Основи савремене критичке теорије капитализма

О

У току је завршна фаза борбе на живот и смрт између човечанства и капитализма. Специфичност капитализма је у томе што он, за разлику од “класичног” варваризма (који има рушилачки, убилачки и пљачкашки карактер), уништава живот тако што ствара “нови свет”  – “техничку цивилизацију” и њој одговарајућег дехуманизованог и денатурализованог човека. Капитализам је исадио човека из његове животне (природне) средине и сасекао корене преко којих је црпео животворну снагу. Градови су “баште” капитализма у којима “расту” дегенерисана бића. Псећи измет и отпад, смрад бензина и канализације, бљештаве рекламе и ротациона светла полицијских кола која завијају у ноћи – то је животна средина човека “слободног света”. Уништавајући природну животну средину капитализам ствара све екстремније климатске прилике, у којима човек све теже може да опстане, и ствара вештачке животне услове који су доступни само најбогатијем слоју становништва и који условљавају дефинитивно дегенерисање човека као природног бића. “Хуманизовање живота” своди се на стварање микро-климатских услова, својеврсних капиталистичких инкубатора – потпуно комерцијализованих вештачких услова живота којима одговарају дегенерисани људи.

Најдраматичнија истина гласи: капитализам може да преживи смрт човека као људског и биолошког бића. За капитализам “традиционални” човек само је привремено средство за његово репродуковање. “Човек-потрошач” представља прелазну фазу у процесу капиталистички изазване мутације човека ка “највишем” облику капиталистичког човека: човека-робота. “Терминатори” и друге роботизоване наказе, које су производ холивудске индустрије забаве која ствара на капиталистички начин дегенерисану “визију будућности”, отелотворење су од човека отуђених стваралачких моћи које постају средство за уништавање човека и живота. Ствара се нова “господарска раса” роботизованих хуманоида која треба да се обрачуна с “традиционалним човечанством”, што значи с људима који су у стању да воле, да мисле, да маштају, да се боре за слободу и опстанак – и загосподари земљом. Уместо новог света, ствара се “нови човек” који је сведен на ону “меру људског” која не може да угрози владајући поредак.

Наука и техника постале су основна полуга капитала за уништавање света и стварање “техничке цивилизације”. Није реч само о уништавању помоћу техничких средстава, већ о технизовању друштвених институција, међуљудских односа, тела човека… Све веће претварање природе у сурогат “природе”, све веће дехуманизовање друштва и све веће денатурализовање човека непосредна су последица настојања капитала, у све беспоштеднијем глобалном економском рату, да оствари потпуно комерцијализовање природног и друштвеног простора. Тешко да се данас може безрезервно подржати оптимизам просветитељства, Марксов став да човек поставља себи само оне задатке које може да реши, поготову оптимизам који се заснива на миту о “свемоћи” науке и технике. Трка за профитима већ је нанела животној средини и човеку ненадокнадиву и још непредвидљиву штету. Стварањем “потрошачког друштва”, што значи преласком капитализма у фазу “чисте” деструкције, дошло је до таквог квалитетног скока у уништавању природе и човечанства да је буквално дошло до “одбројавања” животу на планети. Уместо “одумирања” (Енгелс) институција капиталистичког друштва, долази до одумирања живота. Тврдња конзервативних грађанских теоретичара да се историја човечанства завршава с капитализмом постаје све уверљивија. Уколико у томе не буде спречен, капитализам ће, већ на почетку трећег миленијума, докрајчити оно што је остало од света.

Научници су људски облик у коме капитализам инструментализује природне силе да би овладао људима и природом. Они су сведени на фах-идиоте који у техничком свету, где све функционише “на дугме” и где је “све под контролом”, виде идеал света коме треба тежити, а у човеку-машини “врхунац прогреса”. Научници, који су “стицање стручности” платили губљењем људскости, у људима виде непријатеље, а у машинама “пријатеље”. Као што капиталистима није битан човек већ профит, тако научницима није битан човек већ “прогрес” – што је друго име за профит, а “профит” друго име за деструкцију. “Техничку интелигенцију” чине осакаћени људи који нису у стању да испоље своју људскост. Страх од људи претвара се у мржњу према људима. Они свесно лишавају себе оних особености које их чине људима и беже у технички свет где могу да “експериментишу” машинама, људима, живим светом… Моћ науке и технике постаје моћ манипулације и деструкције. Технички свет постаје за њих “природни” свет и највиши естетски изазов, попут Ајфеловог торња, тог капиталистичког тираносауруса, који симболизује доминацију “техничке цивилизације” над човеком.

Све је очигледније да капитализам ствара све дубљу друштвену и еколошку кризу коју не може да контролише. У току је прелазак капитализма из стања “контролисаног” у стање неконтролисаног хаоса, који је крајњи “одговор” владајућег поретка на немоћ да управља све драматичнијом егзистенцијалном кризом – из које може да проистекне рушење капитализма и стварање новог света, или уништење човечанства и живота на земљи. Последице које ствара капитализам не могу се сузбити путем друштвених институција јер су и оне постале оруђе капиталистичких концерна за реализовање њихових интереса. Људи су лишени основних људских права: права на живот, на рад, на здраву животну средину, на породицу, на срећу, на будућност… У току је процес деперсонизовања капиталистичке власти која нема никакву одговорност за своје поступке. Светом влада невидљиви и неухватљиви дух капитализма који постаје фатална моћ. Мултинационални концерни уништавају међународни правни поредак, демократске институције, “социјалну државу”… Политичка сфера постаје политички циркус, политичари дворске луде капитала, а јавну расправу о суштинским друштвеним питањима замењују фабриковане “афере”. “Правна држава” постаје идеолошка маска капиталистичкој тиранији. У коначном, политичка сфера постаје средство владајуће класе за деполитизовање грађана, за уништење вере у демократске институције и у могућност стварања разумног друштвеног поретка који ће бити отелотворење идеја-водиља Француске грађанске револуције – на којима се заснива модерни хуманизам. Показало се да је (Западна) “демократија” политички облик владавине капитала над човеком. Мултинационални концерни уништавају еманципаторско наслеђе грађанског друштва, а институције које пружају могућност за изражавање политичке воље грађана постају средство за реализовање њихових интереса. Све су мање могућности да се све веће незадовољство грађана изрази кроз владајућу политичку сферу. У “представничким телима” све је мање питања од којих зависи судбина људи. Све мањи број грађана учествује на изборима. Уместо да је политички субјект, грађанин постаје потрошач политичких програма. Све се дешава по принципима робно-новчане привреде, у којој је за продају производа најважнија добра пропаганда. “Паре не смрде!” постаје основно политичко начело, а политика индустрија за производњу “демократских” лажи и опсена.

Што је капитализам у већој кризи и самим тим веће незадовољство људи – из чега се неминовно рађа потреба за стварањем новог света јер је то егзистенцијални императив – то је агресивније настојање владајуће класе да спречи његов распад. Најважнији задатак владајуће политике је да онемогући да објективне могућности за промену постојећег света постану, путем мењалачке праксе потлачених, реалне могућности за његову промену. Отуда је уништење (критичког) ума и “пацификовање” потлачених њиховим идиотизовањем најважнији задатак владајуће пропагандне машинерије. Капиталистички дегенерисани владари света развијају све стравичније механизме за телесно и ментално уништавање људи. Владајућа политика своди се на технику манипулисања потлаченима којом се уништава еманципаторско наслеђе грађанског друштва и развија све агресивнији однос између раса, нација, религија, полова… Намећу се вештачки изазвани и контролисани сукоби између људи у којима треба да сагори вера у човека и мењалачка енергија. Стварају се “дежурни кривци” у којима треба пронаћи узрок незадовољства и на којима све обесправљенији грађани треба да искале своје незадовољство. На тај начин уништава се критичко-мењалачки однос према свету и ствара се савремени фашизам. Производња страха, чиме се јавност припрема за употребу средстава за масовно уништење (укључујући атомске и неутронске бомбе) “лоших момака” широм света, постаје најважнији задатак владајуће пропагандне машинерије. На делу је капиталистички perpetuum mobile: капитализам ствара све веће незадовољство које претвара у моторну снагу репресије и деструкције. Владајући режим настоји да изврши потпуно криминализовање друштва, стварајући хаос контролисан самим начином живота који се заснива на тотализујућем принципу “Велика риба прождире мању рибу!” – и који дегенерише сваки покушај да се створи хумани свет. Криминализовање друштва постаје најважнији облик интегрисања потлачених у духовну и егзистенцијалну орбиту капитализма и начин обрачуна са слободарском (класном) борбом. Специфичност капиталистичког криминализовања друштва је у томе, што треба да уклони “вишак” становништва који се своди на “неупотребљиву радну снагу”: оно има геноцидни карактер. Биолошко уништавање потлачених постаје најефикаснији начин њихове контроле. Тај метод су америчке власти “успешно” примениле на Индијанцима у “резерватима” широм САД: покривачи који су били заражени вирусом малих богиња и метил алкохол имали су улогу коју данас има SIDA, дуван, дрога, затрована храна…

Што је бржи обрт капитала, утолико има мање места за људско. Капитализам уништава породицу и све друге облике друштвеног живота, и производи усамљеног човека којем је све теже да прихвати одговорност и супротстави се капиталистичкој помами. То је психолошки „детаљ“ који има изузетан значај за владајући поредак. Све већа несрећа постаје генератор све већег зла у које се просечни (мало)грађанин мазохистички утапа да би избегао одговорност за уништавање света – у чему активно или пасивно суделује. Нико више јавно не поставља питање о одговорности човека за успостављени “развој” света – зато што она подразумева право на слободу и живот. У вези с тим, није више идеја о “срећној будућности”, већ страх за сопствени живот главни мотивациони фактор у понашању. Капиталистички дегенерисани човек изгубио је веру да било шта може да учини у друштвеној равни, и настоји да се забарикадира у атомизованом безнађу и створи свој микро-свет. “Слобода” робова капитализма своди се на могућност да купе све разноврсније и деструктивније начине “бекства” из свакодневног живота које им нуди индустрија забаве. Капитализам производи патолошког човека који прихвата деструкцију као начин живота: малограђанин је на капиталистички начин дегенерисани човек. Он је у тој мери постао жртва капиталистичког ништавила, да у визији коначног и спектакуларног уништења човечанства проналази утеху за свакодневну патњу коју доживљава: нагон за животом претвара се у нагон за (само)уништењем.                           

Капитализам као тоталитарни поредак обрачунава се с еманципаторским наслеђем грађанског друштва које отвара могућност за стварање новог света, и производи облике политичке борбе који имају деструктивни карактер. Тероризам је на капиталистички начин дегенерисани облик борбе против капитализма – деструктивно насиље које се користи средствима и методима капитализма – који само доприноси интензивирању процеса деструкције. Он не тежи стварању новог света, већ уништењу постојећег. То је суштинска разлика између револуционарне борбе и терористичких акција. У терористичком насиљу доминира фанатизам, а не визионарска свест која се заснива на умној слободи. Фанатизам је последица све беспоштеднијег уништавања природних ресурса и народа од стране капиталистичких монопола. Типичан пример је тзв. “муслимански екстремизам”: он је неминовна последица све очигледнијег настојања Запада да уништи муслимане и овлада нафтним изворима. Истовремено, “борба против тероризма” је нова идеолошка маска са којом наступа амерички империјализам, која одговара “борби против јудео-бољшевизма” – што је била маска за нацистички “продор на Исток” (Drang nach Osten), уништење Јевреја и Словена и освајање “животног простора” (Lebensraum) за немачки капитал. “Борба против тероризма” постаје изговор за успостављање глобалног терора од стране најмоћнијих капиталистичких концерна. Они који тероришу свет, у форми “борбе против тероризма” настоје да се обрачунају са сваким ко угрожава њихово настојање да од читавог света створе свој концентрациони логор. “Заштита” која се нуди од тероризма је мафијашког карактера: онај ко не прихвата челични загрљај “светског жандарма” биће изложен најгорем америчком терору. “Светски тероризам” постаје “главна опасност која прети човечанству” – то непрестано понављају слуге америчке политике широм света. Кроз однос према тероризму могу се видети праве амбиције и домашај америчке политике: “борба против тероризма” нема блоковски и идеолошки, већ  глобални  и анти-егзистенцијални карактер.

Владајуће олигархије најразвијенијих капиталистичких земаља “решавају” све дубљу егзистенцијалну кризу у својим друштвима тако што је прабацују на леђа светске сиротиње. Преживљавање капитализма непосредно је условљено пљачком и уништавањем читавог света. Савремени империјализам, коме су кока-кола интелектуалци дали назив “глобализам”, за разлику од његових претходних историјских облика који су имали експлоататорски (“Пљачкај!”) и геноцидни карактер (“Убиј!”) – има екоцидни карактер (“Уништи!”). НАТО, ММФ и друге “међународне организације” су средство Запада за реализовање екоцидног тероризма и на тој основи геноцидне политике. Успоставља се нови фашизам који се заснива на глобалном и тоталном капиталистичком терору: сваки делић планете и сваки сегмент друштва постаје средство за капиталистичко репродуковање, што значи да је сам живот постао терор над човеком и деструкција људског. Све интензивније уништавање природних ресурса води радикализовању геноцидне политике: уништење све већег броја људи постаје основни услов за преживљавање све мањег броја људи. У том контексту створена је теорија о “златној милијарди” која представља стратешки оријентир за политичку праксу најразвијенијих капиталистичких земаља. Екоцидна капиталистичка помама производи све већи страх за опстанак и на тој основи ствара услове за радикализовање политичких одлука и акција. Употреба атомских и неутронских бомби, вештачких вируса и других убитачних средстава, постаје легитимно средство за “одбрану”. У готово свим извештајима “стручњака” Западне хемисфере “пренасељеност” планете је “највећа опасност за опстанак човечанства”. Страх за опстанак усмерава се ка народима који се “исувише множе” и на тај начин угрожавају опстанак свих. Решење се намеће само по себи: уништење милијарди “прекобројних” нужно је да би човечанство опстало. Они који нештедимице уништавају природу и истребљују народе постају “спасиоци човечанства”. Запад има богато искуство у уништавању народа: истребљивање северноамеричких Индијанаца од стране америчког капитализма и Кинеза и аустралијских домородаца од стране британског империјализма – упућује на Западне “традиције” у обрачуну с “вишком” човечанства. Истовремено, “глобализам” на темељу америчког “новог светског поретка” условљава стварање “националне” геноцидне плутократије која има задатак да, економским и другим мерама, уништи “вишак становништва” на својој територији. Даљи развој капитализма платиће милијарде невиних људи, све већи број животињских врста које су пред истребљењем, сав живи свет… У коначном, све то служи да би неколико милиона ментално дегенерисаних “богаташа” могло и даље да “ужива” у материјалном богатству које настаје из крви и пепела, и који свој опстанак обезбеђују путем полицијске, мафијашке и војне тираније и илузија које ствара индустрија забаве. Фанатици капитализма најгори су терористи: они уништавају живот на земљи.

Економска логика монополистичког капитализма, која се заснива на принципу “Велика риба прождире мању рибу!”, постала је владајући политички принцип који одређује односе између држава. Оно што нацисти нису успели да учине оружјем и концентрационим логорима, пошло је за руком Западним капиталистичким концернима путем новца и економским уценама: да од земаља бившег “источног блока” створе свој “животни простор”, а од њихових грађана савремено (кока-кола) робље. Владајући политички кругови Европе поистовећују Европу са “Европском унијом”, исто као што су нацистички идеолози “нови европски поредак” прогласили “Европом”. Управо они који се залажу за Европу као заједницу равноправних народа и који инсистирају на њеном еманципаторском наслеђу – најљући су противници “Европске уније” која је оруђе најмоћнијих европских концерна за уништавање еманципаторског наслеђа европских народа. “Европска унија” гради се на илузији да улазак у “Унију” обезбеђује свим народима Европе “просперитет и бољи живот”. Овде треба подсетити да је главни прокламовани циљ нацистичког “новог европског поретка” био да “сви европски народи буду срећни”! “Европска унија” је: (1.) анти-људски и деструктивни поредак који се заснива на владајућим принципима монополистичког капитализма “Уништи конкуренцију!” и “Паре не смрде!”; (2.) њена владајућа политичка сфера не пружа могућност за изражавање политичке воље грађана, већ је политички облик владавине капитала над људима; (3.) читава институционална, нормативна и пропагандна сфера тог поретка усмерена је на уништавање културне и слободарске самосвести људи и на њихову интеграцију у духовну орбиту капитализма на нивоу идиотизоване радно-потрошачке “масе”. “Европска унија” није “демократска заједница народа”, већ облик интеграције европских мултинационалних концерна у борби против америчких концерна који користе америчку државу као средство за остваривање својих интереса на глобалном плану. Она се не заснива на еманципаторским (културним) традицијама европских народа, већ на империјалистичким традицијама европског капитализма. “Европска унија” није хуманистички циљ, већ средство најмоћнијих капиталистичких концерна за остваривање, путем економских и политичких “мера”, истих оних циљева које је Хитлер, путем оружја, покушао да оствари за немачки капитал. Она је прелазна фаза у “развоју Европе” који води стварању новог фашистичког (екоцидног) поретка. Управо ова насилна капиталистички успостављена “интеграција народа Европе” доводи до бујања национализма и расизма, што је одговор на лишавање људи елементарних људских и грађанских права. То је увод у све драматичније обрачуне који ће се развијати на темељу владајуће логике коју намеће монополистички капитализам, и на темељу све загађеније природне средине и биолошког пропадања европских народа. Екоцидни капиталистички тероризам неминовно производи национализам који се више не заснива на борби за радно место или потрошачки стандард, већ на борби за опстанак. Уместо да се “уједињавањем Европе” код грађана развија оптимизам и толеранција, што би одговарало “хуманистичким идеалима” у које се политичари непрестано заклињу, нараста страх од будућности и нетрепељивост. “Хуманистички” говори не могу да сакрију све већи криминал, незапосленост, распад “државе благостања” а са њом социјалне заштите, уништавање животне средине, дрогирање, насиље, самоубиства, фанатизам, екстремизам, бујање сатанистичких секти и фашизма, разбијање породице, све већи број деце без родитеља, трговину људима и децом ради сексуалног злостављања и њихово убијање ради “добијања” органа (само у Енглеској годишње “нестане” преко 40 000 малолетне деце), ширење СИДЕ и других болести којима треба десетковати сиротињу, усамљеност која је добила размере епидемије… “Европска унија” производи расизам, попут оног који је створен у САД. Народи из Источне Европе и са Балкана добијају статус “народа без културе”, што значи “нижих бића”. Језици Gastarbeiter-а не схватају се као европска културна баштина, већ постају повод за дискриминацију. Масовна је појава да страни радници спречавају своју децу да уче матерњи језик да се не би уочило њихово порекло и зато били изложени понижавању. Када се има у виду да занемарљив број деце странаца стекне више и високо образовање, јасно је да лишавање деце матерњег језика значи уништавање њиховог културног бића, чиме се своде на “прљаву” радну снагу која је “предодређена” да обавља најтеже и најопасније послове. У “Европској унији” јасно се оцртава расистичка пирамида која се заснива на економској, политичкој и војној моћи: на врху су Немачка, Француска и Енглеска; испод њих су Италија, Шпанија, Холандија, Белгија… Балкански народи налазе се на дну пирамиде. За њих је у “уједињеној Европи” резервисано оно место које Афро-Американци имају у САД. “На путу за Европу” балкански народи треба да изгубе историјску (културну) самосвест и слободарско достојанство и да постану “прљава” радна снага, а Балкан септичка јама Европе. Од балканских народа захтева се да се одрекну слободарских митова, који представљају основ њихове историјске и слободарске самосвести, док се, истовремено, од њих захтева да се држе мита о “Европи” као “заједници слободних народа”: слободарски митови замењују се колонијалним митовима. “Уједињење Европе” по америчком моделу, а то значи на основу интереса мултинационалних концерна и њихове борбе за доминацију, води обрачуну с “национализмом” који се своди на обрачун с културним наслеђем европских народа и с њиховим правом да доносе суверене политичке одлуке. У САД живе отпаци европских и других народа који су дегенерисани “америчким начином живота” и кока-кола “културом”. У Европи се ради о народима који свој национални, грађански и културни идентитет везују за земљу која је извориште њиховог историјског постојања и за чију слободу су се борили њихови преци. Она је њихов животни и духовни завичај и основ људског самопоимања. “Европски идентитет” не може да се гради на темељу формалних принципа (попут устава), већ на слободарској традицији и културном наслеђу европских народа. Европљани треба да буду умни и борбени људи који ће се супротставити процесима уништавања живота и културног наслеђа народа, и који ће нагомилане објективне могућности за стварање новог света, који се заснива на умној слободи, путем политичке борбе претворити у реалне могућности ослобођења. Европа (свет) треба да постане башта у којој ће заједно да расту цветови свих европских (светских) култура. Није важно који је цвет “већи”, већ да сваки мирише својим мирисом. Ради се о реализовању идеја-водиља Француске грађанске револуције који нису само хуманистички, већ су постали основни егзистенцијални принцип. Само на основу борбе за нови свет еманципаторско наслеђе европских и других народа који живе у Европи може да се реализује. Европа ће превазићи све дубљу друштвену кризу стварањем новог света – или ће пропасти. Усвајање “америчког начина живота” за европске народе значи самоубиство.

У све беспоштеднијем економском рату који се, на светском простору, води између најмоћнијих мултинационалних концерна, друштвене институције постају инструмент којим се настоји обезбедити “стабилан развој” капиталистичког поретка. Не да је политика престала да на “класичан начин” буде зависна од економије, како то тврди Јирген Хабермас, него је у потпуности подређена логици економских односа у настојању да од друштва створи производно-потрошачки логор, у коме ће размишљање и понашање људи у потпуности бити подређено егзистенцијалним интересима капитала. “Надградња” је сведена на средство којим треба постићи да егзистенцијална логика базичних (економских) односа постане покретачка снага укупног друштвеног живота,  тако да је “ефикасност” (некада “праведност”) постала основно политичко начело. Њена делатност се, пре свега, своди на “планирање будућности”, што значи на активно суделовање у повећавању извесности преживљавања владајућег поретка. “Силажењем” надградње у базу круг се затворио: држава постаје тотализујући ratiо крупног капитала који треба да интегрише друштво и омогући стабилан развој капитализма (пре свега да спречи разбуктавање класног сукоба и очува “социјални мир”). Инсистирањем на тези о “увођењу елеманата надградње у базу” жели се доказати да је разум надвладао стихију (тзв. “организовани капитализам”). У ствари, “разум” је постао облик у коме се појављују ирационални процеси капиталистичке репродукције. Главни ослонац “разума” постаје инструментализовани (деструктивни) ratio који се своди на средство за развој (наука, техника, организација и тсл.) и заштиту (економска, полицијска, идеолошка и други облици репресије) успостављеног поретка. Успешно је извршено његово стерилисање, очишћен је од свих “вредносних предрасуда” и постао слепо и ефикасно оруђе за овладавање човеком. Ради се о тзв. “управљачком уму” који је прихватио модерне облике технолошког планирања и који их, прилагођене и усавршене, примењује у планирању понашања људи. У том смислу, само политичко конституисање друштва, начин “вођења политике” све више се отуђује од људи прихватајући логику технократске ефикасности као основ успостављања “рационалног” друштвеног поретка. Међутим, настојати да се сопствено друштво, које се налази у вртлогу светских збивања, конституише на основама “разума”, исто је што и покушати учврстити зидове свога стана у згради која се руши. Стабилност сваког појединачног капиталистичког друштва зависи од стабилности глобалног капиталистичког поретка. Ако су његови темељи у кризи, “разумним” мерама, што значи интеграцијом друштва под патронатом државе, криза се може само ублажити (тзв. “контролисана криза”), безболније дочекати њени удари, али се не може разрешити. “Рационална политика” најразвијенијих капиталистичких држава своди се на изградњу одбрамбеног бедема од кога ће се таласи кризе одбити и прелити на оне који су најмање способни (најнеразвијеније земље) да се одупру кризи.

Капиталистички ratio је средство за уништавање критичког ума који пружа могућност за стварање визије будућности и за изградњу слободног света који се заснива на уму. Уместо да је разум усмерен на стварање друштвених односа који ће пружити могућност човеку да буде човек и да обезбеди свој опстанак, он постаје продужена рука економских (профитерских) процеса који настоје да читав друштвени живот претворе у средство сопственог развоја. Уништавање ума, путем индустрије забаве у којој главно место има спорт, саставни је део процеса уништавања “традиционалног човечанства” и стварања “новог човека” који је сведен на роботизовану наказу. Капиталистичка тотализација света подразумева дегенерисање човека наметањем “једно-димензионалног” (Маркузе) начина мишљења које подразумева: позитивистички однос према свету; инструментализовање свега и свакога; квантитативну димензију; мистицизам који има “спектакуларно” паковање; прогресизам који се заснива на апсолутизованом принципу учинка, а овај на апсолутизованом принципу профита… Ради се о начину мишљења који је обрачун не само с есенцијом (слобода, правда), већ и с егзистенцијом (биолошки опстанак, природа), што значи да има фаталистички карактер. Истовремено, идеализована слика антике и средњег века постаје основ за изградњу идеје трансценденције која постаје средство за обрачун с визионарском свешћу. Хришћанске (и готово све друге) цркве природни су савезник капитала који покушава да уништи самосвест модерног човека (грађанина) као конститутивног субјекта грађанског друштва и као ствараоца свог света. Хришћанство и друге апокалиптичке религије доприносе стварању свести да је пропаст света неминовност. Једно је када се таква идеологија проповеда у условима када не постоји реална опасност од уништења света, као што је то било у средњем веку, а друго када та опасност постаје све реалнија.

Манипулација се из идеолошке сели у психолошку раван. Свест је “превазиђена” – битна је подсвест. На том принципу функционише како рекламна индустрија, тако и политичка (идеолошка) сфера. Све се чини да се спречи да човек схвати свој трагични положај у свету где влада деструктивно ништавило. Ради се о медијском терору у коме доминира индустрија забаве и рекламни спотови – који стварају крива огледала у којима човек може да види само “свој” дегенерисани лик. Капитализам систематски уништава способност и потребу човека да поставља битна питања о својој (друштвеној) егзистенцији и могућност да одговори на њих. Готово читав медијски простор je у рукама оних који уништавају живот и који маргинализују оно што је битно, да би ономе што је маргинално дали судбинску димензију. “Сензационалне афере”, “историјске утакмице”, наступи медијских “звезда”, “спектакуларни” холивудски филмови и сапунске ТВ серије – постају средство за одвраћање пажње људи од питања од чијег решења зависи опстанак човечанства и за њихово идиотизовање. Блокирање свести и давање одушка потиснутом бићу човека, његовом све већем незадовољству, страху, зебњи – и оплодња човека владајућим духом капитализма из чега треба да се роди “позитивни човек” – то је суштина “спектакла”. Отуда све већи значај спорта. У њему се психолошка манипулација заснива на капиталистички начин иновираној Јувеналовој максими panem et circences: што мање хлеба, то више крвавих игара. Све веће незадовољство потлачених сагорева на стадионима – тим ломачама капитализма. Спорт је спектакуларни облик у коме се појављује деструктивни капиталистички ирационализам – који се заснива на апсолутизованом принципу квантитативно мерљивог учинка (профита) и на капиталистички начин мутираном социјално-дарвинистичком принципу. Он је један од најважнијих начина на који се животворна енергија човека претвара у деструктивну (спортску) праксу. Уколико се пође од егзистенцијалних и хуманистичких (умних) критеријума, јасно је да тежња ка рекорду води (само)уништењу човека. Тек када се уоче тенденције развоја спорта може да се схвати његова суштина, а то значи суштина капитализма чији је спорт кондензовани идеолошки израз. Отуда је обрачун с критичким умом и визионарском свешћу један од најважнијих задатака спорта. Он је васпитање човека владајућим односима и вредностима који добијају митску димензију. “Спортивизација” друштва постала је један од најважнијих облика капиталистичке тотализације света. Као што су нацистичке Олимпијске игре (Берлин 1936.) служиле да прикрију праве намере нациста, тако данашњи спорт служи да се прикрије егзистенцијална “утакмица” која се води између Запада и “осталог” света, у којој нема победника и поражених, већ оних који су уништени и оних који су још увек живи.

Завршена је прича о “америчком сну”. Убиство Мартина Лутера Кинга, Џона Ленона и бројних бораца за хумани свет јасно указује на то, да је за владајуће капиталистичке групације идеја о “бољем свету” највећа опасност јер пружа могућност за стварање политичке платформе која може да усмери све веће незадовољство потлачених ка стварању новог (праведног) света. Убити људима веру да је будућност могућа и да има смисла борити се за њу представља најважнији задатак капиталистичке пропагандне машинерије. За све веће незадовољство људи није крив капитализам, већ они “неодговорни” политичари који су грађанима обећали “срећну будућност”. “Визија будућности” постаје роба која се путем телевизијских програма продаје човеку тако што му се уништава потреба да машта о правди и слободи. Њоме се глорификује (деструктивна) техника, чиме се ствара илузија о “прогресивном карактеру капитализма”. Научници су “забринути” шта ће се десити са планетом за пет милиона година, али их не занима шта ће се десити са човечанством у следећих сто година. Уместо вере у “амерички сан”, којим је капиталистичка пропагандна машинерија до скора настојала да интегрише грађане у владајући поредак, застрашивање грађана “терористичком опасношћу” постало је главно средство за учвршћивање глобалне капиталистичке диктатуре.                                                                           

Идеолози капитализма игноришу истину да је свет доведен на ивицу провалије. Грађанска критика капитализма није усмерена против капитализма, већ против оне критике која тежи да постави битна питања, а то пре свега значи питање о основној тенденцији развоја капитализма – које упућује на његову суштину. Ради се, у ствари, о обрачуну с оном критичком мишљу која тежи превазилажењу капитализма и стварању новог света. Грађански теоретичари односе се према капитализму као неисторијском поретку, што значи као датости која се не може довести у питање. Отуда они говори о “нужности” капиталистичког глобализовања, које се заснива на интересима мултинационалних компанија и на уништавању природе, али не говоре о нужној пропасти капитализма као једног од историјских облика у развоју човечанства. Када говоре о СССР-у и другим (бившим) земљама “реалног социјализма”, кока-кола интелектуалци по правилу употребљавају израз “комунизам” да би “доказали” да је “комунизам пропао”, и да би се обрачунали с Марксовом критиком капитализма и идејом будућности. У својој идеолошкој заслепљености и подаништву, они превиђају да се у својој критици Маркса држе управо Марксове историјске концепције, с тим што је прилагођавају потребама очувања капитализма. Френсис Фукујама у својој књизи “Крај историје и последњи човек” главни узрок пропасти “комунизма” на Истоку види у томе што се тај поредак заснивао на “социјалној правди”: борба за социјалну правду постаје анти-егзистенцијални принцип. То је давно пре Фукујаме “утврдио” Огист Конт, као и његов следбеник Пјер де Кубертен: борба потлачених за слободу и правду је кочница “прогреса”, који је отелотворен у буржоазији, што значи да доводи у питање опстанак човечанства. Фукујамина критика бивших “комунистичких” друштава своди се на обрачун с тежњом за стварањем рационално утемељеног привредног поретка који ће служити задовољењу истинских људских потреба – чиме се може превазићи све дубља егзистенцијална криза коју ствара капитализам. И његова теорија указује на владајуће тенденције развоја политичке мисли на Западу: ствари се више не постављају у есенцијалној, већ у чисто егзистенцијалној равни. То значи да су дозвољена сва средства која обезбеђују опстанак капитализма – по цену уништења еманципаторског наслеђа грађанског друштва и “традиционалног човечанства”. За Маркса социјализам је прелазни период од капитализма ка комунизму – који је коначно превазилажење капитализма и почетак праве историје човечанства. Из тога следи да није могуће (“поновно”) успостављање капитализма – уколико је остварен комунизам. До ког апсурда је дошла грађанска теорија показује и то што је капитализам проглашен за “пост-комунизам”! Истовремено, теоретичари попут Хабермаса говоре о “касном капитализму” који има битно другачију природу од капитализма о коме говори Маркс. Он добија оне карактеристике које је Маркс приписао социјализму, што значи да је “касни капитализам” реализована Марксова идеја “социјализма”. Макс Хоркхајмер односи се према својим анализама из Дијалектике просветитељствакао чисто академским ставовима. Његов однос према спорту указује на то, да он стерилише критичко-мењалачки набој када је у питању конкретна политичка сфера, и да ствара потпуно произвољне конструкције да би очувао идеолошки свод капитализма који се у спорту појављује у кондензованом облику. Што се тиче Хајдегерове “бриге” (Sorge), она има апстрактни карактер јер се односи на апстрактни “свет” и апстрактног “човека”. Ради се о конкретној бризи конкретног човека, што значи човека који живи у капиталистичком свету где влада деструкција. То више није брига човека који мора да се сучељи са својом неминовном природном смрћу, већ брига човека који мора да се сучељи са све реалнијом могућношћу уништења живота и самим тим човечанства. У првом случају, брига се налази у сфери нужности; у другом случају брига се налази у сфери слободе: човек не може да избегне смрт, али може да спречи уништење човечанства и створи хумани свет. У овом контексту може бити речи и о питању смрти и нестанка. Смрт не мора да буде нестанак уколико је човек оставио иза себе дело по коме ће бити упамћен, а то значи дело које доприноси опстанку човечанства. Што се природног (животног) циклуса тиче, смрт је услов рађања новог живота – она је животворна. Суштина капиталистичке смрти је деструкција која има механички карактер и технички облик, што значи уништење човека и живота, а самим тим и ланца умирања и рађања који чини живот. Капитализам није само лишио човека његовог духовног завичаја (Heimatlosigkeit), већ и животног завичаја уништавањем природе и човека као биолошког бића; он не лишава човека само његове људске бити, већ доводи у питање његов опстанак. Капитализам је “ујединио” егзистенцијалну и есенцијалну бригу: борба за опстанак постаје борба за слободу, а борба за слободу постаје борба за опстанак.

Тзв. “левичарска мисао” затечена је развојем капитализма. Она је највише енергије изгубила у бесплодним расправама о прошлости, уместо да се усмерила ка будућности тако што ће се интегрисати на критици капитализма као поретка који уништава живот. Уместо да створи савремене појмове који омогућавају да се уобличи политичка концепција која ће бити путоказ за радикални обрачун с капитализмом као деструктивним поретком, она и даље користи појмовни инструментариј који су створили Маркс и Енгелс који је капитализам давно “превазишао”, као и Хегелову (Марксову) дијалектику која се само условно може узети као полазиште за критику капитализма, јер се њена (историјска) пирамида слободе заснива на егзистенцијалној извесности. Капиталистички воз није стао у станици у којој је, по Марксу, требало (путем социјалистичке револуције) да буде заустављен, и наставио је да се креће – вукући човечанство ка провалији. Теорија “научног социјализма”, која је идеолошки пандан теорији о капитализму као “крају историје”, инсистира на апсолутизованом принципу учинка и у том контексту на квантитативним показатељима “прогреса” – утапајући се на тај начин у мутне воде капитализма. Није случајно што је спорт (као и други репресивни облици телесног вежбања), а то значи идеологија “рекордоманије”, добио такав значај у совјетском друштву. На Истоку Марксова идеја социјализма лишена њене хуманистичке суштине претопљена је у праксу стаљинизма; на Западу многе “комунистичке партије”, полазећи од догме да је у СССР-у “остварен социјализам”, претопиле су праксу СССР-а у “идеал социјализма” коме треба тежити. “Пројект будућности” који се нуди и даље се заснива на томе да је капитализам неправедан, а не деструктиван поредак. Најважнији задатак глобалног анти-капиталистичког покрета није само да ослободи човечанство од угњетавања, већ да спречи његово уништење. Отуда свест о последицама развоја капитализма представља conditio sine qua non борбе против капитализма.

Борба за опстанак живота отвара могућност за стварање широког политичког покрета који ће превазићи класичну класну поделу и класну борбу, али и отвара могућност за разводњавање борбе против капитализма усмеравањем мењалачке енергије на “еколошке пројекте” који се своде на безнадежно лечење последица које ствара капитализам и на његово “усавршавање”. Капитализам је “разрешио” сукоб између детерминизма и слободе, између “објективних могућности” за револуцију и револуционарног волунтаризма – уништавањем еманципаторског (културног) наслеђа човечанства, човека као биолошког бића и природе. Једино право (егзистенцијално и есенцијално) решење је да човечанство крене у општи рат против капитализма, што подразумева употребу свих средстава која могу да доведу до његовог уништења. Не ради се само о одбрамбеној, ослободилачкој, или револуционарној борби, већ о борби која никада раније није вођена: о борби за опстанак човечанства и за очување живота на земљи. Када се има у виду интензитет уништавања света, постаје очигледно да комунизам није само слободарска могућност, као што је то за Маркса, већ егзистенцијална нужност.                                                                  

“Добра страна” глобализовања капитализма је та, што оно неминовно производи светски анти-глобалистички покрет који ће временом прерасти у све радикалнији светски анти-капиталистички фронт. Од борбе против постојећег света, он ће постати борба за нови свет. Марксов поклич из Комунистичког манифеста: “Пролетери свих земаља, уједините се!” – постаје слободарски и егзистенцијални поклич пробуђеног и освешћеног човечанства. Масовне анти-глобалистичке манифестације су важне, али само уколико постају део свакодневне борбе против капитализма. У противном, оне постају део политичког циркуса и усмеравање мењалачке енергије на странпутицу. Питање политичке борбе пре свега је организационо. Индивидуални облици борбе нису занемарљиви, али они нису довољни да би се нешто битно учинило. Без организоване борбе, они се своде на бацање камења у набујалу реку – која може да се обузда само уколико се уједине напори. Организована борба не значи и доминирање организације над човеком, уколико се она заснива на самоиницијативи и уколико је свако свестан да се ради о борби за опстанак човечанства. То је изазов у односу према коме су сва друга питања, о којима можемо да се споримо, готово безначајна. Међу онима који расправљају о “радничком питању” има оних који су незадовољни због конформистичког понашања доброг дела радничке класе у најразвијенијим капиталистичким земљама, али је то последица положаја у коме се она налази. Да са њом није “готово” као политичким субјектом у борби против капитализма, најбоље говори “брига” коју показују капиталисти за формирање њене класне (само)свести и за спречавање њеног политичког ангажовања. У суштини, радничко незадовољство је све веће и отуда су све беспоштеднији облици обрачуна с њим. “Потрошачко друштво” не само да је исцрпло све могућности као облик интеграције радника у капиталистички свет, већ се распада а самим тим се распадају и ограде концентрационог логора у коме се још увек налази већина радника. Што се тиче америчке “демократије”, амерички грађани никада нису имали прилику да чују истину ни о једном питању од кога зависи њихова слобода и опстанак, и никада нису као еманциповани грађани учествовали у дефинисању и реализовању стратегије развоја друштва. Они живе у свету који је тотална лаж и где нема могућности за прави избор. Шта ће се десити када се ограда сруши – у друштву где не постоје демократске институције које пружају могућност за усмеравање незадовољства људи ка остваривању опште-људских циљева?

Владајућа филозофија потврду за истинитост својих ставова не проналази у животу, већ у филозофији – и тако аd infinitum. Она постаје од човека отуђена и институционализована умност и као таква средство за спречавање човека да донесе битне животне одлуке – што само иде на руку владајућем поретку. Феноменолошки појмовни свод постаје начин стварања виртуелне свести у главама људи и уништавање умног односа човека према свету. Право питање може да буде само конкретно историјско питање. Данас, то је питање опстанка. “Традиционална” филозофска питања могу бити разматрана само у светлу овог основног историјског (егзистенцијалног) питања. У противном, она постају стварање лавиринта у коме треба да нестане ум који је у стању да разоткрије деструктивне тенденције развоја капитализма, спречи уништење живота и избори се за хумани свет. Један од најважнијих задатака критичке теорије је да ослободи ум од “традиционалне” филозофије – која одвлачи ум од конкретних егзистенцијалних и есенцијалних питања чије решење подразумева радикални обрачун с владајућим поретком и стварање новог друштва – која је привилегија “филозофа” (сведених на техничаре ума) и средство за обрачун са слободарском борбом човека: борба за слободу (опстанак) бива проглашена за “неумну” делатност и самим тим губи легитимност истинске мењалачке праксе. Политички ангажман указује на праву природу филозофије: она је пужева кућа у којој се скрива на капиталистички начин дегенерисани ум. Она посредује између човека и света тако што доприноси уништавању живота и човека као умног бића. Истина није надисторијска датост до које се долази путем од човека отуђене науке и филозофије. Она је увек била конкретно-историјска, као и борба за њу: данас је истина опстанак, а пут до ње је борба за опстанак. То је конкретни основ “воље за моћ” савременог човека и критеријум по коме се одређује исправност политичке акције.

Критичка теорија не крије се иза филозофског “објективизма”, већ има јасну вредносно-политичку оријентацију: она се бори за уништење капитализма и заснива се на праву човека на живот и слободу. Она не настоји да изгради неку нову филозофију, већ тежи да укине филозофију као посебну сферу, која посредује између човека и света, и да реализује еманципаторско наслеђе модерног друштва које је симболично изражено у идејама-водиљама Француске грађанске револуције: Liberté, Egalité, Fraternité. У немачкој класичној филозофији, у којој је уобличена самосвест модерног човека, идеја ума била је повезана са идејом слободе. Данас ум није само основни услов слободе, већ и егзистенције: борба за ум постаје борба за опстанак.

Критичка теорија капитализма треба да се осавремени новим појмовима, полазећи од тога да тенденција развоја капитализма условљава његову критику. Две идеје треба да постану основ за изградњу савремене критичке теорије капитализма: капиталистичка деструкција живота и насупрот њој животворна људска пракса. Оне су дијалектички супротстављене: тоталитарна капиталистичка деструкција живота води ка интеграцији човечанства на основама тотализујуће животворне праксе. Ако се у прошлости још и могло тврдити да не постоји јасно и чврсто полазиште за утемељење и развој критичке теорије друштва, све драматичније уништавање живота, што значи екоцидна природа капитализма, представља обједињавајуће полазиште како за критичку мисао, тако и за мењалачку (политичку) праксу. Ради се о афирмисању субјективног карактера слободе и о претварању објективних могућности слободе, које су створене у грађанском друштву, у реалну могућност ослобађања човека. Прави смисао борбе није постизање неког надљудског циља, већ развој људских моћи и друштва као братске заједнице еманципованих људи који су у стању да непосредно управљају својим (друштвеним) животом. Она није задатак апстрактног човечанства, већ сваког човека. Човечанство је угрожено тако што је непосредно угрожен живот сваког човека. Некада је човек постајао човеком у борби против тираније; данас човек постаје човеком и може да опстане као човек – борећи се против поретка који уништава живот. Спремност да се да живот за слободу постаје спремност да се да живот за опстанак човечанства.

Капиталистички вртлог смрти претвара све што је човек створио – друштвене институције, технику, науку, економију, образовање, медицину, уметност, религију, спорт, средства за информисање – у средство за обрт капитала, што значи за уништавање живота. Ниједна друштвена сфера није човеку савезник. Он нема коме да се обрати за помоћ осим другом човеку: друштвеност је егзистенцијални императив. Тек сада, када је остао потпуно сам у борби против капитализма, човек има могућност да искаже своје праве људске вредности, да постане истински Човек и да претвори свет у заједницу слободних људи. У току је највећа и најдраматичнија битка која је икада вођена: или ће човек да победи капитализам, да очува живот на земљи и створи свет по свомe лику – или ће бити уништен.

O autoru

Dodaj Komentar

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku