Хајдегер и егзистенцијализам

Х

Уклањањем ума као посредника између човека и његове егзистенције питање трагичног сведено је на психичку раван. По Хајдегеру, потреба за бићем не заснива се на уму, већ на менталном стању које је последица страха од смрти и „бачености“ човека  у свет. Због тога он настоји да лиши човека свести о себи као друштвеном бићу и осећања блискости са другим људима и инсистира на усамљеном појединцу. Хајдегер користи дела Хелдерлина, Киркегора, Рилкеа… да би афирмисао оно психичко стање које је извориште потребе за бићем – без чега је његова идеја о „суседству“ човека са бићем бесмислена.

По Хајдегеру однос према смрти, као основу трагичног, не заснива се на уму, већ је израз менталног стања узрокованог усамљеничком патњом. Тај однос је, заправо, условљен животом у којем човек нема могућност да живи као човек, а то значи да реализује своју људскост као друштвено биће и на тај начин задовољи своју потребу за животом. Оно што изазива трагично осећање код човека није сучељавање са смрћу, којe је неминовнo али не и непосреднo, већ неизвесна егзистенција и свакодневно понижавање које му убија вољу за животом. У коначном, суштина страха од смрти је страх од нестанка у ништавилу заборава.

Трагично подразумева патњу. То је најпогубније код Хајдегера: патња је истинска егзистенција човека. Трпљење бола који ствара нељудски живот је најважнији начин на који човек доживљава своју аутентичну егзистенцију. Прави живот је пут који води у смрт. У њега спада страх, брига, усамљеност… Тежња за срећним животом израз је неаутентичне егзистенције и као таква пад у ништавило. Човек не треба да се бори за срећан живот, већ треба да се са мазохистичком страшћу препусти патњи коју му намеће свакодневни живот. Патња је та која води човека до бића.

Овде бисмо могли да се обратимо Рилкеу чија поезија је уткана у Хајдегерову филозофију: „Воли своју самоћу упркос болу који ти она наноси“. Љубав према усамљености заснива се на мазохистичком карактеру и постаје љубав према болу. Поднети живот у којем нема места за човека као људског бића подразумева поднети бол који ствара безнадежна усамљеност. То је оно са чим је био опседнут и Рилке. Усамљеност постаје животна чињеница која има судбински карактер. У својој „Поеми о пропасти Лисабона“ Волтер указују на природу усамљеничке трагике која лишава човека љубави и тиме могућности да буде срећан: „Сва бића која осећају, рођена су по истом закону, да живе у болу, и да умру као ја“.

Типичан пример егзистенцијалистичког фалсификовања егзистенцијалне ситуације, које се заснива на поремећеној свести која је производ усамљеничког ништавила које ствара капитализам, је следећи Сартров став: „Човек се рађа сам и сам умире, само се самообманом може уверити да између тих тренутака, толико пресудних, није сам.“ Заслепљен усамљеничким безнађем, Сартр превиђа оно што је очигледна истина за свакога ко има умни однос према човеку и свету: не рађа човек себе као човека, већ мајка рађа дете које је девет месеци њен органски део и које путем родитељске неге и живећи у друштвеном амбијенту постаје човеком.

Сартр не прави разлику између самоће и усамљености. Самоћа може да буде продуктивна уколико је усмерена према другим људима и будућности. Усамљеност је могућа зато што је човек друштвено биће. Трагичност усамљености није у самоћи, већ у томе што човек није у стању да се реализује као друштвено биће.

Код Сартра нема саморефлексије егзистенције. Она је датост, што значи да нема историјски, већ метафизички карактер. Попут Хајдегера, Сартр полази од апстрактног „света“ и путем њега конструише eгзистенцијалну ситуацију у којој се човек налази. Његов став да „егзистенција предходи есенцији“ није слободарски изазов и отварање простора будућности, већ укидање човека као друштвеног бића и свођење света на апстракцију. Заправо, човек се „сусреће“ са својом егзистенцијом као конкретно историјско биће, што значи да је његов однос према свету условљен природом света и природом човека као конкретног друштвеног бића. Сартр не схвата да је његова филозофија слободе производ усамљеничког безнађа које ствара капитализам. Не разум, већ осећање безнадежне усамљености постаје основ односа према свету и људима. Филозофија постаје рационални облик у којем се појављује ирационализам који се заснива на усамљеничкој патњи.

Усамљеност није судбинско проклетство, већ је производ на капиталистички начин дегенерисаног живота који ствара атомизоване људе. Човек је осакаћен као друштвено биће и као такав је „бачен у (капиталистички) свет“. Сусрет човека са собом, који по Сартру предходи разумевању себе као човека, условљен је природом конкретног света и тиме природом конкретне егзистенцијалне ситуације у којој се човек налази – чиме је условљено и само-разумевање човека. У коначном, Сартр ствара илузију да је могућа слобода у свету неслободе, односно, да се слобода састоји у опредељењу за слободу. Он не схвата да је опредеље за слободу условљено неслободом, као и да конкретна природа неслободе условљава схватање слободе и природу борбе за слободу. Када се има у виду да је борбена друштвеност постала императив у борби за опстанак живота на Земљи, укидање човека као друштвеног бића представља најпогубнију особеност Сартрове егзистенцијалистичке филозофије.

Егзистенцијалисти су лишени осећања друштвености и понашају се као изгнаници. Они су изгубљени у историјском времену и у сталном су бекству. Друштвеност је за њих апстракција до које долазе на основу имагинарне људскости коју настоје да пронађу у уметности и религији. Она је компензација за недостатак истинске људскости и истовремено бекство из капиталистичког ништавила. Да би престали да лутају егзистенцијалисти настоје да зауставе историју. Естетско виђење света је начин на који настоје да окамене свет и на тај начин га претворе у метафизичку апстракцију. „Свет“ постаје слика на којој се појављују људи у одори коју им је навукла „судбина“.

Лу Саломе у аутобиографији описује свој однос према царској Русији. Нема мишљења света као основа односа према свету, нема сумње, нема критичке дистанце… Уместо разумевању света инсистира се на његовом доживљавању, при чему се свет појављује као непосреднa датост. Човек се спаја са светом путем чулних утисака који стварају одређено психичко стање – које постаје основ доживљавања света. Нема речи о владајућем поретку, друштвеној неправди, ропству; нема идеала слободе и правде и у том контексту идеје будућности… Доминира осећање бивања у свету у којем се, заправо, ништа битно не дешава. Свет је увек исти: извориште патње и смрти. Егзистенцијалисти лебде у свету и ауторитарну замаљску моћ доживљавају као тежиште и ослонац. Она постаје земаљска пројекција неприкосновене божанске моћи. И Рилке је био одушевљен фашизмом.

Ево како Лу Саломе, дугогодишња животна сапутница Рилкеа, описује Рилкеову стрепњу: „Ево такође тачке која нам омогућује да Рајнерову стрепњу схватимо као фаталност: не као једноставну стрепњу пролазне природе, која током живота настаје због губитка ствари, нити као осећање свих истинских уметника, рођено услед губитка стваралачке снаге, на шта се не може утицати, већ као апсолутну стрепњу, од нестајања у небићу, у коме такође нестаје и оно што, мада није део нас, делује и на нас и на све остало.“ (Лу Андреас-Саломе, Мој живот, 98, под.Л.С.) Из тога проистиче Рилкеово схватање бога и однос према њему: „Испуњавањем задатка какав је представљао „Бог“, у њему су се судариле човештво и песништво: човештво као живо и непосредно поимање бића и песништво, као делатност којом се том бићу даје облик.“ (Лу Андреас-Саломе, Мој живот, 99, под.Л.С.) Тежња за истинским пројектована је у бога и у однос човека према богу. Делатна воља усмерена је према небу, а не према људима и будућности. Свако тражи свој пут који води на небо. Живот је бол. Смрт је спасење и као таква божји дар. Бити у загрљају смрти значи бити у загрљају бога.

Држећи се Фројда, Саломе има према Рилкеу психоаналитички однос. Детињство, однос према мајци… Нема Рилкеа као конкретног друштвеног и политичког бића, нема односа према свету и људима, нема мишљења света и маштања о будућности, нема саморефлексије човека као конкретног историјског бића… Све оно што је битно дешава се у човеку. Он је опседнут собом. Заправо, човек је опседнут усамљеничким безнађем. Ради се о рањеном човеку коме рана непрестано крвари наносећи му бол која наговештава скору смрт. Њиме влада страх од бесмисленог живота који је последица тога што живи ван живота и што  не може да реализују своју људскост. Његово нереализовано друштвено биће у сталном је сукобу са животом у којем је сведен на атомизовану сподобу која се тетура у мрачним лавиринтима капиталистичког ништавила. Он на илузорном небу тражи оно што може да стекне само на Земљи – уколико се са другима бори за будућност. Уместо умног разговора који указује на друштвене узроке несреће и који мотивише људе да се боре за њено искорењивање, инсистира се на поезији која постаје вапај очајника који доживљава живот као пад у бездан. Ради се о човеку коме је капитализам ампутирао чуло друштвености и створио од њега аутистичног богаља. То је човек који не верују другим људима и који види себе као припадника аристократске интелектуалне елите. Лу Саломе: „Бачен у овај свет препун сиромаштва, болести и нечистоће, Рајнер у њему није био човек који пати са другим људима, већ се његова сопствена патња пробила у следећим речима: „Често бих хтео да кажем да нисам један од њих.“ Његово поистовећивање са свим што је пораз и предмет вечног проклетства намеће се његовом осећању, као што се вероватно дешава у часовима стваралачке немоћи.“ (Лу Андреас-Саломе, Мој живот, 100, 101.с.)

У капитализму влада лажна друштвеност. Људи доживљавају своје постојање као друштвена бића путем живота који их лишава људскости. Истовремено, они вреднују себе путем вредносног свода који их обезвређује као људе. У односу према другима људи не настоје да задовоље своје истинске људске потребе већ приватне интересе и на њима засноване патолошке потребе. У капитализму човек је човеку смртни непријатељ.

Попут Достојевског и Киркегора, и Рилке настоји да одбрани интегритет човека од ништавила свакодневног живота које уништава људско и претвара људе у ништарије. Ради се о покушају одбране човека од капитализма – без сучељавања с капитализмом. Другим речима, ради се о настојању да се сачува људско у нељудском свету. Неслободни човек тражи слободу у себи јер не може да је пронађе у свету – путем вредносног свода који га обезвређује и уништава као човека. У питању је ескејпистички индивидуализам који завршава у аутизму, лудилу и  самоубиству.

Егзистенцијализам је аутентична филозофија на капиталистички начин дегенерисаних људи. Она се заснива на усамљеничком безнађу и на утапању у свет у којем влада деструктивно ништавило. То је филозофија људи који су отпали од историје и постали капиталистички отпад. Они идеализују бол који им наноси живот лишавајући их људског. Хајдегер се обраћа људима који болују од тешке депресије. Хелдерлин је типичан пример. Религиозна мистика постаје средство да се лудилу прибави фундаментално-онтолошка димензија.

Ево како Николај Берђајев, у својој књизи „Судбина човека у савременом свету“ (коју је написао у Немачкој и објавио 1934.), оцењује егзистенцијализам и Хајдегеров однос према човеку: „Егзистенцијална философија жели да разоткрије структуру бића у човековој егзистенцији. Али и ту ишчезава целовити лик човека. У вези с тим, најинтересантнији је Хајдегер. Биће као брига, страх, свакодневица, смрт, јесте биће које се разоткрива у палом и несрећном човековом постојању. Али иза бриге, страха, свакодневице, смрти нема самог човека. Испоставља се да је брига дубља од човека. Човек се конструише из бриге, као што се из смрти конструише његово постојање. Хајдегерова философија је философија ништавила. Ништавило ништује. То је онтологија ништавила као последње тајне бића, и то је философија очајања, апсолутни песимизам. То је филозофија карактеристична за наше време.“ (Ф) (Николај Берђајев, Судбина човека у савременом свету, 26. с, Логос, Београд, 2006.)

Уколико човеков однос према бићу не може да се заснива на слободном мишљењу већ на доживљавању бића, онда је слепа вера у постојање бића и вера у биће као биће оно на чему се заснива однос према бићу. Хајдегерова фундаментална онтологија представља на филозофски начин утемељену теологију. Сумња у постојање бића руши Хајдегерову теорију. Отуда је критички рационализам, који је утемељен у Сократовој мисли, најгора јерес. Само успостављање бића, које се појављује као датост која је независна од човека и у односу према којој човек може да дође до свог човекобивства, представља обоготоворење процеса који своде човека на предметност. „Надолажење бића“ (Хајдегер) није историјски процес јер човек није стваралац своје историје, већ сенка бића.

Хајдегер се обраћа усамљеним људима који су жртве капитализма. Потреба за бићем последица је страха од нестанка који проистиче из усамљеничког ништавила који претвара живот у ништећу патњу. Вера у биће има компензациони карактер. Она постаје халуциногена дрога која треба да омогући човеку да поднесе бол који изазива нељудски живот и да превлада страх од смрти. У коначном, (квази)религиозне илузије треба да униште човеку веру да може, у сарадњи са другим људима, да створи хумани свет у којем ће оживотворити своје стваралачко биће и бити поштован као човек.

Хајдегерово инсистирање на томе да је „суштина човека егзистенција“ значи да психичко стање које проистиче из страха од смрти представља извориште потребе за бићем и основ веровања у биће. Уколико је психичко стање основ односа човека према својој егзистенцији, а не друштвени живот и положај човека у њему, променом његовог психичког стања мења се његово доживљавање сопствене егзистенције. Из тога следи закључак да уместо борбе за промену света и тиме егзистенцијалних околности које условљавају живот човека, треба деловати на психу људи и тиме на начин на који човек доживљава своју егзистенцију.

Уколико се укине умни однос човека према свету и егзистенцијалној ситуацији у којој се налази, ствара се могућност за најгоре облике менталне манипулације. Хајдегер настоји да наведе људе да доживе себе и свет онако како то одговара његовом политичком пројекту. Он укида критичко-визионарски ум да би ушао у подсвест људи и овладао њиховим страховима. Хајдегер инструментализује страх, који проистиче из егзистенцијалне неизвесности коју ствара капитализам, да би створио поданички менталитет. Страх од смрти постаје средство за уништавање слободарског достојанства човека, аутентичне друштвености, историчности и самим тим визионарске свести, као и воље да се створи хумани свет. У основи односа према човеку је психолошка манипулација, својеврсно фанатизовање људи уклањањем могућности да постављају умна питања која имају слободарски и егзистенцијални карактер. Уместо да се тежи промени света променом владајућег поретка и променом друштвених односа, инсистира се на уклањању ума и успостављању контроле над емоцијама. На тој основи могуће је развити тоталитарни поредак који ће се заснивати на митолошкој свести и фанатизму. Хајдегер је створио теоријски основ за успостављање политичког поретка који претвара људе у масу безумника и „топовско месо“.

Хајдегер спада у оне Западне филозофе који су имали разумевање за далекоисточну мистику. Он критикује техничку цивилизацију али превиђа да је склоност ка мистици, која је видљива у његовој филозофији, производ техничке цивилизације која је лишила људе историјске самосвести и тиме визионарског ума. Склоност ка мистици је друга страна технократског ума. Без еманциповане историјске (визионарске) самосвести и без могућности да се реализује као аутентично друштвено биће човек је склон да смисао живота тражи у сфери мистике и да падне у замку окултизма. Технизовање ума најгори је начин обезумљења човека. На примеру техничке интелигенције може да се види како капитализам лишава човека људскости и на тај начин га препушта дејству најпримитивнијих идеологија које га одвлаче у ништавило и ментално изобличују.

Хајдегерова филозофија лишава човека ума на тај начин што укида ум и тиме лишава човека могућности да постане еманциповано умно биће. Хајдегер не настоји да укине метафизику критичким и визионарским умом већ мистиком. Она постаје обрачун с критичким рационализмом и дијалектичким умом, што значи с еманципаторским наслеђем грађанског друштва и идејом будућности. Хајдегерова мисао не тежи да развије животворне потенцијале ума, већ да инструментализује подсвест у коју су се уселили демони које ствара деструктивно капиталистичко ништавило. Не еманциповани ум, већ психичко стање које је последица нељудског живота у капитализму постаје основ односа човека према свету и будућности. Хајдегерова филозофија „превазилази“ религију и филозофију тако што ствара „нову“ мистику која има поетски облик.

За Хајдегера човек није друштвено и на тој основи световно биће, већ је сведен на атомизовану индивидуу која је „бачена“ у ништавило које ствара капитализам. Човеков однос према својој егзистенцији није посредован конкретном природом света и његовим положајем у свету као конкретног друштвеног бића, већ непосредним доживљавањем своје егзистенције која има трагични карактер. Хајдегер укида друштвеност као посредника између човека и света и у том контексту укида међуљудске односе који су основно везивно ткиво друштва.

Укидајући човека као друштвено биће Хајдегер укида човека као еротско и самим тим као играчко биће. На тај начин он сакати животну снагу човека која за Ничеа представља извориште његове „воље за моћ“ и основ за укидање свих облика посредовања које је цивилизација успоставила између човека и света и која слабе његову животну (дионизијску) моћ.

Код Хајдегера тубиће је одслика слике човекобивства која се појављује у виду бића. Уистину, тубиће није могуће уколико не подразумева јаство, а оно је могуће једино уколико је човек специфична и непоновљива личност. Истовремено, човек може да се односи према себи као самосвојној личности једино уколико у другим људима види самосвојне личности. Јаство је могуће само у контексту односа човека према другим људима као самосвојним личностима.

Хајдегер инсистира на колективизму који је лишен еманциповане друштвености и који има митолошки и инструментални карактер. „Народ“ је средство за обрачун с еманципаторским наслеђем грађанског друштва и у том контексту с еманципованим грађанином као основом друштвеног устројства. Митолошка слика „народа“ постаје средство за обрачун с еманципованом друштвеношћу. „Народ“ постаје мистични појам у којем нестаје човек као конкретно друштвено биће, што значи као самосвојна личност. „Народна свест“ укида еманциповану грађанску свест и постаје средство владајуће класе за претварање грађана у поданичку масу коју уједињује митолошка свест и фанатизам. „Колективно несвесно“ (Јунг) постаје основ за изградњу „народног јединства“. Истовремено, делатна моћ човека као политичког бића пренета је на „народну заједницу“ и на тај начин на владајући режим.

Хајдегерово давање месијанске улоге Немцима да врате човечанство на прави пут када је било у јединству са бићем обесмислио је капитализам постајући глобални екоцидни и на тој основи геноцидни поредак. Не „изабрани народ“, већ само уједињени народи, а то значи уједињено човечанство може да се избори против капитализма као глобалног и тоталитарног поретка деструкције и спасе свет од уништења.

Уместо за колективизам који има митолошку природу и у којем су људи сведени на роботизовано стадо, треба се борити за друштво као заједницу еманципованих грађана које уједињује борба за слободу и опстанак. Истинска национална свест заснива се на слободарској и визионарској свести, а не на националним митовима и фанатизму. Не затвореност у митолошку прошлост, већ отвореност према будућности чини суштину истинске националне свести. Није историјски онај народ који ствара митове о прошлости, већ онај који ствара будућност.

Егзистенцијалистичка филозофија је у својој бити антиегзистенцијална. Она полази од атомизованог човека који је производ капитализма. Не може се учинити ништа битно на искорењивању узрока несреће уколико свако у себи тражи решење за своју егзистенцију. Обрачун с човеком као друштвеним бићем заправо је обрачун с критичким умом и мењалачком праксом. Неће потреба човека за апстрактним „бићем“ спасити свет од уништења, већ потреба човека за човеком. Не ради се о егзистенцијалистичком хуманизму који инсистира на егзистенцији човека као атомизованог појединца у постојећем свету, већ о животворном хуманизму који инсистира на борби уједињених људи за опстанак човечанства и живота на Земљи. Он подразумева животворни ум и на њему засновану животворну праксу која се појављује у односу према погубној тенденцији развоја капитализма као тоталитарног деструктивног поретка. Залагање за хуманизам који се заснива на борбеној друштвености једини је прави одговор капитализму који је претворио свет у средство за своју репродукцију. Човек нема на кога да се ослони осим на другог човека.

Уместо бриге човека као појединца за сопствени опстанак, треба да доминира брига човека као еманципованог природног, друштвеног и историјског бића за опстанак живота на Земљи и човечанства. Из бриге за опстанак човечанства проистиче потреба човека за човеком, а то значи аутентична друштвеност. Она је основ аутентичне људскости. Уместо посредством апстрактног „бића“, човек треба да доживи људскост путем другог човека. Богатство међуљудских односа је истински критеријум путем којег се одређује развијеност света и његова животворна снага. Не саживот са „бићем“, већ је саживот са људима основни начин на који човек може да досегне до људског: човек је човеку огледало људскости (Маркс).

Борба за аутентичну друштвеност пружа могућност да се превазиђе  све дубља егзистенцијална криза коју ствара капитализам и изграде темељи новог света. Она има историјски и самим тим визионарски карактер, што значи да пружа могућност да постојећи свет буде превазиђен јер носи у себи потенцијал novuma који може да се реализује тако што ће се остварити еманципаторски и животворни потенцијали природе и човечанства. Без њиховог реализовања хуманистичка визија будућности постаје илузија, а покушај њеног реализовања претвара се у фанатични волунтаризам. Утопијско постаје утопистичко, што значи пука маштарија.

У савременом свету, који се налази на ивици провалије, хуманистичка визија будућности постала је егзистенцијална визија. Она може да се реализује путем животворног ума и на њему заснованој животворној пракси. Борба за слободу постала је борба за опстанак.

Као што апстрактни морални принципи, попут Кантовог „категоричког императива“, не могу да буду брана егоистичном индивидуализму који ствара владајући поредак који се заснива на апсолутизованој приватној својини, тако ни апстрактни филозофски постулати не могу да се супродставе деструктивном безумљу које ствара капитализам. Тек у контексту борбе за искорењивање узрока нехуманог и деструктивног, а то значи у контексту борбе против капитализма а за нови свет, хуманистички и умни принципи могу да постану потстрек мењалачкој пракси.

Уместо да је апстрактно „биће“ полазиште за наш однос према свету и будућности, то треба да буде капитализам као тоталитарни деструктивни поредак који је довео до тога, да се идеја човекобивства не налази више у есенцијалној, већ у егзистенцијалној сфери. „Воља за моћ“ савременог човека има животворни смисао и појављује се као воља за уништење капитализма и за стварање новог света. Животворна воља је истина савремене „воље за моћ“.

Уколико имамо у виду Хајдегерово инсистирање на индивидуалној егзистенцији човека као полазишту за разумевање трагичног, онда је егзистенција Хајдегера као конкретне личности кључ за разумевање његове мисли. Хајдегер инсистира на томе да човек као усамљени појединац треба непосредно и са мазохистичким ентузијазмом да доживи своју трагичну егзистенцију.  Полазећи од тога, можемо доћи до закључка да је Хајдегер, говорећи о трагичној егзистенцији човека, имао у виду сопствену трагичну егзистенцију и да је од ње створио општи принцип на основу којег је оцењивао природу егзистенције других људи. Уистину, Хајдегер је са својом филозофијом могао да изрази једино сопствено доживљавање света и свог положаја у њему – само претпостављајући на који начин то чине други људи.

Ако анализирамо личност Хајдегера полазећи од његовог схватања трагичности људске егзистенције и идеје да је човек „бачен у свет“, намеће се закључак да је Хајдегер имао озбиљне менталне проблеме. Његова филозофија типичан је пример настојања да се превлада осећање ништавности које проистиче из страха од нестанка. У коначном, његова филозофија има сублимишући карактер и може да се схвати као Хајдегеров безнадежни покушај да побегне од демона који су га прогањали. Хајдегер је настојао да својом филозофијом створи ефикасан механизам за психичку манипулацију људима. Упркос томе што има инструментални карактер, она је повратно деловала на Хајдегера. Пружила му је могућност да створи ону представу о себи, коју је покушао да прибави Немцима. Дајући Немцима димензију „изабраног народа“, Хајдегер је дао себи димензију Месије. Велики критичар метафизике постао је њено отелотворење. У његовој личности „метафизика субјективности“ доживала је највиши узлет. У својој уобразиљи Хајдегер је постао врховни „чувар бића“ и на тај начин је обезбедио себи „вечност“. Ни Хајдегер није могао да избегне судбину људи који су одрасли у капиталистичкој мочвари: и он је био на капиталистички начин дегенерисани човек.

O autoru

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku