У филозофији спорта “савршенство” је проглашено за највиши естетски изазов. На то упућује и Кубертен у својој “Спортској педагогији”: “Спорт је добровољни и редовни култ интензивних мишићних вежби који је подстакнут жељом за прогресом и који се не плаши ризика. Дакле пет појмова: иницијатива, постојаност, интензитет, тежња за савршенством (recherche du perfectionnement), прихватање евентуалне опасности. Ових пет појмова су суштински и основни.”(5) У антици “усавршавање” подразумева довођење човека у склад са божанским поретком који представља недостижни идеал (космичког) савршенства. Будући да је земаљски свет осуђен на пропаст, тежња за савршенством не подразумева борбу за очување постојећег, поготову не за стварање савршеног света, већ чињење таквих дела која ће човека приближити космичком савршенству. При том, човек је окренут ка прошлости будући да су по античком схватању људи све несавршенији како се удаљују од свог (божанског) прабитка. У изворној (античкој) олимпијској доктрини “савршенство” нема продуктивистички и прогресистички, већ духовни карактер и представља врхунац потпуног (религиозног) уклапања човека у успостављени свет по принципу gnothi seauton, што значи као “божје играчке”.
“Тежња за савршенством” своди се на опонашање задатог модела понашања. Човек као личност обезвређен је његовим подређивањем владајућем моделу игре који постаје основни вредносни изазов. Духовно, емотивно, стваралачко сиромаштво је conditio sine qua non “савршенства” у спорту и грађанској телесној култури. Оно постаје “врхунско” отуђење човека од себе као играчког бића. “Победа”, “част”, “лепота”, “срећа”, “поштовање успостављених правила”, “тежња за савршенством”, за “мајсторством” – сви ти изрази служе, у крајњем, да маскирају праксу која се своди на обрачун са слободарским тежњама човека. Оно што се појављује као “људско” је настојање човека да својим “уношењем у улогу” да људски садржај моделу коме мора да се подреди. Игра пред публиком постаје понашање у коме човек (безнадежно) покушава да пронађе компензацију за људску прикраћеност. Игра није израз слободе, него грч очајника који је све оно људско што му је преостало уложио да би измамио пљесак публике. Самовредновање се не постиже развојем играчких способности, већ (јавним) ефектом који спортска техника производи. “Величина спортског успеха” постаје мера људске обезвређености.
У спорту “тежња за савршенством” постаје естетско покриће за “прогрес” који се заснива на постизању резултата (рекорда) који имају “објективну” квантитативну сравњивост и који подразумевају апсолутизовани принцип учинка: “модерни” спорт обрачун је с еротским, етичким и естетским бићем човека. “Савршенство” симболизује коначни свет који може да се “усавршава” по критеријумима задатог вредносног модела који је идеално отелотворење принципа на којима се заснива владајући поредак. “Тежња за савршенством” није посредована природним покретом ни естетиком, већ техником. Некада су животињско тело и покрет били најважнији изазов за постизање “савршенства”. Данас се до “савршенства” стиже путем принципа на којима се заснива “техничка цивилизација”, при чему доминира техничка прецизност, ефикасност, роботизовани мимезис… У спорту доминира јединство и квантитет, што значи позитивно једноумље и обрачун са стваралачком личношћу. Уместо принципа универзалног развоја људских моћи и у том контексту усавршавање човека као универзалног стваралачког бића, највиши изазов постаје фанатично посвећивање одређеном спорту. “Савршенство” одређене спортске активности постиже се сакаћењем човека, поготову у крвавим спортовима и у спортовима у којима доминира брзина, снага и издржљивост. Да је принцип “савршенство” само апстрактни захтев и као такав начин прибављања “уметничког” покрића спорту говори и то што се у њему не додељују медаље за “усавршавање” игре и телесних вежби, већ за победу и рекорде. И у оним дисциплинама у којима би могао да доминира уметнички израз, као што је то гимнастика, успостављени су такви критеријуми сравњивања (“оцењивање”) којима се уништава специфични и непоновљиви играчки израз. Од посебног значаја је то, што у спорту долази до све ужег специјализовања, што је у потпуној супротности са телесном културом у којој влада принцип хармоничног и универзалног развоја човека као целовитог телесног и духовног бића – који је доминирао и у грађанском васпитању античке Хеладе и који представља основ античке paideia. Њему одговара принцип оптималног напора који има индивидуални карактер, који је супротност принципу “већег напора” (Кубертен) који доминира у спорту. За разлику од античког принципа савршенства – који је имао космичку суштину и био одлика божанског света који је имао холистички карактер, савремени принцип “савршенства” има фрагментизујући карактер који одговара подели рада и специјализацији. “Идеал досезања до људског савршенства”, што је по Диму највиши циљ Кубертеновог олимпизма, обрачун је с идеалом развоја универзалних стваралачких моћи човека који подразумева човека као ствараоца свога света и отворени хоризонт будућности. “Савршенство” представља крај историје. У модерној олимпијској филозофији идеал “савршенства”, коме човек беспоговорно треба да тежи, већ је створен и то у античкој Грчкој. Уместо идеје будућности и борбе за хумани свет, она нуди романтизовану слику античког света. “Савршени свет” није ствар слободног опредељења човека и резултат његове стваралачке праксе, већ је датост која се појављује у облику идеализоване представе хеленског света где је било достигнуто све оно чему човек модерног доба треба и може да тежи. Он постаје отелотворење идеала хармоничног света у коме је човечанство “могло да се осмехује” и у коме су људи “умирали срећни” (Кубертен). Ради се о времену у коме се demos још није појавио на политичкој сцени polis–a, и пре него што је самовоља владајуће аристократије морала да се сучељи са општим принципом човечности који важи за слободне људе (Хелене) – који ће до свог највишег израза доћи у Сократовој моралној филозофији, а у модерном добу ће бити преточен у Кантов “категорички императив”. Кубертен у владајућој буржоаској “елити” види “господарску расу” која је у стању да човечанство наново врати на пут са кога је скренуло још у антици, што ће се постићи коначним обрачуном с еманципаторским наслеђем човечанства и идејом будућности. Том враћању човечанства на “прави пут” треба да послужи и поновно увођење “светог” олимпијског рачунања времена. Будућност се не појављује као искорак из постојећег света и стварање novum–a, већ као континуирани развој постојећег света и његово “усавршавање”. У својој изворној олимпијској доктрини Кубертен у спорту види област у којој се “најбољи представници” беле расе, као представници својих нација, боре за примат – што доводи до развоја њиховог освајачко-тлачитељског карактера и на тај начин до “усавршавања” беле расе. Истовремено, “усавршавање света” подразумева уништавање критичке свести и пацификовање радника: јавна (политичка) сфера привилегија је владајуће “елите”. Спорт постаје главно политичко средство владајуће класе за деполитизовање “маса” и за стварање од радника објекта владајуће (само)воље и “чисте” радне снаге. Борба за “усавршавање” друштва своди се на педагошку реформу која ће довести до стварања једнообразног карактера људи и једнообразног погледа на свет. Телесне вежбе и спорт постају средство за карактерно и духовно клонирање људи. Крајњи домет “усавршавања” је уклањање критичко-мењалачке свести и идеје будућности и реализовање идеје “реда” и “прогреса” – као успостављање потпуне и коначне власти капитала над човечанством и над планетом као сировинским и енергетским извором. Што се тиче античког света, у самом античком друштву детронизоване су аристократске вредности од којих савремена спортска теорија (посебно Кубертенова олимпијска филозофија) настоји да створи неприкосновени надисторијски идеал човека који се појављује у облику робовласничке, аристократске и буржоаске “господарске расе”.
Захтев за “савршенством” подразумева “хармонију”. У антици хармонија упућује на складни развој људских моћи и тела који се заснива на принципима “упознај самогa себе” (gnothi seauton), “мера је оно најважније” (metron ariston) и “лепо и добро” (kalokagathia) – који подразумева arete mousike и arete gymnastike. Јединство човека са космичким поретком, који је отелотворен у лику олимпијских богова, представља највиши изазов (eurythmos). Захтев за “хармонијом” у ствари је израз настојања да се спречи сукоб богова, који је погубан за људе, и обезбеди складно функционисање божанског света. У античкој уметности човек је антрополошки појавни облик владајућег поретка. Када анализирамо Мироновог “Дискоболасa” уочавамо да код њега доминирају идеалне пропорције, складност покрета и јединство делова са целином. Уши су готово слепљене с главом да не би квариле складност целине. Тело не изражава покрет атлетичара који настоји да што даље баци диск и победи, већ (идеализованог) Хелена који настоји да изведе покрет тако, да не наруши складност свог тела и на тај начин геометријски устројеног космоса – чији је он (антрополошки) појавни облик. Тело, телесни став и израз лица зраче еротским набојем, с тим што то није агресивна, већ оплемењена еротика која изражава младалачку чедност и одговара педофиличарској еротској визији. “Дискоболас” је лишен погледа што се готово не примећује, јер је његов духовни израз дат у изразу лица и тела. На његовом лицу не огледа се такмичарска страст, већ духовно блаженство. Тело није у грчу: из њега не зрачи победничка воља, већ душевна кроткост. Његова фигура отелотворење је Платоновог схватања да снажно тело не може учинити дух племенитим, али племенит дух може тело учинити племенитим, као и Аристотелове идеје о „одуховљеном телу“.
У модерном друштву захтев за “хармонијом” постаје захтев за складним функционисањем постојећег света који је близак аристократском “поредак и мера” (ordre et mesure) по томе, што је критеријум мере сразмерност постојећем свету. Складност појавног потискивањем људског постаје основ “лепоте” – која постаје маска за наказни живот који ствара владајући поредак. “Савршенство”, “мајсторство”, “стваралаштво”, “лепота” – све су то делови мозаика којим се прикрива деструктивно капиталистичко ништавило. Уместо настојања да се створи људски свет, доминира настојање да се овековечи постојећи свет. “Хармонија” постаје естетски начин стварање привида “реда” у хаосу свакодневног живота. Она подразумева прихватање успостављеног света и настојање да се створи слика “складности” у којој ће човек пронаћи компензацију (“душевни мир”) за ужас у коме живи. “Хармонија” добија профилактичку и терапеутску димензију: она постаје духовна дрога. Захтев за “хармонијом” у спорту има позитивистички карактер: он се своди на уништавање критичко-мењалачког односа према постојећем свету. Ради се о естетском облику у коме је изражен основни политички принцип који тежи спречавању социјалних (класних) сукоба који отварају могућност за стварање новог света : хармонија је „сестра поретка“ (Кубертен). Основни смисао олимпизма је, по Кубертену, да унесе ред у главама људи и да смисао животу – чему одговара “свети ритам” олимпијских игара који ни по коју цену не сме да буде прекинут. Олимпијска хармонија је обрачун са хуманистичком хармонијом, а то значи са хармоничним међуљудским односима који се заснивају на идејама-водиљама Француске грађанске револуције, са хармоничним развојем телесних и духовних моћи, са хармоничним односом са природом… У спорту човек је херметизован: свет је тај који се развија по законима “прогреса”, док је човек само средство којим владајући поредак треба да обезбеди његово несметано одвијање. Захтев за “савршенством” и “хармонијом” постаје обрачун с дијалектиком историје, што значи с дисхармонијом која је основ динамике историјског процеса и основна претпоставка за стварање будућности. Нема скоковитости, нема мењалачког којим се руше бедеми владајућег поретка и стварају нови хоризонти. Слободарски телесни покрет израз је дисхармоније човека с постојећим светом, облик немирења са “судбином” коју одређује процес капиталистичке репродукције. Несавршеност, отвореност, неизвесност у избору могућности и њиховом стварању, право на заблуду и грешку – све су то изазови са којима се човек неминовно сусреће на путу који води у будућност. О томе говори Гете у “Фаусту“: “греши човек све док тежи нечему вишем”, али је “добар човек у свом нејасном нагону сасвим свестан свога правог пута”.
Тврдња да “врхунски спорт ствара нове естетске вредности” (Матвејев), заснива се на поистовећивању постизања већег резултата (рекорда) са постизањем виших (људских) вредности. “Ново” има квантитативну, а не квалитативну (историјску, културну, слободарску, визионарску) димензију. Већи резултат у спорту није виши културни и у том смислу вреднији облик људске делатности. “Врхунска игра” обрачун је са способношћу човека да створи истинску игру у којој ће остварити своје универзално стваралачко биће: у фудбалу удараци на гол варијације су модела покрета који је задат природом фудбала као институционализоване репресије која се појављује у “играчкој” одори. Што се тиче легитимне тежње човека да постигне “недостижно”, она се у спортској теорији употребљава као доказ да у спорту, и поред свих “лоших” ствари, доминирају “прави” људски изазови. Нема сумње да је тежња човека за самопотврдом постизањем “недостижног” онај “природни” улог којим човек улази у спорт и који остаје као подстицај током читаве спортске каријере. Међутим, “превазилажење хоризонта могућег” односи се искључиво на квантитативне помаке на основу и у оквиру владајућег поретка, а не на отварање новог хоризонта који превазилази постојећи свет. Вредносну потврду (“Врхунско!”) добија само онај учинак који потврђује развојну моћ владајућег поретка (“Фантастични рекорд!”), а прави смисао рекордоманије је безумно и фаталистичко подређивање човека владајућим “правилима игре”. Развој спорта не следи одређени естетски образац: пут ка “савршенству” поплочан је победама и рекордима. У спорту не влада суд укуса, који је субјективан, већ квантитативни показатељи који имају “објективну” вредност и у којима се испољава фатални ход капиталистичког “прогреса”. Миметички импулси не проистичу из природе или уметности, већ из техничких процеса. Роботизовано тело представља највиши естетски узор. Крајњи резултат “усавршавања” је дехуманизовани и денатурализовани “човек”, олимпијски зомби који је лишен ума, слободарског достојанства, Ероса, стваралачког, маште, племенитости… Усмеравајући сву своју амбицију на то да постане “неко” путем спорта, човек неминовно постаје роб спорта, што значи уклапа се у машинерију за постизање “врхунских резултата” која меље без милости. Када се имају у виду ограничене могућности људског организма јасно је да апсолутизовање принципа учинка води уништењу човека.
У спортској игри само привидно доминира неизвесност, која је један од основних услова слободе, у којој прворазредни значај има случајност. Свака акција има безброј алтернатива. У ствари, ради се о нужним случајностима. “Неизвесност” је условљена самом природом спорта као отелотворењем владајућих односа и вредности и она се своди на питање: ко ће победити и колики ће бити резултат. У суштини, ради се о привиду неизвесности, а тиме о привиду слободе: победник је увек владајући поредак – човек је увек губитник. У спорту човек производи ланце којима је прикован за постојећи свет. Он је обрачун с визионарском свешћу и настојањем да се створи нови свет. Спортска игра је, попут античке драме, одигравање онога што се већ одиграло и у том смислу копија копије ad infinitum. Упркос томе што инсистира на “прогресу”, филозофија спорта одбацује идеју будућности. Окренутост ка идеализованој прошлости постаје извориште “правих” и “вечних” вредности које симболизује пламен олимпијске бакље који “никада не сме да се угаси” (Хитлер).
