Хајдегер и уметност

Х

Хајдегерова филозофија настоји да у себи интегрише целокупну духовну сферу капитализма. Она је синтеза религиозне, филозофске и уметничке истине. Хајдегер укида уметност као конкретну друштвену и историјску појаву. За Хајдегера уметност има феноменолошку природу и као таква је датост. Биће, уметност, филозофија… су феномени који се појављују у односу према свету и човеку. Хајдегер не говори о историјској и друштвеној природи уметности и у том контексту о уметности као средству за афирмацију владајућег поретка. Исто тако, нема речи о елитистичком карактеру уметности у класном друштву. Код Хајдегера нема саморефлексије уметности полазећи од владајуће тенденције развоја капитализма као тоталитарног поретка деструкције.

За Хајдегера уметност нема компензациони и декоративни карактер. Она није накнада атомизованом појединцу за бесмислени и ружни живот. Она не тежи да улепша постојећи свет тако што ће му прибавити уметнички изглед. Исто тако, уметност није израз настојања човека да реализује своје стваралачко биће и да се ослободи стега капиталистичке цивилизације, а то значи обрачун с нихилизмом и светом који га производи. То није друштвено ангажована уметност која има критичко-мењалачки карактер.

Уметничко код Хајдегера има мистично-поданички, а не еманципаторски карактер. Уметничко треба да води човека до бића, а не у будућност која се појављује као истински простор слободе. Путем уметности човек се не реализује као животворно, већ као смртно биће. Не вера у живот, већ страх од смрти представља за Хајдегера основни мотив уметничког стваралаштва. Човек нема потребу да се бави уметношћу да би се путем уметничких дела афирмисао као друштвено биће. Уметност није порука људима и као таква борба за хумани свет, већ је „разоткривање бића“, што значи да је пут ка бићу и успостављање блискости са бићем. Уметност је средство са којим се укида умни однос човека према свету и визионарска свест и омогућава човеку да непосредно доживи трагичност своје егзистенције. Као таква, уметност је основ поетичког живота. Истовремено, поетско служи човеку да створи мит о бићу и постане његов „сусед“ и „чувар“. Уметничко стваралаштво  је најаутентичнији начин на који се човек обраћа бићу и као такво има молитвену природу.

Овде бисмо могли да поставимо питање како може уметност која је органски део света у коме влада техничко ништавило да има то својство да може да „разоткрије биће“ и на тај начин да омогући човеку да допре до бића? Исто тако, како може човек који је уроњен у ништавило техничког света и који је „заборавио на биће“ да се руководи уметношћу која тежи да „разоткрије биће“? По Хајдегеру, упркос томе што је органски део света у коме влада техничко ништавило уметност може да „разоткрије биће“ јер је непосредни израз страха човека од смрти – за разлику од технике у којој се манифестује лажни животни оптимизам који производи ништавило. Путем уметничког човек доживљава своју трагичну егзистенцију као аутентично трагично биће и на тај начин успоставља блискост са бићем. Доживљавање трагичне егзистенције и блискости са бићем усмерава човека на такве облике и начине стваралаштва у којима може да дође до изражаја аутентичност његове трагичне егзистенције. Заправо, не ради се о потреби човека да ствара уметничка дела, већ да се реализује као трагично биће у стваралачком уметничком акту. Не дело, већ уметничко стваралаштво постаје начин долажења до бића, с тим што је уметничко дело аутентична саморефлексија трагичне егзистенције човека.

Хајдегер доводи у питање естетику као сферу која посредује између човека и његове трагичне егзистенције. Естетика је мишљење уметничког које онемогућава човека да доживи своју трагичну егзистенцију и да на основу тога има непосредни однос према бићу. Она усмерава човека да мисли уметничко путем задатих естетских шаблона, а не да га доживљава. Хајдегерово окретање ка „небу“ постаје начин укидања традиционалних естетских канона по којима се одређује легитимност и квалитет уметничког дела. Мера нема више рационалну и нормативну, већ мистичну природу. Мера се не сазнаје, већ се доживљава. Естетско је претворено у религиозно. Хајдегер се залаже за цивилизацију у којој ће уметност имати религиозну природу. Поезија се налази између „неба“ и Земље. Она је најаутентичнији начин доживљавања трагичног и пут ка бићу. Говорећи о Хелдерлиновој поезији, Хајдегер подвлачи да се она заснива на мери и као таква је основ за изградњу света. Мера се заснива на доживљавајућем односу према „небу“, а не у односу према мишљењу могуће будућности полазећи од еманципаторских потенцијала грађанског друштва и стваралачких потенцијала човека. Код Хајдегера динамична монументалност има инструментални карактер и служи за изградњу свода судбине који је неприкосновен. Ако се има у виду Хајдегеров однос према поезији, могло би се закључити да је поезија само прва степеница ка бићу. Музика је, заправо, истински сусрет човека са богом.

Хајдегерова уметност наводи човека да доживљава постојећи свет као његов део и да се као такав односи према бићу као апстрактној другости постојећег света. Она је основ доживљавања трагичног и као таква обраћање бићу и основ саживота са бићем. Уместо отворености човека према другим људима и на тој основи отворености према будућности, човек је „отворен“ према бићу тако што га доживљава. Човек настоји да у постојећем свету несреће у који је бачен створи свој свет у себи – у коме доживљава блискост са бићем. На тај начин, он се затвара у себе и постаје роб света у коме може да буде само трагично биће.

Код Хајдегера трагично нема конкретни друштвени и историјски карактер. Трагично се не рађа из трагичног живота који лишава човека људскости, већ проистиче из страха од смрти који има апсолутни карактер и који је основ трагичног независно од конкретних друштвених услова у којима човек живи. Хајдегер, попут Ничеа, политички инструментализује мит о античкој Хелади и на тај начин силује историју. Уистину, трагично има историјски карактер. Основ трагичног у модерном друштву има битно другачију природу од античке трагичности и модерни човек има битно другачији однос према трагичном него што је то имао антички човек. Природа трагичног условљена је капитализмом који је постао тоталитарни поредак деструкције. У савременом свету трагично се заснива на немирењу човека са владајућем поретком који га онемогућава да оживотвори своје стваралачке потенцијале, као и потребу за слободом и животом. Упркос томе што капитализам уништава еманципаторске потенцијале грађанског друштва, као и човека као људско и природно биће – човек је  отворен према будућности, с тим што је отвореност добила егзистенцијални карактер. У савременом свету трагично се сели из митолошке сфере у простор конкретног живота у коме се одвија све драматичнија борба човечанства за опстанак. Борба на живот и смрт између капитализма и човечанства представља конкретни животни извор трагичног.

Уметност је једна од области на капиталистички начин издељеног света. Она ствара идеолошки свет који одговара одређеном вредносном обрасцу који се заснива на томе да је свет подељен на сфере које су отуђене од човека и којима је човек подређен. Путем задате уметничке сфере човек долази „у јединство са собом“ посредством идеолошки извитоперене слике живота и човека. Она је начин мистификовања света, уништавање визионарске свести човека и воље да се бори за нови свет. У крајњем, конкретни живот препуштен је тоталитарном капиталистичком ирационализму који има деструктивни карактер, и у том контексту капиталистичким клановима који су претворили живот у средство за уништење живота.

„Културна сфера“ је могућа зато што је реални свет некултуран свет. Попут других области капиталистичке надградње, „културна сфера“ ствара илузорне светове и на тај начин стерилише критичко-мењалачку свест човека. Тежња за људским изводи се из живота и пребацује у свет уметничких шаблона и симбола. „Културна сфера“ је компензација човеку за нељудски живот – која га прикива за постојећи свет. Човек не настоји да пронађе смисао живота у конкретном животу, већ у подмештеној „културној сфери“ која је идеолошка призма кроз коју човек види свет. Путем „културне сфере“ од човека се отуђује суштина света и уништава потреба да постави питање о смислу живота. Човек не настоји да у свакодневном животу реализује своју људскост путем слободарске и стваралачке праксе, већ настоји да пронађе „људскост“ у задатој „културној сфери“ која посредује између човека и света и која има политички карактер. Она је средство са којим капитализам ствара од човека „потрошача културе“ и на тај начин га стерилише као политичко и стваралачко биће. „Културна сфера“ је својеврсна соба кривих огледала у којој човек не може да угледа свој људски лик, а то значи да стекне слободарску и историјску самосвест.

„Културна сфера“ само је привидно паралелни свет реалном свету. Она је друга страна ружног и бесмисленог живота. „Културна сфера“ заснива се на илузији да је у оквиру и на темељима капиталистичког света могуће створити „оазу среће“ (Финк) која ће пружити могућност човеку да побегне из безнадежно некултурног света и доживи  просветљење. Упркос томе што је капитализам некултуран, он пружа могућност да се створи „културна сфера“ у којој човек може да се реализује као културно биће. Уместо да се бори против капиталистичког варваризма а за културни свет, човек треба да се утопи у владајући примитивизам постајући „конзумент културе“.

Позоришна драма могућа је зато што је живот отуђен од човека. Она је отуђени облик “играња” од човека отуђене суштине живота. „Суштина живота“ задаје се владајућим идеолошким сводом и то постаје призма кроз коју човек види себе и друштво: маскирано ропство, маскирано ништавило, унакажени људски лик, капиталистичко “њихало страве” постаје лили-хип, људи се смеју и плачу над својом судбином… У позоришту игра се живот, а човек је посматрач. Силе које га у друштву држе у шаци добијају карикатурални облик. Стиче се привид да човек влада њима, да им се супротставља…  Заправо, драма је такав “однос” човека према свету који га прикива за постојећи свет. “Добра представа” је друга страна лошег живота. Глумци су трагичан производ трагичног света. Човек не доживљава суштину живота путем животног активизма, већ му се она намеће путем “културне сфере” која постаје компензациони механизам и као таква облик стерилисања критичке свести и делатне воље. “Културно” је гледати људску патњу на бини, али је “некултурно” борити се за искорењивање неправде у животу.

Деструкција људског годи малограђанину: она му помаже да се лиши одговорности за пропадање света и да се уљуљка у владајуће безнађе. Позориште не ствара револуционаре, већ “публику”. Оно је облик у коме култура бива лишена слободарског: Орфеј без Прометеја постаје Нарцис. Све се одвија у виртуелној стварности која, што је реалнија, пружа већу могућност човеку да побегне из свакодневице. Позориште, биоскоп, концертна дворана, галерија, црква су облици у којима је институционализован илузорни “свет културе” који се, као „паралелни свет“, ствара у односу према свакодневном безнадежно некултурном свету и који омогућава малограђанину привидно бекство из капиталистичког ништавила и обезбеђује му “елитистички” друштвени статус.

Некада је балет био рекламни спот аристократског елитизма који је био антрополошко отелотворење аристократског вредносног хоризонта. Природа телесног става и покрета; „игра“ као произвођење представе која одговара аристократској естетској матрици; „играчи“ који су сведени на покретне лутке; односи између партнера, костими, музика, сценографија… – све је било усмерено на уклапање човека у елитистичку иконографију владајућег поретка. У савременом свету балетске представе су ексклузивна „културна“ роба коју конзумирају добростојећи малограђани да би показали свој „елитистички“ статус – као када купује луксузну робу у ексклузивним бутицима.

Музика која влада на савременој јавној сцени доводи човека у психичко стање које га спречава да постане еманциповано трагично биће. Она му стерилише критичку свест, извлачи животворну снагу, постаје средство за иживљавање незадовољства, производи „расположење“ које уклапа човека у постојећи свет и убија му потребу да се бори за будућност. На „концертима“ дрогиране наказе у виду „музичких група“ сакате еротско биће младих и претварају их у гомилу урлајућих идиота. Они убијају у младима самопоштовање и производ најгоре облике дегенерисане друштвености. Музика не разара само ум младих, већ разара њихово емотивно биће и на тај начин ствара од њих патолошке личности. На концертима долази до „провале“ потиснутог емотивног бића младих. Будући да не могу да реализују своје емоције на хумани начин, они траже компензацију у концертном „лудилу“ – које их дегенерише као људе. Концерти постају масовна мастурбација и као такви „навлачење“ младих на пиће, дрогу, насиље, сексуалне перверзије… Прикраћено и осакаћено емотивно биће човека у садејству са његовом стваралачком природом, дрогом и алкохолом постаје извориште најгорег примитивизма.

„Духовна музика“ је привидна супротност „цивилизованом“ дивљаштву које се појављује на концертима. Она има ескејпистичку, али и пацификујућу природу и као таква је својеврсна духовна дрога која има хипнотички карактер. Она уклања разум и критички однос човека према свету. „Духовна музика“ не изазива потребу за супротстављањем нељудском свету и не подстиче хуманистичку визионарску машту. То није пој у славу земаљског живота са којим се развија потреба човека за човеком, већ за „небеским светом“. „Духовна музика“ доводи човека у „стање опијености“ у коме доживљава да му „душа напушта тело“ и одлази на „небо“ где влада „потпуна хармонија“. „Лебдење“ је израз који најбоље указује на психичко стање човека који се уживео у појање. „Духовна музика“ има наменски карактер и могућа је једино у одговарајућем амбијенту у коме може у потпуности да обузме човека. Она изводи човека не смо из света, већ из самога себе. Човек није више при себи ни са собом. Слично је са медитацијом. Медитативна машта је облик ауто-хипнозе и као таква „напуштање света“. „Смиривање чула“ подразумева постизање таквог психичког стања у коме човек не осећа да припада свету. Ради се о укидању човека као друштвеног, историјског, слободарског, стваралачког и визионарског бића. „Пут ка вечности“ не подразумева пут ка хуманом свету, већ ка „небеским световима“. Инструментализована мистика постаје обрачун с визионарским.

За истинске хришћане који у Исусу Христу виде светионик који осветљава пут који води у будућност „духовна музика“ није бежање из света, већ је начин чишћења човека од наслага нељудског које капитализам свакодневно таложи у човеку. Она је својеврсни еликсир који увек изнова обнавља веру човека у човека, а то значи веру да је хумани свет могућ – уколико се људи буду борили за њега. Хорско појање представља један од најплеменитијих облика у коме се оживотворује човек као друштвено биће. 

Спорт је најважнији начин стварања привидног „паралелног света“ у коме се уништава критичка свест и мењалачка енергија потлачених. Он представља „удвајање света“ у облику у коме се репродукује његова суштина. Спортске представе нису ексклузивна роба која је намењена богаташима, већ духовна храна за „примитивне радне масе“. Спорт није активистичка интеграција владајуће класе, као што су то биле античке олимпијске игре и средњовековни витешки турнири, већ је “наткласна” појава и као таква увлачење потлачених у духовну орбиту владајуће класе и њихово деполитизовање по принципу panem et circences. Његов смисао је оплодња човека владајућим духом, уништење ума, визионарске маште, жудње за хуманим светом… Спортски спектакл је савремена паганистичка свечаност са којом се владајућим односима и вредностима даје судбинска димензија. Он не пружа могућност човеку да се на разумни начин односи према постојећем свету, већ га прикива за њега. Човек постаје играчка „судбине“, што значи роб владајућег процеса капиталистичке репродукције.

У спорту је укинут дуализам стварности и идеала. У њему нема супротности између игре и живота: спорт је аутентични облик играња живота и као такав је његово глорификовање. У спорту се не рефлектује људско, већ је човек средство за обоготворење владајућих односа и вредности. Спорт није безазлена дечија игра, већ ритуално исказивање покорности духу који влада светом и у том смислу највиша религиозна церемонија која има литургијски карактер. У њему доминира сакрална озбиљност. Отуда такав значај има “олимпијска заклетва” (serment olympique): спорт је култ постојећег света, а човек се у спортском ритуалу појављује као симболично отелотворење духа који влада светом. Спортска представа није глумљење живота, већ је његово репродуковање: у њему се у кондензованом облику појављује суштина капиталистичког света. Рагби, бокс и други крвави спортови непосредни су израз “америчког начина живота” (american wаy of life) који се заснива на беспоштедном социјалном дарвинизму и деструктивном прогресизму – који је постао планетарни начин живота.

За Сартра, спорт је „пут ка бићу“. Уистину, спортска драма је аутентични облик играња живота у којој је сам живот улог. Спорт је драма без маски, без малограђанских лажи, без измишљених заплета којима се глорификују злочинци и прибавља смисао капиталистичком ништавилу. У њему се одвија сам живот без “хуманистичког” и “уметничког” застора. У спорту је легално убити и нанети тешке телесне повреде, сакатити децу, примењивати “медицинске третмане” са којима се људи своде на лабораторијске пацове, стварати од младих фашистичке хорде… Позориште представља кулисе света лажи и злочина – спорт чини његове темеље. На стадиону нема људске дистанце, нема комичног: гладијатори немају право на смех. Све крвавији живот намеће потребу за све крвавијим спортским спектаклима који постају компензација потлаченима за све већу несрећу коју свакодневно доживљавају. “Публика воли мирис крви!” – то је “златно правило” на коме се заснива спортски show-business у САД и другим земљама “слободног света “.

У савременом свету уметничка „лепота“ појављује се у односу према ружноћи свакодневног живота који је капитализам свео на средство за „прављење пара“, и према човеку кога је капитализам свео на атомизовану радно-потрошачку наказу. У класном друштву уметност није израз слободне стваралачке личности човека, већ отуђени облик разотуђења човека. Она ствара уметничка дела која су на капиталистички начин дегенерисани вапај за хуманим животом. Истовремено, естетска хармонија појављује се као супротност животном хаосу који ствара капитализам. Уметност као шаблонизовани естетски привид постаје средство за успостављање реда у главама људи.

Капитализам путем етаблиране уметничке „лепоте“ намеће естетске обрасце са којима се укида слободарска свест и визионарска машта. „Лепо“ постаје супротност слободном и путем уметности претвара се у посредујућу предметност са којом се човек отуђује од себе као људског и тиме уметничког бића. „Лепо“ се не ствара путем свакодневне животне активности човека као стваралачког и слободарског друштвеног бића, већ се задаје путем етаблиране уметности и постаје паралелни свет у односу према безнадежно ружном свету. Уметност постаје стварање „лепог“ у нељудском свету, а не стварање света слободних људи.

„Лепо“ се не налази у животу и у међуљудским односима, већ у етаблираној уметности; ум се не налази у друштву – већ у филозофији; смисао живота не налази се у животу – већ у религији, у метафизици, у тами космичког бескраја… „Лепа слика“ је накнада за ружан живот; „добра књига“ је накнада за недостатак људске речи; „љубавна песма“ је накнада за недостатак искреног загрљаја… Уместо да има „потребу за поезијом“, човек треба да има потребу за људима. Истински загрљај вреди више него најлепша песма о љубави. Уместо да „леже у кревет са књигом“, човек треба да заспи у загрљају вољене особе.

У класном друштву уметност је средство за наметање владајућег вредносног хоризонта као критеријума за одређивање човекобивства. Људско стваралаштво стиче легитимност „лепог“ путем уметности као од човека отуђене сфере која је пројекција вредносног свода владајућег поретка. Путем уметности класно добија „наткласну“ димензију. Стварајући естетске обрасце по којима се одређује шта је „лепо“ уметност, заправо, ствара антрополошке обрасце по којима се одређује шта је хумано. За Канта „лепо“ је највиши појавни облик „моралног“. Исто тако, путем уметничког обликовања „Марије“, „Исуса“, „анђела“… ствара се представа „небеског света“ путем које се указује на  суштину „бога“.

Уметност производи предметност која посредује између човека и света и то тако што задаје самосвест човека и однос човека према свету. У уметности живот и човек су опредмећени, с тим што  опредмећеном човеку одговара уметност као опредмећујућа делатност. Путем уметности као произвођења привидно паралелног света у виду предметности настоји се овековечити владајући вредносни поредак. Не производи уметник уметност, већ „уметност“ производи „уметника“. У уметности човек постаје предмет од њега отуђених стваралачких моћи које су институционализоване у уметности – која је средство за произвођење паралелног света који има идеолошку природу. Уметност није произвођење novuma већ другости у којој се од човека отуђује његова људскост.

Човек путем „уметничког стваралаштва“ постаје роб „уметности“. Душе сликара заробљене су у сликама. „Сликар“ постоји путем слика. Слика је конкретна. Сликар је апстракција. Небитно је да ли је сликар жив. Још за живота, слике су постале уметников надгробни споменик. Он ствара дела која ће се као роба појавити на тржишту. „Вредност слике“ не одређује се према естетским и хуманистичким критеријумима, већ према цени коју слика добија на тржишту. То је оно што одређује „квалитет“ уметника. Путем тржишног механизма уметничко дело постаје средство за обезвређивање уметника као човека и уметности као људског стваралаштва.

„Уметничка машта“ условљена је природом света у коме човек живи и заснива се на доживљавању његовог бивствовања у свету. Ради се о „присвајању“ света путем уметничког стваралаштва и наметању сопственог доживљавања света путем „уметничке истине“. Стварајући уметничко дело човек ствара свој свет. Патња због недостатка људскости постаје извориште стваралачке инспирације. Уметност није израз животне радости, већ животне беде. Несрећан човек у нељудском свету – то је извориште уметности у капитализму. „Продуктивна самоћа“, „стваралачка тишина“… – су еуфемизми који прикривају истину да је уметност делатност усамљеног појединца и бекство из света у коме је човек обезвређен као човек. Бол због нереализоване људскости постаје покретачка снага стваралачке воље. Писац производи свој свет и своје ликове путем маште која се заснива на усамљеничкој патњи. Људскост се не тражи у саживоту са другим људима, већ има илузорни карактер. Писац је само један од ликова у роману који пише живот који је лишио човека људскости.

Уметност је „магична“ делатност. Она претвара реално у имагинарно путем владајућег идеолошког свода, уметникове маште и стваралачке технике. Уметност је специфична техника произвођења лажног света и лажног човека. Портрети су типичан пример уметничке преваре. На њима се само привидно појављује лик човека. Уистину, портрети су рекламни панои владајућег поретка. На лицима портретисаних огледа се духовни мир, самопоуздање, љупкост, безбрижност, доброта… Тело је опуштено и складно, а покрети одмерени и грациозни… Из портрета избија самоувереност и на њој засновани спокој. Нема драматичних тонова, нема несклада… Путем портрета настоји се дочарати стабилност и постојаност владајућег поретка. Портрети подсећају на слике мртве природе. Свет је задат и непроменљив. Време је стало.

Некада је „културна сфера“ била привилегија владајуће класе. У савременом капитализму она је изгубила елитистички статус и постала роба на тржишту која је доступна свакоме ко може да плати. Човек је постао „конзумент културе“ и то одређује не само његов однос према култури, већ и његову личност, његово схватање света, однос према другим људима и будућности. Критеријуми вредновања квалитета уметничког изгубили су ексклузивну класну природу и постали отелотворење духа „потрошачког друштва“. Уметничка дела су потрошачка роба која је прилагођена природи човека коју ствара капитализам и која уништава еманципаторске потенцијале света. „Уметничка истина“ има комерцијални карактер и у том смислу уметност је постала одслика капитализма. Какву „истину“ о свету и човеку може да понуди  уметност која је постала спектакуларни кич?

У савременом свету уметност се појављује као привид „новог“ са којим се уништава еманципаторско наслеђе грађанског друштва и визионарска машта. Уметничка машта укида маштање о хуманом свету, а стварање уметничких дела замењује борбу за нови свет. Човек је сведен на атомизовану сподобу и уметност постаје израз његове несреће коју настоји да иживљава путем начина изражавања који су израз техничких могућности које му нуди капитализам и које га дегенеришу као људско биће. Човек је у потпуности препуштен деструктивном капиталистичком варваризму и уметност постајe психичка реакција на живот који га лишава људскости. У том контексту појављује се одбацивање традиционалних уметничких израза и естетских канона. Нема више „лепог“. Свако има свој „уметнички израз“ који је условљен доживљавањем нељудског живота и посредством симбола које намеће капитализам потпуним комерцијализовањем друштвеног простора. „Свет“ који човек опажа и доживљава је, заправо, животни и рекламни простор капитализма. То је основ уметничког mimesisa. Симболика која дегенерише човека као људско и природно биће од детињства улази у човека и избија из њега у привиду „спонтаног уметничког“ израза. „Уметничко стваралаштво“ постаје повраћање духовног ђубрета са којим капитализам свакодневно кљука човека.

У „техничком свету“ уметничко стваралаштво постаје техничка делатност. Коришћење техничких средстава доводи до технизовања односа према уметности и тиме према човеку и свету. Уметност се развија сакаћењем уметничког бића човека. Уместо да је доживљавање света и људи основ уметничког израза, човек полази од технички меморисаних сегмената које комбинује и претвара у „уметничко дело“. Ствара се „уметност“ без уметника. Компјутери постају „сликари“. „Уметник“ постаје технички део техничког произвођења уметничког дела и као такав техничар уметности. Уместо да се за израду дела користи глина, дрво, камен…. – користи се гума, пластика, делови разлупаних аутомобила, компјутера, мобилних телефона и других техничких производа… Уметници проналазе материјале од којих обликују своја дела на капиталистичком ђубришту. Управо та чињеница указује на праву природу уметности у капитализму. Уметност постаје капиталистичко ђубре.                  

Упоредо са дехуманизовањем и денатурализовањем човека долази до хуманизовања пластичних лутки, телефона, робота, компјутера и других техничких направа. Истовремено, човек у животињама проналази оно што не може да пронађе у на капиталистички начин дегенерисаним људима. „Кућни љубимци“ постали су надокнада људима за неостварену људскост. „Животиње су боље од људи!“ – то је вапај који се све чешће чује у најразвијенијим капиталистичким друштвима у којима је човек лишен љубави и поштовања. Уместо да су људи окренути људима и да у обогаћивању међуљудских односа настоје да реализују своју људскост, они се окрећу животињама и постају мизантропске сподобе. 

Као што капитализам лишава природу природности, човека људскости, филозофију умности, прошлост историчности, религију духовности, медицину хуманости… – тако лишава живот уметничког, а уметност људског. У капитализму „људско“ се појављује  у подметнутим сферама. Ради се, заправо, о сурогату „људског“ који одговара на капиталистички начин дегенерисаном човеку и које има комерцијалну природу. „Људско“ постаје роба на тржишту која се појављује у „хуманистичком“ рекламном паковању. На капиталистички начин дегенерисана уметност постаје произвођење „људског“ које представља обрачун с истинском људскошћу. У том контексту, уметност постаје техничка дисциплина која производи лажну друштвеност. У човеку још увек постоји људско, али између људи посредује капиталистички вредносни свод и технички свет који онемогућавају људе да у другима препознају људско и да успоставе хумане односе. Капитализам од људи ствара аутистичне наказе.

„Спонтаност“ која се заснива на непосредном доживљавању сопственог бивствовања у свету представља прикивање човека за постојећи свет. Човек је производ постојећег света и као такав доживљава свет и односи се према њему. Непосредно доживљавање света не значи да се ради о аутентичној људскости. У нехуманом свету човек не може да доживи аутентичну људскост. Само у хуманом свету који је производ његове слободарске борбе и стваралачке праксе човек може да доживи себе као аутентично хумано биће.

У току је потпуно постварење човека. Типичан пример су „манекенке“. Путем капиталистичке рекламне машинерије људска бића постају покретни чивилуци. Истовремено, све су популарнији „перформанси“ у којима „уметник“ своди своје тело на јавни објекат који је изложен спектакуларној манипулацији путем техничких средстава и од стране све агресивнијих манијака. Капитализам је „невероватно продуктиван поредак“ и он инспирише своје поклонике да чине невероватна дела. За очекивати је да ћемо ускоро моћи да присуствујемо „уметничким представама“ у којима се дешавају брутална силовања, вађење органа, бестијална убиства… Будућност је отворена!

Постајање капитализма тоталитарним поретком деструкције довело је до тога, да је „културна сфера“ добила анти-егзистенцијални карактер. Она је постала средство са којим се прибавља културна легитимност деструктивном капиталистичком варваризму и истовремено спречава развој критичке и визионарске свести која тежи обрачуну с капитализмом и стварању новог света. Уметност као спектакуларна „естетизација света“ путем све усавршенијих техничких средстава је начин на који се прикрива владајуће деструктивно ништавило. Капитализам уништава природну и људску лепоту уништавањем животворности природе и човека. Што је бљештавија вештачка светлост „техничког света“, то је слабија животворна светлост која зрачи из човека као хуманог и природног бића.

Маљевичев „Црни квадрат“ симболизује крај „лепе уметности“ као произвођења паралелног света који је компензација људима за ружни живот који живе и који ствара привид бекства из постојећег света. „Крај уметности“ појављује се као укидање света који је сведен на објективност. Сликарство постаје политички ангажман. Оно није супротстављање постојећем свету и стварање новог света, већ одбацивање света. То није алтернативна уметност, већ одбацивање уметности као средства за произвођење лажног света и лажног човека. Она има смисла само као израз настојања да се укине уметност као опредмећење света и човека, и само уколико је део револуцонарног преображаја друштва. У противном, обрачун с традиционалном уметношћу остаје у оквирима постојећег света, с тим што се сели у простор теоријских расправа и „експеримента“.

И када је „ангажована“ уметност остаје посебна друштвена област са којом се настоји деловати на не-уметнички свет и не-уметничког човека. Другим речима, и „ангажована уметност“ појављује се као делатност посебне групе „уметника“ у односу према „обичним“ људима и опредмећеном свету и има инструментални карактер. Еманципаторска могућност „ангажоване уметности“ састоји се у томе, да може да укаже на праву природу владајућег поретка и на еманципаторске потенцијале друштва који пружају могућност за  превазилажење постојећег света. Она путем сфере симболичног може да укаже на скривено и његову суштину. Имајући у виду да капитализам претвара негацију у своју афирмацију – и када уметност има критичку интонацију она постаје део капиталистичког света. Капитализам није створио основе за искорак у ново, већ је путем „техничке цивилизације“ и „потрошачког друштва“ дегенерисао еманципаторске потенцијале грађанског друштва и човека као људско и природно биће и тиме оно што пружа могућност за искорак у ново. Спорт је типичан пример. Он не ствара могућност за развој истинске телесне културе, већ уништава еманципаторско наслеђе телесне културе и човека као природно и људско биће.

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku