Култ тела

К

У спорту доминира култ тела и мишићне снаге који је уобличен у Кубертеновој максими „у мишићавом телу борбени дух“ (mens fervida in corpore lacertoso). Док у античком телесном agon-у постоји спонтани однос човека према телу, који проистиче из доживљавања тела као саставног дела космоса и као изворишта животне енергије човека, у спорту доминира инструментални однос човека према своме телу. Све је подређено моделирању које се заснива на капиталистички (зло)употребљеној техници и науци: као што је у антици телесни изглед требало да буде у јединству са (геометријски устројеним) космосом, тако у савременом свету телесни изглед треба да буде у јединству са социјално- дарвинистичким и прогресистичким духом капитализма. Исто тако, у спорту култ тела нема везе са ширим религиозним контекстом, као што је то било у антици, већ је средство за стварање позитивног карактера и позитивне свести, као и средство за демонстрирање експанзионистичке моћи капитализма. У спорту нема антропоморфних симбола који представљају владајућу моћ поретка, као што су то богови у антици. Ту улогу преузимају спортисти, с тим што је њихово тело и изглед у потпуности подређено природи владајућег поретка. Уместо античког холистичког приступа телу, инсистира се на експанзивној мишићној снази и механизовању тела. У спорту човек се уклапа у капиталистички космос путем тела и телесног става који одговара динамичкој и прогресистичкој природи капитализма. “Спортски дух” је појавни облик експанзионистичког и прогресистичког духа владајућег поретка, а “спортско тело” је најаутентичнији  капиталистички облик дегенерисања тела и као такво је “наткласни” и “надрасни” модел тела. Ради се о идеолошком телу које је израз тоталитарне и екоцидне природе владајућег поретка. Дехуманизованом и денатурализованом свету, који се темељи на капиталистичкој деструкцији, одговара дехуманизовано и денатурализовано тело и деструктивни покрет.

Спорт је област где је технизовање амбијента, човека и међуљудских односа достигло врхунац. Oн је једно од најважнијих средстава капитализма за уништавање хуманистичке и за стварање “техничке цивилизације”. “Спортивизација” света најрадикалнији је облик денатурализовања и декултивисања човека и средство за његово увлачење у животну и духовну орбиту “техничке цивилизације ”. Наука настоји да створи такво биће (машину), које ће бити лишено свих оних људских особености које представљају препреку за обарање рекорда и произвођење све крвавијег спортског спектакла. Спорт се ослања на механицистичку филозофију тела и проналази миметичке импулсе у индустријском и милитаристичком покрету. Уместо природног покрета и природног тела, доминира механика покрета, тело постаје кавез техничке рационалности, а “такмичарски карактер” отелотворење владајућег деструктивног духа. Тренери постају техничари тела и гоничи робова који треба да омогуће постизање задатих резултата (рекорда) по цену уништења човека. Истовремено, сакати се дух човека и ствара култ технизованог тела и на тај начин култ “техничке цивилизације”. Ради се о таквом начину мишљења које апсолутизује квантитативно мерљиви учинак који се постиже по цену уништења природног бића човека (принцип “већег напора”). Спортом се ствара капиталистичка идеолошка сфера и одговарајуће “јавно мнење” тако што се уништава еманципаторско наслеђе грађанског друштва које пружа могућност за ослобађање човека од екоцидне капиталистичке тираније.

“Дисциплиновање” тела у грађанској телесној култури и спорту одговара настојању да се природа стави под контролу владајућег поретка: “кроћење” тела одговара “кроћењу” природе. Спортом се не оплемењује природно биће човека, већ се “дисциплинује” технократски заснованим дрилом у коме доминира механика телесног, при чему тело постаје машина. За разлику од средњег века, где се ради о обрачуну с телом које постаје обрачун с “лажним” земаљским светом, у грађанској педагогији ради се о потискивању и уништавању свега онога у човеку што не одговара потребама капиталистичког поретка и што може да га угрози, и о развијању свега онога што доприноси очувању поретка. Отуда Кубертен инсистира на “утилитарној  педагогији”: “добро” је оно што је корисно за владајући поредак. Агресивни борилачки (“здрави”) егоизам, незајажљива “потреба” за стицањем и владањем (тлачењем) – то су “праве” одлике “узорног” буржуја. Кубертенов принцип “већег напора”, који условљава беспоштедни однос човека према своме телу и коме у психолошкој сфери одговара принцип “грамзивости”, одговара колонијално-пљачкашком односу према природи. “Развој спорта” заснива се на екоцидној логици: телесни дрил уништава тело, које је непосредна природа за човека, и на тај начин кида везу човека са природом и онемогућава живот у природи. Технизовани услови живота, што значи на капиталистички начин дегенерисана природа, постају животна средина човека којој он „спонтано“ тежи и у којој може да преживи. На примеру спорта може се јасно видети да капиталистички начин производње не преображава природу у корисне ствари, већ да је дегенерише и уништава: однос према телу одговара односу капитализма према природи. У спорту је до краја реализована капиталистичка експлоатација природе која се заснива на принципу постићи што већи учинак (профит) у што краћем времену. На томе се заснива и принцип ране селекције којим се сакати тело, уништава еротска природа човека, ум, духовност, ствара садо-мазохистички карактер – с тим што је у савременом свету („потрошачко друштво“) спортско тело постало средство за произвођење спортског спектакла, што значи духовне дроге, и покретни рекламни пано.

Спортски телесни дрил подразумева моделирање тела по прогресистичким (квантитативним) критеријумима који доводе до (само)уништења човека. Највиши изазов постаје досезање задатог “модела” тела који је пројекција резултата (рекорда) који се настоји постићи. Уместо уметности и природности, у спорту доминира техника која подразумева инструментализовано тело које је сведено на техничку направу и технизовану вештину која је условљена природом спорта и “нивоом” који је у њему постигнут. Човек је сведен на оруђе за производњу рекорда, а његово тело на сировину коју, путем телесног дрила и научних третмана, треба “преобразити” у “спортско тело”. У спорту владајући модел тела не одговара одређеном културном обрасцу, већ је непосредно отелотворење владајућих односа и вредности: спортиста је антрополошки појавни облик владајућег поретка. Попут антике, и грађанин модерног друштва треба да се у потпуности укалупи у успостављени (капиталистички) космос, да буде у духовном, телесном и делатном (активистичком) јединству са њим. Спортска естетика не проистиче из културе, већ се заснива на природи спорта као рата телима, на настојању да се постигне рекорд и на природи спектакла – који је рекламно паковање спортске робе. Одбачен је холистички приступ телу (пропорционалност, хармоничност), мекоћа покрета и телесног израза, пулсирање еротског, емотивног, духовног, покрет човека ка човеку, као и античка kalokagathia која инсистира на јединству лепог и доброг. Миметички импулси не проналазе се у природи или културној сфери, већ у техничким процесима: техничко “савршенство” представља највиши изазов за спортску естетику. Њему одговара тело сведено на високоспецијализовану машину, механика покрета, технизовани (екоцидни) ум, потиснути и осакаћени Ерос, као и осакаћено емотивно и духовно биће човека. Унакажена тела савремених гладијатора постају највиши домет “лепог”.

Тело није облик постојања човека као самосвојне личности, његова властитост, већ је инструмент за постизање политичких и економских циљева. У том контексту, однос човека према своме телу посредован је владајућом идеологијом. Отуђење тела од човека постаје отуђење човека од самога себе. “Дисциплиновање тела”, максима mens sana in corpore sano и mens fervida in corpore lacertoso, citius-altius-fortius – представљају облике успостављања институционализоване репресије над човеком која не подразумева само деструктивно инструментализовање тела, већ и уништење личности. Уместо поштовања индивидуалне специфичности човека и његове људске комплексности, на прво место ставља се дехуманизовани (деструктивни) принцип учинка и њему одговарајући модел човека. Једнострана репресивна телесна активност ствара телесно једностраног и духовно осакаћеног човека. За разлику од софиста, који под човековом природом подразумевају “јединство тела и душе, али пре свега унутрашње настројење човека, његову духовну природу”,(3) у спорту је, као и у хришћанству, успостављен дуализам тела и духа. Уместо „божанског духа”, у спорту влада дух капитализма који је отелотворен у мишићавом телу спортисте које је у борилачком напону, с тим што уместо душе, карактер (садо-мазохистички, убилачко-деструктивни) постаје стециште и упориште владајућег духа у човеку. У спорту човек је сведен на деперсонализовани модел “спортисте”, што значи да је осакаћен за елементарну људскост постајући део “тима” капиталистичких гладијатора, каскадера и циркузанера. Он у другом спортисти не види човека, већ “противника” кога треба уклонити с пута. Наношење телесних повреда и убиство постаје легални и легитимни облик “односа” према “противнику”. Исто важи и за однос човека према своме телу. Мучење тела и његово уништавање основни је начин “победе над телом (болом)”, чиме се стиче (садо)мазохистички карактер и “победничка воља”. Човек се своди на тело, а снага, брзина, издржљивост, убилачка и деструктивна моћ (вештина) постају основни начин његовог самовредновања. Спортисти од живих постају роботизована бића која се руководе (само)деструктивним фанатизмом… Истовремено, у спорту човек се подређује ауторитарном поретку и навикава се да “реагује на пиштаљку” – без разумног расуђивања. Златно правило сваког тренера је да “играчи не размишљају, већ раде оно што се од њих захтева”. Спортски тренинг не оплемењује човека, већ сакати људскост. Он се своди на техничку дресуру која је наближа милитаристичком дрилу, с тим што у њему не влада принцип оптималног, већ принцип “већег (деструктивног) напора”.                                      

У спорту човек је лишен еротске природе. Мушкарац и жена нису полна (природна, афективна, људска) бића, већ су сировина и оруђе за постизање рекорда. “Специфичност” женског тела је да је оно “слабије” од мушког тела, што значи да постиже “слабије” резултате. Уколико је животворност основни егзистенцијални принцип, онда је жена управо као телесно биће супериорна у односу према мушкарцу јер поседује животворно (родно) тело. Прихватањем владајућег вредносног модела као основа сопственог вредновања, жена се одриче онога што је чини специфичним људским бићем и своди себе на “инфериорно биће”, на сурогат, или лошу копију мушкарца сведеног на роботизованог гладијатора. Спортска педагогија обрачунава се с Еросом који усмерава човека да развија своју афективну природу и блискост с другим људима, и његову енергију претвара у покретачку снагу “прогреса”: мишићаво мушко тело у борилачком напону, као симболични појавни облик владајућег духа, највиши је еротски изазов. Љубав разара фанатичну усресређеност спортисте на постизање победе (рекорда), а самим тим мења и његов однос према телу вољене особе, као и према своме телу. Оно престаје бити машина и постаје еротски изазов – извор задовољства, што доводи у питање тренинг којим се немилосрдно уништава организам, допинг-третмане којима се сакати сексуална потенција, као и (само) деструктивну “такмичарску мотивацију”.

На примеру телесног напрезања може се, такође, видети колико је Плеснерова, Хабермасова и Ригауерова теза да је спорт “удвајање света рада” проблематична. У раду доминира принцип оптималног напора, који проистиче из принципа ефикасности, док у спорту доминира принцип ”већег напорa” (Кубертен) који се своди на беспоштедно уништавање организма – на темељу апсолутизованог принципа учинка. Ритам и интензитет спортског напора уништавају биолошки ритам рада организма. У спорту је укинута разлика између замора и премора – који је патолошко стање организма. “Набијање кондиције” подразумева трпљење и блокирање бола који је природна одбранбена реакција организма на прекомерни (деструктивни) напор. Уништавају се ћелије, мишићи, кичмени стуб, срце, зглобови, јетра, успоставља се функционална и конституционална дисхармонија органа и тела, долази до хипертрофије једних и атрофије других екстремитета, органа и функција организма…

Спорт је на капиталистички начин произвођење телесно и ментално болесних људи. Француски лекар Филип Тисије је, почетком XX века, на основу анализе рада организма дугопругаша, дошао до закључка да прекомерни телесни напор доводи до дегенерисања ћелија, и да је спортиста хронично болестан човек. Спортски лекари не боре се за здравог човека, већ за стварање “спортског тела” и за његово “сервисирање”. Оно што је патолошко стање за “обичне људе”, за спортисте је “нормално стање”. Створени су изрази као што је “спортско срце” којима се хронично болесним спортистима прибавља слика “супермена”. Наравно, тако је само док се доносе медаље. Лекари су саучесници у телесном и менталном уништавању људи у спорту. Типичан пример је лекарски извештај о западно-немачкој седмобојки Биргит Дресел. “Стопроцентно здрава” Дреселова умрла је од “токсичног распада крви” у највећим мукама. Имала је 27 година. Нико није одговарао. Тако свакодневно завршава живот спортиста широм света… Тренери масовно уништавају децу у претпубертетском и пубертетском узрасту. Најочигледнији пример је гимнастика у којој се девојчице дегенеришу до монструозности. Што се тиче повреда у спорту, само у рагбију у САД годишње тешко се повреди преко 650 000 људи. На хиљаде спортиста сваке године заврши у инвалидским колицима. Процењује се да већина ортопеда на Западу живи од “санирања” последица повреда које су настале у спорту.

Допинг тела само је једно од средстава која се користе да би организам спортисте постигао учинак који превазилази његове биолошке могућности. Анаболици и стереоиди, “купање” у кисеонику, крвни допинг, допинг-трудноћа, вирилизовање, “терапија” хормоном раста, еритропоиетин, компјутерска “обрада” мишића и електрошокови (као код “тренинга” коња), генетски инжињеринг – све су то средства и “методи рада” без којих не може да се замисли “развој спорта”. Оно што спортска индустрија смрти чини спортистима блиско је експериментима на живим људима који су вршени у нацистичким лабораторијама смрти. Допингу тела претходи фанатизовање спортисте, које (само условно) може бити названо ментални допинг, чиме се блокира моћ расуђивања и производи воља за самоуништењем. Потреба за бекством из сиротињског гета и анонимности, сан о “великим парама”, владајући вредносни модел, достигнути ниво резултата, наметнути шаблон понашања у спорту који подразумева произвођење све крвавијих и деструктивнијих представа – све то ствара подлогу за фаталистичко препуштање спортској “судбини” и за развој самодеструктивне свести. Максима mens sana in corpore sano, поготову Кубертенова максима mens fervida in corpore lacertoso јасно указују на то да се у спорту не рачуна с развојем ума, већ с развојем борилачког (убилачко-деструктивног) карактера и инструментализованим телом.

Теоретичари спорта, попут Матвејева, у поваћевању телесне снаге и брзине, и сходно томе “резултатима” које постижу данашњи спортисти у односу према античким “спортистима”, виде главне показатеље “развоја човечанства”. Потпуно је занемарена играчка вештина, развој културног бића човека и међуљудских односа, као и “моралне квалификације” на којима је инсистирао Кубертен говорећи о религиозном духу (religio athletae) који је владао на античким олимпијским играма. Истовремено, истицање тих особености као критеријума на основу којих се одређује развој човечанства обезвређује у данашњем времену оне, који немају телесне особености које одговарају “највишим достигнућима” отелотвореним у спортистима и њиховим рекордима. Поред тога, антички атлетичари остварили су резултате које не могу да постигну многи данашњи људи. Да ли то значи да су они дегенерици?

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku