Шарл Фурије: рад као игра

Ш

Фурије је један од родоначелника теорије по којој рад може постати игра и као такав задовољство. У “Немачкој идеологији” Маркс тврди да је Фурије хтео да “на место данашњег travail répugnant (одбојни рад, прим.аут.) постави travail attrayant (привлачан рад,прим.аут.)”.(6) На сличан начин говори Енгелс о Фуријеовом схватању рада у свом делу “Напредак покрета за социјалну реформу на Континенту“: “Фурије доказује да је свако рођен с наклоношћу према некој врсти рада, да је апсолутна неактивност бесмислица, нешто што никада није постојало и не може да постоји: да је суштина људског духа да сам буде активан и да покреће тело на акцију па да, према томе, нема потребе да се људи приморавају на активност, као у сада постојећем стању друштва, већ само да се њиховој природној активности да правилан смер. Он затим доказује да су рад и уживање идентични и показује неразумност садашњег друштвеног система, који их раздваја, чинећи рад муком и стављајући уживање ван домашаја већине радника; он показује, даље, како у рационалном уређењу рад може да буде оно што треба да буде, наиме, уживање, допуштајући свакоме да следи своје властите склоности…”(7) У “Основи критике политичке економије” Маркс замера Фуријеу што настоји да сведе рад на игру: “Рад не може постати игра, како то хоће Фурије, којем остаје велика заслуга што је за крајњи циљ прогласио превазилажење не само расподјеле, већ и самог начина производње у виши облик.”(8) За Маркса “travail attractif”, који се појављује као “самоостваривање индивидуума”, није нипошто “пука шала, пука амусемент, како то наивно, попут какве гризете, замишља Фурије. Доиста слободан рад, нпр. Компонирање, у исти мах је управо ђаволски озбиљна ствар, најинтензивнији напор”.(9) Фурије схвата рад озбиљно, али не као муку, већ као задовољство. Уместо настојања да се игра сагледа у светлу рада, код Фуријеа доминира настојање да се рад сагледа у светлу игре као свечарске форме, а не као играрије. Док Маркс инсистира на промени природе рада и на тој основи на промени односа човека према раду, Фурије инсистира на промени односа човека према раду променом облика у коме са рад обавља и променом значења који му се даје. Фурије не покушава да укине рад као телесни напор, већ да му прибави поштовање стварањем таквих радних услова и такве радне атмосфере која ће раду прибавити “свечарски” карактер. Фурије: “И тако обичаји и политика Хармоније настоје да на производни рад пренесу сав сјај, сву подршку раскоши која се данас примењује само на непроизводне послове; а пољопривредни радови и радионице остају у најгорој биједи”.(10) И даље: “Радионице и пољски радови треба да привлаче радника елеганцијом и чистоћом”…(11) Свечарска атмосфера, “сјај”, “раскош, “елеганција и чистоћа” – указују на то да се не ради само о промени односа радника према раду, већ и о промени владајућег вредносног модела који треба да омогући да се рад вреднује онако како се вреднују нерадне активности, а то значи да се промени друштвени положај радника. Фурије тврди да “привлачив рад не узрокује ни тјелесни замор ни душевну муку. Он је мануелном раднику забава, слободна вјежба његових способности”.(12) Он у раду види слободну активност слободног “Хармонијца” који је свестан нужности рада, али није ничији најамник, нити га било ко приморава да ради: рад има добровољни карактер. Фурије не каже то изричито, али из његове концепције следи да човек сам одређује дужину и интензитет рада, што значи да ради дотле док му то чини задовољство. Уместо да деградира човека, рад постаје потврда слободе и начин стицања поштовања.

По Фуријеу, не одређује природа рада природу човека, већ (еротска) природа човека одређује природу односа према раду и на тај начин природу рада. У антици еротизоване телесне вежбе у гимназијама и борбе на олимпијским борилиштима биле су начин “завођења” богова и облик духовне интеграције Хелена. Ниче путем аристократских манира и рата (тлачења) настоји да од „новог племства“ створи органску (телесну) заједницу. Хуизинга у ратничким турнирима великаша и крвавој жестини која је на њима владала, види прворазредни еротски стимуланс и средство за класну интеграцију аристократије. За Фуријеа рад је најважније средство друштвене интеграције: друштво је заједница радних људи, а радни покрет у коме се реализује еротска природа човека основни је покрет човека ка човеку. Залажући се за то да “рад постане спорт”, при чему је смисао израза “спорт” ближи аристократском desportare (забава кроз такмичење) него савременом појму спорта (рекордоманија), Фурије предлаже успостављање (пољопривредног) “радног турнира гдје ће сваки атлет показати своју снагу и окретност, истакнути се пред љепотицама које ће на крају радне смјене донијети ручак или ужину”.(13) Фурије не говори о промени природе рада, већ покушава да обезбеди привлачност раду и прибави му играчки облик. На тај начин играчко биће човека изражава своју супериорност у односу према раду као ограничавајућој делатности, а рад се претвара у “свечаност” и “ужитак”. Потреба за радом постаје израз потребе за реализовањем еротског бића човека. Рад је начин да мушкарци искажу своју мушкост и импресионирају девојке: радна заједница постаје еротска заједница. Прави резултат рада није везан за оно што је смисао и циљ рада (обезбеђивање егзистенције и у том смислу рад као егзистенцијална нужност), већ за награду која се стиче радом, а то је задобијање благонаклоности девојака и на тај начин потврда мушкости. У суштини, улога “весталки” је да одвуку пажњу мушкараца од самога рада као мукотрпне делатности. Код Фуријеа жене су инструментализоване у процесу рада на сличан начин на који су “племићке госпе” инструментализоване на витешким турнирима великаша. Присуство девојака даје раду еротски набој који чини суштину његовог “свечарског карактера”. Потреба за женом (еротска жудња) манифестује се као радна активност: рад постаје својеврсна љубавна (пред)игра у којој се еротски занос претвара у радни елан. Свечарска атмосфера која треба да прати рад представља еротизовани ритуал, а рад постаје пражњење потиснуте сексуалне енергије. То је основни разлог што човек рад не доживљава као телесну и духовну муку, већ као задовољство. У Фуријеовом схватању “спорта” не доминира принцип “природне селекције” и апсолутизовани принцип учинка, као ни принцип доколичарске забаве који је карактеристичан за аристократско desportare, већ надметање оплемењеном продуктивистичком активношћу у којој свако има могућност да несметано искаже своје људске моћи и у којој нема победника и поражених. Уместо победничких венаца и фанфара, смерни али мотовишући осмех девојака највећа је „награда“. Витешки турнири су светковина посвећена тлачитељској моћи аристократије; Фуријеови радни турнири су светковина посвећена животворним  моћима човека.

У „Хармонији“ природа се не доживљава као објекaт експлоатације и деструкције, већ као животни простор. Рад је облик непосредног спајања човека са природом. У њему доминира животворност: прерада природе постаје њено оплемењивање (оплодња) и то постаје симболична пројекција (жељеног) односа према жени. У Фуријеовом пољопривредном раду нема машине која представља „техничку цивилизацију“ као посредника у односу човека према природи; савладане силе природе не појављују се као средство за потчињавање човека, за сакаћење његове еротске природе и за експлоатацију (уништавање) природе; нема радне технике у којој се од човека отуђује његова радна вештина, ни продуктивистичког покрета који се заснива на апсолутизованом принципу квантитативно мерљивог учинка. У индустријском раду човек је припадак машине и његов радни ритам подређен је ритму одвијања индустријског процеса производње, чиме се уништава биолошки ритам рада организма. Човек је у раду деперсонализован пре свега тиме што је денатурализован: његово тело губи биолошка својства и постаје машина. Код Фуријеа ритам телесног напора условљен је биолошким способностима човека и у том контексту радном вештином. У раду не доминира технички мимезис, већ радном вештином оплемењени природни покрет. То је рад који не сакати еротско биће човека и ствара од њега механизовану наказу, као што је то случај с капиталистичким обликом индустријске производње. Нема (од човека отуђене) технике као посредника у односу према сопственом телу и девојкама, већ доминира радна вештина која има еротску природу. Рад је оплемењена природна активност, тело оплемењено природно тело, а однос између мушкараца и жена оплемењини природни однос. Фурије не говори о једностраном телесном раду као обрачуну с еротским (играчким) бићем човека, као што то чини Маркс говорећи о индустријском раду, већ о мануалном раду као демонстрацији мушкости и провокацији за сексуалну фантазију. Уместо машински обезличеног рада који своди човека на оруђе за рад и радну снагу, Фурије инсистира на таквом начину мануелног рада у коме ће у телесном покрету доћи до изражаја слободарска и еротска природа човека. Еротизовани односи између мушкараца и девојака чине основу радне динамике и драматике. Рад не уништава индивидуалност и своди раднике на обезличену радну снагу, већ човек у раду остварује своју личност и то као специфично телесно биће – путем специфичне радне активности у којој на специфичан начин испољавају своју људску посебност. За разлику од  светковина аристократије где естетика има декоративни карактер и служи да глорификује њен паразитски (пљачкашки) ексклузивни класни статус у односу према радним „масама“, Фуријеова естетика утемељена је у еротској природи човека као бића које својим радом обезбеђује друштвену егзистенцију и има свечарски карактер. Рад, тело, природа, Ерос, међуљудски односи, естетика – све је дато у јединству. У пољопривредном раду не доминира играчки покрет, а самим тим се не производи ни играчко тело. Оно се деформише радом, сакати се сензо-моторика која пружа могућност да се развије мекоћа покрета, стваралачко тело… Фурије покушава да успостави такав однос према раду који ће раду дати људску димензију и тиме играчки карактер. Инсистирањем на “свечарском” карактеру рада Фурије упућује на то да сам телесни (радни) покрет треба да буде у складу са природом рада, што значи да у њему треба да доминира оплемењени телесни став и покрет у коме се изражава “мушкост”. То условљава драматику телесног израза и његову ритмику. Рад не мења своју природу, али се мења однос човека према раду који му омогућава да у раду изрази (доживи) своје људско биће. Једна од најважнијих особености Фуријеове теорије је та, што отвара могућност за мењалачки однос према раду који се заснива на потреби да се реализује играчко биће човека – без чега нема истинског хуманизовања рада. Уместо у егзистенцијалној, рад се појављује у есенцијалној равни: он није само “прва животна потреба” (Маркс), већ прва људска потреба. Радом се производи друштвеност у непосредном облику: рад није само стварање материјалних добара, већ произвођење међуљудских односа, а то значи друштва као заједнице срећних људи. “Хармонијци” раде насмејани.

 Ерих Фром у занатском раду из XIII и XIV века препознаје игру: “Нема подвојености између рада и игре, између рада и културе.”(14) Када говори о игри Фром има у виду уметност – што занатски рад приближава античком tehne као вештини обликовања која се руководи врлином. Занатски рад је у техничком, али не и у суштинском смислу игра. Оно што Фром превиђа је положај занатлије (радника) у процесу рада и у друштву, начин вредновања рада, као и његово доживљавање своје радне активности. Рад занатлије нема карактер добровољности, поготову не спонтаности; он се не руководи уметничком страшћу, већ егзистенцијалном принудом; занатлија не ствара као слободан човек, већ као најамник богатих наручиоца у друштву где се људи не вреднују по њиховом стваралачком умећу, већ по богатству које поседују; где се “културни” статус не стиче развојем и реализовањем културног бића, већ поседовањем уметничких предмета: дело које је занатлија створио отуђује се од њега и постаје приватна својина припадника паразитских класа и као такво је средство за доказивање њиховог елитистичког статуса и за обезвређивање радника (занатлија). Што се тиче вештине, она није само “занатски” део игре, већ подразумева развој телесних и духовних (стваралачких) моћи човека. За разлику од занатске вештине која је ограничена на (претежно) мануелни рад који се одвија у ограниченом (затвореном) простору и који не омогућава хармонични развој телесних (играчких) моћи, стицање играчке вештине подразумева целовити развој тела, чула, емоција, духа и то у природном амбијенту где човек једино може досећи до свог природног бића. Нема игре уколико човек не испољава своје играчко биће спонтано и слободно и на тај начин доживљава себе као играчко (слободно) биће. У игри доминира естетско, што значи настојање човека да изрази своју аутентичну стваралачку личност. Истовремено, игра има друштвени карактер: у њој доминира спонтани међуљудски однос који се заснива на покрету човека ка човеку. Непосредни производ игре није предмет, него развој играчког бића човека и међуљудских односа.

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku