Природа

П

Изгоном човека из природе и стварањем сурогата “природног простора” у облику градова, хала, стадиона, тржних центара – телесни покрет губи ону самосвојност и постојаност коју може да има само у природном амбијенту и постаје појавни облик владајућих односа. Слободарска игра тежи истинском природном простору. Уместо да се стварају посебни простори за телесно вежбање, као што је то било још у антици (стадиони, хиподроми, гимназије, палестре) – који добијају статус култних места где се, путем телесних агоналних активности, настоји доћи у склад са космичким поретком и изазвати еротски занос богова – сама природа треба да постане култно место где ће се славити животворни култ животворним активизмом који оплемењује природу развојем играчког бића човека. Истинска природност, а то значи истински покрет, могућ је само у природи која за човека није само физички, већ и историјски, естетски, животни, визионарски простор – што значи да је природа једини простор где човек може да доживи пуноћу свог природног, људског, историјског постојања. Природа “улази” у човека кретањем. Када човек закорачи у воду и заплива, то искуство постаје не само основ за друге телесне активности, већ му се развијају чула и отварају нови духовни простори – што постаје основ за развој стваралачке имагинације; употпуњава се његово осећање моћи-бити кроз способност да се креће; на активистички начин долази у додир са природом и сједињује се са својим природним бићем. Богатство унутрашњих животворних импулса може се доживети и оплеменити у простору у коме живот буја у небројеним и невероватним облицима. Чула реагују на њихање грана, треперање лишћа, на богатство звукова, мириса, боја… Када се нађе на цветном пропланку или на изворском врелу човек ухвати себе да је задивљен. Спонтану, истинску људску реакцију – усхићеност, разум прихвата са изненађењем и нелагодношћу. Човек не нестаје у богатству природних облика и покрета, као што је то случај сa животињом, већ постаје човеком. Он се односи према природи тако што је доживљава и то постаје стваралачко-покретачка инспирација која води даљем обогаћивању његове личности. Потребу човека за слободним телесним активизмом треба схватити и као потребу да превазиђе амбијент у коме је спутан као човек. У том смислу човек доживљава “повратак природи” као бивствовање у простору који није задат ни уоквирен вештачким границама, већ у коме може сопственом телесном и духовном активношћу да увек изнова ствара нове видике. Природни простор за човека истовремено је и духовни простор; телесно кретање истовремено је и духовно кретање. Досезање погледом до врхова који се наслућују у измаглици симболично је “спајање” са светом који постоји “иза” и који постаје замишљени простор жељене људскости – чија визија је инспирација за стварање новог, а не за бекство из постојећег света. Истовремено, гутљај свеже планинске воде развија у човеку жудњу за животом у коме ће бити у јединству са природом и на тај начин са својим природним бићем. Природа као живот који ствара живот, бујање живота у најразличитијим облицима и јединство свих облика живота – подстиче човека на стварање живота. Раздраганост, задивљеност, усхићеност – све су то еротске реакције које подстиче бивање у природи. Што човек има развијенија чула утолико може интезивније да доживљава природу, да упија њене мирисе, звукове, боје, покрете, да се потпуније и интензивније споји са природом, да се напоји њеном снагом. Бити у јединству са природом значи бити у јединству са својим изворним животворним моћима. Обновитељска снага природе је инспирација за стваралачки активизам, а не прилагођавање човека успостављеном (животном) ритму. Жива природа “никада не понавља, него обнавља“, али се не ради о пуком препуштању ритму живота који добија апстрактно-мистично обележје: човек је стваралац свог света. Тек уклањање страха од природе (овладавањем њеним законима) и развијено естетско чуло (играчко биће) пружају могућност човеку да богатство природних појава доживи као стваралачко-слободарску инспирацију. У истинској игри човек схвата и доживљава себе као највиши облик животворног природног бића. Човек је човеколика и човекобивствујућа природа. У њему живи природа, он је оплемењена природа, у људском облику реинкарнирана природа…

Код животиња доминира адаптивно-егзистенцијална активност. У току специфичне борбе за опстанак дошло је до квалитетног скока у развоју живих бића у виду човека: развојем инстиката, чула, моторичких способности тела, ума долази до развоја стваралачких моћи – што постаје основ “одвајања” човека од природе и успостављања активног (мењалачког) односа према њој. Стварајући цивилизацију човек није развијао своју играчку природу коју је “стекао од животиња”, већ је развијао своје специфично играчко биће које непрестано “пробија” ограничења која му, у облику етаблиране “игре”, намеће владајући поредак. Не постоји континуитет игре животиња у игри човека. Постоји сличност у понашању неких животињских врста и човека – из чега је Хуизинга извукао погрешне закључке. Играјући се човек не потврђује своју животињску, већ људску природу – постаје човеком (самосвојна личност), док животиња “играјући се” постаје животињом (припадник врсте). Произвођење (своје) слободе суштина је игре човека, за разлику од игре животиња у којој се репродукује природна нужност. Стварање игре као симболичке форме, која се као таква појављује као врхунац људског, даје посебан печат људској игри. Поред тога, за разлику од игре животиња, људска игра тежи стварању нових светова, што значи да има визионарски карактер. Не постоји “тензија” између животињског и цивилизације, на чему инсистира филозофија игре, већ између слободарско-стваралачке природе човека и репресивно-деструктивне капиталистичке цивилизације.         

Тело је непосредна природа за човека, његово елементарно природно постојање и основна могућност постизања јединства са природом која је његово “анорганско тело” (Маркс). Треба правити разлику између цивилизовања и култивисања тела; између дисциплиновања и оплемењивања тела; између репресивне и слободарске педагогије… Спортом се тело цивилизује путем његовог “дисциплиновања”; слободарска телесна култура настоји да оплемени тело његовим култивисањем: слободни развој тела подразумева слободни развој личности. У спорту тело се моделира, што значи да се систематски сакати да би се достигао наметнути образац који је отелотворење принципа на којима се заснива владајући поредак. Спортом и телесним вежбама не васпитава се тело, већ се васпитава човек. Однос према телу у ствари је однос човека према другим људима, према свету и самоме себи као човеку. Човеку као универзално-стваралачком бићу “одговара” стваралачко тело. Уместо стицања знања извођења одређених покрета (вежби), стицање способности за стварање покрета, што значи таквог тела и таквих способности кретања које омогућавају артикулисање стваралачке (играчке) личности човека – представља један од најважнијих изазова за слободарску игру. Играњем динамика биолошког ритма добија хуману и самим тим културну, што значи слободарску (визионарску) димензију. Ритам покрета постаје спонтани израз пулсирања стваралачког била човека и као такав је непоновљива ознака људског, његов “карактерни знак”. Уместо идеала снаге, брзине, чврстине (који су усмерени на стварање поданичко-извршилачког карактера и свести који у коначном треба да омогуће стварање од човека “топовског меса” и оруђа за уништавање живота) изазов треба да буде покретљивост, мекоћа, координација, самоконтрола, интенционалност, духовност, лепршавост, покрет ка човеку и природи, хармонични развој читавог тела – што одговара универзалним стваралачким потенцијалима човека и његовој људској (индивидуалној) комплексности. Стваралачка покретљивост основна је одлика здравог тела. Она подразумева превазилажење уметничког покрета као начина произвођења уметничких облика и чулних ефеката (предмет, боја, тон..), и афирмисање чистог играчког покрета који представља стварање људског у непосредном облику. Телесни покрет постаје израз играчке природе човека, а то значи да је његова суштина покрет човека ка човеку. Однос човека према своме телу, као непосредној природи, могућ је једино путем другог човека.

Развој универзалног стваралачког тела и богатства покрета основни је услов развоја ума, што значи слободарске и стваралачке личности човека – што је један од основних циљева слободарске игре. То је једна од суштинских разлика између телесне културе и спорта који захтева све ранију специјализацију којом се не сакати само тело, већ и ум. Русо је био један од оних који су уочили да постоји условљавајућа веза између развоја сензомоторичких способности и разума. Отуда проистиче једно од његових најзначајних педагошких упутстава: “Вежбајте непрестано његово тело; настојте да ваш васпитаник буде снажан и здрав, да би био паметан и разуман; нека он ради и делује, нека трчи и виче, укратко, нека увек буде у кретању. Најпре нека буде човек по снази, па ће онда ускоро бити човек и по разуму.”(1) Пијаже је у својој развојној психологији указао на то да је прва етапа у развоју интелигенције сензомоторичка интелигенција: на основу конкретних делатних операција долази до сазнања тела које је основ за целокупни когнитивни развој. Из тога следи закључак да се шаблонизованим моделима покрета ограничава развој интелигенције. Наметање одређеног модела понашања истовремено представља наметање одређеног модела мишљења (што значи укалупљивање и сакаћење ума), као и међуљудских односа, начина поимања света и односа према њему. То најјасније долази до израза у Кубертеновој “утилитарној педагогији” која је савремена Прокрустова постеља. Не треба сметнути с ума да је “телесно васпитање”, које је доминирало у XX веку, настало у сивилу касарнских вежбаоница и да је сведено на телесни дрил. Слободарска игра саставни је део свеукупне културе човека као универзалног стваралачког бића слободе. Нема култивисаног тела без културног човека – нема слободног покрета без слободног човека. Смисао слободарске игре није да насилничким вежбама ограничава и сакати нагонске импулсе човека, или да ствара вентиле за њихово иживљавање у облику агресивног и деструктивног понашања, већ да поштујући особености личности човека помогне да оне добију свој оплемењујући израз. Не ради се, према томе, о изградњи модела покрета (тела) који треба наметнути човеку, већ о подстицању на стварање покрета којима ће свако моћи да изрази своју специфичну и непоновљиву личност.

  Треба разликовати стварање и подражавање. Хебер је, попут многих других “природњака”, одбацио еманципаторско наслеђе телесне културе и телесно кретање свео на имитирање понашања бразилских Индијанаца. Уместо оплемењивања тела и телесног покрета културним (еманципаторским) наслеђем модерног друштва, долази до “оприрођења” тела и покрета враћањем на “примитивне” покрете који су спонтани израз изворне природности, и који нису ограничени наметнутим шаблонима који уништавају животност човека – као што је то са аристократском и хришћанском телесном културом. Ради се о преузимању покрета Индијанаца, који су сведени на “дивљаке”, који су истргнути из њиховог изворног историјског миљеа (услови живота, лов, рат, религија, обичаји…) и на тај начин лишени културног садржаја, и сведени на техничке покрете којима се даје димензија “природног”. Човек не може да оствари своју природност имитирањем кретања животиња или природног окружења, већ посредством културне, што значи стваралачке активности у којој доминира конкретни историјски (друштвени) покрет човека ка човеку. Уместо “стапања са природом”, при чему човек губи индивидуалност, треба тежити развоју људског које подразумева стваралачко незадовољство. Уместо утапања у постојећи, треба створити нови свет.

Најнепосреднији облик оплемењивања природе је оплемењивање тела. Превазилажење капиталистичког света, где доминира дехуманизовање и денатурализовање (роботизовање) човека, подразумева оплемењивање природног бића човека које је истовремено његово оприрођење, што значи ослобађање тела (природе) од владајућег деструктивног поретка и афирмисање оплемењеног изворног природног покрета који је усмерен ка човеку и у коме се испољава слободарско-стваралачка бит човека. “Утапање у природу” привидна је супротност “техничкој цивилизацији”. У ствари се ради о утапању човека у постојећи свет на “нижем” цивилизацијском нивоу – као што је то случај са далекоисточном телесном културом у којој нема човека као еманциповане личности која се, као таква, односи према свету у настојању да створи нови свет по свом људском (слободарско-стваралачком) лику. “Натурализам” је странпутица у борби против “техничког света”. Не ради се о томе да се оприроди технички, већ да се оплемени природни покрет. “Ослободилачка трансформација природе” (Маркузе) подразумева уметнички покрет, а то значи развијено уметничко биће. Свирање на виолини нe значи само постизање флексибилности прстију, шаке и руке (технике покрета), већ развој уметничког (стваралачког) бића. У том смислу флексибилност људског тела подразумева оплемењено стваралачко тело: развој естетског чула основ је оплемењене сензо-моторике. Ради се о оплемењеном природном покрету еманципаторским наслеђем које чини културно и самим тим играчко биће човека, и које се појављује у односу према репресивним (деструктивним) облицима понашања које намеће “техничка цивилизација”. Игра постаје највиши облик “присвајања” света од стране човека и најнепосреднији однос човека према свом природном бићу, као и природи уопште. Човек се не “враћа” свом природном бићу путем игре као посебне сфере, већ претварањем свеукупног живота у очовечени природни живот: “оплемењивање природе” постиже се тотализацијом света развојем играчког бића човека.

Што се тиче односа између игре, с једне, и науке и технике, с друге стране, не ради се о томе да се успоставе паралелне сфере, већ о томе да наука и техника добију уметничку природу и постану средство за оплемењивање природе и природног бића човека. Кад је реч о Русоовом “повратку природи”, ради се о “племенитом дивљаку” у чијем понашању доминира принцип “човек је човеку човек” (homo homini homo) и сходно томе покрет човека ка човеку. Волтер исмејава Русоа превиђајући да његов “племенити дивљак” има метафорички карактер и да се појављује као критика извитопереног аристократског света који је лишен природности и људскости. Као што су Русо и филантропи направили “савез” са природом у борби против ancien régime-а, тако данашњи човек треба да направи  “савез” са природом против капитализма, с тим што се сада не ради само о борби за слободу, већ о борби за опстанак.

Да би могло да се оплемени природно биће човека путем слободарске (животворне) игре, треба утврдити изворни природни покрет човека који треба да буде поштован уколико се тежи “спајању” човека са природом. Слободарска игра настоји да омогући такав прелаз од природног ка стваралачком покрету који неће изазвати негативне последице у развоју личности и постати извор фрустрације. То не значи да човек треба да се врати у воду, али треба да има представу о изворном природном покрету, о психо-физичким последицама које настају приморавањем организма да се прилагоди конкретним животним условима (усправљање, ход), и да зна чему треба да тежи да би био што ближе свом изворном природном бићу. Потпуна је бесмислица тврдња да је човек некада давно био “у јединству са природом”. У праисторији човек је био пуки део природе. Да би се ујединио са природом, човек је морао да постане човеком, што значи самосвесно биће које је у стању да се односи према природи и на тој основи да се уједини са њом.

Играчка вештина основна је изражајна могућност играчког бића човека, а богатство изражајних могућности основна је претпоставка естетског (слободарског). Она је утемељена у културном наслеђу човечанства и највиши је облик оплемењеног телесног покрета. У слободарској игри вештина се не појављује у односу према човеку као осамостаљена (“објективна”) сфера, већ као начин специфичног (индивидуалног) људског израза. У њој вештина и начин играња не проистичу из игре као посебне друштвене сфере која има своју механику одвијања и правила, већ из спонтаног, стваралачког односа између људи, при чему је човек човеку инспирација за игру. У том контексту играчке вештине које су створене у спорту (као што је додавање лопте, дриблинг итд.) могу да буду плодотворне. Истинска играчка вештина подразумева укидање сфере технике као посредника у реализовању играчких потенцијала човека, у контексту укидања институционалног (репресивног) посредовања између људи. Ширина стваралачке духовности, богатство чулности и међуљудских односа који се темеље на солидарности и толеранцији – што значи богатство играчког бића човека – основ је играчке вештине и начина играња. Уместо “технике савладавања покрета” треба успоставити говор телом, погледом, гласом… Стицање вештине кроз савладавање покрета (тела) подразумева развој људских моћи, богате и самосвојне индивидуалности и у том смислу реализовање индивидуалних склоности, а не потискивање (уништавање) људског и прилагођавање човека моделу “узорног грађанина”. Истински људски покрет усмерен је против свега онога што ограничава човека да превазиђе постојећи свет, што га спутава, укалупљује, деградира… Развој играчких вештина постаје израз развоја универзалних стваралачких (играчких) моћи човека. То је темељ за развој стваралачког телесног активизма који добија свој израз у телесној покретљивости. Здравље, духовност, складност покрета – све је то садржано у покретљивости тела као врхунској спонтаној игри нерава, мишића, тетива, зглобова, срца, плућа… Истински телесни покрет тражи истински “рад” организма. То не подразумева само “напрезање што већег броја мишића”, већ хармоничну активност читавог организма, из чега проистиче “мекоћа” покрета која условљава телесну “елеганцију”. Идеал хармоничног развоја тела одговара стваралачкој универзалности човека. Богат стваралачки живот човека треба да постане основ за развој играчке вештине. Нема слободне и срећне личности уколико човек не ослободи тело и покрет деструктивне капиталистичке цивилизације. Ради се о томе да се успостави владавина слободарско-стваралачког (играчког) покрета који је усмерен ка човеку и живом свету (природи), и који није ни са чим посредован, већ је израз истинске потребе човека за човеком. Развој играчких вештина појављује се као отвореност ка будућности, као стварање novum-а, а не као “усавршавање” модела игре који је ритуално исказивања покорности владајућем поретку и у којој је човек сведен на механичку лутку. Најважнији задатак слободарске игре је да омогући да телесни покрет, развојем уметничког бића човека, постане играчки покрет путем кога ће човек постићи  “јединство” са собом као целовитим стваралачким бићем, а друштво постати играчка заједница. Шилеров став да је “васпитање путем уметности васпитање за уметност” један је од најважнијих постулата слободарске игре, с тим што је васпитање путем слободарске игре васпитање за слободно друштво. Што се тиче универзалне граматике покрета (вештина), она пружа могућност за стварање свеобухватног приступа телесном вежбању, с тим што истовремено омогућава да се створи вештачки језик телесног покрета који има пре технички (строго дефинисани покрети, понављање, “објективност” форме која се развија као од човека отуђена област, задати простор…), него културни карактер. Уместо задавања одређеног модела тела и покрета, који у бити има репресивни карактер, треба тежити спонтаном покрету који је израз специфичног играчког бића човека: богатство покрета условљено је богатством играчке личности и развојем међуљудских односа.

Људски покрет не може да се сагледа само са чисто техничке или органске (уско здравствене) стране. У покрету не учествује само тело, већ човек као историјско и друштвено биће. У њему је садржан однос човека према човеку, свету, природи, будућности… Додавање лопте није радња пребацивања предмета с једног на друго место које има “објективну” форму и технички карактер, већ је (културним наслеђем) оплемењени покрет човека ка човеку и као такав стварање људске заједнице у непосредном облику. То је оно што чини његов конкретни историјски (друштвени) карактер и даје му “душу”. Игра није непосредни однос човека према самоме себи, већ подразумева играчку заједницу еманципованих стваралачких личности у којој доминира покрет човека ка човеку и у којој је човек човеку огледало људскости. Отуда је развој међуљудских односа conditio sine qua non игре. Играчко је потенцијална људска природа која може да се актуализује само у заједници слободних и стваралачких личности. Игра је резултат, али истовремено и највиши спонтани облик самостварања човека и произвођења друштва као заједнице слободних људи. Играчка спонтаност подразумева еманциповану личност. Без тога настојање да се искаже самосвојност води у екстремизам, нарцизам, агресију, деструкцију… Богатство личности основни је предуслов успостављања богатства међуљудских односа – и обратно. Свако ново пријатељство отвара нови људски простор у човеку, развија његово чуло људскости, исто као што у музици или сликарству развијено естетско чуло пружа могућност за разликовање, доживљавање и стварање богатства тонова, облика и боја. Основно је: развити дух заједништва не уништавајући, већ развијајући индивидуалност. Непосредни циљ слободарске игре није производња рекорда, унапређење играчке технике, развој игре као нормативне сфере и стварање здравог тела, већ стварање здравог друштва у коме ће се развијати стваралачке личности.

Животворна потреба човека за човеком основни је квалитет човека као  животворног бића. Отуда је покрет човека ка човеку, као оплемењени покрет живог бића ка живом бићу, основни покрет човека као специфичног природног бића и као такав је основа животворности. Ерос, као синтетизована животворна енергија, најважније је извориште покрета човека ка човеку на коме може да се гради живот као играчки чин. Љубавна игра између мушкарца и жене највиши је облик игре у коме долази до израза неспутано играчко биће, што значи “произвођење” људског у најнепосреднијем облику. Она је највиши облик оплемењеног еротског односа према природи, што значи највиши облик оплемењивања природног бића човека. Животворност је основ еротског спајања са природом и основ еротске игре. Без ње задовољство у еротском односу има компензациони, што значи адаптивни карактер. Још је у антици дошло, у хомосексуалном (педофиличарском) односу, до стерилисања животворне способности човека (друштва) одвајањем еротског од натурално-репродуктивног (родног). У хомосексуалном односу Ерос губи животворност и постаје анти-егзистенцијални принцип. Нарцисоидни, хомосексуални и лезбејски Ерос представљају обрачун с природном животворношћу човека и самим тим с могућношћу еротског као оплемењујућег (хуманизованог) природног односа. Укида се могућност љубавне игре као животворне игре полова, а животворни сексуални однос своди се на технику оплодње жене – на техничко произвођење деце.

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku