо никоме, ми смо самоуспостављени”.

И људи који се налазе у међународном олимпијском комитету не представљају земље чланице, него су они у ствари “наши чланови” у земљама чланицама олимпијског комитета. Значи, тај принцип да међународни олимпијски комитет не одговара никоме. И да су они уствари ти који су носиоци да тако кажем, те истине. То је један ауторитарни модел који је Кубертена приближио у потпуности нацистима. И, он је, није случајно што је био годинама један од најважнијих рекламних агената нацистичког поретка, поготову Хитлера, до краја живота заправо.

Хоћу да кажем да је фашизоидна идеја уткана у саму бит олимпизма као једне мондијалистичке религије, односно секте, чији је циљ био уништење културног наслеђа народа, и стварање те капиталистичке цивилизације, која се заснива на принципу борба свих против свих. Значи ти олимпијски принципи су заправо изворни принципи капитализма и њих је требало наметнути целоме свету. То сам прошли пут реко, оно што није пошло за руком католичкој цркви, као доминирајућој духовној сили запада, да изврши духовну колонизацију света, то је пошло за руком олимпијском покрету који је заправо представљао европски империјалистички покрет, иза којег је стојала Француска, Енглеска, затим касније Немачка, наравно Америка се томе прикључила….”

……….

“… Тако да је тај фашизоидни моменат, значи: расизам, обрачун са женом, обрачун са човеком као умним бићем, та педагогија утилитарна Кубертенова која се заснива на принципу “васпитања без образовања”, то је све одговарало нацистичкој концепцији, и није случајно што је Кубертен у свом писму Хитлеру од 17.03.1937. године, где се захваљује Хитлеру за паре које му је овај упутио, 10.000 рајс марака, то се не каже директно у писму, али постоје документа наравно о томе, он је заправо истако управо то задовољство што је Хитлер, односно нацисти, што су имали толико, како он каже разумевање за његову педагогију. И та педагогија, “васпитање без образовања”, то је најмонстроузнија педагогија коју је иначе Хитлер изнео у свом разговору са Раушником у “Мајн Камфу” и која је примењена свуда у свету заправо. Нигде у свету не постоји, у том такозваном спортском васпитању, теоријски део. Значи, нигде не постоји! Не објашњава се природа тела, природа покрета, међуљудских односа у телесном активизму итд… Нигде! То је страшно. Ја сам годинама инсистирао на томе, и инсистирамн, да се уведе телесна култура поново у школе, да се тај свесни однос деце према телу, да имају један, јер је тело уствари интегрални део човекове личности, и оснос према телу и однос према природи према људском друштву, уоште однос према историји, знате. Тело је резервоар несвесног, невероватно колико је тело значајно, знате. Међутим, нигде нисам наишо на подршку ни кад сам био у Немачкој, ни у Норвешкој, ни овде код нас. Нико не жели да испусти из руке тај спортски погон који је најстравичније средство за декултивисање људи и за стварање масовног идиотизма. Нигде.”

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku