Школа – факултет

Ш

Цивилизацији која је лишена културе одговара васпитање без образовања, што значи педагогија која је лишена хуманистичке бити. Под утицајем  “глобализма” из школе је избачена “телесна култура” и уведено “телесно васпитање” које упућује на јединство тела и позитивног карактера, при чему је “дух” синоним за карактер. Из назива “телесно васпитање” проистиче да је тело то које треба да се васпита, у ствари се ради о репресивном моделу телесних вежби којима се човек телесно и ментално сакати да би се добио “грађанин” који одговара природи владајућег поретка. То је садржано како у принципу mens sana in corpore sano, тако и у Кубертеновом принципу mens fervida in corpore lacertoso. Највиши изазови “спортске педагогије” – “превазилажење људског”, “усавршавање” и тсл. – инсистирају на развоју телесних моћи човека, а не на развоју међуљудских односа и на превазилажењу постојећег света. Отуда “спортска педагогија” одбацује принципе без којих се не може замислити модерно друштво: слободу, једнакост, братство. У суштини, ради се о таквом развоју људских моћи који се своди на успостављање међуљудских односа који су отелотворење владајућег духа и који подразумевају обрачун с идејом будућности. У “спортском васпитању” доминира телесна једностраност, што одговара моделу школе која укида право на индивидуалну различитост и настоји да “произведе” одређене “профиле” стручњака који одговарају захтевима дехуманизованог технолошког развоја. Потчињавање човека успостављеном поретку посредовано је развојем технолошких процеса, па се настоји створити утисак да је “технички свет”, као аутономна појава, “крив” за успостављене процесе специјализације (све ранију селекцију и ментално и телесно сакаћење деце), а не капиталистички поредак који условљава да наука и техника постану нехумане и деструктивне силе. Читав систем је постављен тако да доминира конкуренција и елиминација на основама (деструктивног) учинка. Најважнији задатак “спортског васпитања” није само да телесни развој детета, од све нижег узраста, подреди одређеној спортској дисциплини, већ да се обрачуна с критичким умом и његов духовни развој подреди захтевима апсолутизованог принципа учинка и максими “човек је човеку вук”. “Телесно васпитање” треба да допринесе развоју агресивног и беспоштедног индивидуалистичког борилачко-продуктивистичког духа код младих – који одговара духу “новог времена” (неолиберализам). Отуда актуелност Хобса, Арнолда и Кубертена, а не Русоа, Гетеа и Шилера. Уместо дружења које се заснива на солидарности и толеранцији, успостављено је “дружење” које се своди на беспоштедну борбу између “противника” за задобијање највиших друштвених вредности и опстанак. Ради се о наметању деци, од најранијег узраста, социјално-дарвинистичког модела живљења, што значи о свођењу људске заједнице на “цивилизовани” зверињак, при чему је професор “телесног васпитања” отелотворење владајућег “такмичарског” духа поретка и техничар тела, а тренер бич капитала. Прихватање поретка у коме се опстанак и положај остварује беспоштедном борбом основ је савременог спортског (телесног) васпитања. Не страх од репресивног ауторитета, већ страх од тога да ће бити прегажен у све беспоштеднијој борби за место под сунцем је spiritus movens телесног активизма човека.

Настава “телесног васпитања” била је и остала један од најрадикалнијих облика репресивне социјализације детета. Владајући “педагошки принципи” одувек су били учвршћивање ограде кавеза, а не отварање простора за развој слободне личности. Уместо средства за развој свестраних стваралачких људи, “телесно васпитање” постаје средство за телесно, духовно и социјално сакаћење младих. Као што васпитање подразумева одређени тип образовања, тако и образовање подразумева одређени тип васпитања. Образовање које производи “специјалисте” подразумева васпитање које не тежи стварању свестране и достојанствене личности која ће имати свој (критичко-мењалачки) однос према свету полазећи од својих (људских) потреба, већ фах-идиоте који (својим осакаћеним позитивистичким умом) постају идеално средство капитала и отуђених центара политичке моћи за остваривање њихових интереса. Инструментализовање тела постаје инструментализовање човека. Типичан пример су тзв. “врхунски спортисти” који су дехуманизовани (декултивисани) “физикалци” спремни да осакате и убију своје “колеге”, као и да осакате и униште свој организам – да би се домогли “славе” и новца. Они постају спектакуларно отелотворење највиших вредности “спортског васпитања” и као такви “идоли” младих. Што се тиче простора, дворане за вежбање постају модерни храмови и као такви средство за затварање човека у духовни хоризонт капиталистичке цивилизације. У сивилу касарнских вежбаоница (које ће постати образац за изградњу спортских дворана у школама и на универзитетима) и уз помоћ милитаристичког дрила, губи се шаренило духовности и маште. Спортски стадиони и хале су простори који удаљују човека од пироде, а спорт активност која уништава у човеку осећање припадности природи. И код оних спортова који се одвијају у природи, природа је сведена на “такмичарски простор” и као таква има технички карактер.

Репресивна педагогија “телесног васпитања” грађанског друштва (која је проистекла из касарни и у коју спадају и слетови) постала је узор за педагогију “телесног васпитања” у земљама “реалног социјализма”. Ауторитарном владајућем систему одговара ауторитарна школа којој одговара ауторитарна “телесна култура”. У тзв. “социјализму” улога школе била је да ствара лојалне “социјалистичке грађане”; данас је улога школе да ствара лојалне “капиталистичке грађане”. Смисао некадашње телесне културе био је стварање, путем репресивног модела телесног вежбања, “просечног” грађанина који је “део колектива” и који је подређен ауторитету владајуће политичке воље отелотворене у држави. Развојем “новог” капитализма долази до атомизовања људи на основу борбе за остваривање приватних интереса. Друштво више није колектив чију интеграцију диктира и обезбеђује тоталитарна политичка и економска моћ државе (владајуће партије), већ сукоб приватних интереса који се одвијају по све бескруполознијим “правилима игре” која се темеље на принципима homo homini lupus и bellum omnium contra omnes. Не само лојалност владајућој политичкој вољи, већ лојалност владајућем принципу монополистичког капитализма “Велика риба прождире мању рибу!” представља основ за обезбеђивање опстанка и стицање друштвеног престижа. Нападом на (ауторитарни) “социјалистички колективизам” идеолози капитализма не настоје да га превазиђу залагањем за истинско заједништво, већ да се заувек обрачунају са самом идејом заједништва која се заснива на солидарности и друштвеној правди. Уместо да ствара хуманистичку цивилизацију, школа постаје средство за стварање капиталистичке цивилизације која се заснива на апсолутизованом принципу профита. “Телесно васпитање” постаје средство за прилагођавање живота темпу који диктира све бржи обрт капитала, све већем ризику живљења, новим захтевима које намеће развој технологије и у вези с тим све већа доминација тзв. “интелектуалног” над телесним облицима рада.     

У савременом капитализму у потпуности је укинута аутономија факултета као научне (педагошке) институције и он је постао оруђе за остваривање стратешких циљева владајућег поретка. На то указује и промена назива факултета: “Факултет за телесну културу” добија назив “Факултет за спорт и телесно васпитање”, или “Факултет за спорт”. Како спорт постаје све значајније средство за деполитизовање потлачених и за “прављење пара”, то је већи притисак на факултете да постану “научни” сервис спортским савезима и клубовима који “послују” по мафијашким принципима. Професори, који су постали “стручни саветници” у спортским организацијама, користе ауторитет факултета и научних звања да би прибавили “научну” легитимност све беспоштеднијем уништавању људи у спорту. Студенти су постали таоци, и све значајнији извор финансирања, интересних група које држе факултет у својим рукама. Укида се критички ум и културно наслеђе и успоставља се непосредни однос између спортског show-business-а и факултета. У том контексту укида се разлика између спорта и телесне културе и на тај начин могућност да се успостави критичка дистанца према спорту с аспекта слободарске телесне културе, као и да се створи хумана телесна култура. Спорт је лишен историјске и друштвене бити и постаје појава sui generis која путем хуманистичке реторике (“мир”, “срећа”, “прогрес”, “лепота”…) добија митолошки карактер. На тај начин уклања се одговорност његових пропагатора за последице које ствара спорт када је у питању телесно и ментално здравље младих, као и  за владајући (деструктивни) поредак који се њиме производи. У “спортској педагогији” која се предаје на факултетима не доминира хуманистичко, већ техничко образовање. Уместо дисциплина које инсистирају на телесном покрету као изразу слободарско-стваралачке природе човека као друштвеног бића, доминирају спортови и техничке дисциплине за које су човек и његово тело средство за постизање нељудских циљева. На факултетима не стварају се педагози, већ специјалисти за одређене спортске дисциплине и техничари тела чији се “педагошки рад” своди на телесно и ментално сакаћење младих. Уместо оплемењивања, на научним основама и путем техничких средстава реализовани телесни и ментални дрил постаје основ савремене педагошке праксе. Човек је укинут као биолошко и хумано, и сведен на механичко биће.

Што се тиче поделе на телесну културу, спорт и рекреацију, она је условљена телесним способностима, у крајњем, постојећом поделом рада и природом владајућег (социјално-дарвинистичког) егзистенцијалног и вредносног модела, а не развојем играчког бића човека. У питању су, само привидно, три вредносна модела који се заснивају на телесним моћима. У тој подели телесна култура одговара васпитању детета за владајући поредак; спорт одговара “зрелом” периоду живота у коме човек ступа у отворену “борбу за место под сунцем”; а рекреација одговара очувању здравља и продужењу живота када човек изађе из вртлога борбе за опстанак. Не ради се о хуманистичкој, већ о функционалистичкој и инструменталистичкој концепцији. У суштини, спорт, који је постао индустрија смрти, највиши је вредносни изазов. Што се тиче “Опште теорије телесног васпитања”, она је начин да се под исти кров стави физичко васпитање у школама, спорт и рекреација. Настоји се, да се путем позитивистичких дисциплина  изгради такав “теоријски” бедем око спорта, који ће онемогућити “напад” на спорт с аспекта еманципаторског наслеђа телесне културе, уметности, педагогије, социологије, филозофије… Сукоб између спорта и телесне културе у суштини је сукоб између репресивне цивилизације, чији је спорт кондензовани идеолошки израз и која се заснива на олимпијском (тлачитељском) принципу, и (могуће) хуманистичке цивилизације која се заснива на прометејском (слободарском) принципу.

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku