Револуционарно насиље

Р

Појам насиља има историјску природу. У модерном добу он се одређује у односу према основним људским и грађанским правима која су прокламована у Француској грађанској револуцији и која претстављају основ модерног хуманизма. У конкретном смислу, природа владајућег поретка условљава природу владајућег насиља. У либералном капитализму владајуће насиље заснивало се на принципуbellum omnium contra omnes. У монополистичком капитализму владајуће насиље заснива се на принципу „Уништи конкуренцију!“. У њему не доминира борба између грађана, који су сведени на атомизоване приватне субјекте, већ борба између мамутских корпорација. Савремено владајуће насиље условљено је тиме, да је капитализам постао тоталитарни поредак деструкције. Оно има деструктивни и тоталитарни карактер.

Историјски гледано, насиље има еманципаторску димензију. Полазећи од Америчке и Француске грађанске револуције, Маркс је дошао до закључка да је „сила бабица историје“. У време настанка капитализма, грађански теоретичари инсистирали на праву супротстављања владајућем насиљу, укључујући и оружану борбу. Лок и Кант сматрају да слободни грађани немају само право да се супротставе насиљу које угрожава њихову слободу, већ да је супротстављање насиљу њихова најважнија грађанска обавеза. За Његоша, „тиранству стати ногом за врат је људска дужност најсветлија“. Лењин на трагу еманципаторског наслеђа грађанске мисли долази до теорије о „неоправданим“ (освајачким) и „оправданим“ (слободарским) ратовима. У Марксовом схватању пролетерске револуције насиље није циљ, већ је средство за обрачун с капиталистичком тиранијом. Развојем политичких институција, револуционарно насиље постаје само једно од могућих средстава за укидање капитализма. Што се тиче Енгелсовог залагања за „диктатуру пролетаријата“, оно је бесмислено јер након (истинске) социјалистичке револуције неће бити класа већ само слободних људи који живе од свога рада.

У савременом свету насиље које је усмерено против капиталистичког поретка и савременог империјализма добија ознаку „тероризам“. Руководећи се класним и колонијалним принципом, идеолози капитализма не праве разлику између борбе за слободу и тероризма, тачније, они своде борбу радника против капитализма и борбу поробљених народа против империјализма на „тероризам“. У освојеним земљама колонијални завојевачи борце против колонијалног јарма називају „бандитима“, „убицама“, „монструмима“… Појам „тероризам“ обједињује у себи традиционалне квалификације бораца против класног поретка и колонијализма. Истовремено, он подразумева и спонтано супротстављање гневних младих људи капиталистичком поретку који их је лишио будућности.

Није „тероризам“ када капиталисти, руководећи се грамзивошћу, проузрокују хаварије на нуклеарним електранама што има погубне последице за живи свет; када дневно запале на хиљаде пожара у бразилској џунгли; када из авиона систематски запрашују отровима и тешким металима земљиште и водне токове; када свакодневно баце у океане на хиљаде контејнера пуних нуклеарног отпада и када нафтом загаде мора и обалу и при том убију милионе животиња; када фосфорним бомбама спале читаве градове и када пројектилима пуњеним осиромашеним уранијумом контаминирају реке и земљиште; када, захваљујући економском фашизму, приморавају људе да производе и конзумирају затровану храну и генетски модификоване житарице; када капиталисти избаце са посла милионе људи и приморају жене да се стерилишу да би добиле посао; када најразвијеније капиталистичке земље економским мерама и политичким и војним притисцима униште економије неразвијених земаља и на тај начин узрокују патњу и смрт десетине милиона деце; када људи бивају гурнути у дужничко ропство и лишени основних људских и грађанских права; када амерички капиталисти изазивају ратове и када стварају ратну хистерију да би обезбедили опстанак америчке војне индустрије; када ЦИА ствара терористичке групе које служе за изазивање грађанских ратова и цепање постојећих држава…. – али је „тероризам“ када група незадовољних младих људи из париских предграђа, који живе на маргинама друштва, полупа стакла на луксузним аутомобилима, разбије излоге продавница у елитним деловима града, или гађа каменицама оклопљене и до зуба наоружане полицајце који штите владајући поредак који ствара социјалну беду и уништава живот.

Капитализам се обрачунава с еманципаторским наслеђем грађанског друштва и производи облике политичке борбе који имају деструктивни карактер. Савремени „тероризам“ је на капиталистички начин дегенерисани облик борбе против капитализма, што значи деструктивно насиље које се користи средствима и методима капитализма који само доприносе интензивирању процеса деструкције. Он је један од облика у коме се појављује владајући дух деструктивног капиталистичког ирационализма. Он не тежи стварању новог, већ уништењу постојећег света. То је суштинска разлика између револуционарне борбе и терористичких акција. У терористичком насиљу не доминира визионарска свест већ фанатизам који је последица све беспоштеднијег уништавања читавих народа од стране најмоћнијих капиталистичких корпорација. Типичан пример је „исламски тероризам“: он је неминовна последица све агресивнијег настојања Запада да уништи муслимане и овлада нафтним изворима.

Све дубља егзистенцијална криза света ствара услове за развој религиозног фанатизма који има фаталистички и деструктивни карактер. За фанатике који глорификује илузорни свет „на небу“ овоземаљски свет претставља само одскочну даску за одлазак „у вечност“. Убијањем „неверника“ стиче се улазница за „рајске вртове“. Тероризам који је заоденут велом религиозног фанатизма заснива се на анти-егзистенцијалном нихилизму. Међутим, само наиван човек може да верује да ће искорењивањем религије бити искорењено насиље. Преко 99% младих „терориста“ није прочитало ни једну књигу религиозног садржаја које Мишел Онфре, у Атеолошкој расправи, проглашава за извор њиховог насилништва. Истовремено, готово свим „терористима“ на Западу главна духовна храна су производи капиталистичке индустрије забаве: холивудски филмови, компјутерске „игрице“ и спортске представе у којима је насиље добило спектакуларну димензију. Онфре „превиђа“ најважније: насилништво младих је условљено природом владајућег поретка и њиховим положајем у друштву. Оно је последица тога што су млади, поготову они који живе у гетима, сведени на „прљаву“ радну снагу и „хулигане“. Онфреова намера је очигледна: пребацујући одговорност на религију, он лишава владајући капиталистички поредак одговорности за све веће насиље у друштву.Истовремено, он не прави разлику између насилничког карактера и насилничке свести. Исто тако, он не прави разлику између насилништва младих као имитирања модела понашања и насилништва као израза незадовољства постојећим светом. Деструктивно понашање младих је на капиталистички начин дегенерисани облик испољавања њиховог оправданог незадовољства својим животом и светом у коме живе. Онфре, попут владајућих религија, прикрива праву природу монополистичког капитализма и посеже за „антрополошким аргументом“ који држи човека у социјално-дарвинистичкој равни која је карактеристична за либерални капитализам. Онфре: „Оно примитивно још постоји у пост-модерном, животиња и даље траје у човеку, звер остаје у homo sapiensu…“ (30)

Онфреу на пада на памет да укаже на то, да се држава и правни систем, као и друге институције капиталистичког друштва, не супротстављају  насиљу, већ су регулативни механизми капитализма као насилничког (деструктивног) поретка. Типичан пример су правила fair-playa у спорту. Под “насиљем у спорту” подразумева се оно понашање које прекорачује правилима утврђене границе „спортске борбе“. Није насиље уколико боксер, „на прописани начин“, ударцем у главу усмрти свог „противника“, али је насиље уколико га ногом удари у задњицу. У првом случају, биће проглашен „шампионом“; у другом случају, биће дисквалификован. Насиље није оно понашање које угрожава слободу и живот човека, већ владајући поредак. Спорт је спектакуларна реклама деструктивног насиља и као такав је позив на насиље. „Врхунски спортисти“, који се служе најгорим облицима деструктивног насиља, постали су „идоли“ младих. Спортом се уништавају међуљудски односи који се заснивају на солидарности и визионарска свест и млади бивају увучени у капиталистичку вредносну и животну сферу. Није случајно што је спорт најмилије чедо капитализма.

„Борба против тероризма“ је идеолошка маска са којом наступа амерички империјализам, која одговара нацистичкој „борби против јудео-бољшевизма“ која је била покриће за уништење Јевреја и Словена и за освајање „животног простора“ (Lebensraum) за немачки капитал. Она је изговор за успостављање „новог светског поретка“ који се заснива на америчком империјализму. Они који тероришу свет, у форми „борбе против тероризма“ настоје да се обрачунају са сваким ко угрожава њихово настојање да свет претворе у концентрациони логор. „Борба против тероризма“ је, заправо, борба Запада да стекне монопол над насиљем, а то значи да терор постане ексклузивно средство Запада за владање светом. „Заштита“ која се нуди од „тероризма“ има мафијашки карактер: онај ко не прихвати челични загрљај “светског жандарма” биће изложен најгорем терору. „Светски тероризам“ постаје „главна опасност која прети човечанству“ – то непрестано понављају слуге америчке политике широм света да би се додвориле својим газдама. Кроз однос према тероризму могу се видети праве амбиције и домашај америчке политике: „борба против тероризма“ нема блоковски и идеолошки, већ глобални и анти-егзистенцијални карактер. Истовремено, капиталисти у најразвијенијим земљама Запада настоје, путем контролисаних информационих медија, да изазову егзистенцијалну панику која треба да доведе до тога, да грађани беспоговорно прихвате такву „заштиту од терористичке опасности“ која подразумева да буду лишени основних грађанских и људских права. На делу је тоталитарна „интеграција друштва“ под доминацијом најреакционарнијих политичких снага. Десетине милиона камера, прислушкивање, чиповање грађана попут чиповања паса и жигосања стоке, упадање у станове, киднаповање, мучење, „тихе“ ликвидације, тотална контрола медија, размештање специјалних војних јединица по градовима, стварање концентрационих логора… „Борба против тероризма“ је, заправо, облик у коме капиталисти заводе огољену диктатуру.

Екоцид је напогубнији облик капиталистичког терора. То је ништеће насиље. „Потрошачко друштво“ је највиши степен у развоју капитализма као екоцидног поретка. У “конзумерској” фази развоја деструктивни потенцијали капитализма доживели су метастазу и он је постао тоталитарни деструктивни поредак. Заправо, сам на капиталистички начин условљени живот постао терор над човеком. Сваки сегмент друштвеног живота и сваки део природе подређени су деструктивном процесу капиталистичке репродукције. Када сам живот постане терор над човеком, онда је бесмислено настојање да се тероризам дефинише у нормативној равни и регулише законима.

Тврдња Оскара Негта да је „време изласка на барикаде превазиђено“ само доприноси деполитизовању потлачених радних слојева у време када је капитализам ушао у последњу фазу обрачуна с животом на планети и када је, сходно томе, борба против капитализма постала егзистенцијални императив. Уместо да тенденција развоја капитализма условљава његову критику, као и облике политичке борбе против капитализма, код Негта „просветитељска“ (пацифистичка) политичка опција условљава природу капитализма. У том контексту, из расправе су уклоњена она питања која указују на праву (деструктивну) природу капитализма и одговори се дају само на она питања која не обезвређују понуђену политичку опцију. Конкретно, раднике и њихову децу треба „учити демократији“. У коначном,Негтова концепција пре свега води рачуна о томе, да се не доведе у питање економска и политичка стабилност Немачке, а то значи да радници не крену у отворену класну борбу. Практично, његова опција води очувању капиталистичког поретка у коме је успостављена „подношљива“ експлоатација радника и таква „социјална држава“ која незапосленима омогућава да не умру од глади и која треба да сачува „социјални мир“. Укинута је политичка борба радника, а њихова „класна борба“ своди се на синдикалну борбу чији је циљ да радници што боље продају своју радну снагу капиталистима. Ради се о типичној социјално-демократској политичкој опцији која је у време Вајмарске републике омогућила Хитлеру да дође на власт, а данас омогућава капиталистима да уништавају природу, биолошки опстанак европских народа и еманципаторске потенцијале грађанског друштва.

Постајање капитализма тоталитарним поретком деструкције, и у том контексту уништавање еманципаторског наслеђа грађанског друштва и човека као хуманог и биолошког бића, претставља незаобилазно полазиште како за критику капитализма, тако и за политичку борбу против капитализма. Не може политичка процена могућег друштвеног збивања да буде полазиште у критици капитализма. Такав приступ је неприхватљив не само због истине, већ је пре свега из егзистенцијалних разлога. Независно од тога шта у конкретном политичком тренутку може да се уради, природа капитализма мора да буде полазиште у критици капитализма. Није „волунтаризам радикалне политичке свести“ тај који производи „јуриш на барикаде“ (Негт), већ све драматичније уништавање живота од стране капитализма намеће „јуриш на барикаде“ као легитимни облик политичке борбе против капитализма. Без спремности радничке класе да изађе на барикаде, све друге политичке опције саме по себи су произвођење политичке галаме која ништа битно не може да промени.Милитаризација радничке класе и младих на темељу борбе за опстанак живота на планети и на темељу хуманистичке визионарске свести има прворазредни егзистенцијални значај. Уместо пацифистичког васпитања, код младих треба развити вољу за борбу против капитализма и за стварање хуманог света. Имајући у виду да економска криза капитализма погађа све већи број људи, као и да доводи до биолошког пропадања народа који живе у најразвијенијим капиталистичким државама, „одлагање“ радикалне политичке опције може да доведе до стварања такве „политичке климе“ која ће изнедрити нови фашизам. Истовремено, без политичког организовања и свакодневног политичког ангажмана радника, јуриш на барикаде не може да има истински револуционарни, што значи визионарски, већ побуњенички и рушилачки карактер. Револуционара борба није само борба против владајућег поретка, већ и борба за хумани свет.

Појам револуционарног насиља треба одредити по принципу да се до конкретне хуманости може доћи у односу према конкретној нехуманости.Другим речима, природа капитализма као тоталитарног деструктивног поретка условљава природу борбе против капитализма. Уколико се то нема у виду, залагање за „хуманизам“ постаје испразна „хуманистичка“ реторика. У савременом свету појам насиља излази из оквира морала и политике и појављује се у егзистенцијалној сфери. Не могу више хуманистички идеали модерног друштва, који су афирмисани у Француској грађанској револуцији, да буду полазиште у борби против капитализма. Исто тако, савремена критика капиталистичког насиља не може да буде ограничена на класне и међуљудске односе, већ мора имати у виду опстанак човечанства. Капиталистичка нехуманост има антиегзистенцијални карактер. Отуда савремена хуманост не може да има само слободарску, већ пре свега егзистенцијалну природу. Као тоталитарни поредак деструкције капитализам је дао нови квалитет развоју друштва: могућност конкретне слободе човека не појављује се више у односу према ропству, већ у односу према све реалнијој могућности уништења света. Борба за слободу човека постала је борба за опстанак човечанства.

Капитализам је довукао човечанство на ивицу провалије и на тај начин је укинуо простор за политичке игре са којима се купује време капитализму. Све беспоштедније уништавање живота приморава човека да учини оно што је неопходно да би спречио уништење човечанства. Човек постаје жртва капитализма и на тај начин, што га капитализам приморава да употреби и она средства у борби за опстанак живота која су страна његовом људском бићу и која не одговарају визији хуманог друштва. Све драматичније уништавање света доводи до тога, да питање револуционарног насиља постаје све мање етичко, а све више прворазредно егзистенцијално питање.

На последњем историјском бојишту остала су два смртна непријатеља: капитализам и човечанство. Капитализам је одавно кренуо у ништећи рат против човечанства. Ради се о томе да човечанство крене у општи рат против капитализма, што подразумева употребу свих облика борбе који могу да доведу до његовог уништења.

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku