Томас Арнолд, најутицајнији реформатор британског школског система у XIX веку, био је један од првих који је Хобсове принципе “рат свих против свих” (bellum omnium contra omnes) и “човек је човеку вук” (homo homini lupus est), увијене у хришћанску моралистичку реторику, прогласио за основне педагошке принципе. Социјални дарвинизам постао је основ “елитистичке” педагогије коју је с одушевљењем прихватио Пјер де Кубертен и на њему изградио, одбацујући хришћански плашт, темеље своје “утилитарне педагогије” која је постала неприкосновени основ телесног васпитања како у фашистичкој Немачкој, тако и свуда у “цивилизованом свету”. Њен основни циљ није “дисциплиновање тела”, већ обрачун с чулима, Еросом, спонтаношћу, маштом и стварање садо-мазохистичког карактера, што значи сакаћење личности детета и његово укалупљивање у модел покорног и употребљивог поданика. Кубертен је јасно указао да циљ телесног васпитања није стварање телесно здраве особе, поготову не културни развој детета, већ уништење слободарске (само)свести и стварање “позитивног” човека. Отуда он одбацује максиму “у здравом телу здрав дух” (mens sana in corpore sano) и опредељује се за максиму “борбени дух у мишићавом телу” (mens fervida in corpore lacertoso). Кубертенова спортска педагогија настоји да створи “господаре” и руководи се ставовима: “Битка на Ватерлоу добијена је на спортским пољима (колеџа) Итона”, који се приписује Велингтону, и “Повратити колонијалну славу Француске!” (“Rebronzer la France!“). Њима у потпуности одговара став: “На пољима пријатељске борбе, посејена су зрна, која ће у будућности, на другим пољима, родити плодове победе.” – до кога је дошао амерички генерал Даглас Макартур и који је био и остао неприкосновена идеја-водиља спортске педагогије у САД.(1) У “спортској педагогији” успостављено је васпитање без образовања. То је један од основних разлога што она нема теоријски део: њен циљ није просветљавање младих и оплемењивање њиховог тела, већ стварање беспоштедног борбеног карактера и “гвозденог тела”. Уместо спонтаности, маштовитости, задовољства, у “спортској педагогији” доминира продуктивизам, утилитаризам, мазохизам… “Навика понашања по командама” представља један од главних принципа како Кубертенове “утилитарне педагогије”, тако и грађанског “телесног васпитања”. Бертранд Расел је, након Првог светског рата, разобличио како аристократски, тако и Арнолдов модел васпитања на коме се заснива спорт и Кубертенова “утилитарна педагогија”: “Систем др Арнолда који је остао на снази у енглеским средњим школама до данашњег дана, имао је други недостатак, наиме, тај да је био аристократски. Циљ је био да се мушкарци школују за положаје власти и моћи, било код куће, било у удаљеним деловима Империје. Аристократији су, уколико жели да се одржи, потребне извесне врлине; оне се стичу у школи. Тај продукт је требало да буде енергичан, стоик, физички здрав, да поседује извесна непроменљива уверења, изванредно честит, и убеђен да има важну мисију у свету. Ти су резултати били постигнути у изненађујућем степену. Интелект је био томе жртвован, јер би интелект могао изазивати сумњу. Саосећање је жртвовано, јер би могло утицати на владање над “нижим” расама и класама. Доброта је била жртвована ради жилавости, имагинација ради постојаности. У једном непроменљивом свету, резултат би био трајна аристократија, која поседује све одлике и недостатке Спартанаца. Међутим, аристократија је застарела и потчињени народи неће више да се повинују чак ни најмудријим и највештијим управљачима. Владари прибегавају бруталности, а бруталност даље подстиче револт. Комплексност модерног света све више захтева интелигенцију, а др Арнолд је интелигенцију жртвовао “врлини”. Можда је битка код Ватерлоа добијена на игралиштима Итона, али Британска империја тамо пропада. Савременом свету треба другачији тип, с више маште и саосећања, с живљим интелектом, с мање вере у булдошку храброст и с више вере у техничко знање. Управљач будућности мора бити слуга слободних грађана, а не беневолентни владар потчињених који му се диве. Аристократска традиција уграђена у британско више образовање јесте узрок његове пропасти.”(2)
Тежња да се досегне врлина (аrete) основ је античке paideia, на којој се заснива антички идеал човекобивства. Телесни покрет израз је духовног покрета који се заснива на тежњи човека да се у потпуности уклопи у космички поредак. Античком схватању космоса и космичке суштине човека одговара холистички приступ човеку као јединственом телесном, етичком и естетском бићу, из чега следи принцип хармоничног развоја људских моћи који представља један од основа античке еуритмије У хеленском друштву олимпијски agonista моделиран је по космолошком, а не према антрополошком моделу. Истовремено, телесно вежбање постаје својеврсна служба боговима, на шта указује и сам Кубертен тврдећи да је антички атлета “обликујући своје тело вежбањем као што вајар обликује кип” – “исказивао поштовање боговима”.(3) Доминира духовност телесног покрета која проистиче из “религиозног осећања” које прожима читав живот. Уместо инсистирања на мишићавом телу, као што је то у спорту, у антици је највиши изазов за телесно вежбање геометријски устројена телесна пропорција која одговара идеалу затвореног и коначног света и која представља основ расног (само)препознавања Хелена. Владајући модел телесног и духовног, као и сам принцип хармоничног развоја телесног и духовног, изведени су из владајућег погледа на свет који је проистицао из саме бити хеленског друштва и настојања да се очува успостављени поредак: античка телесна култура имала је конзервативни карактер. Поред тога, у антици није било ни принципа “већег напора”, већ су доминирали принципи “мера је оно најбоље” (мetron ariston) и “ништа одвише” (меden agan), као и принцип “лепог и доброг” (kalokagathia). Уместо да су polis и духовни свод који представљају олимпијски богови основ људског самоодређења и посредник у успостављању међуљудских односа, у спорту животињски свет дегенерисан техничким светом основ је “самосвести” човека и посредник у успостављању “међуљудских” односа: спортско такмичење има социјално-дарвинистички и прогресистички карактер.
У Русоовој педагогији однос човека према човеку посредован је односом човека према природи и своме телу као непосредној природи. Природни покрет постаје покрет човека ка човеку (homo homini homo). Ради се о човеку који није денатурализован и тиме дехуманизован; који није лишен нагона, афеката и чула; о целовитом човеку који је у природи и у јединству са својим природним бићем; који тежи универзалном телу које је израз универзалних животворних моћи човека… Код Русоа (као и код Гетеа, Шилера, Клопштока, Песталоција, Фита, Гуц Муца и других филантропа) “повратак природи” припрема је за живот у друштву: природа постаје савезник човека у борби против аncien régime-а. Он настоји да ослободи човека шаблонизованог понашања које убија у њему животност, што значи да га од детињства осамостали да би кроз сопствени животни активизам и искуство које на тај начин стиче развио своју личност. Ослобођење од духовног туторства, стицање карактера самосталне и слободне личности представља основну интенцију Русоовог “повратка природи”: природни покрет постаје синоним за слободни покрет. Русо: “Те непрестане, сасвим вођству природе препуштене вежбе јачају тело и не само да не отупљују дух него напротив творе у нама једину врсту разума за коју је способно детињско доба, и која је сваком узрасту најпотребнија. Оне нас науче да познамо праву употребу својих снага, односе нашег тела према телима која нас окружују, и употребу природних оруђа која се налазе у нашем домашају и која одговарају нашим органима.”(4) Говорећи о “старим народима”, Русо истиче значај “гимнастичких вежби” за њихову “телесну и душевну јачину којом се ти народи најосетније разликују од данашњих људи.”(5) Путем слободног покрета човек се спаја са природом и оплемењује се као културно и природно биће, будући да природа није за човека само непосредни егзистенцијални простор, као што је то за животињу, већ и простор где он реализује своју радну вештину и духовне моћи. Оно што је најважније, “повратак природи” значи враћање човека његовом природном бићу које је отуђено од њега развојем цивилизације.
Вера у могућност актуализовања истинске људске природе представља основ Русоовог односа према човеку. Оно што Русоовог “дивљака” чини “племенитим” је способност да постане човеком. Управо та потенцијална људскост чини човека човеком и она у лику Емила путем васпитања и образовања постаје стварност. Класно друштво дегенерише човека, а градови и владајући облици кретања сакате човека и убијају у њему природност и људскост. Није случајно што Русо не говори о бекству у природу, већ о “повратку природи”. Русо је у природи пронашао животну средину која пружа могућност човеку да развије своје истинске људске моћи и постане племенит. Русоов “повратак природи” подразумева неискварену људскост која се заснива на егзистенцијалном јединству човека са природом. Русоов “добри дивљак” у ствари је идеализована слика човека који је развио своје људске моћи, за разлику од аристократије код које је паразитски живот довео до дегенерисања како природних, тако и људских моћи. Русоова педагошка концепција заснива се на натуралној производњи и мануелном раду, што значи да нема од човека отуђене техничке и научне сфере које посредују између човека и природе. Вештина коју човек стиче не постаје моћ којом човек настоји да овлада и искоришћава природу, већ да оствари потпуно јединство са њом. Емил не тежи да постане “господар и поседник природе” (Декарт), већ да живи у природи користећи се својим оплемењеним природним моћима. Између човека и природе нема цивилизацијског посредовања: сама природа производи миметичке импулсе које човек спонтано упија својим чулима, и они условљавају његово (природно) понашање. Не априорно знање и у том контексту научена вештина, већ природне околности представљају непосредни изазов чијим савладавањем човек стиче искуство и развија своје људске моћи у виду вештине која му пружа могућност да слободно дела. Људски покрет по свом карактеру је оплемењени природни покрет којим човек истовремено развија своје природно и људско биће.
“Спортска педагогија” представља радикални обрачун с идејом о оплемењивању људске природе. Она у први план ставља “дисциплиновање” човека, што значи потискивање индивидуалних склоности, репресију над телом и подређивање развоја човека моделу инструментализованог “грађанина”. Уместо свести еманципованог човека, ствара се свест поданика. Неумни социјално-дарвинистички (“такмичарски”) и ка учинку усмерени телесни активизам, којим се сакати играчка природа човека, представља и данас темељ “телесног (спортског) васпитања”. “Воља за моћ” човека у спорту у ствари је реализовање социјално-дарвинистичког и прогресистичког духа: спортско такмичење не производи културна добра, нити развија културно биће човека, већ га уништава и ствара цивилизацију без културе. У “спортској педагогији” људско моћи-бити не заснива се на развоју човека као универзалног стваралачког бића слободе, већ на развоју владајућег поретка: човек је сведен на оруђе којим капитализам остварује “прогрес”. Русо настоји да ослободи човека стега репресивне цивилизације и развије његове истинске људске моћи; спорт настоји да “ослободи” човека еманципаторског наслеђа човечанства и створи “цивилизовано” варварство.
Спорт је капиталистички облик обрачуна с играчким бићем човека, а “спортска педагогија” је технички усавршена дресура. У спорту долази до непосредног израза, без посредовања педагошког хуманистичког наслеђа, дехуманизована наука и техника. “Спортска педагогија” не ослања се на античко tehne, већ на модерну технику, и то на ону тенденцију у њеном развоју која настоји да од технике створи средство за искоришћавање природе и потчињавање човека. У спорту се не инсистира на развоју вештине и стваралачких моћи човека, већ на развоју борилачког карактера и агресивног мишићавог тела, као и на култу “интензивних телесних вежби” којима се систематски сакати тело и ствара садо-мазохистички карактер. Уместо играчке вештине, у спорту доминира белициозна и деструктивна техника која постаје оруђе за обрачун с “противником” и за постизање рекорда. Њоме се човек “дисциплинује” тако да му се инструментализује тело, а еротски набој претвара се у агресивну мишићну енергију и убилачку вољу. Хоркхајмер и Адорно у “Дијалектици просвјетитељства” указују на то да су “гимнастичари и вјежбачи одувијек имали најближи афинитет спрам убијања… (…) Они тијело виде као покретни механизам, дјелове и зглобове, а месо као превлаку костију. Они с тијелом поступају, покрећу удове као да су већ отргнути.”(6) У сличном духу говори Ернст Блох: “…телесно вежбање, у коме није присутан ум, значи у крајњем: бити топовско месо, а пре тога убица”.(7) У спорту се не тежи мекоћи покрета и хармонији тела, богатству телесних израза као изразу духовног богатства човека – већ постизању телесне чврстине (“гвоздено тело”) и стварању (само)деструктивног борилачког карактера. Телесни покрет одваја се од духовног, чулног, еротског, визионарског, од друштва као заједнице људи, од природе, историје и културе – без чега нема специфичног људског покрета. Спорт и телесни дрил постају начин произвођења телесно и ментално дегенерисаних људи који су спремни на (само)уништење да би се постигао задати циљ – и у томе проналазе “задовољство”. Деструктивни инструментализам, који се заснива на апсолутизованом принципу учинка (профита), постаје један од најважнијих облика капиталистичког дегенерисања човека: уместо хришћанске “тамнице душе”, тело постаје гвоздена песница којом “прогрес” уклања препреке на своме путу.
По Раселу, “васпитање се састоји у култивисању инстинката, а не у њиховом гушењу. Људски инстинкти су врло неодређени и могу се задовољавати на много начина. Већина њих захтева, да би се задовољили, неку врсту вештине. Крикет и безбол задовољавају исти инстинкт, али дечак ће играти ону игру коју је научио. У томе и лежи тајна наставе, уколико образује карактер, да се човеку пружи таква врста вештине која би га упућивала да корисно употреби своје инстинкте. Инстинкт моћи, који је код детета грубо задовољен кроз идентификацију са Плавобрадим, у каснијем животу може наћи оплемењено задовољење кроз научна открића, или у уметничком стварању, или рађању и васпитању дивне деце, или у било којој од других корисних активности. Ако је једина ствар коју човек зна, како се бори – његова воља за моћи прибавиће му уживање у борби. Али, ако он зна и друге врсте вештина, задовољење ће наћи на друге начине.”(8) За разлику од класичног грађанског педагошког концепта, који је тежио да од човека створи лојалног и употребљивог грађанина путем потискивања аутентичних природних и људских (потенцијално стваралачких) моћи (тзв. “дисциплиновање тела”), савремена спортска педагогија, користећи се резултатима науке и развијајући сопствена средства и методе уништава аутентичне природне и људске особености човека – генетички га изобличујући. Упркос томе што инсистира на “усавршавању” личности, спортска педагогија одбацује принцип универзалног и хармоничног развоја телесних моћи човека као универзалног стваралачког бића. Идеал спортског тела није стваралачко тело, нити античко тело које се заснива на принципу kalokagathia и које одговара геометријски устројеном космичком поретку, већ тело високо-специјализована машина. У спорту човек је у највишем степену постао “једно-димензионално” (Маркузе) биће. На погубност једностраног телесног вежбања указао је и Шилер: “Гимнастичким вежбама, додуше, настају атлете, али лепота – само слободном и саобразном вежбом свих делова тела”.(9) У спорту нема места за принцип мере и оптималног напора, који полази од поштовања телесних специфичности, здравља и личног интегритета човека. Кубертен је, у својој “утилитарној педагогији”, принципу “већег напора” дао прворазредни значај будући да је он најзначајније средство за превазилажење “лење” животињске природе, развој беспоштедног борилачког карактера буржуја и за стварање позитивног човека. Природа и тело постају техничко средство за постизање нељудских циљева.
Што се тиче такмичења као педагошког средства, Русо је одлучни противник такмичења и даје предност човекољубљу над славољубљем: “Нарочито нека далеко буде свака сујета, свако надметање, свако славољубље и свако осећање које нас гони да се поредимо с другима. Јер таква се поређења никад не чине, а да се у нама не појави извесно осећање мржње против оних који нам оспоравају првенство…”(10) У том контексту нема ни настојања да се човек “такмичи” са природом и да је “побеђује”, из чега проистиче и Русоов однос према телу. Основ “среће” није обрачун са својим природним бићем (телом), већ слободни и спонтани развој тела, духа, чула, ума, вештина… Природа, живот и слобода су једно. Код Русоа су присутни најважнији елементи спортске педагогије – храброст, издржљивост, самоиницијативност – али начин њиховог реализовања не ствара од људи непријатеље и не окреће човека против природе (тела), као што је то у спорту, већ ствара од људи пријатеље и усмерава човека да поштује природу и своје природно биће. И Расел је критичан према стицању храбрости путем телесног такмичења: “Ја мислим да би вежбање у физичкој храбрости требало, колико год је могуће, изводити кроз вештину како се рукује материјом или како се она контролише, а не физичким такмичењем са другим људским бићима. Врста храбрости која се тражи за планинарење, за управљање авионом или за управљање малим бродом у олуји, мени изгледа много вреднија дивљења него хаброст која се тражи за битку. Стога бих ја, колико год је могуће, рађе обучавао ђаке у различитим мање-више опасним вештинама, него у таквим стварима као што је фудбал. Ако треба савладати непријатеља, боље је да то буде материја него друга људска бића. Тиме не мислим да овај принцип треба примењивати сасвим доследно, већ да му треба дати већи значај у атлетици него што је то сада случај.”(11) Говорећи о васпитању спортом Расел констатује: “Енглеско васпитање виших класа увек је придавало огроман морални значај школским (такмичарским, прим.аут.) играма. По мом мишљењу има извесног претеривања у овом конвенционалном британском гледишту, мада и сам признајем да игре имају неке важне предности. Оне су корисне за здравље, под условом да нису сувише професионалне; ако се исувише цени изузетна вештина, најбољи играчи претерују у томе, док други нагињу томе да постану посматрачи. Оне уче дечаке и девојчице да подносе повреде без јаука, као и да ведро подносе велики умор. Међутим, друге предности које им се приписују мени се чине у великој мери илузорним. Каже се да се кроз игру дете учи сарадњи, у ствари, оне то чине само у свом такмичарском облику. То је облик који је потребан у рату, а не у индустрији или у правој врсти друштвених односа. Наука је омогућила да сарадња замени такмичење, како у привреди тако и у међународној политици; истовремено учинила је такмичење (у облику рата) много опаснијим него што је то некада био случај. Из тих разлога, данас је много важније него раније култивисати идеју кооперативних предузећа у којима је “непријатељ” физичка природа, а не такмичарских предузећа где постоје људи победници и побеђени. Не желим да исувише истичем важност овога пошто је дух такмичења прирођен човеку и мора наћи неке одушке, које једва да могу бити невиније од игара и атлетских борби. Ово је ваљан разлог због кога не треба спречавати игре, али није довољно ваљан да би се игре уздигле до водеће позиције у школском програму. Нека се дечаци играју зато што то воле, а не зато што меродавни мисле да су игре противотров нечему што Јапанци називају “опасним мислима””.(12) Расел нуди алтернативу васпитању спортом: “Ја бих, кад би се пружила прилика, учио дечаке и девојчице да управљају малим бродовима по бурним морима, роњењу с висине, да возе кола или чак авионе. Ја бих њих научио, као што је то чинио Сандерсон од Аундла (Sanderson of Aundle), да граде машине и да се излажу опасностима у научном експерименту. Што је могуће више, узимао бих мртву природу као противника у игри; воља за моћи може наћи задовољење у овој борби исто толико колико и у такмичењу са другим људима. Вештина стечена на тај начин је кориснија од вештине која је потребна за крикет или фудбал, и на тај начин развијени карактер више је у сагласности са друштвеним моралом. Независно од моралних квалитета, атлетски култ повлачи за собом неко потцењивање интелигенције. Велика Британија губи свој индустријски положај, а вероватно ће изгубити и своју империју због глупости и због чињенице да њене власти не цене и не промовишу интелигенцију. Све то је у тесној вези са фанатичним веровањем у изванредну важност игара. Наравно, то иде дубље: уверење да атлетски рекорд представља тест вредности младог човека јесте симптом наше опште неспособности да схватимо потребу за знањем и размишљањем приликом овладавања сложеним модерним светом.”(13) Расел инсистира на “радости грађења” из које извиру “први почеци многих врлина”,(14) као и на “сарадњи” без које не можемо да постигнемо “ни једно животно задовољство”.(15)
У савременом капитализму дошло је до наметања новог антрополошког модела који одговара деструктивној природи “потрошачког друштва”. Уместо модела “човек-звер”, који одговара изворном духу капитализма (homo homini lupus), доминира модел “човек-(само)деструктор”. Свођење човека на “звер” превазиђено је у самом спорту. Данашњи тренери не теже да код човека развију такмичарску (“животињску”), већ фанатичну само-деструктивну мотивацију: у спорту насиље има инструментални и деструктивни карактер. Најважнији део “рада” тренера са спортистима није више психолошка манипулација којом ће се спортисти нахушкати на противничке играче, већ навођење спортиста да употребе све убитачнија допинг-средства и прихвате све монструозније медицинске “третмане”. Не спремност на “супарништво” и у том смислу агресија према противнику, већ спремност на самоуништење и у том смислу агресија према сопственом телу основна је одлика савремених “шампиона”. У спорту доминира (само)деструктивна сублимација. “Негативна” енергија која се ствара због незадовољених елементарних људских потреба усмерава се ка “противнику”, рекорду, обрачуну са сопственим телом. Спортска педагогија од васпитања за победу, постаје васпитање за учинак (рекорд) – чему одговара “филозофија учинка” (Leistungsphilosophie). Уместо слободе и повећавања извесности људског опстанка, дехуманизовани и денатурализовани “прогрес”, што је друго име за процес капиталистичке репродукције који се заснива на принципу “Паре не смрде!”, постаје највиши “педагошки” изазов.
Не само да савремени човек успева да реализује само мали део својих интелектуалних и духовних моћи, већ капитализам сакати негово (потенцијално) универзално стваралачко биће и ствара од њега фах-идиота. Уместо развоја ума и уметничких талената, човек се своди на владајући модел “новог” човека (киборга) код кога се развија меморија и операционализовани интелект (манипулативна дехуманизована интелигенција) – што је само један од облика у коме се савремени капитализам обрачунава с “традиционалним” човеком. Хумана цивилизација ће развојем педагошког модела који се не заснива на лишавању и репресији, већ на емотивној блискости између људи и поштовању, као и васпитањем самим начином живота који ће имати стваралачки карактер – омогућити развој стваралачких моћи човека и то од најмлађег узраста. У будућем друштву највиши педагошки изазов неће бити дехуманизовани “прогрес”, већ развој стваралачке личности човека и друштва као братске заједнице еманципованих људи.
