Развој међуљудских односа

Р

Историјски гледано, сваки владајући поредак настојао је да створи човека према своме лику. Када је реч о капитализму, у време првобитне акумулације капитала доминира радиност и штедљивост и одговарајући тип човека. У време laisser-faire капитализма, човек је сведен на звер (homo homini lupus), а људско друштво на зверињак у коме се води борба свих против свих (bellum omnium contra omnes). Из либералног проистекао је монополистички капитализам у коме влада принцип „Уништи конкуренцију!“ и у коме је човек сведен на обезличеног јуришника капиталистичких корпорација. „Потрошачко друштво“ претставља завршни облик капиталистичког денатурализовања и дехуманизовања света. Ради се о стварању „техничке цивилизације“ и њему одговарајућег човека.

Хуманост не може више да добије друштвено и историјско значење само у односу према неслободи и неправди, већ и у односу према уништењу живота. Обезбеђивање опстанка човечанства основни је критеријум по коме се одређује аутентична људскост. Капитализам је претворио друштвене институције, као и читав живот, у средство за оплодњу капитала, што значи за уништење живота. Да би опстао, човек нема коме да се обрати за помоћ осим другом човеку. У дијалектичком смислу, човек као реализовано друштвено биће постаје тотализујуће животворно биће – у односу према капитализму као тотализујућем поретку деструкције. У том контексту могли бисмо да преформулишемо једну од најважнијих Марксових теза из Манифеста комунистичке партије, да је „слобода сваког основни услов за слободу свих“. Полазећи од тога да је човечанство угрожено тако што је угрожен живот сваког човека, може се доћи до става да је опстанак сваког основни услов за опстанак свих.

Тело је најелементарнији облик постојања човека као друштвеног бића. Телесна заједница је основни облик постојања друштва као људске заједнице. Човек схвата своје као људско тело и односи се према њему као човек посредством других људи. Људско друштво је органска заједница људи у којој доминира покрет човека ка човеку. Еманциповани однос према телу, као непосредној природи, могућ је само на основу еманциповане друштвености. Дехуманизовање тела истовремено је уништавање друштва као заједнице еманципованих људи. Оплемењивање тела није могуће без оплемењивања природног бића човека, међуљудских односа и самог човека. Играчко тело је највиши облик оплемењеног тела. Ослобађање тела један је од најважнијих начина на који човек ослобађа своју личност. Историчност човека подразумева историчност људског тела. Она пре свега подразумева оплемењено тело еманципаторским (културним и слободарским) наслеђем човечанства, односно, постајање тела еманципованим људским телом. Борба за слободу човека подразумева борбу за слободно тело. Насупрот радном, спортском, техничком, конзумерском телу… – слободарска игра треба да развије стваралачко тело и богатство покрета који пружају могућност за реализовање стваралачке личности човека. Није реч само о борби за очување културног наслеђа човечанства и човека као културног бића, већ за опстанак човека као природног и играчког бића. Слободарска игра треба да омогући да се очувају и развију еманципаторска достигнућа телесне културе којa уништава „техничка цивилизација”. Уместо оприрођења тела које је сведено на машину, треба тежити оплемењивању природног бића човека развојем његовог играчког бића, а то значи стваралачком вештином кроз коју човек развија као целовито (телесно, интелектуално, еротско, друштвено…) биће. У коначном, аутентични телесни покрет је најелементарнији облик стварања друштва као заједнице еманципованих телесних, што значи људских бића. Друштво треба да постане органска заједница еманципованих тела које уједињује слободни и стваралачки телесни покрет.

Настојање да се створи истинска игра није израз тежње да се успостави нека засебна друштвена сфера која постоји „паралелно” са „светом бриге” (попут Финкове „оазе среће”), где ће човек безнадежно настојати да реализује своје играчке потребе и моћи, већ је израз тежње да се створи истински људски свет где ће сам живот бити реализовање играчког бића човека. Критика успостављених игара (света) није израз тежње за “слободном игром”, већ тежње за животом који се појављује као оживотворење универзалних стваралачких (играчких) моћи човека као еманципованог члана људске заједнице. За слободарску телесну културу игра није посебна област живота, већ целокупност људског живљења у коме човек настоји да реализује себе као играчко биће. Будући да се под живљењем подразумевају међуљудски односи, ради се о тотализујућем човеку који се не односи према другим људима полазећи од посебних области живота, већ од изворне људскости: животворна потреба човека за човеком основ је покрета човека ка човеку. Живот као игра подразумева да је укинута двојност човека као друштвеног бића и “играча”, што значи да је човек као конкретно друштвено биће постао реализовано играчко биће. Играчка сензибилност највиши је облик реализовања чула људскости, што значи највиша и најкомплекснија способност човека да доживи човека. Самопроизвођење човека као бића игре највиши је људски акт који подразумева (само)произвођење друштва као заједнице слободних стваралачких личности. Потреба човека за човеком, из чега проистиче изворни играчки покрет човека ка човеку, претставља истински мотив за игру и истински основ стварања друштва као људске заједнице: човек је човеку огледало људскости.

У савременом свету доминира пројекција будућности која се своди на развој „техничке цивилизације“. Не чине техника и материјална добра људски свет, већ међуљудски односи. Најважнији хуманистички критеријум по коме се одређује степен развијености друштва је степен развијености међуљудских односа. У борби за нови свет треба створити такве међуљудске односе који пружају могућност човеку да изрази своју специфичну људскост на аутентичан начин и у потпуности. Богатство играчких облика израз је богатства међуљудских односа. Смисао играња није произвођење предметности или форме, већ оживотворење истинских људских потенцијала. Кроз играње реализује се стваралачко биће човека тако што се превазилази потреба за уметничким изразом као компензацијом за неостварену људскост. Из сфере производње уметничких дела од стране усамљених појединаца, који својим делима иживљавају чежњу за људским, путем игре успостављају се непосредни односи између људи у којима се оживотворује богатство играчког (стваралачког) бића човека. Игра као међуљудски однос подразумева да сваки нови сусрет претставља стваралачку инспирацију која се реализује кроз обогаћивање међуљудских односа. Није реч о „апсолутној слободи”, под којом се подразумева слобода од одговорности, већ о изворној људској слободи која подразумева еманципованог човека за кога је „слобода сваког основни услов за слободу свих” (Маркс). Не ради се о људима који знају шта се под “слободом” подразумева, већ о људима који друге људе доживљавају као сопствену браћу у правом смислу те речи. Игра је највиши облик чињења људског – највише људско дело чији је непосредни резултат срећан човек. Настојање да се „људско” конзервира у облику нормативног свода, или уметничке форме, израз је неповерења у човека, што значи израз сумње да је слобода уопште могућа. Замена „лоше” нормативне свести „добром” не значи и створити „доброг” човека. Није нормативна сфера та која треба да се мења, већ је то сфера изворних међуљудских односа, што значи владајући поредак.

У свету који је постао оживотворена људскост сувишно је успостављање вредносних критеријума по којима се одређује човекобивство. У њему више нема удвајања приступа човеку у коме је садржан свет реалног и идеалног, што значи да је укинут модел човека који је пројекција од човека отуђеног живота. У друштву у коме је човек стварно срећан потпуно је бесмислено задавати идеал „среће”: сам живот постаје остварење идеала људског. Исто тако, укинута је „естетска сфера” која се појављује у односу према не-естетском (ружном) свету. Уместо тежње ка „савршенству”, значи затвореном свету, највиши изазов постаје развој неспутане људскости. То подразумева укидање посебних сфера, значи и сфере у којој се тежи novumu. За слободарску игру човек је човеку највиши изазов и као такав огледало људског, а не идеализовани (апстрактни) „човек” који претставља отелотворење „будућег друштва” за које се треба борити. Не тежња ка “будућности” као апстракцији, чак ни као реалном утопијском пројекту који се на разумском нивоу сучељава с постојећим светом и постаје својеврсна нормативна раван будућности, већ животворна потреба човека за човеком, која се развија као одговор на све драматичније уништавање живота, постаје основ стваралачког живота који претставља стварање будућности. У игри се оживотворује оно што човек може да буде: постајање човека човеком „мера” је истинског прогреса. Тек када развој играчког бића постане „мера” људског доћи ће до правог развоја универзалних стваралачких моћи човека – који ми данас можемо само да наслутимо. „Напетост”, о којој говори Маркузе, увек ће постојати, будући да ће човек увек тежити да буде више него што јесте и да ће се увек критичко – мењалачки односити према свету у коме живи настојећи да створи хуманији свет. Међутим, природа те “напетости” биће условљена остварењем два темељна услова слободе: слобода од природне нужности (савладане силе природе) и слобода човека од човека (укидање класног друштва и експлоатације). Остаје трећи услов слободе, ослобађање универзалних стваралачких моћи човека који ће доминирати у будућем друштву и који подразумева оплемењивање природе и развој међуљудских односа. „Напетост” у игри није резултат развоја теоријског ума, већ настојања човека да реализује своју слободу и стваралачку универзалност – превазилажењем играчких облика у којима се огледају границе које постојећи поредак намеће човеку. Тежња за игром је, у својој бити, тежња за слободним оживотворем људског. Она је највиши облик воље да се буде човек – стварање humanumа у чистом облику. Слобода, стваралаштво, оплемењена природност и друштвеност – то су карактеристике играчког, што значи играња и игре. Истинска природа човека истинско је извориште истинске игре.

У слободарској игри вештина се не појављује у односу према човеку као осамостаљена („објективна”) сфера, већ као начин специфичног индивидуалног људског израза. У њој вештина и начин играња не проистичу из игре као посебне друштвене сфере која има своју механику одвијања и правила, већ из спонтаног стваралачког односа између људи, при чему је човек човеку инспирација за игру. У том контексту, играчке вештине које су створене у спорту (као што је додавање лопте, дриблинг итд.) могу да буду плодотворне. Истинска играчка вештина подразумева укидање сфере технике као посредника у реализовању играчких потенцијала човека у контексту укидања институционалног (репресивног) посредовања између људи. Ширина стваралачке духовности, богатство чулности и међуљудских односа који се темеље на солидарности и толеранцији, што значи богатство играчког бића човека, основ је играчке вештине и начина играња. Уместо „технике савладавања покрета” треба успоставити говор телом, погледом, гласом… Стицање вештине кроз савладавање покрета (тела) подразумева развој људских моћи, богате и самосвојне индивидуалности и у том смислу реализовање индивидуалних склоности, а не потискивање (уништавање) људског и прилагођавање човека моделу “узорног грађанина”. Развој играчких вештина постаје израз развоја универзалних стваралачких (играчких) моћи човека. Истински људски покрет усмерен је против свега онога што ограничава човека да превазиђе постојећи свет, што га спутава, укалупљује, деградира… То је темељ за развој стваралачког телесног активизма који добија свој израз у телесном покрету. Здравље, духовност, складност… – све је то садржано у покрету као врхунској спонтаној игри нерава, мишића, тетива, зглобова, срца, плућа… Истински телесни покрет тражи истински „рад” организма. То не подразумева само „напрезање што већег броја мишића”, већ хармоничну активност читавог организма, из чега проистиче „мекоћа” покрета која условљава телесну „елеганцију”. Идеал хармоничног развоја тела одговара стваралачкој универзалности човека.

Богат стваралачки живот треба да постане основ за развој играчког бића човека. Нема слободне и срећне личности уколико човек не ослободи тело и покрет деструктивне капиталистичке цивилизације. Ради се о томе да се успостави владавина слободарско-стваралачког (играчког) покрета који је усмерен ка човеку и живом свету (природи), и који није ни са чим посредован, већ је израз истинске потребе човека за човеком. Развој играчких вештина појављује се као стварање novumа, а не као „усавршавање” модела игре који је ритуално исказивања покорности владајућем поретку и у којој је човек сведен на механичку лутку. Најважнији задатак слободарске игре је да омогући да телесни покрет, развојем уметничког бића човека, постане играчки покрет путем кога ће човек постићи „јединство” са собом као целовитим стваралачким бићем, а друштво постати играчка заједница. Шилеров став да је „васпитање путем уметности васпитање за уметност” један је од најважнијих постулата слободарске игре, с тим што је васпитање путем слободарске игре васпитање за слободно друштво. Што се тиче универзалне граматике покрета (вештина), она пружа могућност за стварање свеобухватног приступа телесном вежбању, с тим што истовремено омогућава да се створи вештачки језик телесног покрета који има пре технички (строго дефинисани покрети, понављање, „објективност” форме која се развија као од човека отуђена област, задати простор…), него културни карактер. Уместо задавања одређеног модела тела и покрета, који у бити има репресивни карактер, треба тежити спонтаном покрету који је израз специфичног играчког бића човека: богатство покрета условљено је богатством играчке личности и развојем међуљудских односа. У свету слободе праву вредност добиће поетски говор који подразумева и говор телом. У том смислу, игра ће постати највиши облик успостављања људског заједништва.

Игра није непосредни однос човека према самоме себи, већ подразумева играчку заједницу еманципованих стваралачких личности у којој доминира покрет човека ка човеку и у којој је човек човеку огледало људскости. Отуда је развој међуљудских односа conditio sine qua non игре. Играчко је потенцијална људска природа која може да се оживотвори само у заједници слободних и стваралачких личности. Додавање лопте није радња пребацивања предмета с једног на друго место које има „објективну” форму и технички карактер, већ је (културним наслеђем) оплемењени покрет човека ка човеку и као такав стварање људске заједнице у непосредном облику. То је оно што чини његов конкретни историјски (друштвени) карактер и даје му „душу”. Игра је резултат, али истовремено и највиши спонтани облик самостварања човека и произвођења друштва као заједнице слободних људи. Играчка спонтаност подразумева еманциповану личност. Без тога настојање да се искаже самосвојност води у екстремизам, нарцизам, агресију, деструкцију… Богатство личности основни је предуслов успостављања богатства међуљудских односа – и обратно. Свако ново пријатељство отвара нови људски простор у човеку, развија његово чуло људскости, исто као што у музици или сликарству развијено естетско чуло пружа могућност за разликовање, доживљавање и стварање богатства тонова, облика и боја. Основно је: развити дух заједништва не уништавајући, већ развијајући индивидуалност. Непосредни циљ слободарске игре није производња рекорда, унапређење играчке технике, развој игре као нормативне сфере и стварање здравог тела, већ стварање здравог друштва у коме ће се развијати стваралачке личности.

Једно је играње као реализовање играчког бића човека, а друго играње као понашање по задатим нормама. Игра као нормативни свод не тежи обогаћивању човека и међуљудских односа, већ његовом свођењу на модел лојалног и употребљивог грађанина. Ради се о настојању да се очува владајући поредак и човек сведе на ону „меру” која одговара том поретку. Владајући историјски облици игре су од човека отуђене форме понашања лишене људског (играчког) садржаја. Оне су сведене на модел понашања који је играчки облик у коме се појављују владајући односи и вредности. Играње се своди на настојање да се што доследније опонаша задати модел игре чија правила не смеју бити прекршена. Отуда главна одлика игре постаје њена „непроменљивост” (Хуизинга). Идеал „савршенства”, са којим се настоји обезбедити „културна” легитимност и вечност владајућим облицима игре, своди се на потпуну подређеност човека правилима игре, као и наметнутом естетском обрасцу који претставља кулисе владајућег поретка. Тежња човека за човеком посредована је таквим односима који удаљују човека од човека и своде га на улогу која му је наметнута. Типичан пример је „спортска игра”: она постаје механизам путем кога човек човеку постаје средство за иживљавање неслободе. Не може умна сфера да буде човеку компензација за неумни живот који живи, као што не може песма о љубави да буде замена за недостатак људске блискости. Уместо тежње за дефинисањем истинског, што се увек појављује као одговор на лажни живот, треба живети истински људски живот.

У репресивном друштву игра као форма претставља репресивни нормативни свод који онемогућава реализовање аутентичног играчког бића човека. Настојање да се досегне до људске бити и она „ухвати“ тако што ће се људско бивствовање учврстити на нивоу одређених облика, структура, духовних склопова – неминовно води ка очувању света где су ти облици и структура могући. Играчки израз мора да буде такав, да пружа могућност човеку да реализује своје играчко биће. Право стваралаштво није стварање играчких облика, већ обогаћивање људске личности и развој међуљудских односа. Игра није трансцендентални ни транс-субјективни, већ иманентни и интерсубјективни феномен: она је непосредни међуљудски однос и као таква највиши облик стварања друштва као заједнице слободних личности, што значи стварање humanumа у чистом смислу. Тежња за игром је тежња за реализовањем играчких потреба и способности човека, а не за учењем и подражавањем задатог модела игре који се појављује као „највиши људски изазов”. Уместо да је игра као „културна форма” основна могућност играња, то је човек као културно (играчко) биће: аутентичност игре израз је аутентичности човека. Није игра, сведена на задати нормативни облик, критеријум за одређивање играчког и играња, већ је то слободно оживотворење људских играчких (универзално-стваралачких) моћи. Игра је највиши и најнепосреднији облик доживљавања света његовим стварањем, што значи да је она најнепосреднији и најаутентичнији облик постајања човека човеком. У истинској игри укинут је дуализам битка и требања. Нема ничег што је пре, изнад или изван човека. Такозвано „опште-људско” не постоји више изван човека као модел „човека” коме човек тежи и у коме једино може да препозна „свој (људски) лик”, већ човек као слободна и достојанствена личност постаје стваралац и „слика” људског. Уместо модела „савршенства”, слободан човек постаје извориште естетског надахнућа: слобода је суштина лепоте. Шилер је указао на прави пут: „нагон за игром” је нагон за слободом. Играње постаје буђење успаваног (потиснутог) играчког бића, „разигравање” чула, превазилажење тескобе и одбацивање змијске коже малограђанина. Уместо да је давање одушка потиснутом бићу, спонтаност у игри подразумева пробијање сводова који спутавају човека. Није игра сама по себи та која развија играчко, већ је то људскост која се развија у сучељавању човека с ограничењима, несрећом, изазовима које намеће живот. Богат стваралачки живот основна је претпоставка за развој и обогаћивање играчког бића. Истинска игра израз је проширивања хоризонта извојеване слободе, израз одушевљења животом, највиши облик испољавања животворних моћи човека… Задовољство у игри проистиче из задовољства животним ангажовањем; међуљудска блискост у игри могућа је једино на основу блискости која се стиче у борби за нови свет: покрет човека ка човеку истовремено је покрет човека ка новим световима. Прави резултат играња није игра, већ духом, емоцијама, чулношћу богатији човек и богатији међуљудски односи. Пуноћа доживљавања људског претставља „меру” богатства играчког.

Треба правити разлику између човека као бића игре, и човека као играчког бића. У првом случају он је предмет, а игра је субјект; у другом случају он је субјект, а игра је резултат реализовања његовог играчког бића. Хуизингов homo ludens није човек играч, већ је човек играчка надљудских сила. Исто је са античким и хришћанским човеком, као и с Ничеовим „натчовеком”: он је играчка космичких сила. Код Финка и Гадамера појам игре служи да се човек сведе на феноменолошку апстракцију која је само маска иза које се крије конкретни човек који је сведен на играчку капитализма. Еманципована играчка личност подразумева да је човек самосвојно животворно биће и као такав стваралац свог света. Играчко се кроз играње претвара у игру која постаје основ препознавања ограничености играчког и могућности његовог развоја. Уместо развоју игре као посебне друштвене области, треба тежити развоју играчког „у човеку” и на тој основи стварању друштва као играчке заједнице, при чему је (потенцијално) сваки облик људске делатности истовремено облик испољавања његовог играчког бића. Слободарска игра настоји да укине фрагментизованог човека који је разграђен према захтевима фрагментизованог света, где се захтев за „синтезом” своди на стварање техничких израза који треба богатством боја, звукова, облика да импресионира и буде „компензација” за све сиромашнију људскост. Ради се о превазилажењу света који је подељен на свет „несреће” и на свет „среће”, и о „повратку” човекових моћи из отуђених друштвених сфера и успостављању људског Ја као интегралног изворишта односа човека према свету као целини. У том смислу, не треба тежити оплемењивању технике уметношћу, већ оплемењивању човека развојем његовог универзалног стваралачког бића, чиме се укида техника као од човека отуђени однос према природи, као и уметност као посебна друштвена сфера. Уместо односа између од човека отуђених друштвених сфера, што је основни начин функционисања „друштвеног живота”, треба инсистирати на развоју непосредних односа између људи као еманципованих играчких бића. Свет као уметничко дело – то је смисао борбе за будућност.

Слободарска игра одбацује такмичење које се своди на борбу између људи која је усмерена на очување и развој владајућег поретка, и залаже се за надигравање (чему је блиско „натпевавање” карактеристично за народну уметност) чија је суштина борба против успостављеног поретка деструкције и развој универзалних стваралачких моћи човека. У надигравању човек је човеку инспирација, што значи да у њему доминира покрет човека ка човеку – који је могућ једино на основу потребе човека за човеком. У том контексту Русоов принцип homo homini homo добија праву вредност. Надигравање подразумева настојање да се превазиђе достигнуто (створи novum) развојем међуљудских односа, а не обрачуном између људи на основу социјално-дарвинистичког принципа bellum omnium contra omnes и прогресистичког принципа citius, altius, fortius. У њему је укинут принцип доминације и елиминације принципом толеранције и солидарности, а све оно што је животворно сучељава се с оним што уништава живот и ограничава слободу. Уместо тежње ка победи и рекорду, надигравање подразумева тежњу ка „увећавању” људског и стварању новог света. Основно питање није колико, него како – с тим да полазиште за одређење људског није репресивни естетски шаблон који тежи „савршенству”, већ сам човек. Развој „квалитета” игре подразумева развој богате индивидуалности и међуљудских односа. У том контексту, вештина се не појављује у односу према човеку као осамостаљена („објективизована”) сила (сведена на дехуманизовану и денатурализовану „технику игре”), већ као начин специфичног (индивидуалног) људског израза. Надигравање у играчким елементима, у коме је играње једног инспирација за играње другог (као што је то наговештено у колу, џезу, љубавној игри…), ствара могућност да свако може несметано да испољи своје играчко биће. Спонтаност, креативност, маштовитост… – израз су играчке, као изворне људске, самосвојности.

Уместо агона рата, који доминира у спорту, треба успоставити животворни агон који се заснива на надигравању у коме нема победника и поражених и у коме се ствара телесно, емотивно, духовно, умно… обогаћени човек. Из надигравања не следи уклањање „слабих” и тријумф “моћних”, већ оплемењени човек, при чему свако доживљава себе на свој начин развијајући своју индивидуалност. Уместо урањања у себе, треба тежити ширењу веза са људима и обогаћивању садржаја међусобних односа. Живот као игра значи да је стварање међуљудских односа највиши облик испољавања играчког: друштвено биће човека постаје његово реализовано играчко биће. Радост стваралачког реализовања, стицање истинског поштовања кроз дружење (играње) појављује се у односу према „екстази” која је, у постојећем свету, највиши облик иживљавања неслободе у привидној „спонтаности”. Телесни и духовни активизам, без чега нема игре, подразумева стваралачки напор: стваралачки активизам је одређивач ритма игре. Он је усмерен на успостављање и развој међуљудских односа и основ је за стицање (само)поштовања. Игра постаје бабичка вештина – порађање људског стваралачким напором, што значи најнепосреднији облик самостварања човека. Специфичност игре као стваралаштва је у томе, што се она заснива на спонтаној, безусловној и непосредованој потреби човека за човеком. Истинска игра темељи се на истинској љубави која се развија у стваралачком (слободарском) заносу, за разлику од малограђанске љубави која настаје у контексту борбе за новац и моћ и у којој не доминирају људски, већ статусни симболи који су отелотворење владајућих вредности. Развој потребе за човеком, истинска вера у човека, отварање нових духовних простора, развој стваралачке личности – све су то потстицаји за истинску игру. Човек постаје човеку највиши изазов, уместо што је сведен на средство за задовољавање патолошких „потреба” које му намеће капиталистичка цивилизација. Доживљавање човека увек изнова појављује се као могућност новог, пунијег, лепшег… Људска близина постаје извор животне топлине. Заједнички живот нема временску и просторну, већ људску димензију. Уместо што је бекство из ништавила, игра постаје ерупција неспутане људскости

Играњем свет бива укинут као ван-људска стварност и постаје јаство човека. Уместо да је разноврсност облика спољног света изазов, то постаје богатство унутрашњег, међуљудског… Свет је оно што човек носи у себи и што је у стању да успостави са другим људима. Истинско стваралаштво је „прображавање” спољног света у доживљај људске дубине, среће… Уместо света несреће као негативног основа за игру, која је израз безнадежног покушаја бекства из друштва, свет срећних људи постаће основ и инспирација за развој богате играчке личности. Истинска игра није само највиши умни однос човека према свету; није само самосазнање и самоизражавање, већ је и самостварање човека и као таква најпотпунији облик доживљавања света. Човек више неће живети у свету према коме ће се односити као нечему (за)датом и ван-људском, већ ће доживљавати свет као своје дело, што значи као своју испољену (а не „оспољену”) људскост. Није то привидно тотализовање света пуким субјективизмом, као што је то у романтизму, већ тотализовање слободарско-стваралачким активизмом чији је главни „производ” друштво као заједница слободних људи. Играње постаје највиши облик „присвајања” света од стране човека, што у крајњем значи „присвајање” себе самога „без остатка”. Човек неће постизати „јединство” са светом путем рада, технике, игре, уметности… – већ ће чинити свет: стварање света постаће само-стварање човека; оживотворење животворних потенцијала света постаће оживотворење животворних потенцијала човека; “јединство са светом” постаће „јединство” човека са човеком… Развој човека као универзалног стваралачког бића слободе и обогаћивање међуљудских односа постаће „мера” развоја света. Сам живот постаће највиши симбол људског.

У капиталистичком свету игра је средство за увлачење потлачених радних „маса” у духовну орбиту буржоазије и добија „наткласно” одређење – што долази до изражаја у познатој максими „спорт нема везе са политиком”. Слободарска игра није „наткласна”, већ претставља саставни део политичке борбе против класног друштва. Ради се о томе да се путем игре од друштва створи органска (животворна) заједница слободних стваралачких личности. Ново друштво не може бити створено игром већ политичком борбом, али нема истинске политичке борбе уколико она истовремено није борба за ослобађање и развој играчког бића човека. Шилерово одушевљење игром непосредно је условљено Француском грађанском револуцијом која је отворила врата новом добу. Исто је са Гетеом, Клопштоком, Фајтом… Борба потлачених и пробуђених, и у том контексту вера у човека и његову способност да оствари своје слободарско биће, даје смисао игри. Без борбе за слободни свет игра постаје бекство и празна форма.

У хуманом друштву, у свакој речи огледаће се људско. Као што каже песник, „али једнога дана, тамо где је било срце стајаће сунце, и неће бити у људском говору таквих речи, којих ће се песма одрећи, поезију ће сви писати, истина ће присуствовати у свим речима, на местима где је песма најлепша, онај који је први запевао повући ће се, препуштајући песму другима….“ (Бранко Миљковић). Не само да ће сви писати поезију, већ ће сви певати поезију – на свој начин. Човек ће постати птица-певачица, а друштво јато које певајући лети у будућност. Певање је најаутентичнији начин на који се човек реализује као друштвено биће. Оно је истинити говор јер проистиче из саме бити човека као људског бића. Одавно је створена изрека „Ко пева, зло не мисли!“. Певање је најаутентичнији зов људскости. Оно је највиши облик оплемењене природности и оплемењене друштвености. Певањем птице испољавају своју природу као природна бића; певањем човек испољава своју природу као оплемењено природно, што значи као људско биће. Као што је тон на људски начин оплемењени звук (Блекинг), тако је певање на људски начин оплемењени пој. Певајући говор је најаутентичнији начин произвођења оплемењене друштвености и као такав треба да постане саставни део педагошког рада са младима.

Интересантно је да грађанским антрополозима није пало на памет да, имајући у виду потребу и способност човека да пева, прогласе човека за птицу-певачицу, уместо за вука – који није у стању да пева, већ да завија, режи и лаје. У античкој митологији сирене песмом успостављају власт над људима, а Орфеј песмом даје свету истински облик и смисао, покреће животиње и зауставља реке, враћа Еуридику из мртвих… У религиозним заједницама одавно су схватили магију певања. Молитва путем певања продире у дубину људског бића и постаје облик превазилажења земаљског и духовно спајање са оним што превазилази постојећи свет. Песма је и без речи најјача порука. Она је говор емоција. Певањем из човека исијава људско – она је најаутентичнији људски начин на који се ствара Бенјаминова аура. Емотивно биће човека, оплемењено естетским, омогућава човеку да оплемени своје природне способности (гласне жице, нервни систем) и пева. Песма је најаутентичнији облик стварања друштвености. Она укида све облике отуђења човека и успоставља непосредни однос између људи у равни њихове суштине. Истинска песма је најделотворнији начин прочишћења и најхуманији начин оплемењења човека.

Све угроженији живот све већег броја људи претставља основ за уједињење човечанства у борби против екоцидног капиталистичког варваризма. У борби за очување живота стварањем новог света, биће превазиђени сви облици посредовања који удаљавају човека од човека и који од њега стварају оруђе „надљудских“ сила за постизање анти-људских циљева. Уместо наметнутих „вредносних“ принципа, на основу којих се гради репресивна нормативна свест која служи за очување владајућег поретка, есенцијална и егзистенцијална потреба човека за човеком постаће основ људског повезивања. Уместо живљења животом одабраних, као што је то код Ничеа, врхунац живота постаће живљење животом слободних, стваралачких људи; уместо аристократске класе као органске заједнице коју уједињује паразитизам и егзистенцијални страх од радника, највиши изазов постаће друштво као органска заједница слободних стваралачких личности; уместо потребе за тлачењем, репресивног нормативног свода и репресивних естетских канона (којима се одређује елитистички класни статус), доминираће потреба човека за човеком као телесним и духовним бићем; уместо подређивања детета репресивном нормативном шаблону, васпитање детета живљењем живота слободних стваралачких личности постаће основни педагошки принцип… Ради се о превазилажењу „фрагментизованог” и остварењу „синтетичког” човека који претставља јединство аполонског и дионизијског, што неће бити привилегија „новог племства”, као што је то код Ничеа, већ елементарно право и могућност човека.

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku