До одговора на питање шта је игра може се доћи: анализом конкретног тоталитета епохе, што значи утврђивањем шта је игра као конкретна друштвена (историјска) појава; на основу владајућег идеолошког модела; и на основу општељудских идеала који омогућавају да се створи визија будућности и на тој основи успостави критичка дистанца како према друштвеној реалности, тако и према владајућем нормативном своду. У основи, ради се о два принципијелна приступа: игра као репродуковање постојећег света и (привидно) бекство из њега, и игра као критичко-мењалачки однос према постојећем свету и стварање новог света. Овде треба напоменути и то, да градивни материјал филозофије игре не чине само концепције које изричито говоре о игри, већ и филозофска разматрања која пружају могућност да се уобличе појмови на којима се она заснива.
Филозофија игре не долази до ставова о игри на основу историјских, социолошких и филозофских анализа, већ на основу владајућег вредносног модела који има идеолошки и пропагандистички карактер. Она настоји да одреди појам игре набрајањем особености постојећих игара и њиховом синтезом, или успостављањем идеала игре који се појављује као пројект онога што би требало да буде. Појам игре постаје надисторијски критеријум за одређивање шта је игра, што значи да игра није конкретна друштвена (историјска) појава, већ појава sui generis. Она постаје средство за конзервирање постојећег света, из чега проистиче некритички однос према постојећим играма које су експлицитно или прећутно полазиште за одређивање њене суштине. Игри се приписују особености које постају идеолошка маска за прибављање “хуманистичке” легитимности односима који су по својој природи радикални облик дехуманизовања и денатурализовања човека. Да би се предупредила борба за истински људски свет, људски идеали користе се за стварање “хуманистичког” застора нељудском свету – који је проглашен за “срећу”. Игра постаје пројекција жељеног на рекламној разгледници капитализма којом се уклања потреба човека да се бори за нови свет. Одређење појма игре условљено је настојањем да се изгради “паралелни свет” свету несреће који ће људи прихватити као “оазу среће” (Финк). Филозофија игре не тежи да утврди истину, већ да створи лажну слику о појавама које су по својој природи супротност прокламованим хуманистичким идеалима. Она има сличну улогу коју има религија: да убеди људе да је “свет среће” могућ на темељу и у односу према “свету бриге”, и да доведе човека у специфично ментално стање у коме губи интересовање за основна егзистенцијална питања и постаје жртва своје подсвести. Међутим, игра није илузорни свет, попут хришћанског “раја” који постоји само у главама људи, већ је саставни део реалног света где људи треба да пронађу могућност за остварење њихових жеља. За “игру” су проглашене и оне друштвене појаве које су, попут спорта и рата, “чисто” отелотворење принципа на којима се заснива постојећи свет: социјално-дарвинистичког принципа bellum omnium contra omnes и апсолутизованог принципа квантитативно мерљивог учинка који је уобличен у “олимпијској” максими citius, altius, fortius. Оно што чини специфичност игре у односу према другим областима живота је то, што се у њу човек укључује “слободовољно” – “спонтано” прихватајући задата правила.
У филозофији игре доминирају два правца. Први је монистички: игра је феномен у коме се у реалном или идеалном облику изражава структура постојећег света. Други правац је дуалистички: друштвена стварност подељена је на “свет бриге”, где доминира рад, и на “свет среће”, где доминира игра. У оба случаја игра је средство за одбрану постојећег света: као припрема за постојећи живот или као (привидно) бекство из свакодневнице. Филозофија игре инсистира на томе да игра нема никакву сврху и да је циљ за себе, зато да би инструментализовала игру као ексклузивно политичко средство владајуће класе за заштиту њених стратешких интереса. “Несврсисходна” игра постаје произвођење постојећег света. Отуда се не поставља питање о игри као конкретној друштвеној појави, као ни о природи и пореклу норми које чине њен оквир. Уместо критичког ума, априоризам, на коме се заснива догматско-митолошка свест, постаје основ односа према игри. То важи и за однос према спорту. Он добија највише вредносно одређење путем израза који означавају највиша људска стремљења и постаје митска појава. Што се тиче тезе да спорт “нема политички карактер”, она одговара схватању да је спорт “несврсисходна активност” која је, као игра, “циљ за себе”. Ради се о настојању да се прикрије да је спорт отелотворење владајућих вредности у кондензованом идеолошком облику и као такав најважније средство за увлачење људи у духовну орбиту капитализма. Отуда теорија о аматерском (“добром”) и професионалном (“лошем”) спорту ствара лажне дилеме. Управо је аматерски спорт тај који, својом “моралном” димензијом, најуспешније интегрише човека у постојећи свет будући да уклања моралистичку критичку дистанцу која се појављује када је реч о професионалном спорту. Њиме се уништава критички однос према владајућим односима и вредностима и ствара позитивни карактер и позитивна свест. За децу од најмлађег узраста постаје “нормално” да се деле по полу; да се раздвајају у групе које се боре једна против друге; да прихвате телесне повреде и убиство као саставни део живота; да постизање већег учинка усвоје као критеријум за одређивање људске вредности; да није умност, већ да је телесна снага та која треба да обезбеди човеку положај у друштву… Отуда је “спонтаност” у спорту његова најпогубнија димензија: млади несвесно усвајају владајуће вредности и оне постају основ за њихово људско самопоимање. Да је раздвајање аматерског од професионалног спорта подвала, говори и атрибут “врхунски” који се редовно приписује професионалном спорту, чиме се јасно ставља до знања да професионални спорт представља највиши вредносни изазов за аматерски спорт.
Свођење постојећег света на апстрактни “свет бриге” полазиште је за свођење игре на апстрактну “оазу среће”. Простор игре очишћен је од свега онога што је карактеристично за “свет бриге” и постаје идеализована пројекција “срећног света” где свако може да оствари своје потиснуте жеље. Филозофија игре настоји да конструише појам игре на основу идеолошког модела “стварности” у коме је игра пројекција неостварене људскости. До појма игре долази се на основу процене положаја човека у “свету бриге” и настојања да се спречи да се његово незадовољство не усмери на отклањање узрока несреће, већ на стицање “задовољства” у задатим просторима “среће”. Игра постаје компензација за ускраћену људскост и средство за уклапање човека у постојећи свет: однос према игри пројекција је односа према владајућем поретку. Истовремено, шта је “срећа” одређује се путем природе односа и вредности који су означени изразом “игра”. Тако смо се нашли у зачараном кругу: прво је “срећа” суштинска одредба игре, да би “игра” постала суштинска одредба среће. Дефинисање игре своди се на стварање што убедљивије хуманистичке маске друштвеним односима и вредностима који су проглашени за “игру”, при чему је богатство језичких бравура израз неспремности да се одреди појам игре као конкретне друштвене (историјске) појаве. Инструментализовање хуманистичких идеала (“слобода”, “лепота”, “срећа”, “мир” итд.) за стварање лажне слике о игри у крајњем служи за обрачун с визионарском свешћу која тежи стварању таквог света где ће ти идеали бити остварени.
Проблематика игре само се привидно налази у сфери ума. Филозофија игре не обраћа се уму, већ се своди на опсенарску реторику која потребу човека за срећом усмерава ка активностима којима се учвршћују све климавији темељи владајућег поретка. Она ствара језичке вртлоге у којима треба да нестане тежња човека да изгради јасну критичку позицију према владајућем поретку и идеју-водиљу коју ће да следи у изградњи новог света. У данашњем времену филозофија игре своди се на стварање магле над све дубљим понором и на (само)убиство ума. Уместо филозофске аргументације, доминира психолошка манипулација: филозофија игре постаје “вештина завођења” (Ниче). У њој доминира мистификаторска и ескејпистичка интенција, чија је природа одређена деструктивним карактером владајућег поретка и која сходно томе није само антислободарска, већ и антиегзистенцијална. Оно што је најважније, однос према игри предодређује однос човека према постојећем свету. Прихватити игру као “свет среће”, где се репродукују владајући односи и вредности у “играчком” облику, значи прихватити свет несреће и одрећи се борбе за слободу. Отуда у игри (спорту) доминира васпитање живљењем постојећег живота, чему одговара васпитање без образовања, што значи да стицање позитивног карактера претходи развоју позитивне свести. Филозофија игре обрачунава се с идејом света у коме међуљудски односи, рад, учење, породица, уметност и друге стваралачке активности могу да учине човека срећним. Природа филозофије игре условљава природу њеног односа према игри: она не тежи да мења постојећи свет, већ да га овековечи стварањем “оазе среће” којом треба учврстити илузију да човек у постојећем свету може да досегне до своје изворне људскости и да буде срећан. То је основни разлог што филозофија игре није дошла до идеје о слободарској игри: филозофија игре постаје обрачун с филозофијом слободе. Упркос настојању да прикује човека за постојећи свет, филозофија игре volens nolens указује на то да је капиталистички свет непоправљиви свет несреће и да није у стању да уништи у човеку визионарску свест и вољу да створи хумани свет. Истовремено, она указује на то да нису владајући начин живота и владајуће вредности, већ остварење истинских људских идеала, који су супротност постојећем свету, оно једино што може да учини човека срећним.
У филозофији игре доминирају два антрополошка становишта. По првом, човек је “зло” (или “банално”/Хуизинга) биће и игра је средство да се његова природа држи под контролом; по другом, човек је “добро” биће и игра је израз његове потребе за “срећом” и “дружењем”. Обе концепције полазе од неприкосновености игре као нормативног калупа који се мора беспоговорно прихватити да би игра могла да се одвија. Уместо да се инсистира на поштовању играчке (слободарско-стваралачке) природе човека, инсистира се на поштовању задатих правила. Игра не може да буде изворна потреба човека, већ је наметнути шаблон понашања који постаје средство за прикивање човека за постојећи свет и за уништавање визионарског ума. И када се позива на “природу човека”, филозофија игре нема у виду човека, већ владајући поредак: “природа човека” одређена је природом владајућег поретка. Отуда је игра могућа само као репресивни нормативни оквир који треба да одбрани друштво од човека. Какво год да је полазиште истраживања, закључак је увек исти: владајући поредак је неприкосновен и вечан. Као у антици и хришћанству, човек постаје “играчка” владајућег поретка.
Спортска теорија филозофско утемељење спорта проналази у филозофији игре: филозофија спорта постаје филозофија игре. Она је област која је присвојила критеријуме за одређење истинитости игре и на тај начин постала призма кроз коју је једино могуће сагледати природу спорта. Филозофија игре “увлачи” спорт у своје окриље путем три феномена: први је (неисторијско) такмичење (антропологија); други је репресивни нормативни свод под којим се такмичење одвија (fair–play, као и “спортска естетика” у којој “савршенство” замењује слободу, форма игре одговара форми живота итд.); трећи је “прогрес” који се заснива на апсолутизованом принципу квантитативно мерљивог учинка (“филозофија учинка”/ Leistungsphilosophie) који је уобличен у максими citius, altius, fortius.
За филозофију игре спорт није појава чија је природа одређена природом конкретног тоталитета епохе у којој је настала, већ природом човека као апстрактног “такмичарског бића” који је отелотворење владајућег духа постојећег света. У њој не доминира социолошко, већ антрополошко полазиште. Оно се заснива на схватању да је човек по својој природи “агресивно биће” и да је игра облик цивилизованог каналисања људске агресивности. “Добро” није одлика људског карактера, већ је одлика игре која спречава да изворна “зла” људска природа угрози опстанак друштва. Филозофија игре не схвата спорт као аутентичну стваралачку (играчку) активност човека, и у том смислу као међуљудски однос, већ као институцију. Спорт не може бити облик непосредног стварања заједнице слободних људи, већ дизање ограде између људи која се не сме прекорачити. “Братство је за анђеле” тврди Пјер де Кубертен сводећи човека на модел “грађанина” који највише одговара дресираној звери. Спорт је обрачун с идејама-водиљама Француске грађанске револуције на којима се заснива модерни хуманизам – који је уобличен у “правима човека” (droits de l‘ homme) и “правима грађанина” (droits de citoyen). “Слобода” постаје право на бекство из реалности; “једнакост” постаје формално право јер се заснива на “праву јачега”; “братство” се своди на беспоговорно поштовање норми које настоје да овековече поредак који се заснива на принципу homo homini lupus.
У филозофији игре доминира схватање да “игра” подразумева репресивни нормативни шаблон и сукоб који не доводи у питање постојећи свет, укључујући и сукоб који подразумева наношење телесних повреда и убиство. По критеријумима грађанске теорије, борба на живот и смрт спада у игру, а рат представља највиши облик игре. У том контексту античке “олимпијске игре”, на којима је убиство противника легално и легитимно, представљају “игру”. Исто је са гладијаторским борбама, са витешким турнирима, као и са боксом (и другим крвавим спортовима) који добија атрибут “племенита вештина”. За грађанску теорију спорт је “мирнодопски” облик ратовања у коме се борба не води оружјем, већ телима и борилачком вештином. Спремност на убиство и способност за убиство представљају најважније одлике “играча”: право човека на живот подређено је праву владајућег поретка на опстанак. Филозофија игре инсистира на “такмичарском” карактеру игре, али под њим подразумева борбу за првенство и доминацију, а не борбу за слободу, социјалну правду, једнакост, за успостављање међуљудских односа који се заснивају на поштовању и толеранцији. Из игре је избачено све оно што пружа могућност човеку да реализује своју стваралачко-слободарску природу.
Проблематика игре постала је посебна област естетике. Што се тиче спорта, неприкосновени критеријум за одређивање “лепоте” је победа постизањем већег резултата (рекорда). Начин игре који не доприноси остваривању крајњег ефекта сам по себи, као људска вештина, сувишан је и самим тим бесмислен. До монструозности деформисана тела спортиста постају највиши облик у коме се реализује спортска естетика. Слично је са спортским “спектаклима”. Ради се о примитивним циркузанерским представама које добијају највишу вредност у контексту глорификовања победе и рекорда, што значи социјално-дарвинистичког и прогресистичког принципа на којима се заснива постојећи свет. Задатак “лепог” је да прибави културну легитимност спорту “лакировком”, што значи путем декоративне естетике чија је природа условљена природом владајућих односа и вредности.
Између филозофије игре и спорта успостављен је однос без посредовања “теорије телесне културе” која је шира област него спорт, и која се руководи и оним принципима који отварају могућност за успостављање критичке дистанце према спорту. Филозофи који пишу о спорту по правилу не разликују спорт од телесне културе и долазе до закључака који или немају везе са спортом, или са телесном културом. Хуизинга, Кајоа, Финк, Лаш, Хоркхајмер, Сартр, Блох – не говоре о телесној култури и у том контексту о спорту, већ се непосредно, полазећи од својих филозофских концепција, односе према спорту. Њихова схватања блиска су Кубертеновом ставу да је спорт телесна култура у правом смислу и да се између спорта и телесне културе могу успоставити само теоријске разлике. Сврставање спорта у телесну културу доводи до стерилисања критичко-мењалачких потенцијала телесне културе и до стварања од ње застора који треба да прибави спорту “културни” ореол. Спорт затвара човека у духовни свод цивилизације која се заснива на социјалном дарвинизму и прогресизму; телесна култура отвара могућност за успостављање хуманистичке критичке дистанце према постојећем свету и за стварање људског света. Није спорно да је грађанско друштво отворило простор за развој слободног телесног активизма, али је тај слободарски импулс путем спорта, и других облика репресивне “телесне културе” и “телесног васпитања”, претворен у своју супротност: “слободни телесни активизам” постаје систематски обрачун с еманципаторским наслеђем телесне културе која је настала као саставни део народних култура, са хеленистичким духовним наслеђем, филантропским и плесним покретом, као и с аристократским принципима телесне културе. Треба правити разлику између слободног телесног активизма као неспутаног развоја аутентичних људских потреба и способности – као неотуђивог права човека – и спорта као институционалног отелотворења основних принципа владајућег поретка у “чистом” облику и у том смислу као задати образац понашања. У првом случају ради се о телесном активизму који је усмерен на стварање света “по мери” човека развојем његових универзалних стваралачких моћи – право на игру постаје право на слободу и срећу; у другом случају ради се о заштити и развоју успостављеног поретка стварањем лојалног и употребљивог грађанина (поданика). У модерном добу човек је стекао самосвест као играчко биће у контексту стицања самосвести као градивни чинилац друштва и стваралац свога света: право на игру постаје право на слободу и срећу. Игра се схвата као највиши облик реализовања човека као универзалног стваралачког бића слободе и као најнепосреднији облик стварања друштва као људске заједнице: живот постаје игра. У оквиру ове теме могуће је делотворно проблематизовање односа између спорта и уметности и у том контексту односа између спортског и уметничког такмичења.
Филозофија игре укида спорт као конкретну историјску појаву и путем хуманистичких фраза сели га у митолошку сферу. Настојање да се спорт прогласи за појаву sui generis доводи до тога да теорија спорта избегава да примени упоредни метод када се ради о анализи модерног, античког и средњовековног “спорта”. Користи се линерани приступ на основу кога се долази до закључка да “модерни спорт” представља “обнављање античког спорта”, а да су модерне олимпијске игре реинкарнација “бесмртног духа антике”. Филозофија игре односи се на исти начин и према “највећим спортским догађајима” и “најзначајнијим личностима спорта”. Тако Пјер де Кубертен, званично “отац” модерног олимпизма, није историјска личност, већ митолошки лик. Исто је с олимпијским играма: оне нису конкретна историјска појава, већ митолошки облик у коме се појављују владајуће вредности и као такве су “фестивал пролећа”. Овде треба нагласити да само конкретно историјско сагледавање појаве, што значи тенденција (дијалектика) њеног развоја – шта она постаје, пружа могућност да се досегне до њене суштине. Спорт није надисторијско, већ капиталистичко такмичење које у свом изворном облику (“Једнакост на старту!”, “Конкуренција рађа квалитет!”) представља идеологију либералног капитализма. У монополистичком капитализму, где влада принцип “Уништи конкуренцију!”, спорт је, као “култ постојећег света” (Кубертен), постао средство за обрачун с еманципаторским наслеђем либерализма и за уништење човека као културног (историјског) и природног бића.
Академска мисао постарала се да се однос према спорту разбије на посебне дисциплине да би се “боље објаснила” природа спорта. То је постало могуће тек када се спорт развио у комплексну и посебну (не и засебну) друштвену појаву. “Теорија спорта” постаје могућа постајањем спорта облашћу где су се принципи такмичења (борбе) и учинка (рекордоманија) устоличили у “чистом” облику, и када је уобличен његов институционални (нормативни, организациони, функционални) скелет. “Социологија спорта” развија се као позитивистичка дисциплина, ослобођена “вредносних предрасуда” (у складу с тезом да “спорт нема везе са политиком”), која се бави “истраживањем друштвених чињеница”. “Историја спорта” постаје линеарни (неисторијски) начин приказивања “историјског развоја спорта”. Настанак и развој спорта не сагледава се у оквиру конкретног историјског тоталитета, већ у контексту апстрактног “развоја спорта” који се своди на описивање одређених (“спортских”) феномена које сусрећемо у прошлости. Извођењем спорта из историје долази до “објективизирања” и митологизовања основних категорија спорта којима спортска теорија манипулише у настојању да принципу такмичења (борбе) и принципу учинка прибави карактер универзалности и вечности. “Филозофија спорта” постаје филозофско утемељење принципа bellum omnium contra omnes и citius, altius, fortius – на којима се заснива владајући поредак. У структуралистичкој варијанти, спорт се своди на “субсистем друштва”, а човек на “спортисту”. Међуљудски односи задати су структуром и функционалном логиком владајућег поретка. Отуда је основна претпоставка за “заједничко” живљење поштовање успостављених (задатих) правила, а не поштовање човека. Поред поменутих, долази до стварања нових дисциплина (у оквиру естетике, антропологије, педагогије, филозофије…) чија се делатност своди на даље уситњавање “поља истраживања”, уз обавезно формирање сопственог “метода истраживања” (да би се прибавила легитимност “научног” и “филозофског”), што води ка даљем разграђивању спорта као комплексне и целовите појаве. Будући да је спортска теорија свела човека и друштво на “предмет истраживања”, јасно је да је овакав приступ само дограђивање лавиринта где треба да се изгуби сваки покушај да се допре до слободарске и стваралачке бити човека из које проистиче критичко-мењалачки однос према постојећем свету, и потреба човека да створи истински људски свет. Основ спортске теорије је обрачун с критичким умом и априоризам који постаје основ ауторитаризма у политичкој и духовној сфери. Свет се схвата феноменолошки: он је датост, а однос према свету је позитивистички. Према прошлости успостављен је неисторијски однос: са њом се “контактира” путем романтизованих митова. Уместо слободарске, влада догматско-митолошка свест.
У спорту је апсолутизована прогресистичка логика која, на темељу социјално дарвинистичких закона, постаје од човека отуђена судбинска моћ која уништава саму могућност стварања novum–а. При томе, човек је у спорту инструментализован путем фанатичне (само)деструктивне свести и то не само као радна снага, већ као оруђе за рад и предмет обраде (сировина). Филозофија спорта (игре) у потпуности превиђа егзистенцијални ризик који владавина апсолутизованог принципа такмичења и учинка носи у себи. Уништавање међуљудских односа, што значи друштва као заједнице еманципованих људи, подразумева уништавање тела и природе. Спорт није облик у коме се испољава играчко биће човека, већ облик у коме се човек отуђује од себе као играчког бића и начин његовог дегенерисања.
Играчки облици у преткапиталистичком периоду омогућавали су јединство човека са његовим природним бићем, и интеграцију човека у заједницу путем виших вредности које су имале духовни (религиозни, ритуални, симболички, друштвени, национални, културни) карактер. Спорт представља одбацивање еманципаторског наслеђа традиционалних облика телесне културе и тиме телесног покрета који тежи јединству човека са природом и развоју међуљудских односа. “Развој људских моћи” путем спорта постао је систематско уништавање стваралачких моћи човека; “борба за слободу” путем спорта је странпутица која води ка даљем развоју деструктивних процеса; “активирање маса” путем спорта свело се на успостављање контроле над људима у “слободном (нерадном) времену” и на стварање масовног идиотизма; “играчка техника” постала је средство за сакаћење човека и стварање хорди савремених Франкенштајна; спортисти су постали гладијатори (“борилачки спортови”), циркузанери (“играчки спортови”) и каскадери (аутомобилизам и други спортови “високог ризика”); тренери – гоничи робова; професори “телесног васпитања” – механичари тела; спортски лекари – савремени Менгелеи; “масовни спорт” – масовни телесни конзумерски активизам; природа – конзумерски простор, што значи роба која се прилагођава “потрошачком укусу” конзумената који диктира индустрија забаве, произвођачи спортске опреме, туризам… Што се тиче односа између полова, спорт је један од најважнијих бастиона милитантног сексизма. У спортској педагогији жене су сведене на “нижа бића”, а у спортској пракси највулгарније вређање жена постао је најважнији начин “мотивисања” спортиста да докажу да су “мушкарчине”. Показало се да су бесмислени покушаји да се утиче на збивања у спорту, а да се не доведу у питање владајући односи. То потврђује и судбина тзв. “другог пута” (“Der Zweite Weg”) у развоју спорта у (Западној) Немачкој – о чему говори Беро Ригауер у својој књизи “Спорт и рад” (“Sport und Arbeit ”) – који је покушао да “хуманизује” спорт безнадежним волунтаризмом. Покрет није успео да “хуманизије” спорт, али је успео да одведе критички ум на странпутицу. Владајућа тенденција у “развоју” спорта указује на владајућу тенденцију у “развоју” савременог света: уместо да капитализам ствара могућности за “скок из царства нужности у царство слободе” (Енгелс), он уништава клицу novum–а која је створена у грађанском друштву и доводи човека у све већу зависност од све угроженије животне средине. Спорт није само обрачун с културом, већ и с животом.
Покушаји грађанских теоретичара да све стравичније масакре на спортским теренима оправдају статистичким подацима о смртности у другим друштвеним областима, показује да спорт није простор “слободе и среће”, како то они тврде, већ саставни део све суровије свакодневнице. Ако се има у виду да је основни циљ идеолога капитализма да спорт сачувају као средство за заштиту успостављеног поретка, онда постаје јасније због чега и даље величају спорт. Све веће насиље и све већи ризик смрти у спорту “пружају могућност” да се човек “навикне” на све веће насиље и смрт које влада у друштву: све крвавији и рискантнији спорт је компензација човеку за све крвавији и рискантнији живот у свету где је све подређено стицању профита. Гледано с аспекта онога што се дешава у друштву и спорту, јасно је да је грађанска критика спорта, као и њени предлози за промене, само “захватање воде решетом” чији крајњи циљ није обрачун с “негативностима” у спорту, него с критичком мишљу која настоји да се ухвати у коштац с узроцима који доводе до манипулисања и уништавања човека – што значи заштита успостављеног поретка. Начин на који грађански теоретичари расправљају о олимпизму служи “научном” и “филозофском” утемељењу олимпијског мита који постаје основ за успостављање “критичке” дистанце према “негативним појавама” у спорту, а не према спорту као институцији: критеријум за одређивање “правог спорта” су изворни принципи капитализма. Успостављени “развој спорта” до краја је обесмислио грађанску теорију спорта, као и критику спорта која настоји да га “хуманизује”, или на друге начине сачува као институцију. Спорт је постао погон капиталистичке репродукције у “чистом” смислу и као такав индустрија смрти.
Владајућа “теорија телесне културе” даје искривљену слику о спорту у настојању да му прибави “хуманистички” ореол. Она полази од идеализоване представе “доброг спорта” у критици “лошег спорта” (професионализма). Уместо да је телесна култура полазиште за критику спорта као антикултуре, она постаје прибављање “културне” легитимности спорту и стварање митолошке слике о “изворном спорту”. У том контексту појављује се и теза да је спорт “изгубио играчки садржај” који је некада поседовао као носилац “културне традиције” (Лаш). Ствара се утисак да је спорт у свом изворном смислу врхунска хуманистичка активност. Истовремено, укида се свака могућност сучељавања између еманципаторског наслеђа модерног друштва, које се заснива на Русоовој педагошкој доктрини (homo homini homo) и хуманистичком хеленистичком наслеђу (пре свега принцип kalokagathia), и спорта који се заснива на Хобсовој филозофији (homo homini lupus) и на позитивистичкој идеји прогреса која има механицистички и квантитативни карактер (citius, altius, fortius). “Пацифистичка интенција” спорта своди се на усмеравање “људске агресивности” са политичког (класног, слободарског) на спортски простор и њено “цивилизовање” путем владајућег (репресивног) вредносног свода (“дисциплиновање” човека). Уместо борбе за истинску телесну културу, која се развија на темељу развоја играчког бића човека, “теорија телесне културе” постаје стварање идеализоване слике основних принципа на којима се заснива спорт као конкретна историјска (друштвена) појава.
Однос филозофије игре према спорту треба сагледати у оквиру владајућих тенденција развоја света, а то значи глобализујућих и тотализујућих процеса дехуманизовања (декултивисања) и технизовања (денатурализовања) човека. У том контексту, поставља се питање “застарелости” филозофије игре, а самим тим и теорије спорта која се на њој заснива. Филозофија игре свела се на стварање “хуманистичке” маске деструктивном капиталистичком варваризму, а теорија спорта постала је camera obscura у којој се филозофски постулати претварају у оруђе којим треба прибавити “филозофску” легитимност спортској теорији и пракси. Расправа о игри служи као средство да се створи такав облик посредовања између човека и света, што у крајњем значи између људи, који уклања сваку могућност за превазилажење владајућег поретка. Филозофија игре (спорта) представља једно од “кривих огледала” владајуће идеологије у којима човек може да види само “свој” извитоперени лик. Ради се о томе да се униште “крива огледала” и да човек човеку постане огледало људскости.
