Спорт и хришћанство

С

Шта значи Хоркхајмерова тврдња да се спорт заснива на хришћанству? По хришћанској доктрини ” бог” је створио човека од прашине и удахнуо му живот у облику душе. Смисао пролазног земаљског живота је ослобађање душе из “телесне тамнице” да би могла да се “вине ка вечности”. То одговара схватању да није кретање тела кроз физичко време и простор, већ кретање духа кроз безвременски и безгранични простор истинско кретање. За Платона тело је “тамница (гроб) душе”. По Светом Августину “бог наређује духу, а дух телу”: телесни покрет израз је духовног покрета. Тома Аквински сматра да човек треба да тежи да “конзервира своје здравље” и да “сачува тело у добром стању”. Ово је блиско принципу “брини о телу, али не стварај култ тела” (cura del corpo si, culto del corpo no) који је, у освит модерног доба, прогласила католичка црква као израз немоћи да се супротстави новим тенденцијама развоја света. Филантропи су изокренули изворну хришћанску догму. Руководећи се максимом “Крепак, побожан, слободан!” (“Frisch, Fromm, Frei!“) они у телу не виде “тамницу душе”, већ “храм светог духа” (Песталоци). Што се тиче “хришћанских реформатора” – попут Кингслија и Мориса, папе Лава XIII, протестантског пастора Џемса Најсмита (“творца” кошарке), пенсилванијског бискупа Талбота (који је изрекао речи: “Важно је учествовати на олимпијским играма, а не победити.” – које ће бити приписане Кубертену), опата Дидона (од кога је Кубертен преузео максиму citius, altius, fortius) – они у спорту виде средство за деполитизовање “маса”, а у спортским организацијама савезника у борби против слободарског радничког покрета. У спорту је укинута душа и на тај начин раскинута веза човека са “богом”, а тело је постало органска и симболична нераскидива веза човека са постојећим светом. За разлику од Ничеа који, супротстављајући се хришћанским “презирачима тела”, у телу види извориште и основни услов “властитости” човека, у спорту тело је средство за укидање властитости човека и за његово потпуно уклапање у постојећи свет. Томас Арнолд је од спорта створио средство за стварање култа “мишићавог” тела и карактера који одговара природи капиталистичког друштва, али је на њега насадио хришћански морализам (“мишићави хришћани”). Модерни олимпизам, који је најцеловитије уобличен у Кубертеновим списима, одбацио је нормативну сферу и постао култ постојећег света у чистом смислу: спорт је круна позитивистичке мисли која настоји да прикује човека за постојећи свет.

По хришћанској доктрини људи нису “ривали” већ “браћа”. Отуда у њој доминира принцип “љуби ближњег свог”, што значи покрет човека ка човеку – који је покрет човека ка “богу” као истинској људскости – уместо покрета човека против човека, као што је то у спорту, који подразумева наношење тешких телесних повреда и убиство. По олимпијској доктрини, човек није биће које је “бог” створио “по своме лику”, већ је “лења животиња” (Кубертен) у којој путем  неспутане борбе за доминацију и путем принципа “већег напора” треба развити борилачку вољу и на тај начин створити над-звер. У хришћанству доминира идеја трансценденције, изражена у “богу”, док је спорт позитивистички култ којим се настоји обоготворити постојећи свет: спорт представља врхунац “модерног” паганизма. Хришћанство тежи вишем; спорт тежи већем: у њему је обоготворен “прогрес” у коме доминира апсолутизовани принцип учинка (профита) који има квантитативну димензију. За разлику од спорта, у хришћанству је успостављена борба између добра, које је оличено у “богу”, и зла, које је оличено у “ђаволу”. Крст симболизује раскрсницу: на човеку је да изабере да ли ће кренути “путем добра”, или “путем зла”. За разлику од хришћанског “раја” где доминирају вредности које су супротност постојећем свету и које пружају могућност да се успостави критички (не и мењалачки) однос према њему, спорт је пројекција владајућих односа и вредности и као такав је укидање критичке дистанце према свету и утапање човека у њега. Уместо илузорног “света среће” који, уколико живи животом покорног хришћанина, чека човека после смрти, нуди се игра која је “оаза среће” (Финк) и као таква “рај на земљи”. У спорту је одбачена хришћанска “кроткост”: култ мишићавог тела и борилачког карактера служи за стварање култа овоземаљског живота: вечност се са “неба” преноси на земљу. Од “мишићавих хришћана” остају мишићи и незајажљива грамзивост која постаје моторна снага “прогреса”. Уместо хришћанске скромности и смерности, у спорту доминира дух агресивног елитизма и надмености; уместо духа покорних – дух господара; уместо аскетизма – похлепа; уместо култа духа – култ мишићавог тела; уместо стремљења ка “другом свету” – обоготворење постојећег света; уместо греха и искупљења – укидање моралног расуђивања и одговорности; уместо хришћанског “богочовека” – спортиста-роботизовани гладијатор постаје обоготворење позитивног човека; уместо хришћанске деперсонализоване душе – ствара се деперсонализовано (роботизовано) тело… У спорту доминирају принципи: homo homini lupus est и bellum omnium contra omnes, mens sana in corpore sano, mens fervida in corpore lacertoso, citius-altius-fortius – који су супротни хришћанству и који су утемељени у поретку који се заснива на приватној својини и атомизованом (мало)грађанину. Упркос томе што инсистира на приватној својини као “светој” институцији, црква се заснива на колективној својини и на колективистичком духу који је близак комунистичком принципу “свако према могућностима, сваком према потребама” (Маркс). Није “вера у бога”, већ је колективна својина она конкретна интегративна спона која спречава распад цркве, до чега би неминовно дошло када би у цркви “света” приватна својина постала владајући облик својине.

Успостављање ригидног дуализма тела и духа, с тим што је тело подређено духу, представља једну од најважнијих додирних тачака између спорта и хришћанства. У том контексту обе идеологије инструментализују тело и у њему виде средство за остваривање “виших” циљева. Док је у хришћанству тело оруђе за остваривање “божје воље”, у спорту оно је сведено на средство за остваривање “прогреса” који се своди на остварење стратешких интереса владајућег поретка. У спорту је однос према људском телу близак оном који ће Декарт уобличити у својој механицистичкој филозофији телесног, с тим што је он посредован апсолутизованим принципом учинка који условљава развој (садо)мазохистичког карактера. За разлику од хришћанског медитативног активизма који инсистира на аскези и води спутавању и одумирању телесних функција (клечање је најаутентичнији хришћански телесни став), спортски активизам (који се заснива на апсолутизованом принципу “већег напора” коме одговара максима citius, altius, fortius) води неограниченом интензивирању телесног напора и тиме до потискивања, дегенерисања и уништавања духовности – основа религиозности, што значи саме могућности “долажења до бога”  – и претвара човека у пуку материју која има механички облик. Обездуховљени и инструментализовани човек, сведен на “спортисту”, постаје појавни облик капиталистичког ништавила.

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku