Жан-Пол Сартр: игра као пут до бића

Ж

Сартр: “Игра, попут Кјеркегорове ироније, ослобађа субјективност. Шта је заправо игра, ако не једна активност чији је прави извор човјек, за коју човјек поставља правила и која може да има посљедице само према постављеним правилима? Чим један човјек схвати да је слободан и чим жели да користи своју слободу, ма каква уз то могла да буде његова стрепња, његова активност је игра: он је доиста њен први принцип; преко ње, измиче оприрођеној природи; сам поставља вриједност и правила за своје чинове и пристаје на игру само по правилима која је сам поставио и одредио. Отуда, у једном смислу, постоји “мало стварности” у свијету. Зато изгледа да човјек који се игра, који је склон да се покаже као слободан у самом свом дјеловању, не може ни на који начин да буде заинтересован за посједовање неког бића у свијету. Циљ на који смјера, преко спортова или пантомиме или игара у правом смислу ријечи, јесте да достигне себе сама као једно извјесно биће, управо биће које је у питању у његовом бићу.”(26)

За Сартра игра није израз конкретног тоталитета епохе, већ је израз слободног опредељења индивидуе која “слободно” ствара правила. Питање слободе своди се на непосредни однос човека према себи и према свету – без посредовања свега онога што човека чини друштвеним бићем и што условљава не само његову конкретну (не)слободу у свету, већ и његово схватање слободе и самим тим схватање себе као бића слободе. Човек стиче “слободу” тако што престаје бити конкретно историјско и друштвено биће. Слобода у свести (свесна слобода) као конкретна могућност реалне слободе (ослобађања) човека подразумева свест о природи неслободе, што значи свест о (истинској) слободи. Питање о слободи увек је конкретно историјско питање. Слободарска самосвест античког човека битно је другачија од слободарске самосвести модерног човека. Природа капитализма (тенденција његовог развоја) условљава природу питања о слободи. У данашњем времену, постављање питање о слободи човека истовремено је постављање питања о опстанку човечанства, с тим што се оно заснива на објективним могућностима за стварање новог света и на томе заснованим способностима човека да створи нови свет. Ни Сартр не увиђа да је питање слободе постало егзистенцијално питање par excellence.

Сартр истиче да игра “ослобађа субјективност”, али не поставља питање о природи “субјективности”: да ли се ради о привидној или аутентичној људској субјективности. У свету неслободе, где је од малена изложен репресији која систематски сакати његово играчко биће, човек не може да на људски начин реализује своју играчку личност. Спорт, као најаутентичнија капиталистичка игра, типичан је пример. Он не пружа могућност за “ослобађање субјективности”, већ је део стварности и као такав репресивна “објективност”. У спорту човек не само да не “достиже себе сама као једно извјесно биће”, већ се потпуно отуђује од себе као природног, друштвеног и културног бића. У њему се “ослобађа субјективност“ тако што се човек лишава субјективности и своди на средство за репродуковање владајућих односа и вредности. Код Сартра играчко биће човека је апстракција и као такво нешто што је независно од постојећег света где је човек настао и где живи. Међутим, играчко биће производ је конкретних друштвених услова. Човек се рађа у болесном свету и има осакаћено и дегенерисано играчко биће и то је оно што онемогућава како слободно опредељење за игру, тако и слободно стварање игре. Колико човек, који од малена живи у условима где само победа над другима постизањем већег резултата пружа могућност да стекне поштовање околине, може спонтано да се односи према другим људима у контексту стварања игре која је супротност принципу елиминације? Откуд мушкарцима таква “субјективност” у којој доминира одбојност према женама и која их усмерава на игре у којима доминира борба, а не сарадња и толеранција? “Спонтано” се опредељујући за игру човек се у ствари опредељује за постојеће игре које су “слободни” израз владајућих односа и вредности, и које под привидом “слободе” усисавају човека у свет из кога настоји да побегне. Код Сартра не постоји ни истинска, ни слободарска игра будући да не постоји сукоб између изворног играчког бића човека које тежи слободи и постојећих играчких облика. Он постојеће игре, у које убраја и спорт, проглашава за играчки изазов којем човеково изворно играчко биће стреми, “превиђајући” да су владајуће игре појавни облик владајућих односа и вредности и као такве наметнути обрасци понашања – који су постали најефикаснији начин интегрисања човека у поредак неслободе. Његово разматрање о игри није критика постојећих игара, које проистичу из постојећег света и које су супротност слободи, већ њихово легитимисање као “слободе”.

Сартр тврди да чим човек схвати своју слободу и чим жели да је користи “његова активност је игра”: опредељење за игру је опредељење за слободу и као такво је ствар личне одлуке (Киркегорово “или-или”). Пре свега, само опредељење за слободу претпоставља неслободу: у свету слободе човек се не опредељује за слободу, већ је спонтано испољава и доживљава. Спорт није израз умне интенционалности (слободе), као што је то игра код Сартра, већ је израз безумне капиталистичке интенционалности. У том контексту треба правити разлику између резултата као људског достигнућа и рекорда који је тржишна вредност резултата и који представља меру отуђења човека од себе и меру његовог (само)уништења. У спорту нема интенционалности која тежи ономе што још није – без чега нема слободе по Сартру. Он прикива човека за постојећи свет и утапа га у биће-по-себи (l‘ être en soi), чиме се укида могућност односа човека према постојећем свету и на тај начин долажења до бића-за-себе (l‘ être pour soi). Истинска интенционалност је тежња за слободом. То је оно што доминира у Шилеровом “играчком нагону”: “нагон за игром” је нагон за слободом. Слободарска интенционалност подразумева слободу од постојећег света и стварање новог света, што значи слободарску игру која указује на то да је човек “више” него оно нашта је сведен у постојећем свету – што је могуће само у контексту политичке праксе која је усмерена ка стварању новог света. Без тога, игра нестаје у ништавилу свакодневног живота и постаје супротност основној људској интенцији: бити слободан. Ради се о играма које се заснивају на покрету човека ка човеку, на развоју стваралачких моћи, естетског бића човека, којима се развија играчка вештина (а не играчка техника), визионарска машта…

Док је код Сартра ослобађање човека лични акт, у слободарској игри ослобађање је друштвени (класни) акт, што значи да се ради о искорењивању односа који приморавају човека да се понаша као роб, или га лишавају слободарске самосвести. Ослобађање човека као индивидуе и као друштвеног (класног) бића нераздвојни су. Истовремено, Сартр не разликује слободно опредељење за игру, као свесни интенционални чин, од слободне игре. Слободна игра подразумева потврду људске слободе у конкретном животу, а не бекство из њега у (привидну) личну слободу. Нема “слободне игре” у свету неслободе: она је само играчки облик иживљавања неслободе и као таква привид игре. Сартр тврди: “Циљ на који смјера, преко спортова или пантомиме или игара у правом смислу ријечи, јесте да достигне себе сама као једно извјесно биће, управо биће које је у питању у његовом бићу.” (27) Човек тежи да “преко спортова” – “достигне себе сама као једно извјесно биће, управо биће које је у питању у његовом бићу”, али се путем спорта као капиталистички дегенерисане игре отуђује од себе и “слободно” утапа у владајући поредак – од кога настоји да побегне. Биће-по-себи постаје биће-за-себе путем владајућег поретка, који добија свој израз у спорту. “Јаство” је условљено владајућим поретком, што значи да се ради о јаству поретка, а само привидно о јаству човека. Човек је у спорту већ присвојен од стране владајућег поретка. Начин на који човек треба да “достигне себе сама као једно извјесно биће” своди се на обрачун са сопственом људском индивидуалношћу, а самим тим са слободом. Спорт није пут који води човека ка бићу, већ у ништавило свакодневне егзистенције. Кубертен је јасан: олимпизам је “култ постојећег света”, што значи да је спорт средство за његово обоготворење. Спорт је облик капиталистичког тотализовања света и као такав је обрачун не само с еманципаторским наслеђем грађанског друштва, већ и са традиционалним облицима телесне културе. Тако се борилачке вештине, које су саставни део феудалне телесне културе Далеког Истока (карате, џудо итд.), лишавају културне (религиозне) бити и своде на дехуманизовану технику борбе. Спорт се не заснива на хуманизму, већ на “техничкој цивилизацији”. Њиме се не развијају стваралачке моћи човека и оплемењују међуљудски односи, већ се људи, у виду “спортисте”, инструментализују ради постизања нељудских циљева на нељудски (капиталистички) начин, што доводи до дегенерисања човека као биолошког и људског бића.

Ако се Сартров однос према игри схвати као одређивање формалних услова за игру, он има редукционистички карактер. Да би човек могао да се игра као човек потребно је да има: свест о себи као играчком бићу и игри као слободној активности; развијено естетско биће; да је савладао играчку вештину и стекао одговарајуће играчко тело; да је у стању да се организује у играчку заједницу еманципованих личности и створи правила која ће сви поштовати… Будући да Сартр прави разлику између бића-по-себи и бића-за-себе и по његовој концепцији спонтано опредељење за игру подразумева слободу која не проистиче спонтано из играчког бића човека, већ претпоставља свест о себи као слободном бићу и слободно опредељење (одлуку) за игру.

Сартр доприноси стварању илузије да је спорт појава sui generis и као такав вредносно неутрална појава; да је опредељење за спорт слободно опредељење; и да спорт пружа могућност за остварење слободе. У спорту не одређује сам човек играчка правила, већ спорт представља институционализовани нормативни (вредносни) модел који је отелотворење принципа на којима се заснива капитализам – који мора бити безусловно прихваћен да би спортска игра могла да се одвија. Спорт је аутентична капиталистичка игра, што значи играчки облик догађања живота који се заснива на социјалном дарвинизму и апсолутизованом принципу квантитативно мерљивог учинка. “Слободно опредељење за спорт” није ни слободно, нити је опредељење за слободу. Једно је оно чему човек у ствари тежи, шта у спорту види и шта од спорта очекује, а друго шта је спорт као конкретна друштвена појава и у том контексту колико пружа стварну могућност за задовољавање истинских људских потреба, као и какве друштвене последице производи. “Субјективни однос” који човек има према спорту заснива се на илузији о спорту као “слободи” – која је наметнута од стране владајуће идеологије. Човек иде “слободовољно” на стадион и схвата га као место “слободе”. За разлику од концентрационог логора где је човек свестан да је сужањ и тежи слободи, на стадиону човек мисли да “врши слободу”, а само иживљава своју неслободу у простору који је савремени концентрациони логор. Један од главних задатака спорта је да спречи да људи постану свесни да су робови, као и да је свет слободе могућ – уколико се буду борили за њега. Спорт је присвајање (потенцијално) слободног времена људи од стране владајућег поретка и дегенерисање (потенцијално) слободарског духа човека. Стадион симболизује потпуно и коначно затварање човека у духовни хоризонт капитализма и у том смислу је модерни пагански храм где се, у виду “спортског такмичења“, владајућем духу деструкције приноси на жртву слободарско достојанство човека и вера у праведни свет. Путем спорта потенцијално слободни телесни активизам постаје потчињавање човека владајућем поретку и произвођење владајућих односа по принципу bellum omnium contra omnes и citius, altius, fortius. Сартр не говори о трчању, скакању, скијању – као слободним активностима човека, већ о “спортовима” у којима је изворни телесни активизам дегенерисан путем институционализованог телесног активизма који је отелотворење владајућих односа и вредности. Спорт је на капиталистички начин извитоперено трчање, скакање, пливање, скијање, као што је спортско тело на капиталистички начин дегенерисано људско тело. У спортској педагогији не доминира оплемењивање, већ дисциплиновање и сакаћење тела (личности). Уместо уживања у телесном као духовном (стваралачком) покрету, у спорту доминира обрачун с телом. Спорт не развија естетско биће човека, већ ствара садо-мазохистички карактер. Тзв. “набијање кондиције” је мазохистички ритуал који се, у коначном, своди на (само)уништавање човека: спорт се не заснива на принципу “оптималног”, већ на принципу “већег напора”. У спорту је најважније “победити” мучнину премора и бол – што је природна одбранбена реакција организма којом он настоји да сачува своје виталне функције. Победа над противницима подразумева “победу” над сопственим телом.

Спортски простор је облик у коме се манифестује капиталистичко тотализовање света. Он нема историјску, културну, естетску или еколошку димензију, већ је сведен на “такмичарски” простор и као такав је објект кога треба савладати, употребити и уништити. Спортски простори постали су поља смрти где је све подређено апсолутизованом принципу учинка (профиту). У антици је успостављена борба између људи за победу, али не и борба људи против природе. Исто је и са ренесансом, аристократском телесном културом, као и са просветитељском и филантропским доктрином. За разлику од антике у којој је човек као physis део космичке целине, у модерном добу човек се, путем инструментализоване науке и технике, појављује као “господар и поседник природе” (маître et possesseur de la nature/ Декарт). Све брже кретање кроз простор, које се заснива на развоју технике као савладаним и (зло) употребљеним силама природе, постаје капиталистички начин “победе над природом”, што пре свега значи над телом које је непосредна природа за човека. “Спортивизација” природног простора један је од најрадикалнијих облика капиталистичког дегенерисања природе. Човеков однос према природи посредован је принципом конкуренције и апсолутизованим принципом учинка, који су постали принцип доминације и деструкције. Спортиста се односи према природи полазећи од настојања да у што краћем времену пређе што већи простор који је већ “присвојен” тако што је сведен на “спортску стазу”, што значи да је природни простор деградиран на технички (капиталистички опредмећени) простор. Нема симбола у којима се изражава квалитет који пружа могућност за људско “присвајање” простора. Трчање, скакање, пливање – своде са на технички однос према природи као “такмичарском” простору. Кретање кроз природу постаје техничко кретање, а тело машина. Мерни инструменти  “замењују” естетско биће човека. На скијашким скакаоницама лет није слободарски и естетски изазов, што значи израз истинских људских моћи, већ се своди на технику одскока и летења чији је смисао постизање што дужег скока и тиме рекорда. На ски-стазама одвија се кретање технизованог тела путем техничког оруђа и технизоване вештине у технизованом простору. Телесни покрет постаје циљно-рационална активност у којој човек не препознаје себе као природно и људско биће, већ као (само/ деструктивни) механизам. Што се тиче „планинарских подухвата“, пењање на планину постаје њено “освајање”, а долазак на врх “победа над планином”. “Побадање победничке заставе” представља ритуално жигосање природе којим се симболично означава њено присвајање и потчињавање. Логика потчињавања “победом” постаје тотализујући капиталистички принцип односа према човеку и природи, и он у спорту долази до пуног израза. У “потрошачком друштву” капитализам отима од човека природни простор и ствара од њега конзумерски простор, сводећи “слободни” телесни активизам човека на конзумерски активизам.

Спортско време, у коме доминира настојање да се у што краћем времену постигне што већи учинак (рекорд), израз је владавине капиталистичког временовања над човеком. Све брже кретање подразумева све интензивније лишавање човека људскости и његово претварање у капиталистички инструментализовану машину: време живота капитализма постаје време смрти човека. Спортска активност није аутентична телесна (људска) потреба, већ је деструктивна репресија над телом сходно владајућем вредносном и егзистенцијалном моделу кретања који је условљен темпом живота који намеће све бржи циклус капиталистичке репродукције. Брзина кретања нема значај као израз развоја људских моћи, већ као симболични показатељ развојне снаге владајућег поретка. Рекорди, који се мере секундама, десетим и стотим деловима секунде имају за човека апстрактну вредност. Истовремено, рекорд није само мера отуђења човека од себе, већ и мера отуђења човека од природе и мера уништавања сопственог природног бића. Што се тиче „играчких“ спортова, смисао једног од најважнијих начела “напад је најбоља одбрана” је да се са што динамичнијим кретањем ограничи простор кретања противника и натера да погреши, што значи спречи да успешно реализује напад. Простор се “смањује” брзином кретања и динамиком акција којима се он “покрива”. На делу је ратна стратегија: смисао “смањивања простора” је збијање “противника” на што мањи “маневарски простор”, што значи ограничавање слободе акције. То се може видети на примеру кошарке: од задатих простора за игру противничких екипа, дошло се до “тоталног пресинга” у коме влада правило “напад је најбоља одбрана”. Динамика кретања доводи до “смањивања” простора “игре”, и то не само као смањивања простора слободе и имагинације, већ и као смањивања егзистенцијалног простора, што подразумева сакаћења природног бића и играчких потенцијала. Уместо да се повећавају могућности за индивидуални израз и за развој игре као развоја играчке вештине и међуљудских односа, долази до обрачуна са сопственим играчким могућностима и способностима и до успостављања доминације агресивне и осакаћене телесности и садистичко-(само)деструктивног карактера. Стваралачко-слободарску играчку вештину замењује играчка техника која се своди на уништавање играчког бића човека. Крајњи резултат је “развој игре” у којој има све мање места за личну иницијативу, естетику, личност и његову играчку самосвојност. Што је “развијенија игра” спортски колектив је све мање заједница људи, а све више група роботизованих гладијатора и циркузанера.        

 Интересантно је Сартрово схватање функционалности спортске екипе. Сартр: “…темељно обележје организоване групе (је) у томе да се све оне (функције) условљавају и узајамно зајемчују посредовањем заједничког praxisa у току. Почев одатле, свака функција постаје значење друге функције уколико је она сама означена praxisom и свака садржи другу у своме практичном деловању. Ово је посебно видљиво у чврстим и уским малим групама, као што је то спортска екипа, у којој је сваки покрет играча, узет у својој функционалној диференцијацији, дешифрован у самом покрету који он изазива код другог саиграча, као диференцирана функција, кроз практично поље одређено деловањем групе и у зависности од свих осталих покрета. (Овде у фусноти Сартр додаје: “У ствари, у једној фудбалској утакмици, услед присутности противничке екипе, све је много сложеније. Позитивна узајамност између саиграча налази се у тесној вези са негативном и антагонистичком узајамношћу. Међутим, ова сложеност ни у чему не мења наш проблем.” Прим.аут.) За овог одређеног голмана или овог центрафора, посредовање је само игралиште уколико га је заједнички praxis учинио једном заједничком и практичном стварношћу коју треба заузети, претрчати, са променљивим коефицијентом употребљивости и отпора. Свака текућа реорганизација екипе на игралишту конституише одређеног играча преко самога игралишта као функционално ситуиранога (у односу на лопту, на противничкога играча пред собом, итд.). Међутим, тек што је он ову просторно-временску ситуацију прихватио и превазишао путем свога praxisa (примерно својој функцији), заједничка ситуација целе екипе тиме је узајамно преиначена. За гледаоца, разумети једну утакмицу значи управо схватити, као сталну тотализацију, на основу познатог циља, функционалне и сингуларизоване спецификације посредоване узајамности.”(28) Сартр функционалност спортске групе и дешавање на терену сагледава као аутономну појаву и на технички начин. Спорт нема аутономну функционалност, а смисао спорта превазилази функционалност коју задаје Сартр. Специфичност спорта, као отелотворења духа капитализма и као прворазредног политичког оруђа буржоазије за обезбеђивање стратешких интереса капитализма, условљава специфичну функционалност која у њему доминира. То је оно што одређује однос човека према своме телу (допинг, самоубилачки тренинг), и према противнику (инструментализовано насиље). Спорт као рат који се води телима играча појавни је облик живота који се заснива на социјалном дарвинизму. У њему је легализовано убиство, наношење тешких телесних повреда, уништавање деце и тсл. Спортска група је институционализована насилничка група: она се служи убилачким насиљем као легалним средством борбе. Отуда потиче милитаристичко структурирање спортске групе. Истовремено, функционалност у спорту условљена је правилима игре која су диктирана потребама showbusiness-а. Спортисти су оруђе showbusiness-а за произвођење спортског спектакла (спортске робе). То је оно што условљава њихов изглед и понашање. Односи између играча посредовани су логиком showbusiness-а, и они су невидљиви за “обичног” гледаоца који је заслепљен потребом да избаци из себе нагомилано незадовољство и пронађе компензацију за свој ништавни живот. Од средства за рекламирање “прогресивне” природе капитализма, спорт је постао гладијаторско-циркуска забава. Све је подређено стварању све бљештавијег спектакла који постаје духовна дрога која треба да омогући човеку “бекство” из све мрачније друштвене реалности. Спорт је спектакуларни облик у коме се владајући односи претварају у робу на тржишту showbusiness-а, и у коме се појављује суштина капитализма без “демократске” и “хуманистичке” маске. Спортисти производе владајуће односе и владајуће вредности, што значи постојећи свет и (осакaћеног) човека који одговара том свету. Спортска екипа је институција која има репресивни карактер и само привидно се заснива на добровољности. Она је оруђе за постизање нељудских циљева, својеврсна (идеолошка) полицијска јединица владајућег режима која има посебан задатак: да уништи критички ум обесправљених и створи масовни идиотизам. У спортској екипи је успостављена радна функционалност која је карактеристична за производни погон: свако одрађује свој део посла, с тим што је заједнички задатак производња спортског спектакла. Прави посао спортисте је довођење публике, обезбеђивање реклама и ТВ преноса – и на тај начин остваривање профита за власнике. Спортска група је сурогат друштвене групе. У њој не влада братство, већ беспоштедно ривалство. Борба за место у тиму је борба за опстанак на тржишту радне снаге у спортском showbusiness-у. Успех тима за спортисту је важан само уколико њему ствара могућност за зараду. Односи у тиму одвијају се по невидљивим нитима који се заснивају на приватним интересима играча, на односу између играча и тренера, играча и власника клуба итд. Захваљујући томе што човек у спорту није само радна снага, већ и оруђе за рад и предмет обраде; што се победа постиже уклањањем “противника”; што не доминира принцип оптималног већ принцип “већег напора” (citius, altius, fortius) – уместо радне етике, доминира (само) деструктивни фанатизам који одговара апсолутизованом принципу увећавања профита. Клуб је правни и економски субјект, институционализовани облик у коме се реализује функционисање екипе, обезбеђују власнички односи и остварује профит. Он је спортско предузеће, а тим је радни погон, с тим што се главна делатност клуба састоји у претварању игре тима у добит власника клуба. Што се тиче “навијача”, они су постали оруђе за производњу “спектакла” и као такви покретне кулисе којима се ствара “атмосфера” која утакмици треба да прибави “судбинску” димензију, а власницима омогући успешну продају рекламних паноа и телевизијских преноса.

Спорт се не заснива на разуму нити пружа могућност људима да се потврде као разумна бића, што је још једна препрека која онемогућава да биће-по-себи постане биће-за-себе. „Публика“ нема разумни однос према утакмици, нити тражи разумна објашњења. Фанатизам „навијача“ проистиче из њиховог безнадежног друштвеног положаја. То су људи без илузија и визија. Спортски спектакл је институционализована превара која потлачене гура у још веће ништавило. Путем њега отвара се Пандорина кутија подсвести да би се излило незадовољство које се у људима нагомилава у свакодневном животу. Отуда у спорту доминира све беспоштедније насиље: оно постаје компензација “гледаоцу” за све беспоштеднији живот и добија антрополошки изглед и карактер. Незадовољство потлачених усмерава се на “противника”: спортиста је бачен у арену и постаје жртвено јагње. Типичан пример замене противника дешава се у боксу и другим „борилачким“ (крвавим) спортовима: прави противник (газда/ капиталиста) подмешта потлаченом другог потлаченог да се међусобно истребљују – и од тога се прави спектакл који постаје средство за згртање пара и за обезбеђивање стабилности владајућег поретка. Основни задатак медијске припреме за утакмицу је да у човеку изазове осећање да је непосредно угрожен од “противничког тима”. “Они су дошли да нам одузму бодове!” – каква провокација за оне којима је у животу све одузето: право на рад, на здрав живот, на срећу, на будућност… „Они су дошли да нас победе!“ – какав ужас за оне који свакодневно доживљавају само поразе…

Упркос застрањивањима Сартр у “Критици дијалектичког ума”, говорећи о Киркегору и Кафки, долази до закључка који указује на суштину проблема: “Већ је Киркегор сматрао да је свака победа сумњива јер одвраћа човека од себе самог. Кафка прихвата ту хришћанску тему, у свом Дневнику, у којој се може наћи извесна истина, пошто у свету отуђења победник не препознаје себе у својој победи и постаје њен роб.”(29) Управо то важи за спорт који представља један од најрадикалнијих облика отуђења човека у капитализму, тим пре што се победа појављује у виду рекорда који је “врхунски“ облик дехуманизовања (денатурализовања) човека. Што је спортиста већа “звезда”, утолико је мање човек.

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku