Оплемењујући однос према природи

О

Природност  подразумева:  однос  човека  према  себи као еманципованом природном бићу; однос између људи као еманципованих природних бића, и однос човека према природи као животворној целини.

Тело је непосредна природа за човека, његово елементарно природно постојање и основна могућност постизања јединства са природом која је његово “анорганско тело” (Маркс). У модерном друштву однос према телу посредован је капиталистичким космосом (индустријски мимезис, принцип рационалности и ефикасности, деструктивни инструментализам…) који се појављује у облику од човека отуђене и над човеком доминирајуће техничке сфере која је непосредно животно окружење, и која намеће логику живљења. Као што је у антици посредством сфере олимпијских богова човек био роб владајућег поретка, тако је у капитализму постао роб владајућег поретка посредством науке и технике. Инструментализовање тела заснива се на капиталистички заснованој подели рада, што значи на специјализацији и на тој основи сакаћењу човека. Маркс говори о претварању човека у наказу у индустријском процесу производње, што је на маестралан начин приказао Чарли Чаплин у свом филму Модерна времена. Капиталистички облик отуђеног рада прерађује тело тако, што од њега ствара техничко (радно) оруђе, а ум своди на дехуманизовани интелект. Капиталистички дегенерисано тело има дегенерисана чула и моторику. Доминира телесна механика, прецизност покрета, естетика машине, де-еротизовање, хипертрофија једних и атрофија других функција, обездуховљено тело и покрет; уместо античког принципа metron ariston доминира агресивно мишићаво тело; принцип оптималног напора укинут је принципом „већег напора”; доминира (само) деструктивни карактер и покрет чија је динамика прилагођена капиталистичком ритму репродуковања и тсл. Не ради се о култивисању (хуманизовању), већ о технизовању тела (природе). Капиталистички начин индустријске производње створио је од човека роботизовану наказу. То се најбоље види у спорту у коме важи принцип „Рекордери се рађају у епруветама!” и у коме је роботизовано тело највиши естетски изазов.

Мерло-Понти тврди да је тело „начин присвајања света”, али је тело човека већ присвојено од стране капитализма и одговара капиталистичком присвајању природе: оно има инструментални и деструктивни карактер. Телесни однос према свету однос је капиталистички дегенерисаног тела (човека) према капиталистички дегенерисаном свету. Нерефлектовани „наивни додир са светом” (Мерло-Понти) одређен је још пре рођења – и није „наиван”. Самим актом зачећа, који је све чешће само техничка оплодња све болесније жене путем све болеснијег семеног материјала, ствара се биће које је док је још у мајци изложено погубном утицају средине. Човек није „бачен у свет” (Хајдегер), већ се рађа и настаје у на смрт болесном свету и неминовно добија особености тог света. Човек већ као дегенерисано биће „улази” у дегенерисани свет: порађање детета од стране жене само је појавни облик у коме свет порађа човека. Субјективност је одређена пре него што је човек постао свестан себе као личности, што значи пре самосвесне субјективности. Управо на нивоу телесности или нерефлектоване перцепције дете несвесно усваја начин живота и вредносне моделе који одређују његово будуће понашање: тело је резервоар несвесног. Однос према телу у детињству условљава развој личности, афективне природе, ума, понашања… „Ембриологија људског духа” (Пијаже) условљена је телесним развојем и животним (природним и друштвеним) условима у којима се он одвија. Начин рађања детета, први контакт са светом, са мајком, светлост, средина у којој расте, покрети које савладава, ствари које додирује, звукови, мириси, исхрана и ритам исхране, телесни контакт, амбијент, облачење, ваздух, пелене, вода, покрети око њега, постељина, боје, телевизор, намештај, дизање на ноге, ограничени животни простор, играчке, однос родитеља, напетост, агресивност средине – читаво животно окружење има специфични карактер и предодређује однос човека према свету. У одрастању детета нема спонтаног понашања, које претставља пулсирање изворног животног ритма природног бића човека, већ доминира репресивни ритам живота који „усисава” човека у постојећи свет тако што потискују и дегенеришу изворну природу човека и ствара од њега патолошку личност. Још у најранијем детињству у човека је унето „семе зла” и питање је друштвених околности, конкретног живота и природе личности како ће се оно развити и испољити. Тзв. „агресивност”, која непосредно утиче на телесни развој, није утемељена у „животињској природи човека”, већ је патолошка (психичка и телесна) реакција на репресију којој је човек од најранијег детињства изложен. Када је „спонтана”, она је компензационо понашање које не уклања узроке незадовољства, већ доприноси њиховом развоју.

Најнепосреднији облик оплемењивања природе је оплемењивање тела. Превазилажење капиталистичког света, у коме доминира дехуманизовање и денатурализовање човека, подразумева оплемењивање природног бића човека које је истовремено његово оприрођење, што значи ослобађање тела од владајућег деструктивног поретка и афирмисање оплемењеног изворног природног покрета који је усмерен ка човеку и у коме се испољава његова слободарско-стваралачка бит.   „Утапање у природу” је привидна супротност „техничкој цивилизацији”. Заправо, ради се о утапању човека у постојећи свет на „нижем” цивилизацијском нивоу – као што је то случај са далекоисточном телесном културом у којој нема човека као еманциповане личности која се, као таква, односи према свету у настојању да створи нови свет по свом људском (слободарско-стваралачком) лику. „Натурализам” је странпутица у борби против „техничког света”. Не ради се о томе да се оприроди технички, већ да се оплемени природни покрет. „Ослободилачка трансформација природе” (Маркузе) подразумева уметнички покрет, а то значи развијено уметничко биће. Свирање на виолини нe значи само постизање флексибилности прстију, шаке и руке (технике покрета), већ развој уметничког (стваралачког) бића. У том смислу, флексибилност људског тела подразумева оплемењено стваралачко тело: развој естетског чула основ је оплемењене сензо-моторике. Ради се о оплемењеном природном покрету еманципаторским наслеђем које чини културно и самим тим играчко биће човека, и које се појављује у односу према репресивним (деструктивним) облицима понашања које намеће „техничка цивилизација”. Игра постаје највиши облик „присвајања” света од стране човека и најнепосреднији однос човека према свом природном бићу, као и природи уопште. Човек се не „враћа” свом природном бићу путем игре као посебне сфере, већ претварањем свеукупног живота у очовечени природни живот: „оплемењивање природе” постиже се тотализацијом света развојем играчког бића човека.

Не треба поистовећивати стварање и подражавање. Хебер је, попут многих „природњака”, одбацио еманципаторско наслеђе телесне културе и телесно кретање свео на имитирање понашања бразилских Индијанаца. Уместо оплемењивања тела и телесног покрета културним (еманципаторским) наслеђем модерног друштва, долази до „оприрођења” тела и покрета враћањем на „примитивне” покрете који су спонтани израз изворне природности, и који нису ограничени наметнутим шаблонима који уништавају животност човека – као што је то са аристократском и хришћанском телесном културом. Ради се о преузимању покрета Индијанаца, који су сведени на „дивљаке”, који су истргнути из њиховог изворног историјског миљеа (услови живота, лов, рат, религија, обичаји…) и на тај начин лишени културног садржаја, и сведени на техничке покрете којима се даје димензија „природног”. Човек не може да оствари своју природност имитирањем кретања животиња или природног окружења, већ посредством културне, што значи стваралачке активности у којој доминира конкретни историјски (друштвени) покрет човека ка човеку. Уместо „стапања са природом”, при чему човек губи индивидуалност, треба тежити развоју људског које подразумева стваралачко незадовољство. Уместо утапања у постојећи, треба стварити нови свет.

Постоји разлика између цивилизовања и култивисања тела; између дисциплиновања и оплемењивања тела; између репресивне и слободарске педагогије… Човеку као универзално-стваралачком бићу „одговара” стваралачко тело. Уместо стицања знања извођења одређених покрета (вежби), стицање способности за стварање покрета, што значи таквог тела и таквих способности кретања које омогућавају артикулисање стваралачке (играчке) личности човека – претставља један од најважнијих изазова за слободарску игру. Играњем динамика биолошког ритма добија хуману и самим тим културну, што значи слободарску (визионарску) димензију. Ритам покрета постаје спонтани израз пулсирања стваралачког била човека и као такав је непоновљива ознака људског, његов „карактерни знак”. Уместо идеала снаге, брзине, чврстине (који су усмерени на стварање поданичко-извршилачког карактера и свести који у коначном треба да омогуће стварање од човека „топовског меса” и оруђа за уништавање живота) изазов треба да буде покретљивост, мекоћа, координација, самоконтрола, интенционалност, духовност, лепршавост, покрет ка човеку и природи, хармонични развој тела – што одговара универзалним стваралачким потенцијалима човека и његовој људској (индивидуалној) комплексности. Стваралачка покретљивост основна је одлика здравог тела. Она подразумева превазилажење уметничког покрета као начина произвођења уметничких облика и чулних ефеката (предмет, боја, тон..), и афирмисање чистог играчког покрета који претставља стварање људског у непосредном облику. Телесни покрет постаје израз играчке природе човека, а то значи да је његова суштина покрет човека ка човеку. Однос човека према своме телу, као непосредној природи, могућ је једино путем другог човека.

Развој универзалног стваралачког тела и богатства покрета основни је услов за развој ума, што значи слободарске и стваралачке личности – што је један од основних циљева слободарске игре. Русо је био један од оних који су уочили да постоји условљавајућа веза између развоја сензомоторичких способности и разума и на томе је засновао своју педагогију. Пијаже је у својој развојној психологији указао на то, да је прва етапа у развоју интелигенције сензомоторичка интелигенција: на основу конкретних делатних операција долази до сазнања тела које је основ за целокупни когнитивни развој. Из тога следи закључак да се шаблонизованим моделима покрета ограничава развој интелигенције. Наметање одређеног модела понашања истовремено претставља наметање одређеног модела мишљења (што значи сакаћење ума), као и међуљудских односа, начина поимања света и односа према њему. На томе се заснива Кубертенова „утилитарна педагогија” која је савремена Прокрустова постеља. Не треба сметнути с ума да је „телесно васпитање”, које је доминирало у 20. веку, настало у сивилу касарнских вежбаоница и да је сведено на телесни дрил. Слободарска игра је највиши облик у коме се појављује културно биће човека.  Нема култивисаног тела без културног човека, као што нема слободног покрета без слободног човека. Смисао слободарске игре није да насилничким вежбама ограничава и сакати нагонске импулсе човека, или да ствара вентиле за њихово иживљавање у облику агресивног и деструктивног понашања, већ да омогући да они добију оплемењујући израз. Не ради се, према томе, о изградњи модела покрета (тела) који треба наметнути човеку, већ о потстицању на стварање покрета којима ће свако моћи да изрази своју специфичну и непоновљиву личност. Када је реч о Русоовом „повратку природи”, ради се о „племенитом дивљаку” у чијем понашању не доминира принцип „човек је човеку човек” (homo homini homo), већ покрет човека ка човеку. Волтер исмејава Русоа превиђајући да његов “племенити дивљак” има метафорички карактер и да се појављује као критика извитопереног аристократског света који је лишен природности и људскости. Као што су Русо и филантропи направили „савез” са природом у борби против ancien régime-а, тако савремени човек треба да направи „савез” са природом против капитализма, с тим што се данас не ради само о борби за слободу, већ о борби за опстанак.

Животворна потреба човека за човеком основни је квалитет човека као животворног бића. Отуда је покрет човека ка човеку, као оплемењени покрет живог бића ка живом бићу, основни покрет човека као специфичног природног бића и као такав је основа животворности. Ерос, као синтетизована животворна енергија, најважније је извориште покрета човека ка човеку на коме може да се гради живот као играчки чин. Љубавна игра између мушкарца и жене највиши је облик игре у коме долази до израза неспутано играчко биће човека, што значи „произвођење” људског у најнепосреднијем облику. Она је највиши облик оплемењеног еротског односа према природи, што значи највиши облик оплемењивања природног бића човека. Животворност је основ еротског спајања са природом и основ еротске игре. Без ње задовољство у еротском односу има компензациони, што значи адаптивни карактер. Још је у антици дошло, у хомосексуалном (педофиличарском) односу, до стерилисања животворне способности човека (друштва) одвајањем   еротског   од   натурално-репродуктивног   (родног). У хомосексуалном односу Ерос губи животворност и постаје анти-егзистенцијални принцип. Нарцисоидни и хомосексуални Ерос претстављају обрачун с природном животворношћу човека и самим тим с могућношћу еротског као оплемењујућег  (хуманизованог)  природног  односа.  Укида  се могућност љубавне игре као животворне игре полова, а животворни сексуални однос своди се на технику оплодње жене – на техничко произвођење деце. Рађање и одгајање деце је најизворнији облик животворнe праксе човека. Без рађања и одгајања деце, сви други облици животворне праксе су безвредни и бесмислени.

Природно биће човека је основ на коме може да се развија истинска људскост. Један од основних критеријума за оцену исправности људске праксе је да ли она оплемењује природно биће човека. На основу оплемењујућег односа према природи долази до развоја играчког бића човека и друштва као заједнице еманципованих играчких бића. Имајући у виду последице које ствара капитализам, превасходни задатак који стоји пред човеком је да се оприроди и хуманизује и на тај начин створи основ за своју еволуцију као оплемењeног природног бића. Стварање специфичног људског космоса оживотворењем животворних потенцијала материје, живе природе, друштва и самог човека – то је највиши домет животворне праксе човека. Комунизам је друштвени поредак у коме ће бити створене могућности за отварање неограничених простора за еволуцију човека као оплемењеног природног бића. Природа неће више бити препрека, већ изазов човеку да ствара свој свет, а човек више неће бити непријатељ човеку, већ ослонац у борби за хумани свет.

На један начин човек доживљава природу као њен пуки органски део, а на други начин као еманциповано природно биће. Постајањем човека самосвојним стваралачким бићем природа престаје бити пука животна средина и предмет рада. Истинско хуманизовање природе подразумева такву прераду природе путем оплемењујуће стваралачке праксе да природа за човека постаје егзистенцијални, друштвени, историјски, естетски, слободарски, визионарски простор… Оплемењујућа стваралачка пракса човека треба да омогући да природа реализује своје животворне потенцијале. На тај начин, она постаје специфични космос. Најважнији облик животворне праксе је искорењивање узрока који доводе до уништавања живота на Земљи. Укидање капитализма, који је постао тоталитарни поредак деструкције, и успостављање рационалног и оплемењеног односа према природи претставља основни услов за  поновно  успостављање  еколошке  равнотеже  и  за обнављање природног бића човека. Борба за хуманизовање света истовремено је борба за оприрођење и оплемењивање природе. Ни људскост ни природност не могу бити остварени бекством у природу, већ борбом против владајућег поретка који све интензивније уништава свет. Без борбе против капитализма натуралистички покрети постају странпутица у борби за опстанак човечанства.

Уништавајући природни и хумани животни простор капитализам ствара технички животни простор. Као што је капиталистичко време мртво време, тако је капиталистички животни простор мртав простор. Ради се о приватизовању и инструментализовању природног и друштвеног простора, стваралачких способности човека, савладаних природних моћи и еманципаторских потенцијала материје ради обезбеђивања развоја капитализма – по цену уништења еманципаторских потенцијала човечанства, као и природе као животворне целине. Ајфелов торањ претставља наговештај капиталистичког дегенерисања животног простора човека. Он је симбол победе техничке цивилизације над еманципаторским наслеђем националних култура и наметање капиталистичке визије будућности. Са њим су са хоризонта Париза уклоњени Нотр Дам и Монмартр, Лувр, мостови Сене и све оно што спада у француско културно наслеђе. Савремена архитектура има, попут традиционалне, политичку (идеолошку) природу и претставља стварање таквог животног простора који одговара природи савременог капитализма. Она је постала средство за капиталистичко дегенерисање животног простора човечанства. Архитектонске визије немају хуманистички ни природњачки, већ технократски карактер. Оне су производ на технички начин тотализованог света. У савременом капитализму не доминира статична, већ динамичка монументалност која је израз „прогресивног“ духа капитализма и у којој се изражава настојање капитализма да трансформише свет путем нових градитељских материјала и техника. „Необични“ грађевински облици, који имају технички карактер и спектакуларну димензију, замењују облике у којима долази до израза хуманистичка визија света и оплемењена природа.

Менхетн  је  најаутентичнији  облик  на  капиталистички начин дегенерисаног животног простора. Монументалне грађевине, вештачки материјали, неприродни облици, „победа“ над гравитацијом… „Прогрес“ се поистовећује с висином зграда и техничким иновацијама. Као што су у средњем веку владајуће олигархије настојале да изграде што више богомоље и на тај начин покажу своју овоземаљску моћ и стекну првенство, тако се данас најмоћнији капиталистички кланови боре да изграде што више облакодере и на тај начин покажу своју моћ и постојаност владајућег поретка. Као што монументалне богомоље нису имале духовну већ политичку и пропагандну природу, тако ни монументални капиталистички „торњеви“ немају хуманистичку већ економску и рекламну природу. Моћ капитала мора да има импресивну димензију и да буде изнад света и људи. Бити изнад других симболичан је израз владања над другима. Све више зграде су израз мегаломанских амбиција капиталистичких моћника и њихових архитеката-плаћеника. Оне су изграђене за „пословну елиту“ која влада светом и симболизују поредак који „превазилази“ природни и хумани свет. Оне указују на ексклузивност и самодовољност владајуће класе. Аутоматизација, климатизација, базени, баште… Све је пренето у виртуелни свет који се издиже изнад „обичног“ света који капитализам претвара у згариште. Из перспективе „обичног“ грађанина, зграде изгледају као васионски бродови који су спремни да напусте Земљу. Што се тиче стадиона, он је храм капитализма и као такав обрачун с историјским и животворним бићем човека. Стадион симболизује потпуно затварање човека у капиталистички простор у коме не тече природно и историјско време живота, већ капиталистичко време смрти.

Природа је од пуке материје и предмета прераде постала за човека естетска појава када је развио своје естетско биће, а то значи када је стекао способност да природу опажа, доживи и схвати као животворну целину. Стицањем естетског чула човек је стекао могућност да доживи изворну лепоту природе, а то истовремено значи да је путем човека као еманципованог природног бића природа стекла естетску самосвест: од природе по себи постала је природа за себе. Животворна снага природе је оно што природу чини лепом. Природа садржи безбројне животворне облике који су потенцијална естетска инспирација за човека и који имају симболичну димензију само уколико човек схвата и доживљава природу као животворну целину. Само као еманциповано животворно биће човек може да се напаја животворном лепотом природе. Она пружа могућност човеку да се хуманизује тако што ће да развије своја чула, визионарску машту, да заволи живот… Телесно и ментално здравље човека непосредно је условљено живљењем у здравој и оплемењеној природној средини: homo sanus in natura sana. До појма лепог данас може се доћи у односу према дегенерисаном свету, што значи у односу према деструктивној ружноћи коју ствара капитализам. Лепо је оно што зрачи животворном снагом која пружа могућност човечанству да опстане и створи хумани свет. Уметност која ствара „лепе призоре“ тако што од света који пропада ствара естетски изазов има ескејпистичку и анти-егзистенцијалну природу. Спектакуларна естетизација света путем све усавршенијих техничких средстава је начин на који се прикрива владајуће деструктивно ништавило. Капитализам уништава природну и људску лепоту уништавањем животворности природе и човека. Што је бљештавија вештачка светлост „техничког света“, то је слабија животворна светлост коју зрачи човек као хумано и природно биће.

Што се тиче Фромове „биофилије“, она има апстрактни карактер. Љубав према живој природи претпоставља љубав према људима као хуманим, што значи еманципованим природним бићима. Оно што чини да је човек заинтересован за опстанак живота је потреба човека за човеком. Уколико човек не осећа да припада људској заједници, а то значи уколико је лишен чула људскости, за њега је питање опстанка човечанства пуко техничко питање. Непосредно доживљавање туђе несреће је оно што у човеку покреће људско, а борба за друштвену правду и слободу омогућава да реализује своје људско биће. Када човека више не дотиче туђа несрећа он престаје бити човек. На капиталистички начин дегенерисани човек не осећа потребу за људима већ у њима види непријатеље и средство за задовољавање својих приватних интереса и патолошких потреба. То условљава његов однос према природи: он није у стању да доживи природу као животворну целину, већ у њој види објекат експлоатације. За њега шума није органски део живог света и као таква услов опстанка животиња и човека, већ дрвена грађа која треба да му донесе профит. „Све има цену!“ – то је суштина капиталистичке „биофилије“.

Све бројнији и милитантнији покрети за „заштиту животиња“ заснивају се на потреби малограђана да побегну од самоће и одговорности за уништавање света. „ Хуманост“ се доказује бригом за уличне псе и мачке истовремено док се подржава капиталистички поредак који све интензивније уништава живот на Земљи и који доводи до тога, да у свету свакога дана на десетине хиљада деце умре од глади и болести. Исто тако, кога на Западу занима што је у Вијетнаму, као последица америчког бомбардовања, рођено на стотине хиљада осакаћене деце и што је умрло на десетине хиљада новорођенчади? Кога на Западу брига за децу која у Ираку, Србији, Босни, Либији, Авганистану… умиру од леукемије и других канцерогених оболења изазваних америчким „хуманитарним интервенцијама“? Није апстрактна љубав према живом свету, већ је патња све већег броја људи и све угроженији опстанак човечанства оно што треба да покрене човека у борбу за очување живота. Борба за искорењивање узрока који доводе до уништења света, а то значи борба против капитализма, претставља прави начин на који се исказује љубав према живом свету.

Историјски гледано, човек је постајао човеком пре свега сучељавајући се с егзистенцијалним изазовима. Природа тих изазова условљавала је начин њиховог решавања и на тај начин је непосредно утицала на развој човека. Егзистенцијални изазов који савремени капитализам намеће највећи је и најдраматичнији изазов пред којим се човек нашао. Никада у историји човек није стајао пред задатком да сачува живот на Земљи и спречи уништење човечанства. То је изазов који превазилази класичну хуманистичку дефиницију човека као универзалног стваралачког бића слободе. Специфичност капитализма као поретка деструкције условљава како специфичну природу човека који га брани, тако и специфичну природу човека који настоји да му се супротстави. Капитализам производи  деструктивног  човека  који  је  постао  средство за развој капитализма, што значи за уништење живота. Истовремено, капитализам производи све милитантнијег анти-капиталистичког човека који у уништењу капитализма и очувању живота на Земљи, стварањем новог света, проналази  смисао  живота.  Све  интензивније  уништавање  живота условљава све беспоштеднији сукоб између ова два типа људи који, заправо, претстављају савремену класну поделу света: класа деструктивних фанатика капитализма и класа умних и бескомпромисних бораца за опстанак човечанства. Постајање капитализма тоталитарним деструктивним поретком условљава постајање човека тотализујућим животворним бићем за кога је слободарско и културно наслеђе човечанства основ критичке самосвести и делатне воље. У борби за очување живота и за стварање новог света човек ће постати истински човек. То није митолошки човек који ће, као савремени Феникс, узлетети из капиталистичког пепела неоштећених крила. То је конкретни човек који ће читавим својим бићем осећати последице уништавања природе јер је њен органски део. Отуда стварање новог света подразумева самопрочишћавање и самоизграђивање човека и његово постајање еманципованим друштвеним и оплемењиним природним бићем. Уместо космичке енергије (Ниче), која је само метафорички израз животне моћи монополистичког капитализма, у човеку ће потећи животворна снага човечанства. „Воља за моћ“ постаће воља за слободу и опстанак.

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku