Спорт и драма

С

Драма је облик у коме је спорт у формалном смислу најближи уметности. Говорећи о односу спорта и глуме Кристофер Лаш констатује: “Безрезервно се подређујући правилима и формама игре, играчи (као и гледаоци) сарађују у стварању илузије о реалности. На тај начин утакмица постаје представљање живота, а и игра поприма карактер глуме. У нашем времену, игре – спорт посебно – убрзано губе квалитет илузије. Осећајући се непријатно у присуству фантазије и илузије, наше доба се изгледа одлучило да уништи безазлени надоместак радовања који је некада нудио лепоту и утеху. (…) Игра се увек, по самој својој природи, издвајала из света рада; ипак, она је остала у органској вези са животом заједнице захваљујући својој способности да драматизује стварност и да понуди уверљиво представљање вредности заједнице. Древна повезаност између игара, ритуала и јавних прослава упућује на то да су игре, упркос томе што су се одржавале у оквиру задатих граница, ипак биле дубоко утемељене у опште прихваћеним традицијама којима су давале објективни израз. Игре и спортске борбе пре нуде драматичан коментар о стварности него бекство из ње – узвишено васпостављање заједничких традиција, а не одустајање од њих. Само онда када се игре и спорт вреднују искључиво као облик бекства они губе способност да обезбеде то бекство.”(6) Будући да „спортске борбе“ нуде “драматичан коментар о стварности” и да су “у органској вези са животом заједнице”, а не и сучељавање са стварношћу које тежи њеном превазилажењу, организатори данашњих спортских приредби управо следе захтеве које им је поставио Лаш. Њихов основни задатак састоји се у томе да од спортских сусрета створе такав “виши облик егзистенције” у коме ће се у што вернијем облику репродуковати драматика свакодневног живљења. Бити у “органској вези” са животом данашње заједнице не значи бити близак изворном духу такмичења, већ духу доминације и деструкције. Идеализовање спорта, као драматичног коментара живота, подразумева идеализовање владајућих односа и вредности – који су уобличени у спорту. Интересантно је да Лаш не види везу између професионализовања (комерцијализовања) и тривијализовања спорта: “Нису професионализам и компетиција ти који корумпирају спортску, као и било коју другу, игру, већ рушење правила која обухватају игру. То је оно што ритуал, драму и спорт све заједно дегенерише у спектакл. Хуизингина анализа лаицизације спорта помаже да се то схвати. У оној мери у којој спортски догађаји губе својство ритуала и јавне прославе они се, по Хуизинги, своде на “баналну рекреацију и сирови сензационализам”.”(7) Глорификујући спорт као игру Лаш “заборавља” да у спорту доминирају принцип такмичења и принцип учинка, што значи да је однос човека према себи и другима посредован квантитативним мерилима у којима се отуђује како културни, тако и индивидуално-људски израз. У њему доминира апсолутизовани принцип учинка који у монополистичком капитализму, где влада принцип “Уништи конкуренцију!”, постаје тотализујућа моћ профита која се обрачунава с “личним достигнућем”, што је било (заједно са „Једнакост на старту!“, „Нека победи бољи!“…) идеолошко покриће за изворни дух капитализма (либерализам). Како се односи развијају у спорту најбоље показује аутомобилизам. Ради се о борби између водећих аутомобилских концерна, њихових научних тимова, док је човек сведен на “возача” који ће се појавити на шампионском постољу, у инвалидским колицима, или на гробљу. Не само у индивидуалним спортовима у којима доминира  снага, брзина и издржљивост, већ и у “играчким спортовима” – игра је одиграна пре него што су играчи изашли на терен.

 Хуизингова културолошка критика спорта има други угао. Говорећи о средњовековном “спорту” Хуизинга закључује: “Средњовековни борбени спорт (…) разликује се од грчког спорта и од модерне атлетике својом далеко мањом природношћу. Да би се појачала борбена напетост у спорт се уноси подстицај аристократског поноса и аристократске части, романтично-еротична драж и драж уметничког сјаја. Он је претрпан сјајем и украсима, пун бујне фантазије. Он је, сем игре и телесне вежбе, истовремено примењена литература. Жеља и сан распеваног срца траже драмску представу, игру остварену у животу. Стварни живот није био довољно леп, био је суров, ужасан и изопачен; у дворској и војној каријери било је мало места за осећања храбрости из љубави, али је душа пуна тога, људи хоће да доживе та осећања и стварају лепши живот у дивној игри. Елеменат праве храбрости на витешком турниру свакако није од мање вредности него у петобоју. Баш изричито еротични карактер тражи крваву жестину. Турнир је по својим мотивима најсроднији такмичењима у староиндијском епосу; борба за жену је централна мисао у Махабхарати.”(8) Двобој је за Хуизингу ритуални облик исказивања потпуне покорности човека успостављеном поретку. Исто је у спорту: у fair-play-у право човека на живот подређено је праву поретка на опстанак. Сам живот постаје улог којим се доказује лојалност успостављеном поретку, а борба на живот и смрт најаутентичнији облик природне селекције. Хуизингов homo ludens је слика  “племенитог витеза” који представља идеализовано отелотворење ратничког племства и аристократских вредности. Уместо човекољубља и слободољубља, доминира частољубље и властољубље. Међутим, каква је то “част” која се доказује убијањем човека? Каква је природа еротског набоја који се постиже “крвавом жестином”? Шта има лепог у суровој борби на живот и смрт, у сценама клања и касапљења, просутим утробама, унакаженим телима заглибљеним у крвавом блату? И све то да би се придобила наклоност дворских дама? Хуизинга је слику патологије средњовековног друштва прогласио извориштем највиших људских идеала. Хуизинга инсистира на “уметности живота”, а не на слободном уметничком стваралаштву. Због тога он придаје такав значај “моди”: одежда није потврда људске самосвојности, него је класно нивелишући покров који је судбина наменила човеку. Сасвим је логично што Хуизинга даје предност “уметности живота” у односу према самој уметности, јер он под тим пре свега подразумева “лепо стилизоване облике живота, који су сурову стварност требало да уздижу у сферу племените хармоније”. “Висока уметност живота” (“мода”) постаје облик у коме декоративна естетика тријумфује над уметношћу као стваралачким чином. Говорећи о средњем веку Хуизинга констатује: “Сви ови лепо стилизовани облици живота, који су сурову стварност требало да уздижу у сферу племените хармоније, били су делови високе уметности живота, а нису нашли непосредни израз у уметности у ужем смислу.”(9) Хуизинга иде дотле да појавни облик успостављених односа проглашава за “чисту уметност”. Ради се о томе да Хуизинга путем “уметничке” форме настоји да по сваку цену спречи да изворно људско стваралаштво пробије нормативни свод његове естетике и на тај начин разори свет илузија и доведе у питање постојећи поредак. Човек није стваралац свог света, већ део кулиса постојећег света.

  Драма је могућа зато што је живот отуђен од човека. Она је отуђени облик “играња” од човека отуђене суштине живота. У крајњем, суштина живота задаје се владајућим идеолошким сводом и то постаје призма кроз коју човек види себе и друштво: маскирано ропство, маскирано ништавило, унакажени људски лик, капиталистичко “њихало страве” постаје лили-хип, људи се смеју и плачу над својом судбином… У позоришту игра се живот, а човек је посматрач. Силе које га у друштву држе у шаци добијају карикатурални облик. Стиче се привид да човек влада њима, да им се супродставља. У ствари, драма је такав “однос” човека према свету који га прикива за постојећи свет. “Добра представа” друга је страна лошег живота. Глумци су трагични производ трагичног света. Човек не доживљава суштину свог живота путем животног активизма, већ му се она (за)даје путем “културне сфере” која постаје компензациони механизам, облик стерилисања критичке свести и делатне воље. “Културно” је гледати људску патњу на бини, али је “некултурно” борити се за искорењивање неправде у животу. Деструкција људског годи малограђанину: она му помаже да се лиши одговорности за опстанак света и да се уљуљка у владајуће безнађе. Позориште не ствара револуционаре, већ “публику”. Оно је облик у коме се култура лишава слободарског: Орфеј без Прометеја постаје Нарцис. Све се одвија у виртуелној стварности која, што је реалнија, пружа већу могућност човеку да побегне из свакодневнице. Позориште, биоскоп, концертна дворана, галерија, црква облици су у којима се институционализује илузорни “свет културе” који се, као „паралелни свет“, ствара у односу према свакодневном безнадежно некултурном свету и који омогућава (мало)грађанину (привидно) бекство из капиталистичког ништавила и обезбеђује му “елитистички” (класни) друштвени статус.

 Природа спорта као драме условљена је улогом коју спорт има у друштву. Он није активистичка интеграција владајуће класе, као што су то биле античке олимпијске игре и средњовековни витешки турнири, већ је “наткласна” појава и као таква увлачење потлачених у духовну орбиту владајуће класе и њихово деполитизовање по принципу panem et circences. Његов смисао је оплодња човека владајућим духом, његово прикивање за постојећи свет, уништење ума, маште, тежње ка бољем свету… Спортски спектакл је савремена паганистичка свечаност којом се владајућим односима и вредностима даје судбинска димензија. Он не пружа могућност човеку да се на разумни начин односи према постојећем свету, већ га у потпуности интегрише у постојећи свет. Човек постаје играчка судбине, што значи основних процеса капиталистичке репродукције. У спорту је укинут дуализам стварности и идеала. У њему нема супротности између игре и живота: он представља живот у његовом егзистенцијалном и есенцијалном смислу. Спорт је аутентични облик играња живота и као такав је његово глорификовање којим треба створити религиозни однос према владајућим вредностима. У спорту се не рефлектује људско, већ је човек средство за обоготворење владајућих односа и вредности. Спорт није безазлена дечија игра, већ ритуално исказивање покорности духу који влада светом и у том смислу највиша религиозна церемонија која има литургијски карактер. У њему доминира сакрална озбиљност. Отуда такав значај има “олимпијска заклетва” (serment olympique): спорт је култ постојећег света, а човек се у спортском ритуалу појављује као симболично отелотворење духа који влада светом. Спортска представа није глумљење живота, већ је његово репродуковање: у њему се у кондензованом облику појављује суштина капиталистичког света. Рагби, бокс и други крвави спортови непосредни су израз “америчког начина живота” (“american wаy of life“) који се заснива на беспоштедном социјалном дарвинизму и деструктивном прогресизму – и који постаје планетарни начин живота (“глобализам”). Спортска драма је аутентични облик играња живота – у којој је сам живот улог. Спорт је драма без маски, без малограђанских лажи, без измишљених заплета којима се глорификују злочинци и прибавља смисао капиталистичком ништавилу. У њему се одвија сам живот без “хуманистичког” и “уметничког” застора. У спорту је легално нанети тешке телесне повреде и убити, сакатити децу, примењивати “медицинске третмане” којима се спортисти своде на лабораторијске пацове, стварати од младих фашистичке хорде… Позориште представља кулисе света лажи и злочина; спорт чини његове темеље. На стадиону нема људске дистанце, нема комичног: гладијатори немају право на смех. Све крвавији живот намеће потребу за све крвавијим спортским спектаклима, који постају компензација потлаченима за све већу несрећу коју свакодневно доживљавају. “Публика воли мирис крви!” – то је “златно правило” на коме се заснива спортски show-business у САД и другим земљама “слободног света “. Спортски стадиони нису направљени за добростојеће (мало)грађане, као што је то случај са позориштем које има елитистички статус, већ за обесправљене радне “масе” и њихову децу која су сведена на “хулигане”. Модерни стадион настао је настанком масовног индустријског пролетаријата, у време када су се радници изборили за осмочасовни радни дан – у контексту настојања буржоазије да „колонизује доколицу”  радника и на тај начин спречи њихово политичко организовање и интегрише их у владајући поредак. Стадиони нису предвиђени за “културно уздизање” потлачених, већ за њихово “пацификовање” (деполитизовање) и идиотизовање. „Спорт је најјефтинија духовна храна за (радне) масе која их држи под контролом.“ – то је најтачнија социолошка (политичка) дефиниција спорта до које је, након Првог светског рата и тадашњих револуционарних збивања у Европи, дошао „отац“ модерног олимпизма, Пјер де Кубертен. Спорт постаје начин уништавања класне свести и пребацивање борбе са политичког на спортски терен. Стадиони нису храмови културе, већ ломаче на којима сагорева незадовољство потлачених. То је оно што одређује њихов изглед: стадиони су савремени концентрациони логори за обесправљене. Свуда у капиталистичком свету, где је све већи број људи све сиромашнији а све мањи број људи све богатији, слика је иста: жичане ограде, специјалне полицијске јединице, дресирани пси… Утакмица је повод за пражњење потиснутог бића све обесправљенијег човека, у чему се не огледа људско „зло“, већ патња, очај… Спортске представе су начин да се критичко-мењалачки потенцијали потлачених претворе у агресију која је усмерена против подмештених „противника“, који припадају истој класи потлачених, и изазове рат између њих. На тој основи стварају се навијачке групе: уместо према владајућем поретку, незадовољство младих усмерава се према другим навијачким групама које су исто тако жртве нељудског поретка. „Навијачке масе“ су облик у коме се дегенерише радничка омладина, а навијачки фанатизам је облик у коме се дегенерише њена критичко-мењалачка свест. Симболи и слогани под којима се млади окупљају не говоре о слободи, братству, миру, сарадњи, љубави, већ имају фашизоидни карактер. „Патриотизам“ без културе је варваризам. Што се тиче спортских “идола”, они нису борци за слободу, већ оруђе капитала за обрачун са слободарском свешћу и за интеграцију младих, сведених на навијачку “масу”, у постојећи свет. Све крвавији сукоби између навијачких група неминовна су последица све тежег положаја младих у свету који се заснива на принципу „Паре не смрде!“, и на све бескрупулознијој манипулацији младима која се заснива на страху да се њихово незадовољство не усмери на рушење владајућег поретка и изградњу новог (праведног) света. На спортским стадионима свежа планинска вода, која може да пробије све трулију капиталистичку уставу, претвара се у мочвару. Петарде и други навијачки „реквизити“ не изражавају животну радост, већ симболизују уништење. Бакље нису извор светлости, већ су симболични облик спаљивања света у коме нема будућности.

„Интензитет живота“ античког човека условљен је његовим трагичним положајем као „играчке богова“ и тежњом да учини све што је могуће у свом кратком и безначајном животу да би стекао „славу“ и на тај начин се домогао олимпијских висова и вечности. У капитализму „интензитет живота“ условљен је логиком капиталистичке репродукције: постићи што већи резултат (профит) у што краћем року. То је логика која не доминира само на спортској стази, већ која условљава живот човека. У спорту нема сучељавања између живота и људске трагичности. Он је један од најважнијих начина на који капитализам „мири“ човека са постојећим светом у коме је сведен на безименог припадника радно-потрошачке „масе“ : спорт уклања трагично из капиталистичког космоса тако што лишава човека људскости. О томе Хоркхајмер и Адорно: данас „трагика нестаје у ништавилу оне лажне идентичности друштва и субјекта“ која се заснива на илузији да „сватко може постати сретним уколико се потпуно преда, уколико се одрекне прохтјева за срећом“. „Ликвидација трагике потврђује докидање индивидуе.“(10)

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku