Развој стваралачког бића човека

Р

Стваралаштво је резултат и основ историјског развоја друштва. Оно је најаутентичнији израз људске самосвојности. Стваралаштво је заједнички именитељ свеопштем животворном активизму човека. Стваралачки напор је најаутентичнији облик реализовања његове животворне снаге. Уколико се не реализује на хумани начин, стваралачка моћ човека постаје најпогубнија анти-хумана и анти-животна моћ. У том контексту појављује се израз „геније зла“ који претставља глорификовање стваралаштва као деструктивне моћи која је за, на капиталистички дегенерисаног, човека највиши животни и вредносни изазов. Постајање капитализма тоталитарним поретком деструкције и лишавање човека могућности да у свакодневном животу реализује своје стваралачке потенцијале на хумани начин узрок је најмонструознијих злочина. Капитализам лишава стваралачку моћ човека хумане димензије тако што она добија технички карактер. Капитализам уништава постојећи свет стварањем техничког света. Уништавање стварањем – у томе се састоји дијалектика капиталистичког прогреса.

Стварање нацистичке Немачке је историјски пример који указује на то, како човек путем његових стваралачких моћи може да буде интегрисан у поредак који ће те моћи претворити у тоталитарну злочиначку праксу. Један од најважнијих разлога због чега је нацистички режим имао, све до његове пропасти, подршку убедљиве већине Немаца је тај, што су нацисти успели да путем радних и других „градитељских“ активности „мобилишу масе“ и на тај начин их наведу да се поистовете са владајућим поретком. „Отац“ модерних олимпијских игара, Пјер де Кубертен, у својим хвалоспевима Хитлеру истицао је да је највећи успех Берлинских олимпијских игара (из 1936.) у томе, што су нацисти „успели да мобилишу читав немачки народ да учествује у припремању Берлинских олимпијских игара“. Полазећи од тога, Кубертен проглашава Хитлера за „једног од највећих градитеља модерног доба“. Активирањем грађана на основу „градитељске“ кампање нацисти су успели да доведу до тога, да Немци доживе нацистичку Немачку као своје дело. Оно што су нацисти постигли „градитељском“ еуфоријом, савремени капитализам постигао је „потрошачком“ еуфоријом: да интегрише раднике у своју вредносну и егзистенцијалну сферу и на тај начин их претвори у саучеснике у уништавању света.

Што се тиче хришћанства, по званичном хришћанском учењу рад је „проклетство“ а радник, сходно томе, проклетник. Уистину, управо по хришћанској „креативистичкој“ доктрини рад као стваралачка делатност извориште је космичке мистерије из које је проистекао живот на Земљи. Путем стваралачког рада животворни потенцијали космоса постали су стваралачка моћ човека. Стваралачки рад омогућио је настанак света, а обликовање материје и њено оживотворење њеним проумљењем омогућило је да човек постане човеком. Изворни начин хуманизовања „бога“ је његово сагледавање као бића које је радом створило свет. „Бог“ није створио свет магичним потезом или магичним речима, већ је „шест дана радио“ и то тако напорно да је седми дан морао да се одмара. „Бог“ је радник-стваралац и сходно томе стваралаштво је божанска делатност. Оно је пупчана врпца која повезује човека са „творцем“. „Божанско у човеку“ је његова способност да стваралачком делатношћу створи свет по свом (божанском) лику. „Бог“ треба да буде узор човеку у његовом настојању да створи нови свет. Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је довео до тога, да је вера у „бога“ добила егзистенцијалну димензију. Они који верују у „бога“ треба да инсистирају на томе да су жива бића на Земљи „божија створења“ и да се боре да их, као таква, сачувају од капиталистичке пошасти. И идеја о „поновном доласку Исуса Христа“ подразумева борбу за опстанак живих бића. Где ће то Христ да се „врати“ уколико капитализам уништи живот на Земљи? Ко ће да га дочека? Скелети деце које разносе пустињски ветрови и замрзнути лешеви капиталистичких монструма?

Истинско стваралаштво данас појављује се у односу према све реалнијој могућности уништења света. Отуда је његова суштина животворност. Она је смисао истинске људске праксе, а стварање хуманог света и повећавање извесности његовог опстанка њен је непосредни и највиши резултат. У том контексту треба схватити стваралачки рад. Он претставља превазилажење класичне поделе рада и фрагментизованог човека сведеног на “специјализовану радну снагу”. Уместо што је сведен на инструментализовани интелект, што значи на техничко средство за производњу “иновација” и оплодњу капитала, стваралачки ум треба да постане основ стваралачког рада и основ друштвене интеграције. Он није само произвођење корисних добара, већ и визионарског: стварање humanuma постаје стварање novuma и обратно. Стваралачки рад подразумева реализовање људског на људски начин и обезбеђивање егзистенције таквом прерадом природе којом се она не угрожава и којом се оплемењује природно биће човека. Потреба за радом постаје потреба за развојем стваралачких моћи и међуљудских односа. Он претставља превазилажење парцијализованог човека и омогућава интеграцију човечанства на темељу стваралачког ума. У крајњем, рад постаје не само начин обезбеђивања егзистенције, већ и обогаћивања међуљудских односа и враћање човека његовој људској бити. Стваралачки рад је непосредни облик произвођења друштва као заједнице еманципованих личности, што значи стваралачке и тотализујуће друштвености. Резултати стваралачког рада су немерљиви. Они не могу да буду приватна својина, већ «својина» човечанства. Стваралачки рад је по својој природи безграничан како у смислу развоја стваралачких моћи човека, тако и у смислу његовог временског и просторног дејства. Он не подразумева само стварање корисних добара и човека као универзалног стваралачког бића, већ и стварање људског света.

Увођењем аутоматизације стварају се услови за укидање репресивних и дегенеришућих радних активности, и за успостављање стваралачког рада који пружа могућност за развој играчког бића човека и на тај начин могућност за оплемењивање његовог природног бића. На основу стваралачког рада, који може да буде само резултат слободарске борбе, а не пуки след развоја техничких процеса, могуће је коначно укидање поделе рада на умни и телесни, као и “приватне” и “јавне” сфере и тиме од човека отуђене и институционализоване политичке моћи. Успостављањем владавине стваралачког рада нестаје најважнији узрок удвајања света на “свет бриге” (рада, трпљења, несреће) и на “свет среће” (илузорна “игра”). Рад постаје не само “прва животна потреба” (Маркс), него прва људска потреба, а игра престаје бити компензациона активност и постаје највиши облик спонтане стваралачке самореализације човека и међуљудског зближавања. Тек када рад не буде активност са којом се човек отуђује од себе као стваралачког и слободарског бића; кад буде укинут дуализам homo faberа и homo ludensа; кад стваралачки рад постане потврда људске слободе, што значи када се играчко биће човека ослободи свих облика принуде – могућа је истинска игра. Ради се о постизању “јединства” играчког бића, играња и игре у – слободном, спонтаном и стваралачком напору, што значи о игри као начину оживотворења играчког кроз стваралачки напор самостварањем човека (људске заједнице). Стваралачким радом човек не обезбеђује само своју егзистенцију, већ производи себе као стваралачко и друштвено биће. Стваралачки колективизам основ је играчког колективизма.

Људскост је истински основ на коме може да се развије стваралачко биће човека. Децу од најраније младости љубављу треба потстицати да развијају своје стваралачко биће. Стваралаштво је основ истинске друштвености. Васпитање стваралаштвом је васпитање за стваралачко друштво. Без људског, стваралаштво постаје техничка способност и као таква потенцијално извориште највећих злочина. Није случајно што нису песници, већ је техничка интелигенција најважнија стваралачка снага капитализма. Ради се о фах-идиотима који су лишени историјске самосвести и хуманистичке визије будућности. Истински резултат стваралаштва није стварање предмета, већ развој људскости, што подразумева развој личности ствараоца и стварање друштва као братске заједнице слободних људи. Принцип ауре данас постао је принцип светионика: исијавање људског појављује се у виду светлости која указује на праву природу постојећег света, буди људско и осветљава пут који води у будућност.

Човек не може да оживотвори своје истинске људске потребе полазећи од апстрактног антрополошког модела човека као универзалног стваралачког бића слободе и на њему заснованој визионарској свести. Kао конкретно људско биће oн може да реализује своје истинске људске потребе само у односу према погубним последицама капиталистичког „прогреса“. Тачније, човек може да развије своје истинске људске потребе и способности тек када отклони непосредну егзистенцијалну опасност у коју га је довео капитализам и када обнови своје природно биће које је капитализам осакатио. Човек не може да постане истински стваралац све док се сучељава са (све реалнијом) могућношћу уништења света. Тек када се ослободи капиталистичког загрљаја смрти и санира последице капиталистичке деструкције, човек ће моћи да оживотвори своје универзално стваралачко биће и претвори живот у уметничко дело.

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku