Спорт и култура

С

У филозофији игре влада мишљење да је игра један од најважнијих стожера културе. Анализа конкретних ставова о игри указује на то да се не прави разлика између културе и цивилизације. Тачније, расправа о игри своди се на опсенарску реторику чији је циљ да се хуманистичким фразама прибави легитимност “културног” појавама које су по својој суштини антикултура. Отуда не изненађује да филозофија игре даје прворазредан значај спорту као специфичној игри у којој је “очувано културно наслеђе” човечанства. Сходно томе, стадиони и спортске хале постају храмови “културе”, а спортисти “носиоци највиших културних вредности”. Како је спорт, политизовањем и комeрцијализовањем, све више постајао антикултура, тако су господари спорта агресивније настојали да спортске приредбе увију у плашт “културе” и на тај начин докажу да спорт, као симболични израз основних принципа капитализма, спада у “врхунске домете културе”. “Културни програм”, који по правилу прати отварање олимпијских игара – у који се улажу огромне суме и за који се користи најсавременија техника – није друго него “грандиозни” израз мегаломанског примитивизма њихових организатора којим треба заслепити човека и уништити визионарску свест. У данашњем спорту у потпуности је реализовано настојање владајућег поретка, које је све доминантније и у другим друштвеним областима, да створи сурогат “културе” којим ће уништити еманципаторско наслеђе грађанског друштва и слободарско достојанство човека. Постајање човека “културним бићем” своди се на саучествовање у обрачуну с аутентичним људским потребама и способностима. Као резултат све беспоштеднијег економског рата, капитал не настоји само да културу сведе на свој рекламни програм, већ да свест човека, његово понашање, међуљудске односе, практично читав друштвени живот подреди својим интересима. Ради се о стварању сурогат живота коме одговара “потрошачка култура живљења”, “нови” облик паганизма који се своди на величање постојећег света. Спорт постаје спектакуларни облик обожавања сурогат живота. За разлику од других области које “покривају” тзв. “слободно време”, као што су то музика, позориште и други сегменти онога што се назива “културном сфером”, у којима постоји могућност за критичко сучељавање с постојећим светом и за стварање идеје о бољем (хуманом) свету, спорт као институција је идеолошки израз постојећег света и као такав обрачун с идејом будућности. Филозофско окриље спорта је позитивизам који, како је то показао Маркузе, од Огиста Конта води до фашизма. На тој ауторитарној духовној и политичкој основи развијао се спортски покрет. Спорт није израз културног (еманципаторског) наслеђа модерног друштва, већ је аутентични израз живота који се заснива на социјалном дарвинизму и прогресизму, и као такав најважније оруђе за стварање “новог човека” чији долазак симболично наговештава крај старог и настанак “позитивног света” у коме је укинуто културно наслеђе човечанства. Истовремено, спорт уништава традиционалне облике телесне културе. То се може видети на примеру каратеа и других борилачких вештина феудалног Јапана које су, сведене на „спортске дисциплине“, лишене културне (религиозне) бити и постале на капиталистички начин дегенерисано (декултивисано/ денатурализовано) такмичење. Интересантно је да су ставови водећих теоретичара “реалног социјализма” о спорту готово истоветни са ставовима буржоаских теоретичара. Карактеристичан је закључак Матвејева: “Спорт се историјски појављује, по свој вероватноћи, као једна од најстаријих компоненти опште људске културе.”(1)

Спорт је постао једно од најважнијих средстава за уништавање културе. Он добија све већи простор у медијима на рачун културних садржаја: спортски спектакли постали су главна духовна храна за „масе“. Однос примања просветних радника и спортиста на најочигледнији начин указује на тенденције развоја савременог света. Почетком седамдесетих година прошлог века у Југославији примања професора у средњим школама била су приближна примању водећих кошаркаша. Крајем XX века најтраженији кошаркаши добијали су милион немачких марака по сезони, док су професори имали плату од 250 марака месечно. Сличан однос између примања просветних радника и спортиста, у спортовима који чине језгро спортског show-business-а, успостављен је како у Европи, тако и у САД. Није случајно што је у САД готово сто милиона грађана практично неписмено, док у Енглеској, колевци капитализма, преко 25% грађана није у стању да се служи енглеским писмом. Статистичким путем може се доказати непосредна веза између развоја спортског show-business-а и пада културног нивоа становништва у развијеним капиталистичким државама. То има изузетни значај за политичко структурирање друштва и за укупни друштвени развој, будући да је декултивисање грађана, поготову све обесправљеније радничке популације, постало најважнији начин њиховог деполитизовања. Стварање масовног идиотизма стратешки је оријентир буржоазије у њеном безнадежном настојању да спречи распад капитализма. То је оно што спорту даје прворазредни политички значај.

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku