“Хуманизовање спорта”

&

Може ли да се “хуманизује спорт”? За Кубертена то је бесмислено питање јер је за њега олимпизам, у коме се изражава суштина спорта, “култ хуманости”, што значи “култ постојећег света”. Уколико се пође од модерног појма хуманизма, који се заснива на идејама-водиљама Француске грађанске револуције (Слобода, Једнакост, Братство), спорт је обрачун с еманципаторским духом модерног доба. Спорт није симбол хуманистичке цивилизације, већ је облик у коме се “техничка цивилизација” обрачунава с објективним могућностима за стварање хуманистичке цивилизације. У спорту не доминирају хуманистички изазови, већ технички мимезис, технократска ефикасност и функционалност, апсолутизовани принцип квантитативно сравњивог учинка…Спортско тело је симболични појавни облик “техничке цивилизације”. “Савршени рад машине” је онај миметички импулс који буди “естетско” надахнуће код спортисте. Спорт није само искорак из културе, већ из живог света.

Спорт је радикални обрачун с античком идејом човекобивства, као и с хуманистичким наслеђем ренесансе, хришћанства, аристократском и народном телесном културом, филантропским и плесним покретом. Још је Тисије, у време формирања спорта као институције, у спорту видео “мускуларни примитивизам” и обрачун с хуманистичким традицијама Запада. У спорту су елиминисани облици телесне културе који су били везани за класе, друштвене слојеве и народе. Посредством апсолутизованог принципа квантитативно мерљивог учинка основни облици слободног телесног активизма, до чијег се правог смисла као људске делатности може доћи само у оквиру конкретних култура у којем су настали, сведени су на спортске дисциплине. Извршена је уравниловка на темељу “објективизованих” квантитативних критеријума, што је довело до тога да оне изгубе квалитет природног, културног и индивидуално-људског израза. Уместо да изражавају своју животност као природна бића, да буду представници својих култура и да испољавају своје специфично-људске, што значи стваралачке (духовне) моћи, људи, у облику “спортисте”, постају денатурализовани и дехуманизовани јуришници политичких центара моћи и покретни рекламни панои капиталистичких фирми. Победе и рекорди израз су дегенерисања изворних природних, културних и индивидуалних потреба, и деградирња човека на оруђе за постизање политичких циљева и материјалних интереса. Уместо тријумфа култура, на спортским борилиштима тријумфује колонијални и деструктивни дух капиталистичког “интернационализма”. Институционализовањем спорта, крајем XIX века, извршено је репресивно институционализовање слободног (нерадног) телесног активизма грађана: спорт постаје оруђе за телесну и духовну интеграцију људи у владајући поредак. Уместо слободне индивидуе, “добија се” лојални и употребљиви “грађанин”; уместо класне интеграције, успоставља се “наткласна” – “национална” интеграција; уместо да је средство за афирмисање националних култура, облик борбе за слободу (радника, поробљених народа, жена), за развој индивидуалних људских моћи – “слободни” телесни активизам у облику спорта постаје поприште сукоба између најмоћнијих капиталистичких корпорација и средство за поробљавање света. Земље које су “закасниле” у историјском развоју прихватиле су спорт као једну од могућности за прескакање јаза који их је делио од развијеног капиталистичког света и за укључивање у “модерну” цивилизацију. Развој капиталистичких односа својине на селу и распад традиционалне друштвене организације; атомизовање друштва по принципу homo homini lupus i bellum omnium contra omnes; развој занатства, индустрије, трговине и на тој основи развој градова и стварање све бројније најамне радне снаге коју је требало држати у покорности и ван радног времена; настојање да се “дисциплинује” сеоско становништво за индустријски рад; да се изврши хомогенизовање друштва на националној основи (да би се борба радништва са поља класне борбе усмерила на поље “борбе за националне интересе” под патронатом буржоазије у лику војних структура) – проузроковало је одумирање традиционалних облика слободарског (културног) телесног активизма и развој спорта.

Развој капитализма као поретка деструкције довео је до дегенерисања изворног духа спорта и он је постао спектакуларна популистичка забава циркузанерског типа. Уместо да развија духовност и веру у “непролазне вредности капитализма”, спорт је постао оруђе за сагоревање незадовољства потлачених и за њихово идиотизовање. За водеће теоретичаре спорта, попут америчког социолога Алeна Гатмана, будућност човечанства не може се замислити без спорта. То је, у ствари, само други начин да се каже да нема будућности без капитализма, што значи да капитализам представља “крај историје” (Фукујама). Истовремено, они проглашавају спорт за најважније средство у борби за “хумано друштво”, под чим подразумевају “усавршавање” капитализма. Залагање да спорт постане најважније средство за обрачун с наркоманијом, алкохолизмом, насиљем и другим патолошким облицима понашања младих, оправдано је колико и залагање да се атомским бомбама истребе комарци. Спорт није производ слободарско-стваралачке праксе човека, већ је институционализовано деструктивно насиље и као такав произвођење владајућих односа и вредности у непосредном облику – који су извор свеколиког зла. Он дегенерише човека тако што га подређује егзистенцијалним интересима владајућег поретка и што ствара екоцидну свест. Спортом се долива уље на капиталистичку ватру која ће, уколико не буде угашена, претворити свет у згариште.

И међу онима који су свесни погубности развоја спорта преовлађује настојање да се одвоји “професионални” од “аматерског” спорта и на тај начин сачува спорт као педагошко средство. Они се не односе према спорту као институционализованом вредносном моделу који је конкретни историјски производ и који је у свом изворном облику идеологија либералног капитализма, већ га проглашавају идеализованом пројекцијом опште-људских вредности и у том смислу највишим “хуманистичким” изазовом. На тај начин они долазе на становиште Кубертена, Баје-Латура, Дима, Брендиџа и других страсних бранилаца “аматерског спорта” – најреакционарнијих и најмилитантнијих идеолога капитализма – који су у “моралним” вредностима спорта видели његов највећи педагошки значај. Не треба заборавити да је Кубертен, инсистирајући на потреби да спорт добије религиозни карактер (попут античког religio athletae), професионалне спортисте назвао “циркуским гладијаторима”, а да је “новац” прогласио “највећим непријатељем спорта”. Кубертен је при крају живота прихватио спортску (капиталистичку) реалност и професионалним спортистима дао ону димензију која је раније била искључиво резервисана за аматере. То не мења суштину његове олимпијске филозофије, која инсистира на спорту као (позитивној) “религији” која превазилази како хришћанство, тако и “етничке” религије које се по њему налазе на нижој вредносној равни од хришћанства. Интересантно је да су идеолози “реалног социјализма”, у време развоја комерцијализма и професионализовања спорта на Западу, дигли аматерски спорт на највиши вредносни пиједестал и од њега створили једно од главних идеолошких средстава за критику “трулог капитализма”. То је један од главних разлога што је у СССР-у  “морални чистунац” Кубертен постао митолошка личност, упркос томе што је био један од најмилитантнијих противника социјализма и фанатични борац за фашизам. Идеолошким хокус-покусом Кубертен је од острашћеног антикомунисте постао маскота “реалног социјализма”. Тек када се схвате деструктивне тенденције развоја капитализма постаје јасна сва погубност поделе на “лоши” професионални и “добри” аматерски спорт. Васпитање путем спорта значи стварање таквог начина мишљења које глорификује деструкцију и одбацује идеју будућности – која није само слободарски, већ је постала основни егзистенцијални императив. Истовремено, оно је такав начин васпитања којим се од људи стварају непријатељи – што уништава у младима веру да је могуће створити хумани свет, као и потребу за таквим светом. Ради се, заправо, о вредносном и егзистенцијалном моделу који треба усвојити: да ли се треба борити за спорт који развија дух деструкције и дегенерише човека, или за оне облике телесног активизма који развијају културно, стваралачко, телесно, друштвено, визионарско – животворно биће човека?

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku