Култ рекорда

К

Тежња за постизањем рекорда условљава специфичну (конкретну историјску) природу спортског такмичења. Победа над противницима безвредна је уколико се не постигне рекорд. Он постаје универзална и од човека отуђена мера за одређивање успешности (вредности), што значи својеврсна “виша сила” којој је човек подређен. Рекорд је тржишна вредност спортског резултата, а логика која доминира у спорту одговара процесу репродукције капитала: апсолутизовани принцип рекорда одговара апсолутизованом принципу профита. Све већа доминација апсолутизованог принципа учинка у спорту довела је до постепеног уклањања борилачког индивидуализма, камена-темељца идеологије либерализма. Више се не ради о борби између људи за победу, већ о такмичењу без такмичара у коме се човек бори са “фантомским” рекордима који су отелотворени у мерним инструментима који симболизују дехуманизовани и денатурализовани “ход” капиталистичког времена. Историја античких олимпијских игара је след победника; историја спорта своди се на линеарно увећавање бројева којима су придодата имена обезличених “рекордера”. Апсолутизовани учинак (рекорд) добија митску димензију: спортска “достигнућа” постају мера “прогреса” и “усавршавања” човечанства и као такви историјски граничници. Истовремено, квантитативно сравњивање постаје “објективни” критеријум по коме се врши расподела места на друштвеној лествици моћи, која се појављује у облику Арнолдове елитистичке “теорије пирамиде”, коју ће преузети Кубертен: потребно је да се стотину људи посвети телесној култури да би се педесеторо бавило спортом; потребно је да се педесеторо бави спортом да би се двадесеторо специјализовало; потребно је да се двадесеторо специјализује да би петоро били способно за “задивљујућа јунаштва” (prousses étonnantes).(2) Пирамида успеха указује на хијерархијско устројство “природне селекције” у спорту и на механицистичку логику “такмичења” која одговара тржишној “утакмици” и “индустријском друштву”. Квантитативно сравњивање постаје облик у коме се испољава доминација “прогреса” над човеком и потврђује његова неприкосновеност и вечност. Оно није историјски производ, већ је “чињеница” која ни на који начин не може да се доведе у питање и као таква је средство за васпитање потчињених да прихвате неједнакост у друштву као неминовност. Истовремено, рекорд није битан као људско достигнуће, већ као начин доказивања “прогресивне” природе владајућег поретка, а тиме нарастајуће снаге “господарске расе”. Будући да нема било каквих здравствених или моралних ограда прогресистичком принципу citius, altius, fortius, јасно је да “усавршавање” човека води његовом (само)уништењу. Спорт је обрачун с модерном (хуманистичком) идејом прогреса која подразумева квалитативне скокове у развоју друштва, афирмацију човека као слободарског бића и стварање novum-a. У њему су могући само (бескрајни) квантитативни помаци, напредовање у задатој просторној и временској димензији, што значи напредовање без напретка.

У спорту долази до израза подела на умни и телесни рад, као и (све ранија) специјализација. Сваки спорт има специфичну технику тренинга, што значи да сваки спорт на специфични начин ментално и телесно сакати људе и ствара од њих специјализоване спортисте-рекордере. Једнострана спортска активност доводи до хипертрофије једних, и до атрофије других екстремитета, органа, телесних и менталних функција. Спортиста постаје специфична радна снага (само-деструктивни карактер), оруђе за рад (високо-специјализована машина) и предмет обраде (тело као сировина) – за производњу специфичног рекорда. Што је већи јаз између биолошких могућности човека и рекорда који се мора постићи, спортски тренинг све је више начин отуђења човека од себе као људског бића и уништавање његових индивидуалних склоности и способности. На темељу апсолутизованог принципа учинка у спорту је од здравог телесног напрезања дошло до таквог напора који уништава човека као живо биће. Спортиста постаје робот и као такав роба на тржишту спортског show-business-a, а “спортска техника” технички облик уништавања природног и културног бића човека. У спорту се примењују методи и средства који се користе у индустријској производњи и у савременој науци: спорт је погон за производњу рекордера (рекорда). Максима “Рекордери се рађају у епруветама!” указује на праву природу “врхунског спорта” који је, као што му име говори, највиши изазов за спорт у целини. Иза техничких израза и научних формулација крије се индустрија смрти: “врхунски спорт” постао је врхунски облик уништавања човека. Спорт је средство којим се човек као биолошко и хумано бића преображава у механичку ствар. Истовремено, њиме се производи екоцидна свест и екоцидни однос човека према своме телу. “Такмичарска свест” постаје облик у коме се појављују ирационални процеси капиталистичке репродукције који су путем “спортског духа” унети у човека. “Агресивну животињску природу” замењује самодеструктивни фанатизам.

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku