Педагогија слободарске телесне културе

П

Однос према телесној култури треба сагледати у оквиру односа према школи, а однос према школи треба сагледати у контексту тенденција развоја савременог друштва. Владајућа тенденција је да се ликвидира школа као образовна институција и да се од ученика створе фах-идиоти. Подређивање сваког сегмента живота циркулацији и оплодњи капитала представља прећутни циљ “реформског курса” који нас “води у савремени свет”. Неолиберални пројект развоја капитализма као глобалног поретка подразумева обрачун с националним културама, са слободарским традицијама човечанства и с умним човеком који је у стању да сагледа своје истинске потребе и успостави критичко-мењалачку дистанцу према владајућем поретку. Ради се о уништавању стваралачко-критичког духа и свођењу ума на обездуховљени и операционализовани интелект. Уместо да ствара хуманистичку цивилизацију, школа постаје средство за стварање “техничке цивилизације” која је савремени облик у коме капитализам од друштва ствара “цивилизовани зверињак”. У том контексту, из школе се избацује “телесна култура” и уводи се “спортско васпитање” које се своди на телесно и ментално сакаћење младих. “Ослобађање” ученика од једнобразних телесних вежби, које су некада доминирале на часовима тзв. “физичке културе”, одвија се путем “спортских игара”. Вежбе којима се механизује тело и ствара милитаристички дух замењује дехуманизована и денатурализована играчка вештина и беспоштедни борилачки индивидуализам. Колеге из клупе нису више “другови из строја” који се налази на истом “задатку”, већ “противници” у борби за “место под сунцем”. Уместо да стварају свестране стваралачке личности, професори спортског васпитања постају техничари тела и гоничи робова и као такви продужена рука мафијашки организованих спортских и политичких кланова.

Уколико се има у виду да је школа друштвена институција и да природа друштва одређује природу школе, онда је бесмислено говорити о “новој” школи а да се истовремено не проговори о новом друштву. Не може бити “слободне и отворене школе” у друштву где је читав живот подређен обрту капитала и  манипулацији од стране отуђених центара политичке моћи; у друштву где знање (сведено на “информацију”) није пут ка истини, него роба на тржишту и као такво средство за уништавање слободарског достојанства човека и еманципаторског наслеђа човечанства. Нема “слободе за школу” уколико у друштву влада тиранија капитала, репресивних институција и корумпираних политичких кланова. Нема “слободе за ученике” у школи уколико нема слободе за човека у друштву. Борба за “нову школу” има смисла једино уколико је она истовремено борба за ново друштво.

Педагогија слободарске телесне културе садржи:

(1.) Теоријски део. Он подразумева развој свести детета о себи као слободном, стваралачком и друштвеном бићу и у том контексту о телу као интегралном делу његове личности. Дете треба да постане свесно смисла телесне културе и да буде у стању да прави разлику између слободарске телесне културе и репресивних облика телесног активизма. Професори треба да објасне природу тела и начин на који оно функционише и да развију поштовање младих према своме телу које даје печат њиховој људској самосвојности. Млади треба да схвате да правилна исхрана, кретање, вежбање није само основни услов за правилни развој њиховог тела и за очување здравља, већ и за правилан развој њихове личности. Ради се о усмеравању младих на активистички друштвени живот, а не на нарцисоидну опседнутост својим телом и на самоћу.

(2.) Телесна хигијена. Часови телесне културе треба да буду путоказ за правилно телесно вежбање које млади треба свакодневно да упражњавају. Професори треба да упућују младе на правилно вежбање демонстрацијом и корекцијом. Овде се отвара широко поље за примену научних сазнања. Треба инсистирати на партерној гимнастици и справама које могу да допринесу телесном развоју без ризика од повреда. Основни принцип по коме се одређује телесно здравље је адаптивна и стваралачка покретљивост. Прави резултат рада са младима је да се код њих развије потреба за свакодневним телесним вежбањем. Што се тиче школских дворана, где доминира дух касарне, у њих треба удахнути слободарски и другарски дух. Слобода, Једнакост, Братство – то је натпис који треба да краси сваку школску дворану и у том духу треба насликати мурале, направити витраже…

(3.) Повратак природи. Професори слободарске телесне културе треба да иницирају повратак у природу која није само наш непосредни егзистенцијални, већ и историјски, естетски и глобални животни простор. Смисао одласка у природу није њено “освајање”, као што је то у спорту, већ њено очување и оплемењивање младих. Само у природи човек може да досегне до свог природног бића. Борба за здравог човека постаје борба за здраву животну средину: у здравој природи здрав човек (homo sanus in natura sana). Професори слободарске телесне културе треба да покрену акцију да свака школа добије на одржавање део природе; да свако дете засади бар једно дрво годишње; да ученици истражују природу, брину се о животињама и праве еколошке мапе; да се школе збратиме са селима и да ученици помажу старачким домаћинствима… И овде се полази од једног од најважнијих постулата Русоове педагогије: да би дете постало добар човек, треба му пружити могућност да чини добра дела.

(4.) Фолклор и други облици плеса. Реч је о традиционалним облицима друштвеног активизма који враћају човека његовом културном бићу и који су најаутентичнији израз играчке природе човека. Још су у античкој Грчкој схватили колики значај има музика, поред гимнастике, за оплемењивање човека.

(5.) Игре. Слободарска телесна култура не одбацује играчке вештине које су створене у спорту, већ настоји да их оплемени тако што ће створити нове (уметничке) игре у којима ће уместо духа беспоштедног ривалитета владати дух сарадње и толеранције. То значи да ће девојке и дечаци, као играчка бића, моћи заједно да се играју – чиме се отвара простор за коначно укидање сегрегације по полу, на чему се заснива спорт, без чега нема хуманог друштва.

Што се тиче телесних способности којима треба тежити, слободарска телесна култура не ставља на прво место снагу, брзину и издржљивост, већ стваралачку покретљивост, што значи стваралачко тело које је у јединству са стваралачким духом човека. Оно је основ за развој стваралачке вештине у којој не доминира покрет човека против човека, као што је то у спорту, већ покрет човека ка човеку. Уместо телу-машини и механичком покрету, који се заснивају на апсолутизованом принципу квантитативно мерљивог учинка, слободарска телесна култура тежи уметничком телу и уметничком покрету. Уместо телесне механике, телесна култура треба да постане телесна поетика: телесни покрет треба да постане израз поетског бића човека – поетски покрет човека ка човеку. Развој богате стваралачке личности, оплемењивање природног бића човека и стварање од друштва заједнице слободних људи – то је прави циљ слободарске телесне културе.

Школа је институција која може да спроведе организовану акцију спасавања деце од телесног и менталног уништења. Она треба да постане духовна радионица која ће бити отворена 365 дана у години, и у којој ће свако дете пронаћи могућност за развој својих талената и за такво дружење, кроз које ће се развити као културно биће. Будући да је телесна култура педагошка област која, заједно са уметношћу, даје најширу могућност за развој телесног, духовног и друштвеног бића младих и отвара простор за повратак човека мајци природи која све више крвари – она заслужује посебно место у образовном систему.

Борба за слободарску телесну културу значи борбу за професоре који су одлучни следбеници просветитељске традиције. Они треба да стекну широко хуманистичко образовање које ће им пружити могућност да схвате природу човека као универзалног стваралачког бића слободе, да буду свесни  разлике између истинске телесне културе и репресивних (деструктивних) облика телесног активизма, и да постану ствараоци богате културе покрета којом ће се оплеменити играчко биће човека. Хуманистичко образовање подразумева:

(1.) слободарску самосвест човека као историјског и друштвеног бића, што значи свест човека о својим универзалним стваралачким моћима и неотуђивим људским и грађанским правима;

(2.) свест о друштвеним узроцима неправде и процесима који доводе до уништавања живота;

(3.) свест о постојећим могућностима за развој друштва и за искорењивање узрока неправде и деструкције;

(4.) идеју друштва коме треба тежити.

Уместо да буду неми саучесници уништавања деце и најамници спортских клубова, професори слободарске телесне културе треба да постану носиоци прометејске ватре и као такви перјаница просвете. Њихова превасходна улога не треба да буде да држе часове телесне културе, већ да иницирају, организују и воде школске и ваншколске активности ученика, попут Васе Пелагића, великог “народног учитеља”, чија су дела врхунске лекције о телесној култури као средству за изградњу телесно здраве, духовно богате, национално достојанствене и друштвено ангажоване личности.

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku