Морис Мерло-Понти: тело као “бивање-у-свету”

М

Код Мерло-Понтија доминира настојање да се тело схвати на нови начин и успостави нови однос према телу. Мерло-Понти: “Оно збиљско је чврсто ткиво, оно не чека на наше судове како би присвојило најчудније појаве, ни како би одбацило наше највјеројатније имагинације. Перцепција (опажај) није знаност свијета, то није чак ни акт, неко хотимично заузимање става, она је основа на којој се сви акти оцртавају и њихова је претпоставка. Свијет није објект чији закон конституирања посједујем у себи, он је природна средина и поље свих мојих мисли и свих мојих јасних перцепција. Истина не “пребива” само у “унутрашњем човјеку”, или радије, нема унутрашњег човјека, човјек је у свијету, он се спознаје у свијету. Када се враћам себи полазећи од догматизма здравог разума или од догматизма знаности, не наилазим на жариште унутрашње истине, већ на субјект предан свијету.”(4) Оптерећен потребом да се супродстави догматизму, Мерло-Понти се нашао на терену грађанске филозофије чији је главни задатак да створи лавиринте у којима ће се изгубити критичко-мењалачки ум и идеја будућности. Прави проблем је уништење човека и његовог тела.

Можемо се сложити са Мерло-Понтијевом тврдњом да је доживљавање света телом изворни и основни начин “бивања-у-свету” и односа човека према свету. Међутим, код Мерло-Понтија “бивање-у-свету” има објективистички, што значи апстрактни карактер. Он полази од тела као датости и превиђа да “бивање-у-свету” није самосвојни процес, што значи да човек не доживљава своје тело непосредно, већ посредством конкретног тоталитата епохе у којој живи и владајућег идеолошког “модела” тела, што значи као конкретно људско (друштвено) биће. Људско тело није природна датост и као такво појава sui generis, већ је историјски производ. Не само да данас постоји битно другачији однос према телу у односу према античкој и хришћанској цивилизацији, већ се ради о битно другачијем телу. Свака цивилизација ствара специфично тело и специфични однос према телу – и на тај начин специфичног човека. Још су у антици схватили да је произвођење одређеног тела истовремено произвођење одређеног типа човека (господарске расе и роба). Класна и расна физиогномика имају прворазредни значај у грађанској антропологији и на њој посебно инсистирају грађански хеленисти који идеализују антику. Специфичност капитализма је у томе што он не дегенерише тело тако што га лишава животности (одумирање телесних функција) путем медитативног активизма (аскеза), као што је то у хришћанству, већ тако што га, путем инструментализованог (технизованог) деструктивног продуктивистичког (профитерског) активизма, преображава у машину. Спортско тело је типичан производ “техничке цивилизације”, што значи на капиталистички начин дегенерисано тело човека. Истовремено, “бивање-у-свету” модерног човека значи имати (критички) однос према постојећем свету, полазећи од тога да је човек увек “више” од онога нашта је сведен у постојећем свету. И животиња је тело, али она доживљава свет око себе на битно другачији начин него човек. Човек је слободарско-стваралачко биће које доживљава свет посредством очовечених (социјализованих) чула, што значи на људски начин као целовито људско биће руководећи се визијом света који може да створи: животиња је оно што јесте; човек је оно што може да буде.

Мерло-Понти тврди да је тело “начин присвајања свијета”, али је тело данашњег човека већ присвојено од стране капитализма и одговара капиталистичком присвајању природе: оно има инструментални и деструктивни (денатурализујући) карактер. Телесни однос према свету однос је капиталистички дегенерисаног тела (човека) према капиталистички дегенерисаном свету. Нерефлектовани “наивни додир са светом” (Мерло-Понти) одређен је још пре рођења – и није “наиван”. Самим актом зачећа, који је све чешће само техничка оплодња све болесније жене путем све болеснијег семеног материјала, ствара се биће које је док је још у мајци изложено погубном утицају средине. Човек није “бачен у свет” (Хајдегер), већ се рађа и настаје у на смрт болесном свету и неминовно добија особености тог света. Човек већ као дегенерисано биће “улази” у дегенерисани свет: порађање детета од стране жене само је појавни облик у коме свет порађа човека. Субјективност је битно одређена пре него што је човек постао свестан себе као личности, што значи пре самосвесне субјективности. Управо на нивоу телесности или нерефлектоване перцепције дете несвесно усваја начин живота и вредносне моделе који одређују његово будуће понашање: тело је резервоар несвесног. Однос према телу у детињству битно условљава развој личности, афективне природе, ума, понашања… “Ембриологија људског духа” (Пијаже) условљена је телесним развојем и животним условима у којима се он одвија. Начин рађања детета, први контакт са светом, са мајком, светлост, средина у којој расте, покрети које савладава, ствари које додирује, звукови, мириси, исхрана и ритам исхране, телесни контакт, амбијент, облачење, ваздух, пелене, вода, покрети око њега, постељина, боје, телевизор, намештај, дизање на ноге, ограничени животни простор, играчке, однос родитеља, напетост, агресивност средине – читаво животно окружење има специфични карактер и предодређује однос човека према свету. У одрастању детета нема спонтаног понашања, које представља пулсирање изворног животног ритма природног бића човека, већ доминира репресивни ритам живота који “усисава” човека у постојећи свет тако што потискује и дегенерише изворну природу човека и ствара од њега патолошку личност. Још у најранијем детињству у човека је унето “семе зла” и питање је друштвених околности, конкретног живота и природе личности како ће се оно развити и испољити. Тзв. “агресивност”, која непосредно утиче на телесни развој, није утемељена у “животињској природи човека”, већ је патолошка (психичка и телесна) реакција на репресију којој је човек од најранијег детињства изложен. Када је “спонтана”, она је компензационо понашање које не уклања узроке незадовољства, већ доприноси њиховом развоју.     

У модерном друштву однос према телу посредован је капиталистичким космосом (индустријски мимезис, принцип рационалности и ефикасности, деструктивни инструментализам…) који се појављује у облику од човека отуђене и над човеком доминирајуће техничке сфере која је непосредно животно окружење, и која намеће логику живљења. Путем ње капитал влада човеком и природом. Као што је у антици посредством сфере олимпијских богова човек био роб владајућег поретка, тако је у капитализму постао роб владајућег поретка посредством науке и технике. Инструментализовање тела заснива се на капиталистички заснованој подели рада, што значи на специјализацији и на тој основи сакаћењу човека. Маркс говори о претварању човека у наказу у индустријском процесу производње, што је на маестралан начин приказао Чарли Чаплин у свом филму “Модерна времена”. Капиталистички облик отуђеног рада прерађује тело тако што од њега ствара техничко (радно) оруђе, а ум своди на операционализовани интелект. Капиталистички дегенерисано тело има дегенерисана чула и моторику. Доминира телесна механика, прецизност покрета, естетика машине, де-еротизовање, хипертрофија једних и атрофија других функција, обездуховљено тело и покрет; уместо античког принципа metron ariston доминира агресивно мишићаво тело; принцип оптималног напора укинут је принципом “већег напора”; доминира (само)деструктивни карактер и покрет чија је динамика прилагођена капиталистичком ритму репродуковања и тсл. Не ради се, дакле, о култивисању (хуманизовању), већ о технизовању тела (природе). Капиталистички начин индустријске производње створио је од човека роботизовану наказу. То се најбоље види у спорту у коме важи принцип “Рекордери се рађају у епруветама!” и у коме је роботизовано тело највиши естетски изазов. Уколико тело није ни природно ни људско, онда човек не може путем тела не само “бити-у-свету”, већ више не може ни бити – јер више није човек.

Телесност као “перцептивност с властитом просторношћу и временошћу” (Мерло-Понти) је привид: капитализам присваја човека капиталистички присвојеним (дегенерисаним природним) простором, што значи тако што га уништава као природно и људско биће. “Властитост” тела није јаство човека, већ владајућег поретка – будући да се ради о отуђеном човеку, а то значи од човека отуђеном и на капиталистички начин инструментализованом (дегенерисаном) телу. Инструментални однос према природи, која је сведена на објект експлоатације и деструкције, условљава и однос према телу које је за човека непосредна природа. Постојећи свет је неприродни и нељудски свет и човек опстаје у њему преко сурогата тела. Људи живе у градовима који су капиталистичка гета у којима је капиталистичко дегенерисање природе, живота и човека достигло врхунац: човек је “обасјан” вештачком светлошћу, удише загађени ваздух, пије загађену воду, једе затровну храну, живи таквим начином живота који разара везу човека са природом и његово природно биће… Што се тиче времена, капитализам инструментализује човека тако што му намеће ритам живота који одговара брзини капиталистичке репродукције и који има технички и деструктивни карактер. То је тотализујуће време које пре свега условљава ритам и начин кретања тела, и које представља обрачун с биолошким ритмом рада организма.

Будући да је човек путем свог тела “непосредно у свету”, најпогубнији и неизбежни облик дејства капитализма као поретка деструкције на човека је преко тела: криза света истовремено је криза тела. Отуда је основни облик отуђења човека од себе – отуђење од свог тела. Човек доживљава себе као другост у односу према постојећем свету путем муке која проистиче не само из његових незадовољених примарних потреба, већ и због њиховог сакаћења. Он бежи из света тако што бежи из свог тела, или тако што бежи у своје тело (нарцизам). Већина грађана Запада доживљава свакодневну фрустрацију због одбацивања сопственог тела као безвредног, зато што не одговара владајућем (потрошачко-рекламном) моделу тела који је основ друштвеног вредновања. Човек доживљава сопствено тело као казну, као нешто туђе и покушава да га маскира (“мода”), или преобрази насилним телесним вежбама, “третманима”, операцијама… Капиталистички дегенерисани човек има инструментални однос према своме телу који се заснива на профитерском принципу. Телесни изглед и здравље нису циљ, већ средство за остваривање друштвеног престижа и егзистенције. Настоји се досећи модел тела који одговара владајућем вредносном моделу који диктирају владајући модни концерни. Све чешћа промена модних модела наводи људе на све учесталије интервенције, што значи на све беспоштеднији однос према телу. Створена је индустрија која производи моделе изгледа. Image постаје роба попут одевних предмета. Индустрија забаве нуди све разноврсније облике телесног дегенерисања. Пластичне операције, body-building и fitness-центри, дијете итд – служе да прилагоде човека доминирајућем моделу “лепог” – који се заснива на стандардима рекламне индустрије, као што је модел “Барбике” који је “најлепши” облик обезвређивања човека. Што се тиче “Рокија”, “Рамбоа”, “терминатора” и других холивудских наказа, они су слика савременог капиталистичког “натчовека” коме је “обрисана” културна свест и који се у “свом” понашању руководи деструктивним идиотизмом.

Природа “спонтаног” покрета условљена је амбијентом, условима и начином живота. “Спонтани” покрет у граду има битно другачију природу од спонтаног покрета у природи. Карактер покрета условљава природу тела (сензо-моторике), развој интелекта, међуљудске односе… Технизовани покрети, који проистичу из техничког света и који имају деструктивно-конзумерски карактер, представљају доминирајући облик репресије над човеком. Истовремено, телесни покрет има симболични значај: пијење “кока-коле” није само задовољавање жеђи и телесни акт, већ и симболични однос човека према постојећем свету, према будућности, према себи и другим људима. Исто тако, телесно присуство у “МекДоналдсовим” ресторанима и конзумирање сурогат-хране у њима представља симболични облик бивања-у-свету и произвођење владајућег поретка, као што је то и боксерски ударац, технизоване телесне вежбе, одлазак на стадион… “Тражења одговора” у дечијој “спонтаности” и у културама у којима није дошло до еманциповања човека као индивидуе, а посредством средстава и облика који су производ капиталистичке цивилизације, је странпутица у борби човека за еманципацију. Не може се “лоша” рационалност заменити мистиком, што значи враћањем на примитивне облике свести. Грађанској теорији није више основни циљ да афирмише капиталистичку цивилизацију, већ да уништи идеју будућности и сам ум. “Ослушкивање ирационалног” постаје одбацивање културног наслеђа и бекство из живота. Гласови ирационалног су вапај потиснутих и дегенерисаних људских потреба, потиснуте личности. “Слушати тело”, које је најнепосреднији производ постојећег света, значи подредити се владајућем поретку.                                  

             За разлику од ранијих владајућих класа, буржоазија настоји да укључи не само у своју духовну, већ и животну сферу и радне слојеве. Капиталистички начин живота (“потрошачко друштво”) постаје тотализујући принцип живота који никога не штеди и од кога се не може побећи. Комерцијализовање живота најгори је облик тоталитаризма који је створен у историји јер оно у потпуности подређује природу, друштво и човека деструктивном механизму капиталистичке репродукције. Његова суштина уобличена је у монструозној максими “Паре не смрде!” – у којој је изражена бит екоцидног капиталистичког тероризма. По диктату апсолутизованог принципа профита долази до тотализовања света “техничком цивилизацијом” – којом се уништава могућност за стварање хуманистичке цивилизације – као и природе, тела и телесног покрета, што непосредно условљава „развој“ чула и менталних способности човека. Доминирајући облик телесног активизма постаје конзумерски активизам. Комерцијализовање тела “највиши” је облик капиталистичког дегенерисања тела (човека). Тело човека није само део капиталистички дегенерисаног света, већ постаје средство за уништавање природног и људског и као такво непријатељ човека. Непосредни производ “потрошачког друштва” је човек-потрошач коме одговара потрошачко тело у коме треба да нестану сурогати “потрошачке цивилизације” и средство за уништавање света. Капитализам уништава тело тако што га претвара у деструктивни механизам – изазивајући хипертрофију оних телесних функција које пружају могућност за развој потрошачког друштва, и атрофију оних функција организма које немају профитабилан карактер. Доминира ритам капиталистичке репродукције који уништава биолошки ритам живота – без чега нема здравог човека. Човек се не руководи само конзумерским активизмом као вредносним изазовом, већ његово тело не може да опстане без све већег броја препарата и помагала, као и вештачких животних услова. Капиталистичко тотализовање света подразумева капиталистичко тотализовање тела, што значи његово изобличавање и стварање хронично болесног човека који може да преживи једино уколико конзумира све веће количине медикамената и медицинских интервенција. Опстанак човека све је више посредован вештачким средствима која од човека стварају инвалида. Тело је изгубило природне потребе: оно не може више да прерађује природну храну, живи на медикаментима и посредством медикамената. Читав живот човека је под “третманима” који, у крајњем, треба да омогуће да опстане у функционалном складу са владајућим поретком. Материјално богатство не омогућава здрав живот, већ доводи до специфичног менталног и телесног дегенерисања плутократије. На основу односа према телу може се видети да развој “потрошачког стандрада” подразумева уништавање животног стандарда. Рад, начин живота, кретање, ритам живота, исхране, спавање, простор који је савремени гето (градови), ваздух, вода, храна, дуван, дрога, пиће, начин живота који уништава природно биће човека, ноћни живот, ритам и начин исхране – готово сви облици живота постају начин дегенерисања човека. Холестерол, целулит, шећерна болест, рак, срчана оболења, неурастенија, депресивност, СИДА итд. – нису “болести савременог света”, већ капиталистички облик телесног и менталног дегенерисања човека. Ради се о капиталистичкој мутацији човека која се изводи тако што се човек лишава природне и људске животворности и дегенерише у пластично и техничко “биће”. Истовремено, све већи број болести којима је човек изложен нису природно условљене и немају природни карактер, већ су производ лабораторија и имају геноцидни и профитабилни карактер. Ради се о капиталистичкој производњи болести које се “лече” тако, да се од човека ствара профитабилни пацијент, што значи хронични болесник. “Телесне потребе” данашњег човека одређује  пропагандна машинерија и његов друштвени положај. Човек који непрестано прождире све веће количине све неквалитетније хране представља најважнији стратешки циљ индустрије хране. Она ствара све болеснијег човека кога, по природи ствари, “преузима” медицина и фармацеутска индустрија. Конзумирање све веће количине хране није телесна потреба, већ је компензација за прикраћену људскост. Исто је с пушењем, дрогирањем, алкохолизмом, конзумерским телесним активизмом попут аerobic-a, body-building-a и сл. Капитализам од последица уништавања природе и човека ствара изворе профита и развија све стравичније механизме деструкције. Људско тело постаје универзална деструктивна машина и универзална канта за отпад у којој треба да нестану све отровнији сурогати капиталистичке цивилизације. Истовремено, егзистенцијална стрепња, понижавања која човек свакодневно доживљава, усамљеност, безнађе које ствара деструктивно капиталистичко ништавило – ментално изобличава човека, што непосредно условљава дегенерисање тела.

Суштина појаве може се на прави начин схватити само уколико се схвати тенденција њеног развоја, а то значи тенденција развоја света у коме она настаје и развија се. Шта је тело може се схватити само у контексту владајуће тенденције развоја капитализма. У методолошкој равни феноменологија пружа могућност да се, у виду “интенционалности” и “феноменологије генезе”, појаве схвате у контексту њихове промене (постајања). Није “чињеничност света” (Мерло-Понти) оно што по себи “твори Wеltlichkeit der Welt” (световност света), већ је то владајућа (деструктивна) тенденција његовог развоја. Она непосредно утиче на телесни и ментални развој човека и условљава његов однос према свету.       

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku