Манифест Егзистенцијалног Хуманизма

М

Свет је постао капиталистички крематоријум. Најважнији задатак хуманистичке интелигенције је да изгради такву самосвест савременог човека која пружа могућност човечанству да опстане. Она треба да укаже на све драматичније последице развоја капитализма као деструктивног поретка и на пос- тојеће објективне могућности за стварање новог света. Истовремено, она треба да изгради политичку стратегију која ће постати полазиште за стварање таквих глобалних облика политичке борбе који ће спречити уништење живота на планети и створити нови свет.

Критика капитализма треба да поштује два методолошка постулата. Први: природа одређене друштвене (историјске) појаве одређује се на основу тенденције њеног развоја – шта она постаје. Други: природа друштвене (историјске) појаве условљава природу њене критике. Природа капитализма, што значи тенденција његовог развоја као деструктивног поретка, условљава како природу критике капитализма, тако и политичку стратегију борбе против капитализма. Не ради се о стварању униформног начина мишљења, већ о начину мишљења који настоји да поставља питања која имају егзистенцијални и есенцијални карактер. Такав начин мишљења је супротност владајућој идеологији, која се појављује у виду „кока-кола културе“, која настоји да маргинализује суштинско, да би маргиналном дала спектакуларну димензију – што је савремени рекламни облик у којем се појављују владајући принципи капитализма.

Специфичност савременог историјског тренутка, што значи специфичност капитализма као поретка деструкције, условљава и специфични однос према прошлости. Владајућа идеологија стерилише слободарско-мењалачки набој филозофске мисли и своди је на беживотну „историју филозофије“ која постаје средство за уништавање слободарске и животворне снаге ума. Критичка теорија, која се заснива на егзистенцијалном хуманизму, треба да створи могућност да стваралачки и слободарски дух предака „оживи“ тако што ће бити укључен у борбу за опстанак живота и за стварање новог света. У борби за опстанак човечанства мисао прошлости треба да реализује свој хуманистички – егзистенцијални и слободарски потенцијал. Све дубља криза егзистенције приморава човека да се усресреди на основна егзистенцијална питања и да у том контексту сажме слободарско и културно  наслеђе човечанства – да га лиши „репова“ који само разводњавају борбу и одвлаче ум на странпутицу. „Пуноћа људског“, што значи сагледавање човека из историјске перспективе, условљена је све драматичнијим егзистенцијалним изазовима. Слободарска прошлост треба да постане извориште животворне снаге човека у борби за опстанак човечанства. Одлазак у митолошку прошлост оправдан је једино уколико подразумева оживљавање слободарских и животворних митова. У противном, он се своди на одвлачење ума на странпутицу и, независно од личних мотива, има анти-егзистенцијални карактер.

Конкретна критика капитализма не може да се заснива само на есенцијалном, већ пре свега на егзистенцијалном хуманизму. Идеали Француске грађанске револуције – Liberté, Еgalité, Fraternité – јесу нужни, али не и довољни услов будућности. Борба за очување живота на планети и за повећање извесности опстанка човека као културног (друштвеног) и биолошког (природног) бића представљају conditio sine qua non борбе за будућност. Уместо Марксовог појма „отуђење“ (Еntfremdung) основни појам у критици капитализма треба да буде деструкција. Марксов револуционарни хуманизам појављује се у односу према капитализму као поретку неслободе, неправде, не-ума – и залаже се за слободу, друштвену правду, за умни свет, што значи да се налази у есенцијалној сфери. Егзистенцијални хуманизам појављује се у односу према капитализму као деструктивном поретку који уништава природу и човека као биолошко и људско биће – и у прави план ставља борбу за опстанак живога света, што значи да се налази у егзистенцијалној сфери. Тврдња да је човек стваралачко-слободарско биће одговор је свету у коме је човек отуђен од себе као стваралачког и слободарског бића. Тврдња да је човек животворно биће одговор је свету који се заснива на уништењу живота: борба за слободу постаје борба за опстанак. Што се тиче борбе за умни свет, то није само есенцијални, већ основни егзистенцијални изазов. Истовремено, Хегелова (Марксова) дијалектика може само условно да буде прихваћена као полазиште за развој критике капитализма будући да се њена историјска пирамида слободе заснива на егзистенцијалној извесности.

У „традиционалном“ марксизму критика капитализма с аспекта онога што још није а што може да буде (Блохово noch-nicht-Sein) има апстрактни карактер. Конкретна природа капиталистичког позитивитета условљава и природу негативног, што значи критичке свести и политичке праксе која се на њему заснива. Савремени човек не може да стекне одговарајућу историјску самосвест полазећи од апсолутизованог и идеализованог антрополошког модела човека као универзалног стваралачког бића слободе, већ полазећи од егзистенцијалних изазова које капитализам као деструктивни поредак намеће човеку. Постајање човека човеком (оним што он у својој бити јесте – тотализујуће слободарско-стваралачко-животворно биће) и постајање света људским светом условљено је постајањем капитализма капитализмом, што значи постајањем капитализма оним што у својој бити јесте – тоталитарним деструктивним поретком. Конкретна будућност не заснива се на ономе што човек жели да учини полазећи од својих истинских људских потреба, већ на ономе шта човек мора да учини да би човечанство опстало. Есенцијална раван будућности непосредно је условљена егзистенцијалним изазовима. Развој капитал- изма довео је до тога да будућност више није могућа као производ слободне (визионарске) стваралачке праксе човека (Блохова „отвореност“), већ је условљена последицама које ствара капитализам као деструктивни поредак. Објективне могућности за стварање новог света и могућност реализовања човека као универзалног стваралачког бића слободе условљене су развојним могућностима капитализма као деструктивног поретка. То је основ конкретне дијалектике будућности. Десеткована природа, осакаћени човек, нагомилане деструктивне моћи капитализма са којима човечанство моментално може бити уништено – то је исто тако објективно стање које неминовно условљава могућност будућности и њено планирање. Не поставља човек себи оне задатке које може да реши, као што то тврди Маркс, већ је капитализам тај који намеће човеку судбински задатак: да очува живот на планети и спасе човечанство од уништења. Бити на нивоу историјског задатка који човеку поставља капитализам значи сучељити се с капитализмом као порет- ком који уништава живот. На нуклеарним ђубриштима не може се створити хумани свет.

За марксистичке теоретичаре основни егзистенцијални покретач човека је празан стомак. Типичан је Блохов став да „у основи планирања леже: глад, оскудица и немаштина“. Капитализам пуни стомаке својих поданика тако што уништава природу и дегенерише човека као природно и људско биће стварајући од њега контејнер у коме нестају све отровнији сурогати „потрошачке“ цивилизације. Што се тиче урођене агресивности човека као живог бића, капитализам преображава животну агресивност човека у деструктивну моћ. Потенцијално мењалачка енергија људи, која проистиче из њиховог све већег незадовољства, посредством капиталистичке животне и идеолошке сфере постаје spiritus movens капитализма. Потреба за животом претвара се у потребу за уништавањем. Критикујући Хегела, Блох са правом указује на то да није свака негација у историји истовремено помак унапред. Међутим, он не увиђа да капиталистичка негација води уништењу света. Нема речи о капитализму као деструктивном поретку и у том контексту о свести о могућности уништења живота као битном садржају револуционарне свести. Антиципација будућности као конкретна антиципација конкретне будућности мора да антиципира развој капитализма, што значи последице које ствара капитализам као деструктивни поредак које неминовно условљавају слободу човека, а самим тим и могућност будућности и њену конкретну природу.

Постоје два историјска основа повезивања људи: спонтани, што значи потреба човека за човеком (еротска природа човека, симболично као „љубав“), и репресивни, пре свега обезбеђивање непосредне егзистенције (рад и све оно што он условљава, симболично као „дужност“). У досадашњим историјским периодима задовољавање репресивног основа повезивања људи ишло је на уштрб хуманог повезивања. Постајући homo faber човек је потискивао и губио своје аутентичне људске особине (еротску природу), што је до врхунца доведено у капиталистичком друштву које је постало „техничка цивилизација“ у којој је дошло не само до дехуманизовања, већ и до денатурализовања човека. Као тоталитарни и глобални поредак деструкције капитализам је на нови и далеко драматичнији начин поставио питање нужности и слободе. Није више рад као такав, већ је борба за очување живота (и њему одговарајући рад) постала најважнија егзистенцијална обавеза човека. Борба за опстанак постаје савремено “царство нужности” и на њеном темељу развиће се човек као тотализујуће животворно биће. Савремени капитализам “ујединио” је егзистенцијалну са есенцијалном сфером: борба за слободу постаје егзистенцијална нужност, а борба за опстанак основни слободарски изазов. Нису више сфере рада, уметности, игре – полазиште слободарске праксе, већ је то човек као тотализујуће животворно биће које читав свој живот сагледава у егзистенцијално-есенцијалној равни, што значи у контексту борбе против капитализма који је претворио законе природе, друштвене институције и човека у средство за уништавање живота. У том контексту рад, којим се реализују стваралачке (животворне) моћи човека и ствара истински људски свет, постаје основна есенцијална делатност. Као што је данас произвођење добара (робе) истовремено уништавање живота, тако ће у будућем друштву произвођење добара истовремено бити произвођење здравих животних услова (оплемењене природе) и стварање здравог (оплемењеног) човека. Основни задатак човечанства у будућности биће да наново успостави еколошку равнотежу и на тај начин животне услове у којима човек може да опстане. Томе ће бити подређен развој производних снага, сами радни процеси, активности у слободном времену, практично – читав живот. У тим условима такмичење које се своди на борбу за победу постизањем већег резултата (рекорда), као што је то у спорту, биће само део праисторије човечанства.

Оно што треба да чини нови квалитет повезивања људи на основама борбе за очување живота на планети је то што оно треба да пружи подстрек за развој хуманих основа повезивања људи, што значи да треба да буде условљено потребом човека за човеком. Ради се о томе да је капитализам претворио све друштвене институције, као и читав живот, у средство за оплодњу капитала, што значи за уништавање живота. Да би опстао, човек нема коме да се обрати за помоћ осим другом човеку: друштвеност је егзистенцијални императив. У дијалектичком смислу, човек као реализовано друштвено биће постаје тотализујуће животворно биће – у односу према капитализму као тотализујућем поретку деструкције. У том контексту могли бисмо да преформулишемо једну од основних Марксових теза из „Комунистичког манифеста“, да је „слобода сваког основни услов за слободу свих“. Полазећи од тога да је човечанство угрожено тако што је угрожен живот сваког човека, може се доћи до става да је опстанак сваког основни услов за опстанак свих.

Капиталистички тоталитаризам је најпогубнији облик тоталитаризма који је створен у историји. Он се заснива на тоталном комерцијализовању природе и друштва. Сваки део планете и сваки сегмент друштвеног и индивидуалног живота постао је саставни део механизма деструктивне капиталистичке репродукције. Сам живот постаје тотализујућа моћ која формира карактер људи, њихову свест, међуљудске односе, однос према природи… Историјски облици тоталитаризма појављују се у односу према идеји прошлости, одређеној трансценденталној идеји, или према идеји будућности – што отвара могућност за њихову критику. Савремени капиталистички тоталитаризам заснива се на деструктивном нихилизму: он уништава како идеју трансценденције, тако и идеју будућности (прошлости) и самим тим могућност за успостављање критичке дистанце према постојећем свету. Док је капитализам био у фази настајања он је производио визионарску свест која није само отварала простор за развој капитализма, већ и за његово превазилажење (Мор, Кампанела, Хобс, Бекон, Овен, Фурије…). Постајући тоталитарним деструктивним поретком капитализам се обрачунава с визионарском свешћу и ствара тоталитарну позитивистичку свест – којој одговара идеја о „крају историје“ и „последњем човеку“ (Фукујама). Капитализам укида историју претварајући историјско време у механизовано догађање, што значи у позитивно ништа. Истовремено, капиталистичко временовање нема само анти-историјски, већ анти-егзистенцијални карактер. Капитализам уништава саму могућност будућности: она се појављује као на капиталистички начин дегенерисани u-topos.

Капиталистички развој производних снага не повећава извесност људског опстанка, као што тврди Маркс, већ га све драматичније доводи у питање. Отуда, уместо да ствара оптимизам, капиталистички „прогрес“ производи страх од будућности. Најпогубнија карактеристика капитализма је да од последица уништавања живота ствара изворе профита и на тај начин основ за свој даљи развој, при чему стваралачке моћи човека постају средство за развој деструктивних моћи капитализма и за убрзање процеса деструкције. Капитализам је постао саморепродукујући механизам деструкције који је за живи свет оно што је малигни тумор за организам: он продужава себи живот тако што прождире све оно што пружа могућност човечанству да опстане. Не ради се само о систематском, већ о дефинитивном уништењу живота на планети.

Савремени човек не сучељава се само с идеолошким, војним и полицијским терором владајућег поретка, као што је то било у прошлости, већ с нагомиланим деструктивним моћима капитализма. У капитализму доминира дух деструктивног варваризма и он условљава активности владајуће класе и њену одбранбену стратегију. Употреба атомских, хидрогенских и неутронских бомби, смртоносних вируса, изгладњивање становништва, загађивање и уништавање извора воде и тсл. (са чиме ће бити усмрћене стотине милиона људи и непоправљиво контаминирана животна средина) представља за на капиталистички начин дегенерисану светску плутократску „елиту“ – „оправдану меру“ уколико ће се на тај начин продужити опстанак капитализма. Да би спречили пропаст капитализма, фанатици капитализма спремни су да униште човечанство и живот на планети.

НАТО агресија на Србију у пролеће 1999, са којом је Србија приморана да постане део америчког „новог светског поретка“, указује на праву природу капитализма. На Србију је бачено преко 32 000 уранијумских пројектила чиме је извршена контамина- ција животне средине која одговара дејству преко 470 атомских бомби које су бачене на Хирошиму и Нагасаки. Седам година након бомбардовања број оболелих од рака у Србији повећан је за 40% са тенденцијом драматичног увећавања броја оболелих и умрлих. Следећих 500 година живот људи који буду живели на бомбардованом простору непо- средно ће бити условљен последицама које изазива нуклеарна контаминација земљишта, воде, ваздуха, људи, животиња, биљака… То што се десило грађанима Србије дешава се људима широм планете. Њихова будућност предодређена је последицама које ствара деструктивни капиталистички варваризам који има глобални и тоталитарни карактер.

Капитализам уништава еманципаторско наслеђе грађанског друштва и идеју novum-а и ствара „нови“ фашизам. Носиоци савременог фашизма нису групе младих које се „ките“ нацистичким симболима, већ капиталистичке корпорације које, стварајући све дубљу егзистенцијалну и на тој основи општу друштвену кризу, производе фашистичку идеологију. Владајући принцип монополистичког капитализма „Уништи конкуренцију!“ је генератор савремене фашистичке праксе како у економској, тако и у политичкој сфери. Капиталистичка деструкција природе и човека као културног и биолошког бића условљава настанак и јачање најреакционарнијих политичких снага. У крилу капитализма не ствара се само могућност за ново друштво, већ за нови (екоцидни, деструктивни) варваризам. У самом капитализму успостављена је борба између ове две тенденције. То је основ и оквир савремене класне борбе која није само борба за социјалну правду и слободу, већ и за опстанак. На могућност успостављања (дугог) периода капиталистичког варваризма (као и на могућност заједничке пропасти владајуће и радничке класе) указује и сам Маркс, али тај став нема такву тежину у његовој теорији (и тиме обавезујући карактер) да Маркс на основу њега разрађује могуће облике развоја капитализма и могуће облике политичке борбе против њега. Истовремено, могући капиталистички варваризам нема, по њему, де- структивну, већ анти-слободарску природу. Маркс превиђа да је капитализам у својој бити екоцидни варваризам, који има технички облик, и да су капиталисти екоцидни варвари.

Екоцидни однос капиталистичког система према природи производи геноцидни однос најмоћнијих капиталистичких држава према народима „трећег света“. Управо они који стотинама пута премашују потрошњу коју остварује просечни грађанин неразвијеног света; они који на своје “кућне љубимце” потроше далеко више хране и енергије него што потроше милијарде људи у земљама “трећег света”; они који стотинама година уништавају живот на планети и који су на систематском истребљивању “примитивних народа” градили свој “прогрес”; они који сваке године улажу све веће суме у спаљивање брда хране, док милиони деце широм света умиру од глади; они који користе житарице за производњу енергената; они који распирују потрошачку еуфорију у својим срединама и блокирају производњу хране у неразвијеним земљама да би их натерали да купују њихове вишкове жита и да би им још више затегли око врата дужничку омчу – сеју страх од “угрожености планете због пренасељености”. Теза о “пренасељености планете” постаје начин да се прибави легитимност уништавању читавих народа да би се најмоћније капиталистичке корпорације докопале сировинских и енергетских ресурса.

Беспоштедни однос капитала према природи и човечанству генератор је беспоштедног односа човека према човеку. Гоњен екоцидном помамом капитала просечни (мало)грађанин Запада има све мање слуха за патњу и “људска права” других народа. Водеће Западне ТB станице данима извештавају о спашавању насуканог кита, ушта се улажу милиони долара – да би се импресионирала светска јавност њиховом “бригом за живи свет” – али им не пада на памет да покажу стравичне размере беде и сиротиње у земљама “трећег света”, што је непосредна последица економског фашизма којем су те земље изложене. Те сцене “нису интересантне” за њихове гледаоце. И то је тачно. Преждрани и идиотизовани малограђанин “слободног света” не жели да зна какве последице изазива његова незајажљива глад за трошењем и уништавањем, исто онако као што просечни немачки малограђанин није желео (а ни сада не жели) да зна о стравичним злочинима које је, у Другом светском рату, чинила немачка солдатеска, поготову за “логоре смрти” у којима су на монструозни начин убијени милиони деце, жена, старих… Алармантна је истина да је за данашњег немачког малограђанина Хитлер направио само једну „грешку“: није победио. А то схватање није заостатак прошлости, већ је производ развоја капитализма који је до те мере осиромашио и уништио природну средину у Немачкој да се идеја о освајању “животног простора” (Lebensraum) све драматичније намеће као основно егзистенцијално питање. Екоцидни капитал је тај који оживљава нацистичке авети прошлости гурајући им наново у руке немачку младеж која, идиотизована “кока-кола културом” и заслепљена потрошачким фанатизмом, поново треба да послужи као оруђе за уништавање “нижих раса”, или како то воли да каже данашња десничарска пропаганда Запада, “народа без културе” (а то су сви они народи који стоје на путу остваривања нео-колонијалних интереса Запада).

Не треба заборавити да се развој капитализма заснива на једном од најмонструознијих злочина који је учињен у историји: на истребљењу северноамеричких Индијанаца. Оно што даје посебну димензију том злочину је то што су амерички капиталисти од уништења Индијанаца направили “бизнис” вредан милијарде долара. Није било довољно то што су на најсвирепији начин уништени северноамерички староседеоци, већ су, сведени на “гнусне убице”, постали “звезде” холивудске филмске индустрије. Индијанци, жртве највећег геноцида у људској историји, постали су симболи зла, док су они који су побили милионе индијанске деце постали оличење храбрости и доброте. Уништење Индијанаца симболично је уништење живота у коме је човек живео у јединству са природом. “Хероји” “дивљег Запада”, попут Буфало Била, су отелотворење екоцидног духа капитализма: монструозно убијање бизона постаје легендарна “забава” која ће постати неприкосновени образац за понашање младих у САД и Европи.

„Криза левице“ као организованог политичког покрета резултат је обрачуна капитализма с еманципаторским наслеђем грађанског друштва при чему се дегенеришу и уништавају сви они политички покрети и идеје које отварају могућност за стварање новог света. „Криза левице“ је заправо криза политичких институција грађанског друштва, будући да је капитализам, као тоталитарни поредак, увукао у своју интересну орбиту читаву „јавну сферу“ и на тај начин инструментализовао процес стварања и доношења политичких одлука. Политика је постала једна од техничких сфера капитализма и као таква business – као и све друге области друштвеног живота. Капитализам је од политичке сфере створио политичко тржиште на коме свака партија настоји да што боље прода свој политички програм (политичку робу) и да уновчи свој утицај у друштву полазећи од интереса бирократизованих и корумпираних партијских олигархија. Политичке партије постале су приватна својина „вођства“, као што је то случај и са многим синдикатима и другим организацијама које пружају само формалну могућност окупљња грађана ради заштите њихових људских и грађанских права.

Непосредна последица корумпирања (номинално) „левичарских“ партија је стварање све ширег анти-капиталистичког покрета који не прихвата доминацију партија које припадају политичком естаблишменту. Изворна левичарска мисао, она која инсистира на слободи и социјалној правди, најприсутнија је међу обесправљеним радним слојевима и младима – међу онима који су животно заинтересовани да изворне идеје левице буду реализоване. Због тога се чини све да се потлачени искључе из јавне сфере и деполитизују, а да се од њихове деце на стадионима, на концертима поп-звезда, у дисцо-клубовима, путем холивудске индустрије забаве – створе хулигани, наркомани, криминалаци, фашисти… Капитализам настоји да уништи човека као друштвено биће и у том контексту све аутентичне облике политичког (друштвеног) организовања грађана и да створи од човека атомизованог радно-потрошачког идиота који ће се у свом понашању руководити „логиком“ деструктивног ирационализма. Конфузију око тога шта је „левица“ ствара и буржоазија која настоји да се обрачуна с радничким покретом тако што преузима идеје левице и претвара их у демагошке слогане са којима настоји да се прикаже као „борац за радничка права“ и на тај начин ослаби истинску левицу. Типичан пример левичарске демагогије представља Хитлерова политичка кампања у време Вајмарске републике. Истом политичком логиком руководи се савремена буржоазија. Левичарска демагогија треба да „премости“ све већи јаз који дели буржоазију од радних слојева, као и да створи конфузију у којој ће се изгубити идеја будућности.

Левичарска мисао је све присутнија на универзитетима на Западу, али је гетоизована и постала је средство за обрачун с политичком борбом потлачених. Она преображава основна егзистенцијална и есенцијална питања у „филозофска“ и „теоријска“ питања и на тај начин их лишава конкретне друштвене и историјске суштине. Борбу за опстанак и слободу замењују „теоријске расправе“ и бескрајни „дијалози“ са којима се сакати критичка свест и спречава мењалачка пракса. Политичка борба против капитализма дегенерише се у облику „научних пројеката“, „филозофских скупова“, „семинара“ – где се свако у својој области бави последицама које ствара капитализам не дирајући у његове основе. Ум се извлачи из конкретне друштвене реалности и гетоизује се на факултетима, у институтима, на семинарима и конгресима… Конкретна егзистенцијална и есенцијална питања постају предмет теоријских расправа и као таква, путем специфичног језичког израза, привилегија „интелектуалаца“. Филозофска мисао постаје формалистичка мисао, својеврсна техника мишљења која има позитивистички и самим тим анти-слободарски и анти-егзистенцијални карактер. „Интелектуална сфера“ постаје институционални облик лишавања грађана умности и права на умност – и као таква основни начин њиховог духовног и тиме сваког другог поробљавања.

„Потрошачко друштво“ је последњи јуриш капитализма који наговештава његов потпуни и дефинитивни распад. Оно продужава живот капитализму тако што уништава човека као културно и биолошко биће, као и природу. То је оно што одређује специфичност савремене левице: питање победе левице постало је питање опстанка човечанства.

Што се тиче идеје о умном свету, то није пука хуманистичка жеља, већ егзистенцијални императив. Само умни човек може да уништи капитализам и створи нови свет. Отуда обрачун с човеком као умним бићем представља један од најважнијих задатака владајућег поретка. У том контексту, капитализам се обрачунава с хуманистичким образовањем и с хуманистичком интелигенцијом. Капитализам ствара, са једне стране, „беле крагне“ – техничку интелигенцију, водећу снагу у уништавању планете, која је сведена на фах-идиоте, и са друге стране „плаве крагне“ – манипулативну радну снагу која је лишена елементарног образовања. Последице су све видљивије. Након толико година живљења у капиталистичкој цивилизацији и након таквог “прогреса” који је у њему остварен, све већи број људи постаје жртва најмрачнијих идеологија које по својој морбидности превазилазе све што је до сада виђено у историји. Само у Сједињеним Америчким Државама делује на хиљаде “сатанистичких”, и њима сличних, секти што је непосредна последица немилосрдног уништавања духовног интегритета људи. “Потрошачко друштво” баца човека у провалију духовног безнађа где га дочекују силе мрака које му нуде “задовољење потреба” користећи се средствима манипулације којим капитал од њега ствара безумног “потрошача”. За човека изгубљеног у мраку и ломача је извор светлости и путоказ.

Сви они симболи путем којих је човек некада могао да препозна свој људски лик и да допре, макар и делимично, до своје људскости, унакажени су од стране капиталистичке пропагандне машинерије. Рекламна порука “Кока-кола, то је оно право!” добија статус највишег филозофског става; одсечена свињска глава смеје се мамећи човека да купи делове „њеног“ тела; WC шоље се рекламирају уз пратњу највиших уметничких остварења; шампионски спортски тимови постају рекламни панои за произвођаче дувана и алкохолних пића; највећи уметници користе се као средство за саопштавање рекламних порука; наго женско тело у понижавајућем положају незаобилазни је део „успешне рекламне кампање“; деца од најнижег узраста изложена су најодвратнијим облицима рекламне манипулације… Све оно што има или може да има људску (културну) вредност постаје средство за обезвређивање човека. Приватизујући јавна медија капитал нуди грађанима “демократију” у облику “собе са кривим огледалима”: у једном огледалу, човек види “себе” у облику суманутог “потрошача”; у другом, у облику подивљалог “гледаоца”; у трећем, као манијакалног “убицу”; у четвртом, као роботизованог “шампиона”… Чини се све да се спречи да човек угледа свој истински, слободарско-стваралачки лик.

Са развојем кризе егзистенције, владајући режим ствара све агресивнију „индустрију забаве“ путем које настоји да одржи човека у “добром расположењу” (по принципу “Don’t worry, be happy!”), да би га спречио да на људски начин доживи своје људско битисање, да се суочи са својом несрећом и потражи начине да се избави из ње. Ради се о “синдрому Титаник”: брод тоне – музика је све јача. Владајући медији настоје, не бирајући средства, да загњуре човека у баруштину “кока-кола културе”, јер тек када човек постави питање о будућности, када постане свестан размера уништавања света – постаје јасна сва погубност успостављеног “прогреса”. Није случајно што су нови нараштаји, по први пут у историји, лошије образовани него њихови родитељи. У најразвијенијој капиталистичкој земљи света, САД, преко сто милиона људи није у стању да се служи званичним писмом. Истовремено, све нехуманији и агресивнији рекламни спотови постају основна “духовна храна” за људе. “Просечни” грађанин САД дневно “прими” преко 3 000 рекламних порука. Школски систем, као образовна институција, све је у већој кризи. Угрожено је целокупно културно наслеђе Западне цивилизације, као и хуманистичка достигнућа других цивилизација. У питању је развој који диктира владајући поредак да би интелектуални (образовни) ниво грађанина прилагодио својим егзистенцијалним интересима и предупредио развој критичког ума који је свестан како погубности капита- лизма, тако и нових могућности развоја које су створене у окриљу грађанског друштва.

Ради се, наиме, о томе да је човек до те мере развио производне снаге и у тој мери постао способан (стручан) да у своје руке узме не само управљање процесима производње, већ и управљање укупном друштвеном егзистенцијом, да коначно ослобађање човека од тлачења и егзистенцијалне неизвесности није више маштарија, него реална могућност. Основни циљ индустрије забаве је да спречи да се успостави делатно-мењалачка веза између успостављеног научног и техничког развоја и настојања човека да их усмери ка задовољавању његових истинских потреба и обезбеђивању извесније будућности. Све беспоштеднији насртаји капиталистичких медија на критички ум одговор је капитализма на све већу пустош коју ствара, и на већ створене објективне могућности да човек искорачи из капиталистичког света у цивилизацију слободе.

Мафијашки гангови, “краљеви” подземља, вође “сатанистичких” секти и фашистичких кланова, власници индустрије забаве (у којој спорт заузима најважније место), продавци наркотика, владајуће религиозне организације, састављачи хороскопа и други „видовњаци“ и врачаре – сви они који учествују у уништавању ума који је у стању да се сучељи са успостављеним процесима деструкције – “природни” су савезници капитализма. Метафизички мистицизам и религиозни фанатизам су друга страна „техничке цивилизације“ која је лишила живот смисла и од човека створила средство за репродуковање капитала. У савременом капитализму позивање на бога заправо је један од начина на који малограђанин лишава себе одговорности за уништавање света. Владајуће религије постале су средство за обрачун с еманципаторским наслеђем грађанског друштва и с вером да је могуће створити праведни свет – уколико се будемо борили за њега.

Капитал настоји да од човека створи потрошача-деструктора развијањем његових “нормалних” потреба до патолошког (самодеструктивног) нивоа, као и произвођењем “нових потреба” ради проширивања тржишта (поља уништавања). Манијакално-деструктивни хедонизам постао је spiritus movens друштвеног живота. Брзина и интензитет “задовољавања потреба” диктирани су потребама капитала, у крајњем, динамиком његовог обрта. По Алену Блуму, аутору „Сумрака америчког ума“, „живот је претворен у непрекидну, комерцијално приготовљену мастурбациону машинерију“. Ради се о таквом “задовољавању потреба” које доводи до дегенерације и деструкције човека. На делу је генетско изобличавање човека које треба да доведе до таквих мутација које ће омогућити добијање “идеалног грађанина” који је “прилагођен” захтевима владајућег поретка деструкције. Дегенерисане “потребе” човека постају моторна снага у развоју капитализма. При томе, све је већи број посредовања у њиховом задовољавању која, наравно, имају комерцијални карактер. Сам начин задовољавања потреба се технизира што само указује на чињеницу да сам човек поима себе све више као роботизовано, а све мање као природно и хумано биће.

Модел “успешног сексуалног односа” типичан је пример капиталистичког дегенерисања нагона и уништавања човека као друштвеног бића. “Сексуални однос” своди се на технику “вођења љубави” при чему тело “патрнера” постаје оруђе за изазивање оргазма – уз употребу (посредовање) све већег броја “помагала”. “Успешни секс” у “потрошачком друштву” подразумева: одговарајућа светла, огледала, кревет, душек, јастуке, пресвлаке, простирке, завесе, ТВ, видео, камеру за снимање, порно-филмове, секси рубље, одговарајућа пића, специјалну храну, посуде, музички стуб, CD-ове и касете, одговарајуће купатило, пешкире, сапуне, козметику, клима уређаје, средства за контрацепцију и приручнике за њихову употребу, средства за отклањање последица које она изазивају, средства за стимулисање сексуалне потенције и помагала у виду протеза и вештачких пениса (у разним димензијама, бојама и с разним брзинама), кајише, ланце, лисице, перике, бичеве, вештачке зубе, пумпу за груди (најновији “хит” с обзиром на све чешћу уградњу вештачких груди), мерач притиска, слабе и јаке дроге и, наравно, одговарајућег “партнера”. Како је све сиромашнији свет истинске љубави и међуљудског поштовања, тако је све богатији, од капитала створени, “свет сексуалне фантазије”.

Стерилисање животворне (родне) снаге живих бића постао је универзални прин- цип капиталистичког развоја. Капитализам уништава човека као биолошко биће тако што га лишава способности да буде родно биће. Мушкарци и жене имају све мање органских састојака који омогућавају да буду родна бића. Загађена животна средина, затрована вода и храна, уништење биолошког ритма рада организма, све већа егзистенцијална неизве- сност која непрестано држи човека у стању стреса – доводе до све тежих телесних и мен- талних оштећења. Обнављање животворне способности човека као родног (животворног) бића представља један од најважнијих задатака које капитализам поставља пред човека.

Беспоштедно разарање друштвеног ткива представља још једну битну карактеристику капитализма. Све већи број људи живи само (у великим градовима најразвијенијих западно-европских земаља готово половина грађана живи у “домаћинству са једним чланом”), док осећање усамљености, које условљава настанак најгорих облика друштвене патологије, поприма размере епидемије. У неким областима производње дошло је до скраћивања радног дана, али је истовремено повећана потреба за “мобилном” радном снагом, што значи да предност у запошљавању имају особе које су у стању да у сваком тренутку буду на располагању својим газдама. А то су они који су “ослобођени” свих друштвених, поготову породичних обавеза. Све већи број жена подвргава се “добровољној” стерилизацији да би “стекле поверење послодаваца” – и добиле посао. Званична дужина радног времена све је више необавезна форма. Подређивање целокупног живота све бржем ритму репродуковања капитала један је од главних узрока драматичног пада наталитета у развијеним капиталистичким земљама.

Када је реч о породици, капитал уништава биолошку везу између родитеља и деце. Тачније, у све већем броју случајева не може се говорити о родитељима будући да се очинство, као и материнство, стиче робно-новчаном операцијом: особа која претендује да постане “отац” купује на тржишту “материјал” од којег се “добијају деца” (уз обавезну “гаранцију о квалитету робе”), изнајми (најчешће преко огласа) материцу и за девет месеци “добије” дете. Традиционални односи у породици уништавају се и променом пола родитеља, као и осталих укућана. Захваљујући “напретку” медицине, хируршком интервенцијом мајка постаје мушкарац, а отац жена; брат постаје девојка, а сестра дечак. Истовремено, “магичним скалпелом” баба добија изглед ћерке, ова изглед унуке, а унука изглед прабабе – из млађих дана. “Прогресу” никад краја. Ускоро ће медицина бити у стању да човеку који се “осећа као пас” пружи могућност да изгледа као пас (или као коњ, свиња, носорог…). То ће бити један од највиших домета “слободе” који ће капитализам, јездећи на валу научног и техничког “прогреса”, пружити својим грађанима. Које се ту само могућности отварају. Замислимо рагби утакмицу између људи-булдога и људи-вепрова: какав спектакл!  

Мит о “свемоћи науке и технике” је омиљено средство са којим владајући режим настоји да очува, већ прилично пољуљану, веру у “прогресивну снагу” капитализма. Попут Хитлерове пропагандне машинерије у време агоније нацистичког режима, данашња пропагандна машинерија капитализма настоји да увери свет да ће научна и технолошка “чуда” спасити свет од пропасти. До јуче су нуклеарне електране биле симбол “прогреса”. Данас су, као авети смрти, постале симбол деструктивне природе капитализма. Сабласни товари круже “слободним светом”, стотине хиљада контејнера пуних најотровнијег нуклеарног отпада до сада су бачена у океане. Планета се загрева, отопљавају се ледници, расте ниво мора, нестаје озонски омотач, клима се мења, земљиште је све загађеније, шуме умиру, пијаћа вода постаје “стратешка сировина”… Показало се да су и најстрашније природне катастрофе само безазлене појаве у поређењу са екоцидним тероризмом којем је природа од стране капитала свакодневно изложена. Када се имају у виду размере уништења до којих ће доћи даљим развојем капитализма може се закључити да су и најпримитивније људске заједнице супериорне у односу према капитализму. Обрачун с илузијом да је могуће спечити глобалну апокалипсу у оквиру капиталистичког поретка путем науке и технике и „еколошких пројеката“ представља један од најважнијих задатака хуманистичке интелигенције.

Маркузеова идеја о „ослободилачкој тансформацији природе“ добија конкретну историјску димензију тек у односу према процесу деструктивне капиталистичке „трансформације“ природе. У капитализму дух (Geist) путем кога природа стиче самосвест (Хегел) укинут је техником која нема само анти-духовни (анти-умни), већ и анти-егзистенцијални карактер. Она је облик у коме су силе природе инструментализоване на капиталистички начин и постале анти-природна моћ. “Ослободилачка трансформација природе” нема само слободарски, већ пре свега егзистенцијални карактер. Основни недостатак пуке природе није тај што је неумна, већ што не може да спречи уништење живота на земљи. Спречавање да природне силе буду инструментализоване ради уништења живота и очување живота на земљи очувањем природе као животворне целине њеним оплемењивањем – то је судбински задатак човечанства. Није ослобођење човека од природе, већ је ослобођење човека и природе од капитализма основни услов како слободе, тако и опстанка.

Историјски гледано, човек је постајао човеком пре свега сучељавајући се с егзистенцијалним изазовима. Природа тих изазова условљавала је начин њиховог решавања и на тај начин је непосредно утицала на развој човека. Егзистенцијални изазов који капитализам намеће човеку највећи је и најдраматичнији изазов пред којим се човек нашао. Никада у историји човек није стајао пред задатком да сачува живот на планети и спречи уништење човечанства. То је изазов који превазилази класичну хуманистичку антрополошку дефиницију човека као универзалног стваралачког бића слободе. Специфичност капитализма као поретка деструкције условљава како специфичну природу човека који га брани, тако и специфичну природу човека који настоји да му се супротстави. Капитализам производи деструктивног човека који је постао средство за развој капитализма, што значи за уништење живота. Истовремено, капитализам производи све милитантнијег анти-капиталистичког човека који у уништењу капитализма и очувању живота на земљи, стварањем новог света, проналази смисао живота. Све интензивније уништавање живота условљава све беспоштеднији сукоб између ова два типа људи, који заправо представљају савремену класну поделу света: класа деструктивних фанатика капитализма и класа умних и бескомпромисних бораца за опстанак човечанства.

Постајање капитализма тоталитарним деструктивним поретком условљава постајање човека тотализујућим животворним бићем – за кога је еманципаторско (слободарско, културно) наслеђе човечанства основ критичке самосвести и делатне (животворне) воље. У борби за очување живота и за стварање новог света човек ће постати истински човек. То није митолошки човек који ће, као савремени Феникс, узлетети из капиталистичког пепела неоштећених крила. То је конкретни човек који ће читавим својим бићем осећати последице уништавања природе, јер је он њен органски део. Отуда стварање новог света подразумева (само) прочишћавање и (само) изграђивање човека – постајање човека оплемењиним природним (животворним) бићем. Уместо космичке енергије (Ниче), која је само метафорички приказ животне моћи монополистич- ког капитализма, у човеку ће потећи животворна снага човечанства. „Воља за моћ“ постаће воља за слободу и опстанак.

У борби за очување живота на земљи стварањем новог света доћи ће до таквог уједињења човечанства у коме ће бити превазиђени сви облици посредовања који удаљују човека од човека и који од њега стварају оруђе „надљудских“ сила за постизање анти-људских циљева. Уместо моралних принципа на основу којих се гради репресивна нормативна свест која служи за очување владајућег поретка, есенцијална и егзистенцијална потреба човека за човеком постаће основ људског повезивања.

„Анти-глобалистички покрет“ има историјски и егзистенцијални смисао једино уколико је саставни део светског анти-капиталистичког покрета. Он се не ослања само на један друштвени субјект промене, као што је то био индустријски пролетаријат код Маркса, већ на широки друштвени покрет који у себе укључује све обесправљене и оне који су свесни да капитализам води човечанство у пропаст. Покрети за еманципацију жена, стотине милиона усамљених људи којима је капитализам упропастио живот – све су то потенцијални учесници покрета који ће се обрачунати с капитализмом. Истовремено, пропадање „државе благостања“ наново ће распламсати класни рат у развијеним капиталистичким земљама. Непосредно учествовање у политичком организовању савременог пролетаријата и других слојева и група које капитализам угрожава – то је један од најважнијих задатака покрета. Светски анти-капиталистички покрет треба да уједини све оне политичке снаге и политичке покрете у свету који се супротстављају савременом империјализму који нема само геноцидни, већ и екоцидни карактер. Истовремено, он треба да има критички однос према развојним програмима у било ком делу света који се заснивају на уништавању природе и који развијају потрошачки менталитет.

Не ради се о стварању својеврсне интелектуалне „елите“ која ће прогласити себе за „савест“ човечанства и на тај начин постати од „обичних“ људи отуђена групација, већ о људима који су свесни деструктивне природе капитализма и који су спремни да свој живот посвете борби за очување живота и за слободу човечанства. Истинска хуманистичка интелигенција треба да осветли пут који води у будућност. Са све драматичнијом егзистенцијалном кризом коју капитализам ствара она треба да постане светионик који ће светлити све јачим сјајем како мрак који ствара капитализам постаје све гушћи. Прометејски принцип постао је основни егзистенцијални принцип. Зато је од прворазредног значаја не правити компромисе и не прилагођавати се тренутној политичкој ситуацији. Компромис значи губитак способности стварања светлости – без које ће човечанство нестати у мраку деструктивног капиталистичког ништавила.

 

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku